Категорије

петак, 22. јун 2018.

РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Човеков универзум



Светлост је, као зрачећа енергија стварања, започела кружни плес атома у мајушном простору, а такође и плес звезда на огромној, пустој позорници времена и простора. Планете су изашле из купељи у ватри и током многих епоха се сунчале. Постојали су престоли гигантског Непокретног, нечујног и ненасељеног, које није познавало смисао властите слепе судбине и са великим неодобравањем је гледало на будућност у којој ће његова владавина бити угрожена.
Потом је дошло време када је живот ступио на поприште у најсићушнијем издвојеном кругу једне ћелије. Са својом способношћу развитка и моћи прилагођавања суочио се са незграпном огромношћу ствари и противречио бесмислености њиховог обима и масе. Био је начињен тако да има свест не о количини него о вредности постојања, коју је увек настојао да повећа и одржи на разгранатим путевима стварања, савлађујући ометајућу тромост Природе путем повиновања њеном закону.
Но, чудо стварања није се зауставило на томе, у тој издвојеној тачки живота поринутој на самотну пловидбу ка Непознатом. Мноштво ћелија се повезало у већу јединицу, не путем гомилања него путем чудесног квалитета сложеног узајамног односа којим се одржава савршена усклађеност функција. То је стваралачки принцип јединства, божанствена мистерија постојања која спречава сваку анализу. Веће кооперативне јединице могле су да стекну сразмерно већу слободу изражавања, и почеле су да у својим телима образују и развијају нове органе моћи, нова средства деловања. Био је то марш еволуције која непрестано открива нове могућности живота.
Међутим, та еволуција која се одвија на физичкој равни има ограничени домет. Свако претеривање у том правцу постаје бреме које квари природни ритам живота, и готово сва створења која су подстицала своје амбициозно тело на повећање димензија су ишчезла услед неумесне незграпности.
Пре него што се тај период окончао, појавио се Човек и променио ток те еволуције, скренувши га са неограниченог напредовања у физичком увећању ка слободи једног профињенијег усавршавања. То је омогућило да његов развој постане неограничен, и оспособило га да увиди своју бескрајну моћ.
Ватра је запаљена, чекићи ударају о наковње, и за тегобне дане и ноћи у прљавштини и нескладу створен је музички инструмент. Можемо то да прихватимо као засебну чињеницу и да пратимо њен развој. Али, када се открије музика, сазнајемо да је цела ствар само део испољења музике упркос свом противречном карактеру. Процес еволуције, који је после многих епоха стигао до човека, мора да буде схваћен у својој сагласности са њим, мада у њему добија нову вредност и наставља се другачијим путем. То је непрекидни процес који проналази свој смисао у Човеку; и морамо да признамо да је еволуција о којој наука говори еволуција Човековог света. Кожни повез и насловна страна су делови саме књиге; и овај свет који опажамо путем својих чула и ума и животног искуства је потпуно истоветан са нама самима.
Божански принцип јединства увек је био принцип унутарњег узајамног односа. То се показује у некима од његових најранијих ступњева у еволуцији вишећелијског живота на овој планети. Најпотпунији унутарњи израз постигао је човек у сопственом телу. Али, оно што је најважније од свега је чињеница да је човек тај израз остварио и у једном суптилнијем телу изван физичког организма. Када је усамљен, он ни до себе не допире, и своје шире и стварније биће проналази у повезаности с другим људима. Његово вишећелијско тело је рођено и умире; његова човечност састављена од мноштва личности је бесмртна. У том идеалу јединства он спознаје и остварује оно вечно у свом животу и оно бескрајно у својој љубави. То јединство није само субјективна идеја, већ постаје побуђујућа истина. Какав год назив му дали и какав год модел да представља, свест о том јединству је духовна, а наше настојање да му будемо верни је наша религија. Оно увек чека да буде објављено у нашој историји у све потпунијем осветљењу.
