Категорије

уторак, 27. март 2018.

M. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Свет без Бога Небојше Лазића (Небојша Лазић, "Опраштање", Просвета, Београд, 2014)


  „Свако ко превали двадесету довољно је суров
да о томе нема права да говори.“

Небојша Лазић, Опраштање

Када се после две значајне, студиозне књиге о писцу какав је Борислав Пекић, појави и роман једног аутора[1], логично се намећу ова питања:  1) у којој мери поетика писца који се проучава (у овом случају, Пекића) може да утиче на ауторов доживљај света; 2) да ли то значи да је критика, баш као што је тврдио Андрић, „секундарна духовна делатност“, те да њоме аутор ипак не може да оствари и дȃ пуног себе као у сопственом уметничком делу и 3) да ли је роману какав је „Опраштање“ Небојше Лазића припало оно незавидно место, место у сенци два његова критичарска остварења; односно, да ли је тешко променити већ изграђену слику о једном аутору као критичару и посматрати га као писца?
Ако пажљиво погледамо приступ темама које су Небојшу Лазића занимале у Пекићевом делу, видећемо извесне сродности односно преплитања са темама у роману „Опраштање“. Време и простор као категорије које су биле у фокусу његове критичарске перспективе сада сaме постају перспектива кроз коју се посматра човек, његов унутрашњи свет и његове метаморфозе у простору и времену. Тако мисао Достојевског да човек практично целог живота пише само једну књигу, и у овом случају може бити примењена, без обзира на то што се ради о два различита књижевна израза – критичком и белетристичком. 
Пекићева мисао коју је Лазић узео за мото своје претходне књиге: „Прошлост је мит, садашњост је пакао, а будућности нема“ сасвим би сигурно могла бити примењена и на овај роман. Али, будући уметничко дело, роман од свог аутора тражи и нешто више: да се према том и таквом свету одреди, позиционира, тражи његово преображавање, јер га у противном неће оставити да у миру и даље пише. Писање је, како су тврдили и сви велики ствараоци – самоосвешћивање, самосналажење у свету који му је дат. Због тога популарност романа многи виде у чињеници да он помаже човеку да се оријентише у хаосу света и осмишљава свој живот.
Наизглед једноставна прича о човеку који се након петнаест година проведених у Италији као успешан фудбалер, враћа у своје родно провинцијско место да би се суочио са аветима прошлости – пре свега са кривицом због смрти најбољег дуга и неоствареном љубављу са заједничком другарицом – проблематизује далеко сложенија питања човека. Овај роман пружа неколико нивоа тумачења; он је, дакле, једно „отворено дело“, како би рекао Умберто Еко, чија се вредност открива управо у бројности његових аспеката тумачења. Најважнијим свакако можемо сматрати поетику времена, која се очитује и на формалном плану – у начину приповедња, али и у самој садржини романа – у апострофирању оних тренутака безвремености детињства, којих се сећамо као тренутака бесмртности.
Тренуци среће безбрижних дечака који лето проводе крај реке и на рудничком јаловишту, када им пред очи „блесне живот“ у свом пуном сјају јесте она бескрајна жеђ за вечношћу, или „носталгија за бесконачним“, како је Никола Милошевић говорио у својим романима. Тај тренутак апсолутне среће издваја се као тренутак изван времена, „друга димензија“, каже Лазић, или тренутак чистог стања, беле светлости и чисте невиности. Тај и такав тренутак изван времена покушали су да „ухвате“ и многи велики ствараоци и да о њему пишу:  Пруст је говорио да жели да ʼзграби, издвоји, заустави, колико само док муња севне... фрагмент чистог времена у његовом чистом стањуʼ. Достојевски је изразио сличну жељу описујући крајње пооштравање чулног доживљаја – ʼауреʼ – непосредно пре епилептичног напада, и рекао да би дао много година свог живота да проживи неколико таквих тренутака, скупљених и продужених. Вирџинија Вулф се стално враћала на ʼтренутакʼ који, као Блејково зрно песка, може да садржи један свет у свом разломљеном откуцају – само бело усијање свести.[2] А Небојша Лазић у свом роману пише: „Знам да сам тада осетио како сам најближе што могу пришао бесконачној срећи, блаженству ума и тела уроњеног у живот као у воду очишћења.“ И: „Били смо бесмртни, а да то нисмо ни знали.“
