ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Љубав је предана Служба другом...

...Сребрног врта

други цвет је

Љубав.

Љубав,

та одана, предана Служба другом,

без граница,

да скоро нема свога лица,

тако предана Служба другом...

На путу дугом,

којим она крочи,

не требају очи,

и слеп можеш, брате, и слеп...

Њена је црква Самозаборава,

без застава,

a цела јој је Слава

на Жртвенику...

у њој се нише

крваво Срце само.

А најдража деца

Вечнога веле:

„O ми те знамо,

цркво Самозаборава,

Јер пут

којим се теби ходи,

Једино срећи води,

једино миру води.

Љубав је тако предана служба

другом

да је свугде дома,

и свугде без огњишта.

Она за себе

не тражи ништа,

а све даје...

Љубав је кандило

трептаво јасно,

што румено y пламу сјаје,

а ти си рука,

што уље даје...

А твоји су Снови уље,

и твоје Наде уље,

и твоја крв је уље,

и твоје кости уље,

и само и једино уље

сви најдражи Идеали...

А ти сипај,

сипај

о не жали,

да не би пламен постао мали.

Јер срећни само

они јесу,

који на по пута нису стали,

и дали,

дали све...

Јер љубав је Господ у нама,

и хармонија вечна,

и срећа неизречна...

Она је златна галија,

распетих једра белих,

поврх азурна мора,

пред њом се румени

крвљу рујном

и пламену вечна зора...

А на крми

седи Један –

поглед му

пун даљина...

Један,

у коме Господ виде

најдражег Свога Сина...

а који је толико

волети знао,

да се за Спас других

распети дао,

с погледом

пуним даљина...

Блажени, који љубе, брате.

Јела Спиридоновић Савић, „Пергаменти“ (нашао и превео брат у Христу Стратоник), одломак, Чежње: изабрана дела, Службени гласник, Београд, 2012.

ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Пергаменти

У Манастиру Ватопеду године 1194.

                                                            у Господу нашему Исусу Христу.

Господе,

седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

ко други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господ...

(O Моћни,

који је ово ноћни сат,

то је други Стратоник,

мој брат...

мој мили, љубљени брат,

што страдава исто ко ја...)

И онда једне ноћи

у светој самоћи

чух тихи Глас,

ко голуб бео,

мекани цео

ко паперје беле птице:

„Покри твоје лице

и заборави себе.

Ако будеш увек

чекао Спас за тебе,

и кружио увек

око твога Ја

ко соко око куле,

а ти збаци црну ризу,

ено,

градови су близу

a ти знаш пут...

He мисли, Мили, да сам крут,

но треба да видиш

у тмини светли прст,

и сазнаш:

да носити Крст

значи велику Славу.

Ти знаш да круну нисам

хтео за твоју главу

али сам за тебе изабро круну

других, лепших

алема пуну,

што изнутра светли...

Па као што петли

криком

најављују нови дан,

тако овај самостан

само је можда зато ту,

да кроза њ се нешто јави...

Ено, већ зора се плави,

a ја ћу ти показати пут:

Заборави на себе

и спас сопствене душе,

и док народи се у незнању

и црној мржњи гуше,

и један другог гони,

и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској

пиши просте

вечне речи,

што од душе иду души...

Векови ће проћи

и људи ће нови доћи

и рећи:

„Колико времена већ прохуја“

а волеће увек ко и стари

само просте, искрене ствари:

мирис цвећа,

пој славуја,

Ти буди

та искрена проста Реч,

па уместо бриге

за душу своју

и вечна неба,

ти чини

што другоме треба:

лечи где боли,

и воли.

То ти је моје цело Завештање.

У Љубави је најдубље знање.

Јела Спиридоновић Савић, „Пергаменти“ (нашао и превео брат у Христу Стратоник), одломак, Чежње: изабрана дела, Службени гласник, Београд, 2012. 

ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Пред огледалом

Пред огледалом стоји

Прекрасна

Млада жена:

Дакле,

Ове моје злаћане косе

И влажне зене,

И грозничаво-црвене усне,

И ово моје крто тело

Око чијих се удова

Меко савија 

хармонија

А које у покрету

Зна да буде

И Ритам

И Песма...

Дакле све је то

Прах и пепео...

О Душо моја,

Ти,

Која си вечита,

А која пре но што си

Зашла у моје тело,

Била си душа

Какве гранитне планине,

Душа какве птице,

Каквог лептира,

Ил душа можда

Најлепше планете

Целог Свемира.

Да ли се сећаш

Свега тога

И да ли ћеш се сећати

У дугим вековима

Твога путовања,

Кртих, временских тела

Ти,

Која си вечна.