Имамо очи, које нам преносе слику физичког света. Имамо и себи својствену унутарњу способност која нам помаже да откријемо своју повезаност са највишом суштином човека, са универзумом личности. Та способност је наша блистава имагинација, која на свом вишем степену припада само човеку. Она нам пружа то виђење целине које је за биолошку нужност физичког опстанка излишно; његова сврха је да подстакне у нама осећање савршенства које је наше истинско осећање бесмртности. Јер, савршенство се идеално налази у Вечном Човеку, уливајући приврженост том идеалу у појединцу, и све више га терајући да га оствари.
Развој интелигенције и физичке снаге је пођеднако неопходан за животиње и за људе ради постизања њихових животних циљева; али, оно што је јединствено у човеку је развој његове свести, која постепено продубљује и проширује спознају његовог бесмртног бића, савршеног, вечног. Она надахњује оне његове творевине које обелодањују божанственост у њему – а то је његова човечност – кроз различита испољавања истине, доброте и лепоте, кроз слободу деловања које није за његову корист него за његово крајње изражавање. Појединачни човек мора да постоји ради узвишеног, моћног Човека, и мора да га изрази у несебичним, непристрасним делима, у науци и филозофији, у књижевности и уметностима, у служењу и обожавању. То је његова религија, која дејствује у сржи свих његових религија са разним називима и облицима. Он познаје и користи овај свет кад је та религија бескрајна и тако постиже величину, али своју властиту истину разуме и остварује када је она беспрекорна и тако налази своје испуњење.
Идеја о човечности нашег Бога, или божанствености Вечног Човека, представља основну тему ове књиге. Ова мисао о Богу није настала у моме уму кроз било какав процес филозофског расуђивања. Напротив, она је следила кретање моје нарави од раних дана све док ми није изненада севнула у свести као непосредно виђење. Искуство које сам описао у једном од наредних поглавља уверило ме је да на површини нашег бића имамо непрестане мене индивидуалног сопства, док у дубини пребива Вечни Дух људског јединства ван нашег непосредног знања. Он врло често противречи тривијалностима нашег свакодневног живота и ремети уређења и нагодбе учињене ради осигуравања наше личне нарочитости и затворености иза зидова индивидуалних навика и спољних конвенција. Он нас подстиче на дела која су изрази Свеопштег Духа, и усред живота усмереног искључиво на себе неочекивано побуђује највише жртвовање. На његов позив хитамо да своје животе посветимо истини и лепоти, служењу другима без икакве награде, упркос томе што нам недостаје вера у стварно постојање идеалних вредности.
Излажући сопствено религиозно искуство, изражавам своје уверење да се прва фаза мог сазнања одвијала путем осећања присности са Природом – не оном Природом која поседује канал за обавештавање нашег ума и физички однос са нашим живим телом, већ оном која нам испуњава личност испољењима и објавама које наш живот чине богатим и подстичу нам машту својим складом облика, боја, звукова и кретњи. То није онај свет који се губи у апстрактним симболима иза властитог сведочења Науци, већ свет који, будући да непрестано реагује на људску природу, нашој личности издашно показује своје благо збиље.