На такве тренутке бесмртности остаје сећање као „духовни појам“, како каже Андреј Тарковски, чија је поетика филмова Небојши Лазићу веома блиска (о чему посебно сведоче пасуси и књизи и Антиутопијска трилогија Борислава Пекића). Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања: испадајући из времена, он постаје неспособан за сопствену везу са спољним светом и, другим речима, осуђен на лудило.
Другу, можда и далеко значајнију линију романа чини ненаглашен, али снажан библијски подтекст, присутан у реминисценцијама на неке библијске теме, али и у епизоди са гвозденим крстом који један од становника рударског насеља, инжењер, Белгијанац, кује и с тешком муком побија на врх јаловишта. Та скоро библијска сцена ношења крста и побожног учествовања иначе изразито нерелигизног становништва – како деце тако и одраслих, има наглашено значење хришћанске љубави у којој, као нигде у роману – сви чине Једно. Од тог тешког, од гвођа скованог крста, почиње и завршава се све: на микроплану, као судбина главног јунака жељног опроста, коме пресуђује светина, а на макроплану: као судбина сваког човека који своје коначно смирење налази у опросту себи и свима око себе. Узвик на терену: „Немаш вере! Немаш вере!“ постао је парадигма сумње главног јунака, не само у фудбалској утакмици, него и у животу; али се мото књиге, речи Чезареа Павезеа у хришћанском контексту може тумачити као проналазак поновне вере и коначног смирења: „Праштам свима, молим све да ми опросте.“
Срж романа представља проблематизовање питања човекове кривице, старо колико и човек сȃм. Шта се мења у људском бићу када се од почетне невиности и безазлености, човек претвара у суровост и зло због којих страдају невини, суштинско је питање за чијим одговором аутор трага. Тај пресудан корак, читамо између редова романа, јесте окретање ка нагонима, односно окретање од своје хришћанске суштине или почетак заборава Љубави.
Од прародитељског греха нико није ослобођен, али нико ни лишен могућности да се спасе путем опраштања односно искупљења. Због тога се основни мотив повратка главног јунака у средину из које је побегао као кривац за смрт друга, чита као снажна порука да не прихватити кривицу значи осудити себе на вечни немир, створити сопствени пакао из којег нема излаза. Достојевски је писао да највећи пакао који се може замислити јесте немогућност да се воли. Управо о таквом паклу душе без љубави пише и Лазић, истичући на једном месту апофтегму: „Човек који је промашио љубав, промашио је читав свој живот.“
Реченица којом је дефинисана животна филозофија главног јунака: „Живео си тако, изнад живота, а испод смрти!“, дефинише много шта и од стваралачке филозофије самог аутора – а то је мера или мудрост за којом се трага као за Смислом и због које постају страдалници сви они који је не нађу. Библијска реч из Матејевог јеванђеља: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ тумачи се речима патријарха Павла: „Развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно у себи развијате доброту. Но ум је хладан, а доброта топла али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост.“
И баш у немогућности да нађу меру своје природе (која је делом божанска, а делом људска), аутор види и основни узрок трагичног исхода два своја главна јунака – четрнаестогодишњег Уроша, коме је доброта без мудрости намакла омчу на врат, и главног јунака и приповедача, четрдесетогодишњака, коме због мудрости без доброте пресуђују они који га сматрају кривцем. Између њих се налази девојка чији је лик аутор изградио као „идеалну меру“ човека која има доброте, али живи мудрошћу, али је трагична колико и они јер их губи обојицу: „једног у простору, другог у времену“.  И на тој се тачки, одакле се и почело, затвара круг, а у кругу који му је дат човек не може престати да осећа меру своје трагичности нити престати да испитује меру своје бесконачности, што је сасвим у духу тврђења Јована Дучића: „Ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никад није био довољно срећан.“

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Исток, Књажевац, број 16, година V, јануар-март 2018, стр.183-185. 




