Категорије

уторак, 30. јануар 2018.

Ј. П. ЕКЕРМАН, Гете о етици


Фредерик Лејтон, Антигона 
„Морално није производ људског размишљања, већ је то смисао за лепо, који је човек стекао и који му је урођен. Тим смислом сви људи више–мање располажу, и у већем степену појединци нарочито обдарене природе. Ови су обелоданили своју божанствену душу великим делима или учењем, а ова је затим лепотом своје појаве пробудила љубав код људи и силно их понела на поштовање и снажно подражавање.
Али вредност морално-лепог и доброг могла је да се схвати искуством и мудрошћу, пошто се рђаво показало у својим последицама као нешто што уништава срећу појединца и целине, а племенито и право као нешто што ствара и учвршћује посебну и општу срећу. Тако је морално-лепо могло да постане учење и да тако изражено, обухвати све народе.

*
„Морал Антигоне, уосталом, није пронашао Софокле, већ се он налазио у сижеу, који је Софокле утолико пре могао да изабере што је овај поред моралне лепоте имао у себи онолико драмско–ефикасног!“
„Све што је племенито“, рече он, „само по себи је тихе природе и као да спава док га не пробудии изазове противречност. Таква противречност је Креонт који је делимично ту ради Антигоне, да би му се показала њена племенита природа и право које је на њеној страни, а делимично ради њега самог, да би нам се његова кобна заблуда указала као нешто што треба мрзети.“
(1.   април 1827)

Ј. П. Екерман, разговори с Гетеом последњих година његова живота, „Рад“, Београд, 1976.

Избор: Зоран Констатиновић
Превод: др Јован Богичевић 

Ј. П. ЕКЕРМАН, Гетеове мисли о човеку


Човеку одговара само оно стање у коме се родио и за које је рођен.
(22. фебруар 1824)

Човек је једноставно биће. И ма колико да је богат, разноврстан и несхватљив, он ипак брзо пролази кроз све своје метаморфозе.
(1. мај 1825)

Човек није рођен да решава светске проблеме, већ да тражи где је зачетак проблема и да се онда држи у границама онога што се може схватити.
Измерити збивања свемира за то његове способности нису довољне, а да унесе у космос разума –– то би, с обзиром на човекову сићушност, представљало узалудан покушај.
Никад не бих толико упознао људску беду, као ни колико је људима мало стало до истински великих циљева да нисам због свог природно научног интересовања вршио на њима огледе. Али ту сам видео да већина до науке држи само утолико уколико од ње живи, и да већина чак и заблуде обожава ако од њих живи.
(15. октобар 1825)

Највише до чега човек може доћи јесте чуђење, те ако га прафеномен зачуди, он као да је задовољан; чуђење му не може допустити нешто више, а нешто још даље он и не треба да тражи после тога: граница је ту. Али људи се обично не задовољавају сагледавањем прафеномена, они мисле да се мора и даље ићи и личе на децу која кад се погледају у огледало, одмах га окрену да виде шта има на другој страни.
(18. фебруар 1825)

У сва времена је речено и понављано да човек треба да се труди да упозна самог себе. То је необичан захтев коме до сада нико није удовољио и који, у ствари, нико и не треба да удовољи. Човек је са свим својим тежњама упућен на оно спољашње, на свет око себе и његово је да тај свет утолико упозна и користи уколико му је потребан за сопствене сврхе. За себе самог он зна само кад ужива или пати, тако да само кроз патње и радости сазнаје шта треба да тражи или чега да се клони. Али, уосталом, човек је тамно биће, он не зна одакле долази и куда иде, мало зна о свету, а понајмање о самом себи. Ја себе такође не познајем, а и сачувај ме боже од тога.
(10. април 1829)

„Није добро да је човек сам“, рече Гете, „а нарочито не треба да ради сам; њему је још како потребно учешће и подстрек ако хоће да успе“.
(7. март 1830)

„Човек“, рече он, „има различите степене које мора да прође, и сваки степен има своје нарочите врлине и мане на које у епоси у којој се оне јављају треба гледати као на сасвим природне и које су донекле умесне. На следећем степену он је опет други, нема више ни трага од ранијих врлина и мана, него су на њихово место ступиле друге добре и рђаве особине. И то се тако продужује све до последње промене за коју још не знамо.“
(6. март 1831)