У вези са својим личним искуством спомињем и неке песме које сам често слушао из уста лутајућих сеоских певача, који припадају популарној бенгалској секти званој Баули, који немају кипове ни иконе, немају храмове, свете књиге ни обреде, и који у својим песмама објављују божанственост Човека и исказују му снажно осећање љубави. Долазећи од људи у којима нема никакве извештачености и који воде једноставан живот у повучености, то нам пружа кључ за скривени смисао свих религија, пошто указује да се оне никада не баве Богом космичке моћи, већ пре Богом људске карактерности.
У исто време, мора се признати да чак и нелични аспект истине којим се бави Наука припада људском Универзуму. Међутим, људи од Науке нам тврде да је истина, за разлику од лепоте и доброте, независна од наше свести. Објашњавају нам како је уверење да је истина независна од људског ума у основи мистичко, прирођено човеку а ипак несхватљиво. Но, не би ли могло да се каже да идеална истина не зависи од појединачног човековог ума, него од универзалног ума који обухвата појединачни? Јер, рећи да истина како је ми видимо постоји независно од људске природе заправо значи порицати саму Науку, пошто ова може да организује у рационалне концепте само оне чињенице које човек може да упозна и схвати, а логика је апарат мишљења који је створио механички човек.
Сто који користим са свим његовим различитим значењима показује се човеку као сто путем човековог посебног органа чула и посебног органа мишљења. Када се научно испита, тај исти сто показује му се као запањујуће другачији од оног који су му његова чула пренела. И сведочење његових физичких чула и сведочење његове логике и научних инструмената повезани су са његовом сопственом способношћу разумевања; оба су за њега тачна и истинита. Он се са потпуним поуздањем служи тим столом за своје физичке потребе, и са подједнаким поуздањем га интелектуално користи за своје научно сазнање. Али, знање припада ономе ко је човек. Да не постоји одређени човек као појединац, сто би и поред тога постојао, али и даље као ствар која је повезана са људским умом. Противречје које постоји између стола нашег чулног опажања и стола нашег научног сазнања налази једноставни центар усаглашавања у људској личности.
Исто важи и у области идеје, појма, представе. У научној представи света нема пукотине у свеопштем закону узрочности. Ништа што се догоди није могло да се догоди никако другачије. То је уопштавање које је учињено могућним захваљујући својству логике која је у домену људског ума. Но, исти тај ум Човека има у себи и непосредну свест о вољи која је свесна своје слободе и увек се бори за њу. Свакога дана, у већини наших поступака, ми потврђујемо њену истинитост; заправо, наше понашање налази своју највећу вредност у повезаности са њеном истинитошћу. У нашем свакодневном понашању то је аналогно оном столу. Јер, без обзира на то до каквог закључка је Наука неоспорно дошла о том столу, богато смо награђени када се њиме бавимо као чврстом чињеницом а не као гомилом непостојаних састојака који представљају одређену врсту енергије. Такође можемо и да употребимо тај феномен мерења. Простор представљен иглом увећаном помоћу микроскопа не мора да нас наведе на питање колико анђела би могло да се смести на њен врх, или колико би камила могло да прође кроз њену ушицу. У биоскопу наш доживљај времена и простора може да се прошири или сузи само услед другачијег метода рада уређаја. Семе у сићушном спремишту носи будућност која је по својој садржини огромна, како у времену тако и у простору. Истина, која је Човек, није настала ни из чега у одређеном тренутку, мада се можда тада очигледно показала. Али, испољавање Човека нема у самом себи крај – чак ни сада. Нити је имало свој почетак у ма које време које му приписујемо. Човекова истина налази се у срцу вечности, пошто се њена стварност развијала током небројених епоха. Иако појављивање Човека има око себе позадину милиона светлосних година, то је ипак његова властита позадина. Он у себи укључује време, колико год дуго, које садржи процес његовог настајања, и самом истином свог постојања повезан је са свиме што га окружује.
