ЈОВАН ЗИВЛАК, Живот је океан, а у читању океана не можемо наћи тло исцрпивости и сводивости

У једном кратком запису Емил Сиоран каже: „Спознати све валове“. Фасциниран морем као метафором бескрајности, жудњом за крајњим одговором, смислом, Сиоран се упушта, кроз ову слику, у екстатичан однос бића према опстанку. Да ли је, ипак, могуће, спознати све валове. Колико год имамо на уму чињеницу да је простор мора и океана, у земаљском смислу ограничен, ако себи представимо све могуће титраје бића, модулације постојања, набирања таласа, неспорно је да са својим ограниченим чулима не можемо да обухватимо тај бескрај постојања. Чак / и једна књига коју прочитамо, у својој фактичкој ортографији, крије више но што могу да открију различите тачке гледишта и различита читалачка искуства. Живот је океан, као што је и читање океана у којима не можемо наћи тло исцрпивости и сводивости. Читаоци Дон Кихота, Борхес говори и могућности понављања, нису исти читаоци. Исти Дон Кихот је, заправо, различити Дон Кихот. Таласи се стварају под утицајем гравитације, месечевих мена, природних околности... и један савршени математички ум, ако би узео у обзир читав космос утицаја који производе таласе, не би могао да зброји и опише њихову конфигурацију. Један купач, који својим покретом и покретима мења рељеф површине воде, може бити, са становишта математичког ума, предвидљив, али не и мноштво различито мотивисаних покрета, који са становишта појединца, могу да буду образложени, те на крају можемо рећи: сазнати све валове јесте само метафизички порив једног особеног ума, физички и духовно ограниченог, који жуди за немогућим, за збрајањем и каталогизирањем људских гестова и гестова природе који су несводиви и неописиви. Ти моменти, уместо граница смрти, граница коначности, још увек, попут монументалне и неизрециве религије, окупљају читаоце и писце у бескрајном разговору који чини тло људске културе и темељ принудне разговетности.

Ј. Зивлак, Аурине сенке: читања и сећања, Рад, Београд, 1999.  

К. Г. ЈУНГ, Ручак са Хесеом

„22. јануара 1961. године ручао сам са Херманом Хесеом у његовој кући у Монтањоли, у италијанском делу Швајцарске. Пахуље снега лепршале су иза прозора. Небо је у даљини било ведро и светло.

     Када сам окренуо главу, сусрео сам јасноплаве очи Хесеа који је седео на другом крају стола. Каква срећа што са вама могу данас да ручам... рекао сам. Ништа се не догада случајно, одговорио је. Овде долазе само прави гости. Ово је херметички круг...“

Из књиге: Мигел Серано, Јунг и Хесе – херметички круг, превела с енглеског др Душица Лечић Тошевски, „Плави јахач“, Београд, 2001.

К. Г. ЈУНГ, Велико уметничко дело је безлично и дубоко потресно

Тајна стваралачког је, као и проблем слободе воље, један трансцендентни проблем, на који психологија није у стању да да одговор већ може само да га опише. На исти начин је и човек-стваралац једна тајна, која ће, и поред свих и разноврсних покушаја, тешко моћи бити решена. Модерна психологија се додуше, с времена на време, бавила проблемом уметника и његове уметности. Фројд је веровао да је нашао кључ за отварање уметничког дела на основу личне доживљајне сфере уметника. Ту су се, наиме, указале постојеће могућности; јер, зар не би било могуће да се и уметничко дело изведе из »комплекса« као, на пример, и једна неуроза? Велико откриће Фројда се и састојало у томе да неурозе поседују једну сасвим одређену етиологију, то значи да потичу од емоционалних узрока и раних доживљаја из детињства стварне или фантастичне природе. Неколико његових ученика, нарочито Ранк и Штекел, полазили су од сличних поставки и долазили до сличних резултата. Не може се порећи да се песникова лична психологија – у датом случају може пратити све до самих корена и најдаљих изданака његова дела. Ово схватање да лични доживљај песника вишеструко утиче на избор и обликовање његове материје само по себи не представља никакву новину. Заслуга је Фројдове школе сигурно у томе што је показала докле овај утицај досеже и у каквим особеним аналогним односима се он остварује.

