Категорије

среда, 30. јануар 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Реч као мера Истине


Sicut dervus desiderat
ad fontes aquarium
ita desiderat anima mea
ad te Deus.


Од наслова збирке Аd fontes (из извора) читалац ће пре очекивати неко документарно штиво, прожето личним доживљајем или пак неку вест, информацију другима непознату, коју би талентовани песник провукао кроз поетску визуру свог доживљаја, него што ће очекивати лирско, исповедно казивање о тајнама Стварања, о моћи Ћутања и/или Говора, о мисији Песника и снази Љубави. Сугеришићи читаоцу, још на почетку, да је то песничко казивање „лишено свих историјских одређења и тумачења, већ да је исходишно, изворишно сабирање капљица росе на усне жудне, песник Радинко Крулановић апострофира особену врсту исповести која није (само) поетско поимање тајни живота, већ је то лирски дијалог са Творцем, али и дијалог са онима кроз које се Творац  проказао – кроз оне који су Љубав.
Какав је то Извор одакле песник износи читаоцу своју грађу? Да се којим случајем песник определио да уместо Аd fontes употреби израз Тамни вилајет (који, како показује наша стваралачка традиција, у себи обједињује бројне архетипове), свакако не би променио значење онога што износи на светлост дана, а то је – Реч. У том смислу, ова Крулановићева песничка збирка кореспондира са насловом његове претходне збирке – Речи које не дајем олако. Схваћена у свом најдубљем значењу као arhe, као Логос, као Живот и као Љубав, Реч је за Радинка Крулановића одавно постала мера односа према човеку, али пре свега и изнад свега – према Творцу, од Кога му је и дарована. И управо је то она диференцијална тачка која разликује његово лирско обраћање, односно која утиче на то да његова Реч има два адресата: један је – Творац, а други је – човек. Реципрочно томе, песме у којима се исповедно, скоро молитвено, песник обраћа Творцу, и квалитативно далеко надилазе оне друге у којима се песник, као Божји „ехо“, обраћа свету којим је завладало „време мртвих душа“. Као да адресат прећутно диктира и тон песме, па док се поједине могу квалификовати као узвишена и молитвена, а исповедна и искрена обраћања Творцу, дотле су друге обележене извесном дозом резигнације, па често и ироније, којом се покушава пробудити успавана савест човечанства и апеловати на славну историју и предачка пострадања.
Крулановићевом доживљају света, његовом односу према другоме, најблискија је (иако нигде није експлицитно исказана) народна мудрост да се „човек веже за језик“. Јер, Реч је за њега обећање, одговорност, поверење; она је част и она је крст, коју Песник с тежином носи, али с лакоћом губи. Проповедникове речи да „постоји време када се ћути и време када се говори“ (3, 1–9) постају етички образац којег се песник, руковођен својом свешћу и својом савешћу,  строго придржава.
Конципирајући књигу као седам аутопоетичких исповести (први циклус: „Аутопоетика исповијести“, други: „Аутопоетика поетике“, трећи: „Ауто(по)етика српског отечества“, четврти: „Аутопоетика лика“, пети: „Аутопоетика лирике“, шести: „Аутопоетика ријечи“, седми: „Епилог“), аутор се „ослобађа стега“ претходне збирке да своје речи „неће давати олако“, јер иако је Реч мера одговорности и мера свести, у песнички зрелијој новој збирци Аd fontes, она постаје и мера савести пробуђеног човека да својим песничким „прогласом“ позове на Истину. Усвајајући принцип Алексеја Ремизова да се „тајна речи отвара осећањем“, а да „избијање осећања запаљује реч“[1], песничка исповест све време балансира између најдубљег лирског трептаја душе и рефлексије о тежини/одговорности  изговорене/написане речи. Тиме се заправо потврђује истина да је „мисао о човеку непрожета поезијом математички можда тачна, али сува“, као што је „поезија ненатопљена мишљу плитка“.[2]