Однос, повезаност, је темељна истина овог појавног света. Узмимо, на пример, комад угља. Када чињенице о њему пратимо до његовог основног састава, твар која је наизглед најпостојанији састојак у њему губи се у центрима обрћућих сила. То су јединице, зване делићи угљеника, које даље могу да се рашчлане на одређен број протона и електрона. Међутим, ти електрични факти нису оно што јесу у својој издвојености већ у свом узајамном односу, и мада ће можда једног дана и они моћи даље да се рашчлањују, битна истина о узајамном односу која је у њима испољена и поред тога ће опстати.
Ми не знамо како ти елементи, као угљеник, сачињавају комад угља; све што можемо да кажемо је то да они изграђују ту појаву путем доследности узајамног односа, који их не уједињује само у појединачни комад угља, већ у другарство стваралачког усклађења са читавим физичким светом.
Постанак света је био омогућен путем сталног предавања и покоравања сваке јединице универзуму. А и духовни универзум Човека такође од посебних јединица увек захтева самоодрицање. Тај духовни процес није тако једноставан као онај физички у физичком свету, пошто интелигенција и воља тих јединица морају да се прилагоде интелигенцији и вољи свеопштег духа.
У једном стиху из Упанишаде каже се да је овај свет, који је сав у покрету, прожет једним врховним јединством, и стога истинско задовољство никада не може да се постигне путем задовољења похлепе, него искључиво путем предавања нашег појединачног бића Универзалном Бићу.
Постоје мислиоци који заступају учење о мноштву светова, што може да значи само то да постоје светови који немају никакве међусобне везе. Чак и да је то тачно, никада не би могло да се докаже да је тако. Јер, наш универзум је укупни износ онога што Човек осећа, зна, замишља, расуђује да јесте, и свега што му је сазнатљиво сада или у неко друго време. Универзум у својим различитим аспектима на различите начине утиче на њега, својом лепотом, својим неминовним следом догађаја, својом потенцијалношћу; и свет му се показује једино у својим различитим деловањима на његова чула, уобразиљу и мислећи ум. Нећу да кажем да крајња природа света зависи од моћи поимања појединачне личности. Његова стварност је повезана са универзалним људским умом који обухвата целокупно време и све могућности сазнања и остварења. И, то је разлог што за исправно знање о стварима зависимо од Науке, која представља рационални ум универзалног Човека, а не од ума појединца, који борави у ограниченом распону простора и времена и непосредним животним потребама. И, то је разлог што постоји напредак у нашој цивилизацији; јер напредак значи да постоји идеално савршенство које јединка настоји да достигне тако што ће проширити границе свог знања, моћи, љубави, уживања, и тиме се приближити универзалном. Најудаљенија звезда, чија бледа, нејасна порука додирује праг најмоћнијег телескопског виђења, има наклоност према човековом разумевајућем уму, и зато никада не можемо престати да верујемо да ћемо све више продирати у тајну њене природе. Као што знамо истину о звездама, тако познајемо и моћни и дубоки човеков ум.
Морамо да оживотворимо не само расуђујући ум, него и стваралачку машту, љубав и мудрост које припадају Највишој Особи чији Дух је над свима нама; љубав према тој Особи обухвата љубав према свим створењима и својом дубином и снагом превазилази све друге љубави, и води напорним прегнућима и мучеништвима чији једини добитак је остварење саме те љубави.
Иша из наше Упанишаде, Наддуша, која прожима све што се креће, је Бог овог људског универзума у чијем уму имамо удела у свем нашем истинском знању, љубави и служењу. Открити га у нама самима путем самоодрицања је највиши циљ живота.