Неуроза је за Фројда једно задовољење путем замене. Дакле, нешто неостварено, једна заблуда, изговор, извињење, нешто што не жели да се види, укратко нешто у суштини негативно, за које би било боље да га нема. Једва да би се за неурозу нашла нека добра реч, јер она изгледа није ништа друго до једна бесмислена и стога неугодна сметња. Уметничко дело које сe на изглед може анализирати попут неке неурозе и свести на лична потискивања песника доспева тиме у опасно суседство неурозе, где се, међутим, утолико налази у добром друштву што Фројдова метода на исти начин посматра религију и филозофију. Ако се остане при самом начину посматрања и ако се отворено призна да се при томе не ради ни о чему другоме до о издвајању личних условљености, које наравно нигде не недостају, онда се томе у ствари не може ништа приговорити. Али, ако би се поставио захтев да се том анализом објашњава и сама суштина уметничког дела, онда би овај захтев категорички морао бити одбијен. Биће уметничког дела не састоји се, наиме, у томе да је оно обузето личним особеностима — уколико је то више случај, утолико се мање ради о уметности — него у томе што се оно уздиже далеко изнад личног и говори из духа и срца за дух и срце човечанства. Лично у уметничком делу је једно ограничење, чак и један недостатак уметности. »Уметност« која је само лична или претежно лична заслужује да буде третирана као неуроза.

Када Фројдова школа заступа мишљење да сваки уметник поседује једну инфантилно-аутоеротски ограничену личност, онда овај суд може да важи за овог као личност, али он не важи за ствараоца у њој.

Јер, овај није ни аутоеротичан ни хетероеротичан нити уопште еротичан, већ је у највећој мери реалан, безличан, па чак и нечовечан или натчовечан, јер као уметник он је увек своје дело а не човек.

Сваки човек-стваралац је дуалитет или синтеза парадоксалних особина. С једне стране, он је човечно-личан, а с друге стране је безличан, стваралачки процес. Као човек он може да буде здрав или болестан; његова лична психологија стога може и треба да буде лично објашњена. Као уметник, пак, он може да буде схваћен само на основу свог стваралачког дела. Била би то груба омашка, ако бисмо хтели да, на пример, манире једног енглеског џентлмена или пруског официра или кардинала сведемо на личну етиологију. Џентлмен, официр и високо свештено лице су објективне, безличне оффициа, са једном њима својственом објективном психологијом. Иако је уметник супротност официјелном, ипак постоји потајна аналогија, утолико што је специфична уметничка психологија колективна а не лична ствар. Јер, уметност је њему урођена као какав нагон који га обузима и претвара у инструмент. Оно у њему у крајњој линији постојеће хтење није он. (...) Као личност, он може да има своје ћуди, вољу и циљеве, али као уметник он је у вишем смислу »човек«, он је колективни човек, носилац и уобличитељ несвесно делотворне душе човечанства.

То је његов officium, чији терет често пута тако претеже да се његова људска срећа и све што обичном човеку живот чини вредним живљења судбински претвара у жртву. Ц. Г. Карус вели: »Нарочито се овим обзнањује оно што смо назвали генијем, јер такав у већој мери обдарен дух се на чудесан начин одликује управо тиме да при свој слободи и јасноћи своје егзистенције свуда бива омеђиван и одређиван од стране несвесног, мистериозног бога у њему, да се у њему јављају погледи — а да он не зна одакле, да га гони на делање и стварање — а он не зна куда да крене, и да њиме влада неки нагон за стварањем и развојем а он још не зна због чега.«

Под овим околностима у сваком случају није чудно да управо уметник — виђен као целина — даје особито богату грађу критички аналитичкој психологији. Његов живот је неминовно пун конфликата, пошто се у њему боре две силе: обични човек са својим оправданим захтевима за срећом, задовољством и животном сигурношћу, с једне стране, и безобзирна, стваралачка страст, с друге стране, која у датом случају одбацује све личне жеље. Отуда и долази да је лична животна судбина многих уметника тако незадовољавајућа, па и трагична, не по неком тамном судбинском одређењу, већ из недовољности или недовољне способности прилагођавања њихове људске личности.