Праву меру тог односа између лирског и мисаоног Крулановић успоставља уводним циклусом, нарочито истоименом песмом „Аутопоетика исповијести“. Она је можда и најинтимнија песма читаве збирке, будући да се њоме песник „отвара“ за дијалог са собом (као човеком и као песником), са светом, са вољеном женом. Ако је, као што је тврдио Настасијевић, мерило „специфично духовна реч“, односно „је ли бит проговорила кроз њу или није“, онда је овај циклус носилац духовног значења читаве збирке, а нарочито поменута песма. Остајући доследан свом кратком стиху, уједначеном ритму казивања, где се иза учесталих набрајања и контраста тек долази до поруке песме, песма „Аутопоетика исповијести“ у свом исповедном тону износи основну идеју да човек, „сведен на своју суштину“, у најинтимнијим тренуцима „огољавања душе“ пред Творцем молитвено изговара: „Боже! / Гријешио сам, / падао, / био мали, / завидио птицама, / небу, / годишњим добима, / срећи других. / Осуђивао Те. / Клеветао. / Инатио се! / Уједао за срце. / Тражио више од датог. / Молио се гордо. / У друштву бранио, / насамо нападао. / Говорио / да смо на Ти / и да Ти све видиш / само ћутиш, / нећеш да се јавиш, / Бог си, па Ти се може, / као да ми не знамо да јеси, / да си свуда, / у трави, / глави, / небу што плави, / у чекању / Блудног сина / (...) Теби приличи све / јер си Љубав, / ствараш, / из праха / дигао си Човјека / да васионом влада / и због тога / Ти је тешко, / да и кад пада / губиш / Вјеру у Њега.»
Уопште узевши, Аутопоетика исповијести исповеда све оно што ће се читаоцу презентовати у наредним циклусима, а што би се могло означити трима категоримама: Песник (стварање), Историја и Љубав. Одређивањем позицијe песника као тумача Божијег гласа (Ослушкујем ехо. / Хватам гласе. / Дубином сањам, / Небеса што зраче), који треба да том еху да видљиви, односно чујни облик, да оно несвесно и тешко изрециво учини свесним и изрецивим, истовремено се мења и позиција из које се говори, односно коме се говори. Песник се из молитвеног обраћања Творцу (из позиције ја) окреће ка свету, ка оном ван (ка позицији ти), али то чини такође у тишини, будући да се, како каже Кафка, и други отвара само у тишини. Само тада и само тако, чинећи мост између Бога и човека, између неизрецивог и изрецивог, између невидљивог и видљивог, али и себе и света, песник ће моћи у Реч да смести догађаје разне / и буде(м) Логос / што смислом / све значе.
Због тога је и други, такође веома важан циклус у збирци – Аутопоетика поетике, испеван у једном сасвим особеном тону, у коме се Реч поново узима као мера оног божанског у човеку, јер њена вредност се мери по Смислу који је кадра да понесе и изнесе пред другога. У том смислу, Крулановић је само разрадио своју већ изграђену поетику речи у ранијим збиркама, али је и даље тај израз најснажнији и уметнички најуспелији онда када је изговорен мирним и неегзалтираним тоном, већ тоном дубоког спознања да је песник дарован речју, а то значи и одговоран за оно што ће изговорити. Јер,