[1] Небојша Лазић рођен је у Алексинцу 1966. године. Магистрирао је и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје општу књижевност и српску књижевност 20. века на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Објавио је студије: Антиутипијска трилогија Борислава Пекића (поетика романа „Беснило“, „1999“ и „Атлантида“) (2013) и Време и простор у Златном руну“ Борислава Пекића (2016).
 [2] Едмунд Вилсон, Акселов замак, Култура, Београд, 1964, стр. 88. 

МИЛОРАД ПАНИЋ–СУРЕП, Фреска



Пећка Патријаршија

С крчагом, да ли се с извора враћаш млада,
лепотице!
Над Руговом запада сунце,
кобалт стена прекрива стазе дана,
а твоја хаљина лака мрешка се од ишчекивања.


Пред чијим очима заста за часак,
само за тренут неки снолако драг?
Не палите о не понилите луч ни сијалице,
шест ото година тек је –
бојим се да се не настави пут.

У време несигурно (поезија инспирисана фрескама), приредио Зоран Глушчевић, „Ревија“, Београд.

недеља, 25. март 2018.

ХЕРМЕС ТРИСМЕГИСТ, Из „Светих књига“


Сваки узрок саздаје нешто. Све саздано
узрок има. Све се Закону подвргава.

Изнад свега – времена, простора, свемира,
изнад свега што живи и преображава се,
налази се сушта стварност, основна Истина.
Али, Све је несазнатно.

Бескрајним Умом ствара Све, ствара
небројене свемире који трају вечно.
Њему то стварање, развитак,
пропадање и смрт неброј свемира не
значе, без сумње ништа.

Без Оца и Мајке у свемиру нико није.


Египат, IV век пре Христа

Светска духовна лирика, приредио Владета Кошутић, „Вук Караџић“, Параћин, 1991. 

СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ, Анђео из Милешеве



Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи дa cи ми ти једина истина
и дa ja, заиста, по једном великом кругу, доходим
твојој лепоти.

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,
И кад сам се радовао,
И кад сам на далеке улице као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.


Водиле cy ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејсаж
oд жуте оранице, свеле траве, камења, и белог
октобарског неба.

Сад, наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских крововa,
слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.



С. Мандић, Милосно доба, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1960, стр. 24.

уторак, 20. март 2018.

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Плеше, плаче...



Плеше пред звездама звезда,
Плеше у звончићу вода,
Плеше бумбар, пева фрулом,
Плеше Давид пред шатором.


Плаче птица о једном крилу,
Плаче погорелац на пепелу,
Плаче мајка над пустом колевком ,
Плаче тврди камен под петом.

Н. П. Загорски, Давид свира на харфи... (1873)



1968.

Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com 

понедељак, 19. март 2018.

ВИТО МАРКОВИЋ, Нежност је хигијена душе



 Душа је сестра духу. Дух и душа су близанци по рођењу. Колико су они сагласнији у бићу човека, толико су поступци уравнотеженији напољу.
Дух је хладан. Он рачуна. Душа је топла. Она игра и пева.
На првом спрату тела, у тамним пределима утробе, смештена је похота. На другом спрату, у плавим пределима груди, станује душа. На трећем спрату, у светлим пределима главе, у вечном блеску светлости, настањен је дух. Он је, горе, проницљив и хладан, као чувар целине постојања.
Разиђе ли се похота са духом и душом, тело слаби, а дух и душа постају унезверени и под собом немају ослонца. Разиђе ли се душа са похотом и духом, долази до усијања тела и похота расте, а дух, у страху, бежећи у висине, постаје мањи и долази до лудила. Разиђе ли се дух са похотом и душом, долази до наглог хлађења тела, до замрзавања душе, а са замрзавањем душе, у тоталном мраку, расте похота и нагон за злочинима. Тада, у немоћи, душа плаче, а дух је безосећајан, »неживотан«.
Отуда, мало нежности није на одмет. То песник зна. Нежност је хигијена душе. Из хигијене душе пониче поезија као изненадна хистерија бића.