Редак је човек стваралац који није скупо платио божанску искру великог умећа. Изгледа као да је сваки рођен са ограниченим капиталом животне енергије. Оно најјаче у њему, управо оно стваралачко, зграбиће за себе већи део енергије, ако је доиста уметник, а за остало преостаје сувише мало да би из тога могла да се развије још нека посебна вредност. Напротив, људско се често у толикој мери троши у корист стваралачког да оно може да живи само још на једном примитивном или сниженом нивоу. То се често испољава у виду неозбиљности и наивности, или безобзирног, наивног егоизма (такозваног »аутоеротизма«), сујете и других мана. Ове мањкавости су утолико оправдане што Ја једино на тај начин добива довољно животне енергије. Њему су потребне ове ниже животне форме, јер би иначе потпуним лишавањем пропало. Овај лични аутоеротизам извесних уметника може се упоредити са аутоеротизмом илегитимне или на неки други начин запуштене деце, која су већ веома рано била присиљена да се лошим особинама бране од разорног дело ван ја средине без љубави. Таква деца, наиме, лако постају безобзирно саможиве природе; она или постају пасивна, на тај начин што ће целог живота остати инфантилна и беспомоћна, или постају активна, на тај начин што ће се огрешити о моралне и законске норме. Сасвим је јасно да се уметник мора објаснити на основу његове уметности, а не на основу недовољности његове природе и његових личних конфликата, који представљају само жалосне пропратне појаве Чињенице да је он уметник, тј. човек коме је пао у део већи терет него обичном смртнику. Поседовање већег умећа захтева и већи утрошак енергије; па тај вишак на једној страни мора бити, пропраћех мањком на другој страни.

Да ли песник зна да је његово дело у њему створено, да оно расте и сазрева у њему, или да ли он уображава да из сопствене намере уобличава сопствени изум, ништа не мења чињеницу да његово дело у ствари израста из њега самог. Оно се понаша као дете према својој мајци. Психологија ствараоца је заправо женска психологија, јер стваралачко дело израста из несвесних дубина, управо из царства мајки. Ако претеже стваралачко, онда претеже и несвесно као животворна и судбоносна снага насупрот свесној вољи, а свест бива понесена снагом неке подземне струје, често као какав беспомоћни посматрач збивања. То дело које израста је песникова судбина и оно одређује његову психологију. Не ствара Гете Фауста, већ душевна компонента Фауста чини Гетеа. А шта је Фауст?[1] Фауст је симбол, он није само семиотски знак или алегорија за нешто давно познато, већ израз неког праживотног делујућег у немачкој души, којој је Гете помогао да угледа свет. Може ли се замислити да је Фауста или Тако је говорио Заратустра могао да напише неко ко није Немац? Оба дела алудирају на исто. на нешто што вибрира у немачкој души, неку „исконску слику“, како рече једном Јакоб Бургхард, на фигуру лекара и учитеља, с једне стране, и мрачног чаробњака, с друге стране; тај архетип мудраца, човека који је спреман да помогне и спашава, с једне стране, и чаробњака, опсенара, заводника и ђавола, с друге стране. Та слика постоји у несвесном још од прадавних времена, и ту она спава све док је наклоност или немилост времена не пробуди, наиме, онда када нека велика заблуда одведе народ с правог пута. Јер, тамо где се отварају странпутице, тамо је потребан водич и учитељ, па и лекар. Странпутица је отров који би истовремено могао да буде и лек, а сенка спаситеља је ђавољски рушитељ. Ова противснагаиспољава се пре свега у митском лекару: лекар који вида ране и сам има једну рану, за што је Хирон класичан пример. У сфери хришћанства то је рана на боку Христа, великог лекара. Али Фауст, што је карактеристично, није рањен, он је нетакнут моралним проблемом: може се бити обоје, и срећан и ђаволски, ако се своја личност може располутити, и само је тада човек у стању па се осећа »шест хиљада стопа с оне стране добра и злу«, За одштету, која је тада Мефисту на изглед измакла, поднесен је сто година касније један крвав рачун. Али ко још озбиљно верује да песник изриче истину СВтх? У ком оквиру би онда требало посматрати уметничко дело?