Р. Тагоре, Религија човека (први пут објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао 1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).

РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Духовна слобода



Има повреда које нам угрожавају живот; оне оштећују складност животних функција помоћу којих се одржава усклађеност нашег физичког бића са физичким светом; и те повреде се зову болести. Има и чинилаца који нам угњетавају разум. Они оштећују складност односа између нашег рационалног ума и света здравог разума; и ми их зовемо глупост, незнање или умоболност. Има необузданих претеривања у страстима која потпуно поремећују равнотежу у нашој личности. То омета усклађеност између духа појединачног човека и универзалног Човека; то је оно што зовемо грех. У свим тим случајевима осујећени су наша спознаја и остварење универзалног Човека у његовом физичком, рационалном и духовном виду, а наша стварна слобода у области материје, ума и духа је сужена или изобличена.
Све узвишеније религије Индије говоре о оспособљавању за Мукти, ослобођење душе. У овом нашем бићу смо свесни индивидуалности, и све његове активности су повезане са изражавањем наше коначне и личне природе и уживањем у њој. У нашој души смо свесни трансценденталне истине у нама, Универзалног, Најузвишенијег Човека; и та душа, духовно биће, налази своје задовољство у одрицању од индивидуалног бића зарад највише душе. То одрицање није у порицању бића, него у његовом посвећивању. Жеља за тим потиче од инстинкта који је врло често тек нејасно свестан свог циља, и наслепо тражи име које би јој одредило сврху. Та сврха је у остварењу њеног сједињења са неким непристрасним, крајњим идеалом савршености, неког складног односа између појединачног и бескрајног човека. О том складу, а не о јаловом издвајању, говоре Упанишаде када кажу да за онога који себе открије у Свему истина више не остаје скривена.
Једном када сам био у посети једном забаченом бенгалском селу, насељеном претежно муслиманским ратарима, сељаци су ми уприличили оперску изведбу чији либрето потиче од неке старе верске секте која је пре више векова имала велики утицај. Мада је сама та религија мртва, њен глас наставља да проповеда њену филозофију људима који, упркос томе што припадају другачијој култури, нису уморни од слушања. У складу са својом доктрином, она је разматрала разне чиниоце, материјалне и трансценденталне, који сачињавају људску личност, обухватајући тело, биће и душу. Затим је дошао дијалог, током којег је испричан случај једног човека који је желео да пође на путовање у Вриндаван, Врт Блаженства, али га је у томе спречио један стражар који га је оптужио за крађу. Лоповлук је доказан када се испоставило да је у својој одећи кришом покушао да прокријумчари биће, односно личност, која своје испуњење проналази искључиво путем своје предаје. Преступник је ухваћен са својим смотуљком због којег му је забрањен пролазак до крајњег циља. Под подераном стрехом подупртом бамбусовим моткама и осветљеном са неколико чађавих петролејки, гомила сељака, повремено ометана завијањем шакала са оближњих пиринчаних поља, пратила је са неуморним интересовањем све до пред зору извођење драме која се бавила коначним смислом свега постојећег кроз наизглед неподесно смењивање плеса, музике и комичног дијалога.
Овај пример ће показати како су у Индији сасвим природно поезија и филозофија ишле руку под руку само зато што је ова друга давала себи право да наводи људе на практичан пут њиховог животног испуњења. Шта је то испуњење? То је наша слобода у истини, чија молитва је: «Води нас из нестварности у стварност.» Јер, сатјам је анандам, оно Истинско је Радост.
У свету уметности, у којем је наша свест ослобођена од уплитања личне користи, стичемо неометано виђење јединства, оваплоћења оног стварног, које је вечна радост.
Као и у свету уметности, и у духовном свету наша душа чека на своју слободу од ега да би достигла ону несебичну, непристрасну радост која је извор и циљ ове творевине. Она вапи за својом мукти, за слободом у јединству и доследности истине. Идеја мукти је извршила изванредан утицај на наше животе у Индији, дотакла је врела чистих осећања и скрушених молитви, јер она на крилима песништва узлеће ка небу. Стално слушамо људе ограниченог образовања и простодушне вере како у својој молитви Тари, Богињи Спаситељки, певају:

«Због каквог греха би требало да будем приморан да останем у овој
тамници појавног света?»