Он је хук над празнином,
Свједок да Бог је Ријеч
и да то што пјесник
Ријечи не даје олако,
могло би да значи
да не треба узлалуд
узимати Ријечи Господње.

(Пјеснички манифест)

Тачно је да је ово време када многи говоре у име Бога, а мало је оних који умеју да ћуте у име Бога, свесни да управо из најдубље тишине долази Његов глас[3], и управо је то оно што Крулановића чини самосвесним као песником који у најбољим својим песмама преиспитује тежину изговорених/написаних речи. Разумевајући славу овога света као песникову превремену смрт (Кад пјесник заврши / своју промоцију / од велике хвале / и бираних ријечи / помисли / да је био на сопственој / сахрани), Крулановић истовремено истиче и идеју коју су пре њега тако радо и тако често певали многи песници кроз векове – а то је идеја о вечном животу аутора кроз читање. При томе су веома упечатљиве песничке слике које користи како би код читаоца изазвао доживљај смрти, док се књига одлаже на полицу као ковчег у ископану раку. Живот песме (и песника) наставља се изван временског и просторног оквира у коме је она стварана, у свести читаоца који ће јој, сразмерно својој имагинацији и визуелизацији, проширити значења до у – вечност. 
          Наредним циклусом, Ауто(по)етика српског отечества, песников глас се окреће ка свету, где из тихости, скрушеног, молитвеног обраћања Творцу, одједном постаје снажнији, отворенији, скоро императиван. И премда је очекивано да се само таквом интонацијом може  певати и опомињати се историјских и савремених страдања, као да се са јачином гласа губи и снага песме, па ће читав овај циклус помало остати у сенци гласне тишине његових молитвених и аутопоетичких песама из прва два циклуса, у којима се песничко искуство показало као мера доброг укуса између снажне идеје и добро нађеног песничког израза. Актуелизација савременог историјског тренутка није увек најбољи терен да се искаже снага песничког талента, јер од песника захтева да историју разуме и доживи не у њеном „земаљском“ него њеном „надземаљском“ значењу, односно да њене догађаје сагледа у контексту ванвремености или вечности. У том смислу се могу издвојити неколике веома успеле песничке слике, међу којима је свакако она о Косову као глави на пладњу, која је „за Небо објешена“. Висарион Бјелински је писао да „филозоф говори силогизмима, песник и сликама“, да „први показује, а други доказује, али да нас обојица уверавају“; „један уз помоћ логичке дедукције, други уз помоћ имагинације“. У увом случају, код песника и филозофа Радинка Крулановића, где год је логика уступила место имагинацији, отворен је простор за путовања у нова значења, и обрнуто: свака превласт логике над имагинацијом често је означавала и ослабљену моћ песничког доживљаја, но таквих је песма у врло малом броју.
          Међутим, сасвим особен, назваћемо га трећи круг збирке Ad fontes, чине песме три циклуса: „Аутопоетика лика“, „Аутопоетика лирике“ и „Аутопоетика ријечи“, у ком је два претходно сасвим раличита тона (молитвени и гласан, опомињујући) заменила суптилност лирског поимања света, живота и – Љубави. Таквом лирском казивању и не приличи гласно изговарање, бука и галама „обичног“ света; његово средиште је тишина бића (баш као и у песмама првог циклуса у којима исповедно казивање највише личи на разговор са сопственом душом), чиме се потврђује да је и молитви и љубави друго име – тајна, а највећа Тајна је Творац сам. Индикативно је да се и у овим песмама Реч показује као исходишна тачка која повезује и у којој се повезују све противуречности, све крајности људских жеља и прохтева, његових духовних и физичких манифестација; све се то слива у миран тренутак вечности и безвремености у којем је реч постала мера Смисла живота у љубави: „Срели смо се прије сусрета, / прије догађаја који нас везују, / прије свега што знамо. / Неочекивано. / Ти у тајни, / а Ја у ријечи. / И тако ријеч по ријеч, / Тајна по тајна, / живот, / прије живота. Тиме се показује да љубав није само сазнање, већ је пут сазнавања Истине.
          Збирку Ad fontes заокружује „Епилог“, којом се песник преиспутује и поново апострофира „дрскост“ да узме „прометејску ватру“ и њоме осветљава мрак човечанства и један особен запис „Уместо биографије“, којим (се) песник опомиње да „не заборави да сања“. Између ове две крајности: смелости побуне и мирног прихватања истине (живота), саграђен је песнички свет Радинка Крулановића, интонативно врло разнолик, али смисаоно усмерен на старе, изречене истине: на сазнање да живот јесте страдање, али да то страдање, прожето Духом Љубави, води ка путу највише Истине, односно на кафкијанску мисао да је „циљ нашег пута да откријемо пут до нашег циља“. Свестан да је Реч Божја дарованост, али и да је ограниченост, сведеност и да сваки покушај превођења исуства у речи носи извесну дозу ризика, песник Радинко Крулановић ни овај пут своје речи не даје олако. Оне су мера Истине, али и мера човечности и савести песника пред читаоцем.

Текст је објављен као поговор у књизи: Радинко Крулановић, Ad fontes, Матица српска, Никшић, 2018. 





[1] А. Ремизов, „Моје гледање“, превела Мира Лалић, из књиге: Рађање модерне књижевности: роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд, 1975.
[2] С. Марић, „У предворју Хелдерлинове поезије“, О Вијону и Хелдерлину, „Службени гласник“, 2009.
[3] Бојан Јовановић, Блискос далеког, Stylos, Нови Сад, 2005, 127.

петак, 11. јануар 2019.

ХЕРМАН ХЕСЕ, Верујем...