Да ли ћеш се сећати

Да си икад била

У телу жене,

Која је имала врело срце

И луду памет,

И безумно волела

Свој малени

Ружични врт,

И очајно се везивала

За жене и људе

Који су били

Ко и она

Прах и пепео...

И чија је мисао

Често лутала

Широким путима

Снова,

И чезнула

За Бескрајем,

Да, чезнула, чезнула,

Док би само

По некад грезнула

У сјају вечне

Светлости

Твоје.

Да ли ћеш се сећати

Њеног болног падања

И тријумфалног

Дизања,

Ти,

Која си безгрешна,

Јер равнодушна,

И вечна.

О душо, да ли ћеш се

Сећати

Ти дуги Ланче

Ње беочуга,

Ти Симфонијо

Бескраја,

Ње једног звука,

Ти божански Везу

Ње једног бода,

Ти вечита

Ње временске?...

А кад се будемо

Растале

Мене већ сада боли

Што теби

Не може

Жао бити

Кад предаш земљи

Одакле си га дигла

Прах и пепео њен,

А који сада

Тобом оживотворен је

Млада жена,

Која има

Злаћане косе,

И влажне зене,

И крто тело,

Око чијих се удова

Меко савија

Хармонија,

А које у покрету

И Ритам

И Песма...

О Душо моја

Ти етерична,

А ја плотска,

Ти вечита,

А ја временска.

Сети ме се

У твоме

Дугоме, сјајноме путу

Кроз векове,

Душо,

Коју волим

Чисто плотски

А која си

–  Ко зна одакле –

Још увек

Душа моја...

Јела Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела, приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012. 

ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Песма жене

Наручја ми пуна, препуна,

Још из доба златног Евиног,

Дивљег биља и цвећа,

А косе, густе ми косе,

Још пуне су влажне су росе,

Прадавних људских пролећа.

У оку ми обожавање:

Од Ватре, Змије и Сунца,

Па до Онога Великог,

Што кроз страдања диго се,

До највишег Врхунца.

У грлу ми је застао врисак,

Пећине влажних тмина,

А у крви носим мркле мраке,

Незнаних прадубина;

У плодова тешкој мојој крви,

Што мистично с бледим месецом кружи

И с њиме мртвим под мојој свешћу,

Блиско се дружи.

У утроби носим:

Песме пустиње,

Жудњу зверова,

Жеђу Живота

Без конца и без краја;

А у оку Чежњу далеку

За Нечим, што на земљи зна

Нема му завичаја...

Ко знак тајанствени

Мог најдубљег бића,

На небу ме Звезда

Светла увек прати

Јер сам деце ове

Земље вечна Мати.

Ко из Земље Сестре моје,

Из мене се Живот рађа,

Из мене се усне поје

А у тмини крви моје,

Загонетни знаци стоје.

Ко Земља сам иста Песма:

Вечно стара,

Вечно нова,

Друм друмова.

Кроз која језде столећа дуга,

Што куну и благосиљу,

Своме великом Циљу,

Кога ја једва слутити могу,

У сусрет хрле Богу.

Ја тамна сам и светла,

Ја грешна сам и света,

Ја Чекање и Чежња,

Ја слаба сам и јака

Ја Жена сам и Мајка,

Грешна сам и света

Од временска и од вечна света.

Јела Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела, приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012. 

ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Аскет

У руху беде, усамљен и презрен

окренут цео једном свету другом,

ја ходим прашном људском цестом дугом.

Подсмех ме деце прати украј друма,

и људи шапћу: „Он је сишô с ума...“

А мени у свету још је само драга

тишина тужних и вечерњих шумȃ.

Ја сам ко последња усамљена кућа

бела и нагнута над понором бездна.

а над којом хује ветри и олуји:

„Ко са мером воли, тај волети не зна...“

И зато сам тамо негде иза горȃ

оставио радост уских, људских чула,

крај мене је минô давно смех зумбула,

шапат белих ружа, сребри осмех звезда;

ја не тражим више топла мека гнезда

ја далеко хитам, журим,

нит с ким стојим,

нит се дружим,

јер ја само Теби... Једном...

крвљу... срцем...

врелим бићем целим служим.

Дај ко јаблан голи да стојим на брегу,

и да све што јесам

Заборав однесе;

и од мога целог бића и хотења

сплићем трнов венац

новог Знамења.

А да више никад

себе нашо не би,

дај Господе да се утопим... изгубим

васцели у Теби.

И ходећи друмом наше људске ноћи:

где Ти будеш хтео..

кад Ти будеш хтео...

куд Ти будеш хтео...

ја ћу увек поћи.

Ја сам ко последња усамљена кућа

бела и нагнута над понором бездна,

а над којом хује ветри и олуји:

„Ко са мером воли, тај волети не зна.“

Јела Спиридоновић Савић, Чежње: изабрана дела, приредила Јована Реба, Службени гласник, 2012.