Они се боје да не буду одстрањени из света истине, да не буду вечно ношени струјом окружени пеном ствари, да не буду бацани наоколо плимским таласима ужитка и бола и да никада не допру до крајњег смисла живота. Неко од тих људи може да буде кочијаш који вози кола на пијацу, а неко рибар заокупљен својом мрежом. Можда неће без одлагања интелигентно одговорити на питање о дубљем значењу песме коју певају, али у своме уму немају никакве сумње да трајни узрок свих јада није толико у недостатку разних средстава за живот колико у непознавању смисла живота. За њих је уобичајено да куде претерано истицање 'ја' и 'моје', које искривљује изглед истине. Па зар нису често виђали људе који нису изнад њих ни по друштвеном положају ни по интелектуалним достигнућима, како одлазе у потрагу за Истином, остављајући за собом све што имају?
Они знају да циљ тих смелих подухвата није увећање овоземаљског богатства и моћи, него мукти, слобода. Можда познају и неког сиротана из свог села и свог сталежа, који остаје у свету вршећи свој свакодневни посао а ипак је на гласу као ослобођен у срцу Вечног, Бога. Лично сам наишао на једног рибара који је певао са умом задубљеним у своју нутрину док је по цео дан рибарио на Ганги, којег ми је мој лађар са дубоким поштовањем показао као човека ослобођеног духа. Он је ван домашаја утврђених цена које друштво ставља на људе, и које их разврставају као играчке стављене у излоге у складу са тржишним мерилом вредности.
Када ми се лик тог рибара појави у свести, не могу да не помислим да није мали број оних који својим животима певају о души ослобођеној од стега, а неће бити забележени у историји. Ти неизвештачени индијски сељаци знају да је цар само накићени роб који остаје прикован за своје царство, да је милионера судбина везала на стуб срама у златном кавезу његовог богатства, док је овај рибар слободан у царству светлости. Када се, слепо тражећи у мраку, спотакнемо на ствари, чврсто се хватамо за њих верујући да су оне наша једина нада. Када се појави светлост, пуштамо их из руку увиђајући да су то само делићи Свега са чиме смо повезани. Припрости човек са села зна шта је слобода – слобода од издвојене самоће бића, од изолованости ствари, која даје помамну снагу нашем осећају поседовања. Он зна да та слобода није само порицање ропства у оскудности наших својина, него да се налази у некој позитивној спознаји и остварењу које нашем бићу пружа чисту радост, и зато пева:

Нека се моја два ума сретну и споје,
И поведу ме у град Велелепан.

Када тај један наш ум који лута у потрази за стварима у спољном подручју разноликости, и други који стреми унутарњој визија јединства, више нису у сукобу, они нам помажу да спознамо ађаб, анирвачанију, неисказиво. И песник-светац Кабир има исту поруку када пева:

«Када кажемо да се Највиша Стварност налази једино у унутарњем краљевству духа, наносимо срамоту спољном свету материје; исто тако, не говоримо истину ни када кажемо да је она само у спољном свету