„Верујем да цветна латица или неки сићушан црв на путу много више кажу и садрже но свеколике књиге из библиотеке. Словима и речима се ништа не може рећи. Понекад напишем неко грчку слово, тету или омегу, и кад перо само малчице заврнем, слово почне да вијуга и претвара се у неку рибу, и за тренутак подсећа на све потоке и реке на свету, на све што је хладно и влажно, на Хомеров океан и на воду по којој је корачао Петар, или се слово претвара у неку птицу, диже реп, костреши перје, кочопери се, закликће, одлети. – Но, Нарцисе, ти без сумње не држиш много до таквих слова? А ја ти велим: њима је Бог написао свет.“

Х. Хесе, Нарцис и Златоусти, превео Бранимир Живојиновић, "Прозаик" - Београд, "Народна књига" - Подгорица, 2002, стр. 72. 

уторак, 08. јануар 2019.

МИРЈАНА БЕЧЕЈСКИ, О драми идентитета и тајни стварања у књизи "Знамења и значења" Марије Јефтимијевић Михајловић




Рукописом књиге Знамења и значења, који обухвата огледе и студије о књижевности Косова и Метохије настајале у временском распону од једне деценије, Марија Јефтимијевић Михајловић се профилише као изванредан познавалац овог сегмента српске књижевности, посебно романа. Приликом компоновања књиге она је свесно следила унутрашњу логику текстова, тако да је рукопис подељен у четири целине на основу неколико главних критеријума: ауторске поетике, књижевне форме дела која су предмет проучавања, поетичких сродности аутора, тематике и мотивике, намене текстова.
У првој целини доминира интересовање за роман, као и за целокупну ауторску поетику Петра Сарића – према суду Јефтимијевић Михајловић, највећег савременог романсијера (са) Косова и Метохије. Са становишта књижевне историје посебно је значајна уводна студија, која представља језгровит дијахронијски и синхронијски преглед развоја романа на овом подручју. Акценат је на специфичност косовскометохијске књижевности у односу на главне поетичке и идејне токове матичне књижевности – њену условљеност историјом и митом, културном и сакралном баштином, уметношћу, демографијом и поднебљем, али и владајућом идеологијом и политиком. Књижевни развој у јужној српској покрајини најбоље показује да литература није од живота одвојени ентитет који се може посматрати само са културолошког или социолошког аспекта, већ да се у њој огледају сви они феномени који чине људски живот – од поетике до политике. Сагледавајући поменуте особености у контексту бурних историјских догађаја на овом вечито „трусном“ српском тлу, ауторка нарочиту пажњу посвећује различитим начинима транспоновања савремене историје Косова у књижевност, те посредно и непосредно указује на њене митске пројекције, а на ширем плану и на митске основе националног идентитета. Таквим тумачењем значења и знамења у потпуности је оправдана реторика наслова књиге.
Иначе, лични и колективни идентитет и драма идентитета питања су која непрекидно заокупљају истраживачку пажњу Марије Јефтимијевић Михајловић, чак и онда када је у њеном истраживачком фокусу поезија или критика. Штавише, уз историју, страдање и стварање/писање, то су кључне речи ове књиге. Отуда је оправдано запитати се – на фону ауторкиног схватања стваралаштва и његовог промишљања као судбине – да ли је реч о темама и делима које је она одабрала, или су пак они одабрали њу.
Јефтимијевић Михајловић отвара деликатна питања као што су критеријуми сврставања одређених дела и аутора у корпус косовскометохијске књижевности, нарочито после егзодуса 1999. године; или пак ванкњижевни узроци њене литерарне регионализације – етнички, политички, територијални, конфесионални. Одмеравајући домете косовскометохијског романа у односу на модерне књижевне токове, она даје објективистичку оцену о анахронији у техници и изразу. Истовремено, ауторка скреће пажњу на оне ретке, те стога још драгоценије појединачне узлете који су снагом свога талента успевали да на савремен начин приступе проблематизацији и разумевању прошлости и да кроз националне теме и драму појединца домаше општа етичка питања и људске проблеме, не оглушујући се притом о модерне романескне поступке. Стога делу Петра Сарића, као једном од најбољих примера таквог надрастања „духовног провинцијализма“, Јефтимијевић Михајловић посвећује највише простора. Кроз четири огледа открива се врстан тумач његове поетике, кадар и да се суверено креће кроз читав опус правећи тематске и вредносне паралеле различитих нивоа, и да своју минуциозну аналитичку пажњу усмери на једно дело или проблем, идући у дубину. Смело се хватајући у коштац с вечитим питањима о смислу стварања и постојања као темама инхерентним  уметничком идентитету – а којe су билe предмет њеног интересовања још од првих студија о поезији и монографије о Бранку Миљковићу (Слика и идеја (поетика и критика), Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић 2011; Миљковић између поезије и мита, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић 2012), критичарка избегава замку једносмерних експлицитних одговора и своје текстове поентира отвореним литерарним закључцима у духу дела које тумачи.