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 28-29.

ВИТО МАРКОВИЋ, Песник и Хераклит



1. Песник има (у себи) Хераклита. Открио је да свемиром управља смрт. Има је довољно за све, и још је преостаје.

2. Хераклит има (у себи) Песника. Он истражује самога себе и све од самога себе учи.

3. Од свега понуђеног, Он (Песник) бира само једно, поезију (као вечну славу).

4. Његова се душа, попут Хераклитове ватре, пали и гаси. Кад се пали, настаје занос, песма; кад се гаси, отпочива.

5. После отпочивања, душа ствара. Њено певање је базгранично, улази у све и излази из свега.


В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 7.

четвртак, 15. март 2018.

МАРК ШАГАЛ, Бела



Уз четврту годишњицу смрти

Моји цветови недирнути леже.
Небом плови твој љушкав бели вео.
Блеска надгробник – с њим те јецај веже,
а ја сам тешки и сиви пепео.

Опет те питам, бркајући речи:
Ту си још? Корак мој пратиш? Па нека.
Пут мој несхватљив ни суза да спречи.
Шта кажеш? Реци. Твој одговор чекам.
 
М. Шагал, Невеста (1950)
Ко с наше свадбе балдахин рујна је
љубав ка дому, људима незнаним.
Иди, нашом их избуди фантазмом.
Једном, у трену што сад недостаје,
доћи ћеш к мени кроз замор звездани,
сав зелен, као поље, нашом стазом. [1]

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.


[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

МАРК ШАГАЛ, Твој зов



Не знам живех ли. Не знам
живим ли... У небеса гледам
и свет не препознајем.

Залазак је – и моје тело у ноћ ступа.
Љубав, цветови са слика мојих,
зову ме напред, и иза мене кликћу.

Мој дан без свећице не остави,
кад тама испуни и овај дом:
како кроз мрак сјај твој у даљини да угледам?

Како зов да зачујем Твој,
кад сам останем на постељи
и лед немости обгрли ми тело? [1]
 
М. Шагал, Променада (1918)

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.


[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО, Разговор са Шагалом


Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио мене и моју супругу Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским колачем од кромпира, поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском: ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио меком, али промишљеном фразом:
-         Више од свега хтео бих да се вратим у Витебск, одмах и заувек.
Његова супруга је тешко уздахнула – очито, слушала је то не први пут. Спустила је поглед, не желећи више да учествује у разговору. Кћи Ида, са суздржаним неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља тањире са стола.
- Желим да поклоним држави све моје слике које су код мене. Уз један услов: да ми у Витебску дају кућицу где бих могао да живим и мирно да умрем – упорно је настављао Шагал.
- Али, зар ви не знате шта се сад тамо догађа са сликарством? Ваше слике нико неће да изложи – нисам издржао ја.
- Па шта?... Данас неће излагати, али ће изложити потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде чак и после моје смрти. Али моје слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И тамо ја треба да умрем.
- Али, ваш Витебск је сада сасвим другачији. Ви га нећете препознати – трудио сам се да уверим Шагала у бесмисленост таквог заокрета у његовој судбини који се могао испоставити трагичним, када би он, од светски познатог уметника, у отаџбини постао нико и ништа, када би на њега издалека показивали прстом, да му се неко не би, којим случајем, приближио.
- Не, ја бих препознао мој Витебск, и Витебск би препознао мене – био је упоран Шагал.