Према тим певачима, истина је у једноти, целини, сагласности, и зато је слобода у њеном увиђању и остварењу. Ти текстови наших свакодневних богослужења и медитирања служе навикавању и припремању ума да савлада препреку одвојености од остатка постојања и да спозна адваитам, Највише Јединство које је анантам, бескрајност. Филозофска мудрост, која врши своје свеопште зрачење на народни ум у Индији, је оно што надахњује нашу молитву, наше свакодневне духовне праксе. Она нас непрестано подстиче да одемо изван појавног света, у којем су нам чињенице као чињенице туђе, попут пуких звукова неке стране музике; она нам говори о ослобођењу у унутарњој истини свих ствари, у којој бескрајно Мноштво објављује оно Једино.
И слобода у материјалном свету има исто значење изражено језиком који јој је својствен. Док су нам природне појаве изгледале неповезане и небитне, као разнородна испољења нејасног и бесмисленог хира, живели смо у туђем свету, и никада нисмо ни помишљали на наш сварађ на његовом тлу. Захваљујући открићу усклађености његовог функционисања са функционисањем нашег разума, увиђамо своје јединство са њим, и отуда нашу слободу.
Они који су одгајени у погрешном схватању тог тока збивања у свету, не знајући да је он једно са њима самима путем везе знања и интелигенције, образовани су као кукавице са непоправљивом вером у заповест судбине која из несхватљивих разлога дели ударце. Без борбе се покоравају када су им ускраћена људска права, пошто су навикнути да себе доживљавају као бића стављена ван закона у свету који им стално намеће несхватљиве непредвиђене догађаје.
Такође је и на социјалном или политичком пољу недостатак слободе утемељен на духу отуђености, на непотпуној спознаји Једног. Ту робујемо услед искривљености споне јединства. Могло би да се помисли да појединац који успе да се одвоји од својих ближњих стиче истинску слободу, пошто све везе односа подразумевају обавезу према другима. Међутим, ми знамо да, колико год то могло да звучи парадоксално, ствари стоје тако да у свету људи једино савршено уређење међузависности води ка увећању слободе. Најиндивидуалистичнија људска бића, која немају никакву одговорност, заправо су дивљаци који не успевају да постигну пуноћу свог испољавања. Они живе уроњени у тмину, попут лоше запаљене ватре која не може да се ослободи свог димног омотача. Слободу од изолованости помраченог живота могу да достигну само они који имају способност да негују узајамно разумевање и сарадњу. Историја развоја слободе је историја усавршавања људских односа.
Будући да у свом слепилу нисмо приметили нешто у чему лежи истина нашег постојања, постало је могуће да људи кажу да је постојање само по себи лоша ствар. Уколико покушава да полети са само једним крилом, птица се љути на ветар што је баца доле у прашину. Све скршене истине су рђаве. Оне боле зато што наговештавају нешто што не пружају. Смрт нас не вређа, али вређа нас болест због тога што нас стално подсећа на здравље а ипак нам га ускраћује. И живот у полусвету је лош зато што изиграва потпуност иако је очигледно да је непотпун, и пружа нам чашу али не и гутљај живота. Све трагедије проистичу из тога што истина остаје део, пошто њен круг није довршен. Тај круг долази до краја када појединац оствари оно свеопште и тако стекне слободу.
Но, будући да је та слобода у самој истини а не у њеном изгледу, ниједан пренагљени пут ка успеху, насилно створен похлепом за резултатом, не може бити прави пут. Један сеоски песник, непознат у свету признате уважености, пева:

«О, окрутни човече преке потребе, мораш ли ватром да сажижеш ум који је још у пупољку? Разбићеш га на комаде, уништићеш његов мирис у свом нестрпљењу. Зар не видиш да мом Господу, Врховном Учитељу, требају векови да усаврши цвет и никада га не обузима журба? Али, услед твоје ужасне похлепе, ти се уздајеш искључиво у силу, и може ли онда бити наде за тебе, човече преке потребе? ''Прити'', рекао је песник Мадан, ''не вређај ум мога Учитеља. Знај да само онај који следи природни ток и изгуби себе, може да чује глас, човече преке потребе''.»

Овај песник зна да не постоје спољна средства за хватање слободе за гушу. Унутарњи процес губљења себе је оно што води ка њој. Ропство у свим својим облицима има упориште у унутарњем бићу а не у спољном свету; оно је у замагљивању наше свести, у сужавању видика, у погрешном процењивању ствари.
Завршићу ово поглавље једном песмом бенгалске Баул секте, старом преко сто година, у којој песник опева вечну спону јединства која повезује бесконачну и коначну душу, и које никако не можемо да се ослободимо зато што је љубав крајњи циљ, зато што је узајамни однос оно што истину чини целовитом, док је апсолутна независност заправо празнина потпуног робовања. Песма гласи овако:

«Тај лотос душе вековима цвета, лотос у којем сам затворен, као и ти, без шансе да умакнем. Нема краја отварању његових латица, а мед у њему је толико сладак да ти, попут очаране пчеле, никада не можеш да га напустиш, и стога си затворена, и ја сам, и нигде нема мукти

Р. Тагоре, Религија човека (први пут објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао 1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).

РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Вечни сан...


Вечни Сан
стиже на крилима безвремене Светлости
која цепа вео што поглед чини мутним
и одлази с оне стране Времена
непрестано исплићући узорке Бића.

Мистерија остаје нема,
смисао овог дугог путовања,
бескрајне пустоловине постојања –
чије се јуришање с краја на крај неба
разбуктава у небројено прстење стаза,
док на крају знање не засветли из сумрака
у бескрају људског духа,
и у тој бледо осветљеној зори
она без речи упери поглед кроз пукотину у магли
у слику Живота и Љубави
која се помаља из метежа дубоке патње и радости.