Сарићеви романи најпре су сагледани као попришта људских драма појединаца чија је судбина одређена патријархалном културом и епском традицијом (нпр. проблем „нечисте крви“), а потом и драмâ читавог колектива. Универзални проблеми какви су власт и подаништво разматрани су у роману Сутра стиже Господар у светлу бекетовске филозофије чекања.
Кроз транспозицију најпре родног црногорског Бањана, а потом и свог другог завичаја подно Брезовице у просторе својих седам романа, Сарић је градио својеврсне митопоетске хронотопе испуњавајући Андрићев захтев да је писац увек дужан своме завичају, наглашава ауторка. У основи његове поетике она открива двоструку перспективу доживљаја света – из позиције дечака и одраслог човека – која се на формалном романескном плану одражава као техника двоструке заснованости приповедања (паралелизам ликова и паралелизам композиције), док се на садржинском показује као модус двоструке артукулације света (посматрање истог догађаја или лика с различитих тачака гледишта).
Премда се Сарић првенствено сматра романсијером, и о оправданости те чињенице сведочи како квантитет тако и квалитет његових романа који далеко надмашује поезију, Јефтимијевић Михајловић добро процењује важност контекста у којем се песништво овог књижевника може сагледати као тематско-мотивска генеалогија његове прозе. Препознајући у њему она поетичка полазишта, глобалне симболе и асоцијативна поља на којима се темељи поетика његових романа, у огледу „Стварање као судбина“ она пажњу усмерава на Сарићево схватање феномена стваралачког процеса у поеми „Ткаља“ и роману Велики ахавски трг. Анализа показује да је пишчева опсесија стваралачким процесом кулминирала у време настанка поменутих дела, те да у њима треба тражити тематски и сижејни, па и поетички заметак свих његових романа. Сарић се тако декларише као заступник ентузијастичке поетике, по којој стварање није чин личног избора него предодређености од стране неке више силе, закључује критичарка.
Расветљавајући кључне тачке пишчеве поетике и издвајајући његове опсесивне теме (промишљање стваралачког процеса, свет детињства као свет првобитне чистоте, мит и легенда, проблем човековог места у историји, питања слободе, отуђења, порекла и прошлости – што се у његовим романима одражава као инцестуално проклетство лозе Којадиновић), Јефтимијевић Михајловић узима у обзир све форме у којима је стварао, као и ауторске изјаве у интервјуима, те изводи закључак о сагласју Сарићеве имплицитне и експлицитне поетике чак и онда када се његова дела наизглед разликују по тематском, структуралном и стилском усмерењу. Да тај склад долази као последица преклапања његових животних и стваралачких ставова, те искреног и аутентичног доживљаја света који је транспонован у његов уметнички свет, потврђује и текст посвећен књизи Сарићевих отворених и затворених писама са Косова И времену се затурио траг, иначе последњи у овој целини. У њему се писац појављује као жртва и сведок свеопштег српског страдања на овом тлу у периоду од 1969. до 2014. године. „Писмо јесте нека врста аутобиографије, будући да више говори о ономе ко пише него о ономе о чему се пише“, наглашава ауторка, јер сам чин писања писма представља најпре суочавање са самим собом, а тек потом и са светом. Такво Сарићево суочавање одраз је слободног духа који не може бити поробљен никаквом спољном силом.
Велику пажњу критичарке привукла је и слика српског страдања и драма идентитета у приповедачком опусу просветног и националног барда Григорија Божовића. Тој слици и галерији комплексних ликова у његовим приповеткама посвећена су три од четири огледа у другој целини књиге, с тим да је у једном од њих осветљена појединачна судбина кроз коју се одражава трагика губљења верског идентитета у патријархалној косовскометохијској средини под турском владавином. Страшну драму јунака и његове породице критичарка тумачи полазећи од чињенице да је верски идентитет од Косовског боја све више постао интегрални елеменат српског националног, па и личног идентитета.