Из Антологије руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.

МАРК ШАГАЛ, ***


„У животу постоји само једна боја, једна једина боја на уметничкој палети, боја која даје смисао и животу и уметности. То је боја љубави.“ 

М. Шагал, Рођендан (1915) 



МАРК ШАГАЛ, Брод



Две хиљаде година – рок је мога изгнања,
и неколико година на земљи, привремених.
Давиде! Ко да сунце – блесак његова сјања,
згуснуто лије, са васељенског здања,
према пруженом длану увис – ка мени.

Пророци плове мимо. Сја, преко света,
у даљини, Мојсијев лик, неизмењен.
Васељенски сјај – мину ко ветар,
закачивши мрежу зрака, треперењем.

М. Шагал, Бело распеће, 1938–1938.

Из године у годину, међ аветима разним,
живех, сузама срце да ослепим.
Чекао сам – две хиљаде година! – да те спазим,
и тобом срце да окрепим.

По Јаковљевим лествава, помало,
све више ме је анђео одводио од света –
у сну, и појство је долетало –
угаслих душа сред великих планета,
убијених душа у чијем су хору плиме
две хиљаде година – нада и сјај што ломе страх...
И песма је њихова – у сунчево име,
слађа него Моцарт или Бах.[1]



[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015. 

МАРК ШАГАЛ, Ка дверима висина


Само је она земља моја –
која постоји у мом срцу.[1]
У коју као свој, без икаквих папира,
уходим. Моја туга и жаоба њој су знани.
Она, земља моја,
и на починак ме прати, она ме прекрива
миомирисним каменом.

У мени цвату зелени вртови,
измишљени чудесни цветови.
У мени грбе се уличице, не само
куће над њима. Около стоје руине
прадавне, детињства мог.
А житељи – лутају по ваздуху
и кров ишту, привремено насељени
У души мојој

Ево зашто тихо се смешим
под сунашцем побледелим
ил јецам
ко кишица у ноћи.
 
М. Шагал, Над градом (1918) 
Ја памтим време –
двоглав бејах. Обе главе
крише се под истим велом нежности –
и обе окрилатише, ко руже гримизне мирис.
Мислим, сад,
чак и да кренем тамо опет – свеједно ћу
напред ићи, тамо, према високим, горским
дверима с порушеним зидовима за њима,
где громови одгрмевши ноће
с муњама уломљеним.[2]




[1] О Шагаловом односу према (изгубљеном) завичају, сведочи и прича Евгенија Јевтушенка:
„Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио мене и моју супругу Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским колачем од кромпира, поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском: ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио меком, али промишљеном фразом:
-          Више од свега хтео бих да се вратим у Витебск, одмах и заувек.
Његова супруга је тешко уздахнула – очито, слушала је то не први пут. Спустила је поглед, не желећи више да учествује у разговору. Кћи Ида, са суздржаним неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља тањире са стола.
-          Желим да поклоним држави све моје слике које су код мене. Уз један услов: да ми у Витебску дају кућицу где бих могао да живим и мирно да умрем – упорно је настављао Шагал.
-          Али, зар ви не знате шта се сад тамо догађа са сликарством? Ваше слике нико неће да изложи – нисам издржао ја.
-          Па шта?... Данас неће излагати, али ће изложити потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде чак и после моје смрти. Али моје слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И тамо ја треба да умрем.
-          Али, ваш Витебск је сада сасвим другачији. Ви га нећете препознати – трудио сам се да уверим Шагала у бесмисленост таквог заокрета у његовој судбини који се могао испоставити трагичним, када би он, од светски познатог уметника, у отаџбини постао нико и ништа, када би на њега издалека показивали прстом, да му се неко не би, којим случајем, приближио.
-          Не, ја бих препознао мој Витебск, и Витебск би препознао мене – био је упоран Шагал.“

(Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015. стр. 543).

[2] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.