Човек цени и хвали само оно што би и сам могао да створи; а будући да се извесни људи, у ствари, одржавају помоћу осредњих остварења, они се користе лукавством, те слабије ствари у књижевности, које, међутим, имају и својих одлика, оцењују сасвим негативно и потпуно их срозавају да би што више узнели осредња остварења која они хвале.
(18. март 1831)

„Али, у основи, ми смо сви колективна бића, ма како да се поставимо. Јер како је мало то што имамо и што називамо својим власништвом у најчистијем смислу! Ми сви морамо да примамо и учимо, како од оних који су били пре нас тако и од оних који су с нама. Чак ни највећи геније не би далеко дошао кад би хтео да створи све сопственом снагом. Али то не схватају многи врло добри људи и са својим сновима о оригиналности тапкају пола живота у тами. Познавао сам уметнике који су се хвалили да се нису поводили ни за каквим мајстором, већ да имају да захвале све своме генију. Луде! Као да то свуда може тако да буде! И као да им се свет на сваком кораку не намеће и од њих ствара нешто и поред њихове глупости. Ја чак тврдим, кад би такав уметник само прошао поред зидова ове собе и бацио само летимичне погледе на слике неколицине великих мајстора које сам ту извешао, морао би, кад би имао мало генијалности, да оде одавде као други и виши човек.
А и шта је уопште добро у нама ако није снага и наклоност да привучемо себи средства спољног света и да их ставимо у службу нашим вишим циљевима? О самом себи доиста могу да говорим и да скромно кажем како осећам. Истина је, у свом дугом животу штошта сам учинио и остварио чиме бих свакако могао да се дичим. Али ако хоћемо да будемо поштени, шта сам имао што је, заправо, било моје осим способност да видим и чујем, да разликујем и одабирам, и да оно што сам видео и чуо оживим са нешто духа и да то репродукујем са нешто умешности. Своја дела нисам стварао благодарећи само мојој мудрости, већ хиљадама ствари и лица изван мене, који су ми за то давали материјал. Долазили су будале и мудраци, бистре главе и ограничене, детињство и младост као и зрела старост: сви су ми казивали како им је на души, шта су мислили, како су живели и радили и која су искуства скупили, и ја нисам имао ништа друго да радим осим да се латим посла и да пожњем што су други за мене посејали.
У основи је такође будалаштина да ли неко црпе из самог себе или он то добија од других; да ли неко дејствује самим собом или дејствује преко других: главно је да човек има јаку вољу и спретност и истрајност да све то изведе; све остало је безначајно. Мирабо је стога био сасвим у праву кад се користио како је умео спољним светом и његовим снагама. Он је имао способност да разликује таленат, а таленат се осећао привучен Мирабоовом метафизичком снагом, његовом силном природом, тако да се драге воље предавао њему и његовом вођству. Тако је он био окружен масом изврсних снага, које је прожимао својом ватром и активирао за своје више циљеве.
И баш то ште је умео да дејствује са другима и помоћу других, баш у томе је био његов геније, његова оригиналност, његова величина.“
(17. фебруар 1832)

Ј. П. Екерман, Разговори с Гетеом последњих година његова живота, „Рад“, Београд, 1976.

Избор: Зоран Констатиновић

Превод: др Јован Богичевић 

понедељак, 22. јануар 2018.

AНТОНИЈЕ БЛУМ, О молитви


...молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе трагичности.
Берђајев је рекао: "Када сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална појава." Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва – у овој саосећајности за предивно и трагично.
Док постоји ова саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у друго време? И у свако друго време молитва и живот морају бити једно. 

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Уметност је света


Сава Шумановић, Поглед кроз лук ружа (1916)
„Уметност је света“, „света уметност“ — ма колико то било опште место, у њему ипак постоји неки смисао, и ипак један од хиљаду људи мисли о ономе што говори и говори оно што мисли.
Томе једном од хиљаде који свесно доказује светост уметности – ја се обраћам.
Шта је светост? Светост је стање супротно греху, наше време не зна за грех, наше време појам греха замењује појмом штетности. Дакле, за атеисту не може бити речи о светости уметности, он ће говорити или о корисности уметности, или о лепоти уметности. Отуда су, настојим на томе, моје речи упућене само онима за које — Бог — грех — светост — постоје.
Ако атеист буде говорио о узвишености уметности, онда ће се моје речи делимично односити и на њега.

ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ

Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само — огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено. (А читав рад на остварењу? Али и земља ради, француско „la terre en travail.“ Зар сáмо рођење није рад? О жени и уметнику који носе своју ствар сувише се често говорило да бих настојала на томе: сви то знају — и сви тачно знају).
У чему је разлика између уметничког дела и дела природе — песме и дрвета. Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда — тек, оно постоји. Јесам!“
Значи, уметник је земља која рађа, која рађе све. У славу Божју! А пауци? (има их и у уметничком делу). Не знам у чију славу, и мислим да овде питање није у слави, већ у сили.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна Није. Али, ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве а дрвету — не, у крајњем случају само нам може бити жао — што криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек-стваралац — одговоран. Зато што земља-растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје. (Карактеристично је да је порочно само чувено „индивидуално“: лично; порочног епа, као ни порочне природе, нема).
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела — она не зна, он ју је појео — и зна; а ако зна — одговара. И пошто је уметник човек а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд — он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што служи добру воденични точак. Али, рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и рећи за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће — штетан.
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметности, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 5-6) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.
Превела: Милица Николић


Преузето са блога Александра Мирковића: 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, О захвалности




Бити захвалан значи одати признање ономе коме захваљујемо, али не значи бити му дужан. Напротив, бити захвалан значи одрицати сваку врсту дуга, као што немогућност осећања захвалности за последицу има непризнат душевни „терет“. „Захвалан сам на овоме што јесам“, али ја јесам и сâм по себи, односно по ономе каквим већ јесам, какав ме је Бог већ створио.
Бити захвалан, изговорити ту тако олако схваћену реч хвала, отуда значи: ја нисам сâм на овоме свету; од некога сам и од нечега постао; али баш због тога што сам свестан – могу да идем даље.
 Бити захвалан отуда значи надрасти себе и своју свест о томе да никоме ништа не дугујемо, а сачувати душевни мир и љубав према ономе коме се захваљујемо. Јер, по суштини својој, у корену захвалности јесте – љубав.
Рећи „Хвала“ значи помирити свог "унутрашњег" и "спољашњег" човека, значи коначно Једно!
Рећи Хвала Богу не значи само захвалност на ономе што човек јесте, него значи најдубљу везу са самим собом, својим духовним средиштем. А наше духовно средиште јесте „пребивалиште“ Бога, место „становања“ Љубави.
Бити захвалан и на нечему што у својој бити не садржи позитивне особине, одређења, а што је пресудно утицало на формирање наше  личности, што је усмерило наш животни пут, израз је свести „вишег“ човека који је умео и уме да све доживи као путоказ ка самом себи, као израз Божије љубави. Чини се да је човек почео да лута најпре у себи, пре него што се сасвим изгубио, оног момента кад је престао да осећа захвалност, узнесећи себе и своју личност изнад других, а затим и изнад Бога. Изгубивши захвалност према Богу, изгубио је у Љубав у себи, за друге, а затим и за себе, јер је из свог духовног средишта „истерао“ Бога. 

недеља, 21. јануар 2018.

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Вечери


I

У зиму позну, у пролеће рано,
Кроз голе гране великих вртова мени пролеће једно
Махаше, пролеће лако и дивно,
Из онога ведрог небесног кута.

У првој мајској ноћи
Свег' га је расуо модри велики ветар Маја
Моћним крилима росним, кроз старо широко дрвеће.

Сада, у пролеће позно, у лето рано,
Из запада сивог, из маглених велова вечерњих дубоких
мора
Спасавам наду која се у њима дави,
Срце ми се на њу смиловало.

И чујем блажене лаке звуке, слађе од икоје људске речи –
Из којих дубина диже сад своју песму кос?

II

Вечери волим, прожете мирисом свежим и снажним,
Мирисом поља и дахом домаћих видокруга,
Кад ветар игра свеж под величанственом тајном
Раширених облака, и струји, лак и сјајан,
Над путима дугим и браздама поља.

Дижу се крила облака и птица,
Струје таласаве траве, путују с ветром мирисним,
Вечерња поља нишу жетву сновȃ.

Слика: Вјачеслав Хабиров

III

Заборављени сне мој их младих дана!
Кад год се вратим са путева даљних
пољима завичаја где сам те снивала некад,
С пространим дахом равница и ти ми снова душу
преливаш.

Тако се сан који снивасмо ноћу, заборављен у животу дана,
Враћа у душу чим спустимо главу на узглавље.

Где су нежности мог сна? Ја их расух негда
У ветрове благе и боје вечерње.
Но оне су гнездо свиле скривено
Мед валима поља, и струје емоције вечне се дижу
Отуд у вечери жарке, и цео се предео нежно спушта
На душу моју, као мрежа миловања.