Искрено одан својој вери и нацији, али незаслепљен национализмом и верском догмом, Божовић је био сведок и актер српске голготе и трагичних историјских збивања на подручју Косова и Метохије и Старе Србије између два рата, показује Јефтимијевић Михајловић. Тај хронотоп старосрбијанског југа који је увек носио најтежи терет судбине српског народа пројектован је у његове приповетке заједно са животном, документарном подлогом на којој је градио своје ликове, па критичарка с правом закључује да у ширем књижевноисторијском контексту Божовићев приповедачки опус са суровим, натуралистичким сликама мучења и епским размерама страдања и жртвовања може бити значајан за истраживање теме Великог рата у књижевности. Проблем односа књижевности и историје овде се намеће тим пре што је писац историју схватао као скуп утврђених вредности, а наш мит и народни епос као „живо ткиво историје“ које подстиче развој моралних вредности, снажи национални дух и представља темељ националног идентитета. Трагајући, дакле, за вечним истинама – истинама на нивоу смисла, мит и књижевност надмашују историју, ограничену чињеницама, истиче критичарка:
„Теме старадња, спасења, избављења, части, пркоса, отпора, прогонства и исељења, као митске основе ове прозе граде слику голготе српског страдања, где се смрт најчешће јавља као једина права могућност и једини прави избор. Божовић је изградио оне ликове и оне догађаје чија порука наставља да траје и кад заборавимо историјске оквире у којима су они настали. Иако бира догађаје и личности из стварне историје, Божовић их приказује тако да уз сву историјску аутентичност носе обележја моралних и психолошких истина које превазилазе границе тренутног и локалног. Божовићеве жртве се и у смрти дозивају, сведочећи о трајности животних сила. У страдању свог народа Божовић је видео елементе оних вредности којима догађаји надмашују историју и служе као извор човековог моралног одређења у нестабилном поретку света. Легенда тако надраста историју, чиме се потврђује стара Аристотелова мисао да је уметност стварнија историја од историје.“
У галерију психолошких типова и карактера Божовићевих јунака Јефтимијевић Михајловић продире дубоко, посвећујући посебну аналитичку пажњу његовом мајсторском обликовању антијунака (појединачно, лику преступника Рака Козаревца). Захваљујући новом поетичком кључу, али и истраживачкој интуицији, она иза реалистичког приповедачког манира и романтичарских заноса открива поступак модерне психологизације и грађење карактера у ужем смислу. То потврђује, како смо већ напоменули, минуциозном анализом кризе идентитета Симеона Лековца, једног од највећих страдалника из галерије Божовићевих ликова потурчењака. Износећи на видело модернистичке елементе као нову литерарну вредност неких његових приповедака, критичарка јасно показује да се уврежено схватање о Григорију Божовићу као приповедачу посвећеном искључиво родољубивој тематици мора променити.
Последњи оглед у овој целини такође је посвећен приповеци, али сада савременог косовскометохијског приповедача и критичара Миленка Јевтовића, који је и најзаслужнији за Божовићеву књижевну рехабилитацију. Ауторка најпре успоставља паралелу између два приповедача из Ибарског Колашина по тематској, поетичкој и лексичкој сродности, а потом указује на њихову заједничку склоност ка грађењу женских ликова. Међутим, она своју пажњу не усмерава на класично грађене реалистичке приповетке у Јевтовићевом опусу, како бисмо након оваквог увода могли очекивати, него се опредељује за један сегмент наратолошке анализе приповетке „Мушко писмо“ који осветљава лични идентитет јунакиње-наратора. Јер, како ће показати већ на почетку, у овој причи необичне форме и структуре није реч ни о каквом „мушком писму“, већ је „мушко“ (тј. мужевљево) писмо само повод писања „женског“ писма; а „женско писмо“ повезано је са женском природом у оном смислу који овом термину даје постструктурализам (феминизам). Желећи да покаже да се семантичка суштина Мушког писма крије у разоткривању манипулативног наратора (Ахметагић) чије је присуство у причи апсолутно (он је иницијатор, актер, посматрач и хроничар збивања), Јефтимијевић Михајловић у аналитички фокус ставља „глас“, тј. субјект фокализације у различитим приповедним ситуацијама, што је новина у њеном методолошком поступку.
У трећој целини књиге доминира тумачење поезије, оно у чему се ова критичарка својим досадашњим радом већ показала у најбољем светлу. Композициони принципи исти су као и у претходној – ауторска поетика, затим поетичка и тематско-мотивска сродства аутора. Три су текста посвећена полиграфском делу књижевника и директора приштинског позоришта Радосава Стојановића: историјском наслеђу и одјецима савремених дешавања у његовом песништву, те способности спонтаних прелазака у различите књижевне форме и митске просторе (предели његовог детињства – Чемерник и Црна Трава, историјски и митски простори Косова, али и индоевропска божанства).