Архетип по себи нити је добар нити је зао. Он је један морално индиферентан нумен, који тек у судару са свешћу постаје једно или друго, или чак противречно двојство. Ово одлучивање за добро или зло остварује се намерно или ненамерно људским ставом. Постоји много таквих праслика, које се не појављују у сновима појединаца и у уметничким делима све док не буду изазване одступањем свести од средњег пута. Ако свест залута у једностран и стога погрешан став, онда оживљавају ови »инстинкти« и шаљу своје слике у снове појединаца и привиђења уметника и видовњака, како би тако опет успоставили душевну равнотежу.

Тако се душевна потреба народа испуњава у делу песника и зато песнику дело у ствари значи више од личне судбине, био он тога свестан или не. Он је у најдубљем смислу речи инструмент и стога он стоји испод свога дела, због чега од њега никада и не смемо да очекујемо тумачење сопственог дела. Он је своје дао оним што је обликовао. Тумачење мора да препусти другима и будућности. Велико дело је као сан који поред све своје очевидности не тумачи самог себе и никада није једнозначан. Ниједан сан не каже: »Ти треба« или »То је истина«; он поставља слику као што природа даје биљци да расте, а нама је препуштено да из тога извлачимо закључке. Ако неко сања страшне снове, онда се он или сувише боји или се сувише мало боји, а ако неко сања о неком мудром учитељу, онда је или сувише учен или му је потребан учитељ.

Обоје је суптилно исто, а човек тога постаје свестан само онда када допусти да уметничко дело делује на њега приближно онако како је оно деловало на песника. Да би се разумео његов смисао, мора се допустити да нас обликује као што је обликовало песника. Тада ћемо разумети шта је био његов прадоживљај: он је дотакао ону благотворну и спасилачку душевну дубину, где се ниједан појединац још није издвојио до самоће свести да би кренуо тегобном странпутицом; где су још сви понесени истим заносом, те стога осећања и поступци појединаца још досежу до целог човечанства.

Поновно урањање у праштање те „participation mistique“ је тајна уметничког стварања и деловања уметности, јер на том ступњу доживљавања не доживљава више појединац већ народ, и тамо се више не ради о срећи и несрећи појединца већ о животу народа. Отуда је велико уметничко дело стварно и безлично и дубоко потресно. Отуда је и лично у песнику само предност или сметња, али никада оно није од битне важности за његову уметност. Његова лична биографија може да буде биографија једног филистра, честитог човека, неуротичара, манијака или злочинца: то је све занимљиво и неизбежно, али је небитно у погледу песника.

К. Г. Јунг, Психолошке расправе, с немачког превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1984.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

---

[1] Екерманов сан, у коме пар Фауст-Мефисто пада на земљу као—дупли метеор, подсећа на мотив о диоскурима (уп. о томе моја предавања Убер Вфиедергебурт — Поновно рађање — и мотив пријатељског пара у Гесталтунген дес Унбеумсстен — Обликовања несвесног —), и интерпретира тиме једну битну особеност Гетеове психе. Једна особену финеса при томе је Екерманова напомена да га крилата фигура Мефиста са кратким роговима подсећа на Меркура. Ово запажање се сасвим слаже са алхемијском природом и есенцијом Гетеовог дела.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Љубавник прича ружи у своме срцу

Све сломљене, незграпне ствари,

предмети трошни, стари,

плач детета неког крај пута,

та шкрипа кола што смета,

и тешки корак орача

што гаца по зимској бари,

твој лик ми вређају који

к'о ружа сред срца мог цвета.

Јер превише је груба увреда ружних ствари;

да ми је да их саградим све изнова

усред лета,

да земља и небо и вода –

к'о златан ковчег се жари

за мој сан о твом лику

који к'о ружа сред срца мог цвета.

ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Небеске тканине

Да имам небеске тканине везене,

златним и сребрним светлом исплетене,

тканине плаве и загасите и тамне

од ноћи и светла и полутаме,

ја бих их раширио пред твоја стопала:

Али сиромашан сам, имам тек снове;

Раширио сам снове пред твоја стопала;

Ходај нежно јер ходаш по мојим сновима.

ИВО АНДРИЋ, ***

Често примећујем како се, код писања, спорије ређају у мени слике него некад, и како их брзо заборављам. Тражи се већи напор воље и јачи замах, треба ми више „затрке“ да бих прескочио препреке које сам некад прескако с места („из ћустека“ како кажу деца у Босни). Али кад успем да учиним тај напор, резултати нису мањи од некадашњих. Сликовито речено: у мом руднику има још шта да се вади, само треба све дубље залазити.