Где су речи мог сна? Ја сам их писала негде по води.
Но река мог завичаја је сетву сачувала лаку,
И свакога лета, за мене само,
По валима њеним се њихају широм,
Перуникȃ огњеви модри, цветови воде и сунца.


Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, Ариадна, Београд, 2010. 

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Maris Stella



Урошу Предићу

Смарагдни тихи дан из срца океана
Сам још у сумраку сја кроз улице венецианске,
А у дну зелена бескраја где увире бледа лагуна
У нов смирај сунца се купи бакар и пурпур једрила,
И гори као мак кроз поља мајска.

Прелива се, лебди град као визија, као звезда:
Небесне неме лепоте кап коју чежњом бескрајном
Привукоше кругови морски са небеских вечних колута:
Стан где окружена свагда песмом најслађе тишине
Сијаш из тајне дубоке
Ти што се радујеш, блага,
Топлом руменом одсеву воска, и мирису саћа,
Као Деметра мајка побожним светим пчелама.
Да, као златно саће препуно меда мирисна
Трепте мозаици храма у вечној лепоти цветној,
Звездан расипљу сјај тајанствен, и пуне апсице
Зрацима спорим, несталним, и топлом позлаћеном тамом.

Али доброта се твоја окреће онамо где дишу
Маглени, светло–сиви, далеки рубови мора;

Слушаш кроз ваздух без крста најудаљеније буре
Што брује кʼо морски одјеци у сплету вијугаве шкољке
Тихо над мраморним кутом драгоцена трга и кеом
Где се кʼo небесна тамјана дим сад дижу око твога лика
Позни облаци вечерњи са бојом јоргована.

Урош Предић, Визија у облацима (1878)

И град се већ губи полако у сени и зрачне одјеке,
Лелуја се преда мном тама.
Но шумнa ме не плаши ноћ дубока ни необуздани
Ветар што сеје беле цветове пене по мору·
Сад знам а у свакоме трену
Ти лебдиш над тамним кутом душе где молитве снују,
Кʼо звезда у дну видика над водама препуним тајне;

Знам: Кад се прену у бури, и лет им се вихором расте
Као албатросу – рониш и ти тад из истих дубина:
Левкотеа с велом спасења; знам: кад се стиша даљина,
Чека дар борбе и буре, Наусикаа вечних обала:
Привучена душином чежњом са сферних далеких колута
Блиста усамљена кап небесне неме доброте.

*
Спасе што ничеш из беде! Светлости што ничеш из таме!
O, чуј сад и мене! Ја ништа,
Ништа пред тобом немам до колена оба свијена
И молитву срца у грчу.
Ја вере немам ни као горушичино зрно –
Ја вере и не желим! Но моја те колена моле,
Моли те грч мога срца:
Отклони црну буру, једина звездо мора!
Смилуј се, мајко света, грозници мојих мисли.


Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, Ариадна, Београд, 2010. 

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Снови


Меке и сиве магле, у дубинама вашим
Ја видим северна мора сива,
Жале широке са меким безбојним песком –
И као усамљено вито једро је облак бео.

Море се шири као очајна тежња к Бескрају.
И као да се у облацима још таласа,
љуљајући сањиви лет морских птица –
А и призрачно северно сунце се губи

И умире у маглама рођених снова сивих.



Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, Ариадна, Београд, 2010. 

петак, 19. јануар 2018.

ПАВЛЕ А. ФЛОРЕНСКИ, „Света Тројица“ Андреја Рубљова


Нас ће да дирне, запрепасти, чак и распали y Рубљовљевом делу не тема, ни број "три", ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса ноуменалног света, и више нам није важно, y естетском смислу, којим је средствима иконописац постигао ту обнаженост ноуменалног и да ли су већ у нечијим другим рукама биле те боје и ти потези, него то што нам је он заиста предао откривење које је сам видео. Усред смутних прилика времена, усред раздора, међусобних спорова, свеопштег дивљања, татарских препада, усред тих дубоких немира који су бешчастили Русију, открио се духовном погледу бесконачни, непомућени, ненарушени мир, "вишњи мир" горњег света. Непријатељству и мржњи који су царевали у доњем свету, супротставила се узајамна љубав која протиче у вечном складу, у вечној безмолвној беседи, у вечном јединству горњих сфера. Ето, тај необјашњиви мир који тече широким током право у душу онога који сазерцава Свету Тројицу Андреја Рубљова, тај ничим на свету упоредив азур, више небески од самог земног неба, да, тај заиста пренебесни азур, неизречену машту Љермонтова који је туговао за њим, ту неизразиву грациозност узајамних наклона, ту премирну тишину безречности, ту безграничну узајамну покорност  – ми сматрамо стваралачким садржајем "Свете Тројице". Људска култура представљена двором, свет живота – дрветом, а земља – стеном: све је то мало и ништавно пред тим општењем неисказиве, бесконачне љубави: све је – тек око ње и ради ње, јер она својим плаветнилом, музиком своје красоте, својим пребивањем изнад пола, изнад узраста, изнад свих земаљских одређења и разлика – јесте само небо, јесте сама апсолутна стварност, јесте оно заиста боље, оно што је изнад свега постојећег. Андреј Рубљов je оваплотио то колико несхватљиво толико и кристално-тврдо и непоколебљиво-тачно виђење света.