Јефтимијевић Михајловић истиче да је након Другог светског рата поезија била репрезентативна форма српске књижевности у њеној јужној покрајини и показује значај аутентичне поетике Радосава Стојановића у креирању једне нове песничке реалности на овим просторима, реалности чија је етичка и идејна окосница косовско опредељење и очување српског националног идентитета. Али ова поетика истовремено следи и дијахронијски континуитет српског песништва у коме је историјско наслеђе представљало основну поетичку парадигму. Критичарка нам посебно предочава песниково мајсторство у грађењу метафора, којим је топониме и симболе српске духовности, културне и националне историје претварао у митеме и идеографеме.[1] И док у Стојановићевој поезији она уочава одјеке ближе и даље националне историје, у роману Дивљи калем препознаје архетипски образац (индоевропске) Велике или Троструке Богиње, подвлачећи метафизичку еманацију лепоте и доминантан лирски дискурс у његовој прози.
Стојановићевом опусу је тематски, а делом и поетички сродна лирика Милице Јефтимијевић Лилић, коју критичарка тумачи у четвртом огледу ове целине. Одређујући је као „отворену, сугестивну, лирски топлу и непосредну, али на широко постављеним митским и литерарним обрасцима“, као одраз женствености и истовремено бесконачне људске жеђи за лепотом чије исходиште увек мора бити духовно, у овој поезији критичарка препознаје својеврсну апологију љубави: Волим, дакле постојим.
Последњу целину књиге Знамења и значења чине махом краћи текстови различите природе и намене. Прва два посвећена су критичарима који су поникли са Косова и Метохије или су своја стручна интересовања везали за овај духовни простор дајући допринос развоју књижевне критике и науке о књижевности у јужној српској покрајини. Оглед о Вуку Филиповићу у ствари је анализа његовог унутрашњег приступа Андрићевом књижевном делу. Премда се по језику и стилу може закључити да је реч о нешто старијем тексту Марије Јефтимијевић Михајловић, читаочеву пажњу плени нескривено одушевљење инвентивношћу, знањем и радом овог првог модерног косовскометохијског критичара (и уједно зачетнику савременог романа на Косову и Метохији), али и спремност да отворено скрене пажњу на његове недостатке и заблуде. Поменућемо још и два критичка осврта у форми приказа, један посвећен роману Опраштање Небојше Лазића, који Јефтимијевић Михајловић посматра у аксиолошком односу према његовим критичким монографијама, а други филозофској поезији Зорана Недељковића у збирци Шаптач. У њима се ауторка још једном потврђује као поборник афирмативне критике који не заобилази ни аксиолошке судове, било да их износи експлицитно или имплицитно.
 Сложена идеографска чворишта у делима које проучава умногоме условљавају методолошки поступак који ауторка стално усавршава, показујући једнаку даровитост и за минуциозну анализу и за језгровиту синтезу. Познавање савремених књижевних теорија и њихова употреба у примењеној равни тумачења воде је ка једном интегралном методолошком приступу који је толико богат и разнолик да у њему препознамо час доминацију психолошке, час наратолошке оријентације, час становишта теорија идентитета и алтеритета, али и толико индивидуализован да одражава сасвим оформљену и препознатљиву методологију искусног и инвентивног критичара негована стила и израза. Позивање на ствараоце и мислиоце какви су Аристотел и Бахтин, Андрић и Кундера, Берђајев и Рикер, Палавестра и Солар, открива њена мисаона, духовна и критичарска „сродства и суседства“.
У истраживачком фокусу књиге Знамења и значења налазе се дела сродне духовне, а у великој мери и поетичке провенијенције, односно они књижевни ствараоци (са) Косова и Метохије који су се напајали на изворима Косовског мита и националне етике (најчешће и као својеврсне естетике), те у том смислу Марија Јефтимијевић Михајловић наставља и продубљује своје истраживање започето у књизи Слика и идеја. Разлика је само у томе што сада њену пажњу више заокупља савремени роман, иако му у квантитативном смислу није дато више простора него приповеци и поезији. У највећем броју огледа реч о тумачењу књижевности у основи реалистичке, са примесама модерних оријентација и техника приповедања (магијски реализам, фантастика). Значајне атрибуте ове књиге представљају компаративна истраживања – како на нивоу сродности ауторских поетика једног писца (Сарић, Божовић), тако и на нивоу тематских, стилских и других паралела у националној и општој књижевности. Ево примера компарирања различитих нивоа у тексту о романима Петра Сарића:

