Категорије

понедељак, 24. децембар 2018.

Р. М РИЛКЕ, Постоји преда мном тај једини задатак: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Рим [13. новембар 1903]

Драга Лу, необично ме дира чињеница да сад око тебе постоји завичај, кућа испуњена твојим присуством, врт који живи од тебе, простор који ти припада. Да, разумем да је све то споро настајало и могло само споро да настане, јер твој свет изискује реалност и има снаге да изискује. Прво је, и у даљини, Луфрид[1] био малтене као сан, веома крхак и пун предвиђених ствари. Но, он се држао за тебе, и кад си дошла, кућа је била велика и врт бескрајан. То сам осетио тада, и данас знам да је та управо бескрајна реалност, која те је окруживала, саздала за мене најдубљи догађај из оног неизрециво доброг, огромног и топлог доба. Процес преображаја који ме је тада захватио са хиљаду страна истовремено је потицао из твоје неизрециво реалне егзистенције. Никад, у својим плашљивим пипањима, нисам толико осећао биће, толико веровао у садашњост и толико прихватао будућност. Ти си била антитеза свим сумњама и, за мене, доказ да све што додирнеш и погледаш постоји. Све је за мене изгубило свој магловити карактер, тај лебдећи начин у обликовању и распадању, какав је био стил и сиромаштво мојих првих стихова. Ствари почеше да настају, животиње да се издвајају, цветови да постоје. Научио сам се једноставности; научио сам споро и тегобно да је све једноставно и стекао зрелост да бих говорио о једноставним стварима.  
А све се то одиграло зато што ми је било дато да те сретнем у тренутку кад сам први пут био суочен са опасношћу да се препустим безобличном. И ако та опасност не престаје да се враћа, на овај или онај начин и у све зрелијој форми, сећање на тебе, свест о теби, расте ипак у мени до огромних размера. У Паризу, током оних изузетно тешких дана, кад су се све ствари повлачиле из мене као из човека који слепи, кад сам дрхтао од страха да нећу бити у стању да препознам лице свог ближњег, ухватио сам се за чињеницу да ти постојиш, препознавао сам те још у свом унутрашњем огњишту, да ми твоја слика није постала туђа, да се није удаљила од мене као све остало, него се одржава сама у туђој празнини у којој сам био принуђен да живим.  
А и овде, усред распињања с којим сам се поново ородио, била си сигурно место на којем ми је поглед остајао укотвљен.
Добро разумем да ти ствари долазе као што се птице враћају у далеко гнездо кад почне да се смркава. Хиљаду закона, великих и малих, остварили су се с кућом која је саздана око тебе. Срећан сам што она постоји, и имам утисак да њена благотворна дејства допиру до мене довде.   
Моја борба, Лу, и опасност која се надвија нада мном састоје се у томе да не могу да постанем реалан, да увек постоје ствари које ме ниште, догађаји који ме газе, реалнији од мене, као да не постојим. Некада сам веровао да би ми бољи свануо дан кад бих имао кућу, жену и дете, све ствари реалне и непобитне. Веровао сам да би ме то учинило видљивијим, опипљивијим, конкретнијим. Видиш, постојао је Вестерведе, био је реалан, јер ја сам сазидао сам кућу и средио је унутра. Али, то је била реалност изван мене, нисам био интегрисан у њу, нити стопљен с њом. А сад та кућица, са својим лепим тихим собама, не постоји више.[2] Чињеница да знам да постоји још једно биће везано за мене и негде мало дете које нема никог ближег од тог бића и мене – то ми, несумњиво, пружа извесну сигурност и дарује искуство многих једноставних и дубоких ствари – али то ми не помаже да доспем до осећања реалности, до те једнакости у животном стању којој толико стремим: бити неко реалан усред реалног.  
Једино током дана кад радим (веома ретких) постајем реалан, постојим, заузимам простор попут неке ствари, имам тежину, падам, а затим се нека рука испружа и подиже ме. Уграђен у здање велике реалности, имам тада осећај да сам носећи елемент, постављен на дубоке темеље, уоквирен са десне и леве стране другим носећим елементима. Али, сваки пут, после тих тренутака уграђивања, поново бивам камен далеко одбачен, инертан попут травке. А чињеница да се ти тренуци одбацивања никако не проређују, већ бивају, напротив, све сталнији, зар не би требало да ме плаши? Почивам ли тако, потпуно онемоћао, ко ће ме наћи испод свега тога што ме покрива? И није ли могуће да сам ја већ одавно претворен у прах, готово налик земљи, готово изравнан с тлом, и то тако добро да већ преко мене прелази неки суморни друм?  
Постоји, дакле, непрестано преда мном тај једини задатак на који до сад нисам прилегао, иако би то требало да учиним: наћи пут, могућност свакодневне реалности...
Пишем ово, драга Лу, као у неком интимном дневнику, све то зато што не могу сада да пишем писмо, али то не значи да нисам мање жељан да ти говорим. Безмало сам изгубио обичај писања, и опрости ми што је овај начин писања писма тако несређен и грозан. Можда у томе нећеш чак ни видети колико је у њему радости на помисао о твојој кући, па ти га допуњујем с хиљаду најбољих жеља. Хиљаду. Свега.

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 50–54.


[1] Loufried. То је назив који је брачни пар Андреас – Саломе дао својој кући, контрахујући имена Лу и Фридрих. Пар се сместио близу Гетингена. Рилке није виђао Лу још од фебруара 1901. године, кад је она становала у Берлину, у четврти Шмаргендорф. Поново ће је видети тек 1905.
[2] Клара и Рута станују код Клариних родитеља, у Обернојланду.

уторак, 11. децембар 2018.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа


„Духован човек је – сав бол.“
                                      Старац Пајсије Светогорац


Отворим ли слух за векова тишине[1]
кроз ветрове, реке понорнице
  Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.



Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
        „Христос васкрсава, радости моја!“




[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

четвртак, 06. децембар 2018.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВАЛЕРИЈАН КРЕЧЕТОВ, Страдање буди дух човека





 Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.
Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".
Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не т понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, то јест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

Преузето са: https://pouke.org/