Из Црне књиге, Сабрана дела, књига седамнаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981. 

ИВО АНДРИЋ, ***

         У мраку видим како ти очи сијају, а кад нам се лица дотакну и твој дах укрсти са мојим, ја осетим све године наше љубави сажете у један једини трен, и знам само да постојимо ти и ја, али претопљени на силној ватри наше дуге, тајне и тајанствене љубави, и помешани нераздвојно, заувек.

Из Црне књиге, Сабрана дела, књига седамнаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981. 

ИВО АНДРИЋ, „Сувише се држите на одстојању“

     Читао сам у штампи, а понекад и лично слушао, како сам човек повучен у себе и како се увек и у свему држим на одстојању од људи и свега око себе. И увек сам мислио како је такав суд, који помало постаје легенда, нетачан и – свиреп.

     „Сувише се држите на одстојању“, каже ми неко од њих и при том се све више удаљује од мене; његов глас бива све слабији, једва га чујем, али последње речи које до мене допиру казују ми, са прекором, како се држим сувише на одстојању.

И. Андрић, Из „Зелене књиге I“, Свеске, Удружени издавачи, Сабрана дела, књига седамнаеста, Београд, 1981.

          

ПЕТАР ПАЈИЋ, Усправна песма

Свет се окреће према теби. Непогоде

се стишавају. Ти си у мислима.

Залеђене блистају у брдима воде.

Смрзнуте леже звери у стаблима.

Љубави моја без врлина и зала,

светлост, ослобођена ватре, у срцу ми сија.

Онесвешћен сам од твога огледала

које се кроз свет са болом разбија.

Ствари, укочене у своме леду

зру, са очајном надом да ће љубав успети

и од лома и света у нереду

створити хармонију, на звезду се попети.

Док улазим непомичан у ове северне дане,

храброст је љубав једноставна као правда.

Нити са леве, нити са десне стране.

Сасвим усправна. Она ће звездама да влада.

Најлепше песме Петра Пајића, избор и предговор Слободан Ракитић, Просвета, Београд, 2004. 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Тајна Смисла

„Тренутак времена у чистом стању води

оцеловљењу бића, употпуњењу личности...“  

Онај си који Сунце призива

И чува од смрти до следећег рођења

У вртове ноћи пресађујеш звезде

Мирисима тајним омамљујеш Творца

Водама тамним враћаш невиности

Пушташ да кроз срце крштене потеку.

Ти и не дишеш – то звезде трепере

И свемир је ритам твога крвотока

Проговориш ли – полетеће птице

Изван овог неба, изнад наших снова

Додирнеш ли – на вечност нас сводиш

На Еден, на Логос, на Почетак

– јер си Светлост, јер си Љубав

Ти познаш тајну – где је зачетак 

И умеш рукама обујмити бескрај.

Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,

Изван тебе ни свет не пребива

– Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!    

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК, ***

...Видети свет у зрну песка

и небо у дивљем цвету,

држати бескрај на длану руке

и вечност у једном трену...

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Strambotti

1.
Кад ноћу дишеш, ја у полутам
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.
2.
Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране —
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мора.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.
3.
Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збиља снито заборавиш очас,
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!
4.
Већ годинама знам да нестајемо
Заједно: тако писах још у дане
Кад време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлучна, блага рука баштована.
5.
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.
6.
У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.
7.
Једном, кад дуго била си на путу
По неком поднебљу што није твоје,
А нисам знао правац ни маршруту,
Ни шта ти на том путу писано је,
Када по дан би стао у минуту,
Кад морао сам да волим за двоје,
Увежбао сам врховну вештину:
Стрпљење. Неки у тој вежби гину.
8.
Линије света видљивог и иног
Светлуцају ми у твојој аури;
у свету изван тебе ја сам инок
У испосници, лептир у чаури.
У једначини света ми смо бином:
То није реко Петрарка Лаури,
Но матрица је иста. Исти покрет.
Говор душе с душом, како рече Сократ.
9.
Ми смо две жиже у једној елипси
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли
Своју тежину током путовања?
Ми смо две жиже у једној елипси
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти
Што спаја жиже љубави и смрти.
10.
Кад ноћу дишеш поред узглавља ми
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином —
И љубав наша стари као вино.