П. A. Флоренский. Троице–Сергиева лавра Сергиев Посад 1919. стр. 19–20.


Преподобни Андреј Рубљов – иконописац, превео и приредио Младен М. Станковић, „Неаника“, Београд, 2004, стр. 65-66. 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Цветање Неба


„Ја рашћења жедан,
                  погледах, и: у мени дрво расте."

                          Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног
растемо –   две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
–        Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка –
Светла је патња овог цветања
–   Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног – буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање Неба.


Марија Јефтимијевић Михајловић 

четвртак, 18. јануар 2018.

ИВАН А. ИЉИН, Суза


Густав Климт, "Златне сузе"
Нека слободно потече, кад се већ јавила. Ја знам, она се јавља веома ретко. Онај код ког је никада у оку није било, тај, вероватно, једва да је човек; он је, можда, тако „храбар“ зато што је изгубио нешто људско. Јер, човековом бићу је својствено да се дубок душеван бол запечати сузама из ока, да се суза, плашна и скромна, као цветић страдалничког срца, расцвета у очима. Људи, чувајте те нежне цветове!...
          Нема сумње: човек, телесно, има срце. А душевно и духовно?
          Код нас, цивилизованих људи, постоји предрасуда: јак, храбар човек не потребује срце, „тај источник слабости“; оно му ни зашта не треба; из њега проистичу само тешкоће и трагови кочења на путу; зато оно не мора ни да нас дотиче, нити да на нас утиче. Тим више сузе су – нешто неприлично и недопустиво; њихова појава је – права срамота. Шта је живот без срца? Без срца, дакле – без љубави! Ко ништа не воли, тај не уме ни служити; приносити жртве; остајати веран. Шта се може учинити са сличним људима? Постоји ли на свету велико дело које је било остварљиво, или се може остварити без љубави и верности? А срце сада треба стиснути или га потпуно и довршно исушити. Шта онда човеку остаје? Недуготрајно привиђење, злобно каћиперство, празњикаве трице. Само такви јадни паразити могу надтрајавати и постојати без срца и љубави... Тешко, тешко људима без срца! А ако имаш срца – онда патиш. И што јаче патиш, шире је и дубље делање срца! Такво срце, и невољно, учествује у страдањима света, види све неправде и суровости унутрашњим оком из којега никада не нестаје невидљива суза. Таква невидљива суза говори и о светском болу; колико човечанство памти, нигде и никада није било значајнијег сликара, филозофа или пророка, који није познавао ту невидљиву сузу, и којем она не би помогла да постане прозорљиви јасновидац. Да, јасновидац. Јер, сама, видљива суза може и омрачити поглед за оно недуго време, док је можеш гледати. Невидљива суза срца, напротив, отвара човеку духовни видик. Па, ако таква суза, једнога дана, и заискри из телеснога ока – зар је то срамота? Ја бих дао људима могућност да се спокојно исплачу, у тишини. Није добро премного страдати и све чувати у свом срцу: постепено се, на тај начин, формира читаво гробље са, у њему сахрањеним, умишљеним мртвацима; али, једанпут, маса тих живо упокојених болова изненада устаје и тада ће бити мучно заискати ваздуха и живота. Нама су дати тишина ноћи и верност пријатеља, да би тек они видели наше сузе и заувек ћутали о њима. Нека се ти пупољци страдајућег срца расцветају и увену у оку, а да их нико не осуди, да их нико не исмеје...
          Сваки који плаче – знао он то или не – плаче због преобиља светског бола.


И. А. Иљин, „Суза“, Загледан у живот: књига промишљања свакодневице, превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2010.