Његова остварења надовезују се на линију стваралаштва Григорија Божовића и Вука Филиповића, а у ширем контексту на романе Михаила Лалића, Миодрага Булатовића, Ћамила Сијарића, Жарка Команина, са којима га повезује мноштво тематских и стилских сродности. Међутим, неки Сарићеви романи успешно кореспондирају тематски и мотивски са модерним егзистенцијалистичким романима светске књижевности, па је тако могуће успоставити низ поетичких сродности између романа Дечак из Ластве и Странца Албера Камија, на пример, као што су поједине идеје Великог ахавског трга блиске концепцији Милтоновог Изгубљеног раја или Дантеовог Пакла, или је могуће успоставити аналогију између романа Сутра стиже Господар и Бекетовог театра апсурда, у којем се чекање показује као филозофија живота. На исти начин је могуће успоставити низ поетичких сродности између Саре и руског романа Живи и памти Валентина Распутина, нарочито о утицају рата на човека и односе унутар његовог света – породичне, социјалне, етичке. У том смислу значајне су везе које је Петар Сарић успоставио са литерарном традицијом, паралелно градећи аутентичан књижевни дискурс.“

Погледом „из ваздуха“, дајући својеврсну панораму савремене косовскометохијске књижевности, али и „изблиза“, објективом усмереним на њене најзначајније портрете, Марија Јефтимијевић Михајловић је исцртавала савремену мапу и на њој маркирала највећа узвишења као путоказ будућим историчарима српске књижевности. Детаљно истражени извори и савесно проучена литература, посебна и општа, широко знање које не омета методолошку усмереност већ искусног истраживача, показују да је пред нама рукопис чији је допринос науци неупитан. О значају тако студиозних, непристрасних и одмерених проучавања овог сегмента српске књижевности у тренутку када се поставља питање одрживости територије Косова и Метохије у границама матичне државе Србије – сувишно је даље и говорити.

Др Мирјана Бечејски, «О драми идентитета и тајни стварања у књизи  Знамења и значења Марије Јефтимијевић Михајловић», у: Знамења и значења, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2018, стр. 257 – 267.




[1] Нпр. Грачаница; или Кривово – слика похараног и искорењеног српског села под Голеш планином (1941. године) као метафора свеопштег националног страдања.

четвртак, 03. јануар 2019.

Ј. В. ГЕТЕ, Песма духова над водама


Људска је душа
слична води:
силази c неба,
небу се пење,
па опет доле
земљи мора
у вечној смени.

Пљусне л' с високе
окомне хриди
чисти млаз,
строши се љупко
облака валом
до на глатку хрид;
прихваћен лако,
велом залепрша
и зажубори
пут дубина.
  

Стрчи л' гребен
у сусрет слапу,
запенуша гневно
c камена на камен
у понор.

У кориту равном
мили кроз ливада до,
a y jeзepy глатком
напајају лице
све звезде.

Таласу је ветар
најљупкији драган;
ветар c дна комеша
пенушаве вале.

О, људска душо,
слична ли си води!
О, судбо људска,
слична ли си ветру!

Јохан Волфганг Гете, Песме, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 48-49.