Шантиникетан
16. септембар 1929.
(Написано за свечаност отварања Индијског колеџа у Монпељеу, у
Француској.)

Р. Тагоре, Религија човека, први пут објављено 1931. 

четвртак, 21. јун 2018.

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Духовно искуство је сећање на дух...


 Моменат превазилажења битија је над-битије. Тако је духовно искуство сећање на над-битије. То је сећање на трансценденцију која (у духовном искуству, или тачније: у језику освешћења духовног искуства) има значење над-битија, јер трансценденција (тачније асценденција, уздизање, као превазилажење битија) може да буде само над-битије. Духовно искуство је, дакле, искуство трансценденције, (тј. асценденције), а трансценденција (или над-битије) је, видећемо, ванвременски догађај. Духовно искуство је, дакле, сећање на један ванвременски догађај? Како је то могуће?
          Овде опет (и стално) морамо духовно искуство да супротставимо метафизици. Битије је нешто у чему нема настајања (времена), јер је битије – као самоистоветност (и завршеност) суштог – могуће тек кад је настајање завршено и кад зато више нема настајања! Отуд нам је разумљиво зашто Парменид ставља битије изван времена: у времену није битије, него настајање. „Настајање и време“ су нераздвојни, чак једно исто, а „битије и време“ (Sein und Zeit) неспојиви. Битије и време су спојиви и истоветни само метафизички, тј. под условом да битије схватимо као именицу којом је означен глагол „бити“ у копулативном значењу, јер у том значењу битије би било исто што и стално кретање и отицање из једног суштог у други итд. до у бесконачност. А у освешћеном духовном искуству битије означава суштину суштог у његовој самоистоветности (и довршености).
          Али се и над-битије (тј. дух) збива ван времена, јер ништа у искуству не претходи духу; ничим (осим самим битијем) није условљен дух, па чак ни искуством духовним; духовно искуство није претпоставка духа, него је оно после духа, сећање на дух; дух није остварење духовног искуства. Па ако је дух (као над-битије) условљен само битијем, онда значи да ни на тај начин није условљен временом. Због те ванвремености се о духу (над-битију) говори као о вечности.
          Пошто се „бити“ у метафизичком (копулативном) значењу показује као мишљење, то у метафизичком „бити“ нема смисла ни говорити о превазилажењу. Мишљење се креће претходно датом (већ датом и готовом) предмету и не може да се ослободи од своје везаности за тај предмет и његову датост: тај предмет мишљења је искуство које је настало пре мишљења (а не тек са мишљењем)...
                    ...док је дух, напротив, истовременост ноисис (духовног гледања) и ноитон (оног што је гледано): обоје настају и јављају се истовремено; не може ноитон да се јави пре    ноисис.
          Мишљењем мислимо о свом искуству, које нам је дато (тј. које смо стекли) пре мишљења. И духовно искуство – које је само сећање на ноисис и ноитон и на њихову истовременост и поистовећеност! – је такво искуство о којем онда можемо и да мислимо; пошто нам је већ дато, пошто је већ настало као сећање на дух.
          Битије није превазиђено духовним искуством. Напротив, духовним искуством је човек (из над-битија, из духа) враћен у битије, па сад може и да мисли (о томе, духовном искуству)! Битије је превазиђено само духом, над-битијем. Дух је ванвременски догађај превазилажења битија. Дух није искуство, није сећање на дух, него „актуелност“ (самоистоветност, присуство) над-битија. И пошто дух није искуство, није могуће мислити о духу: мислити је, понављамо, могуће само о искуству (и то само о сопственом свом), при чему је то искуство чак и непреносиво!
                    Мада нам се говор чини као преношење или саопштавање искуства, говор то није; да би смо разумели говор, ми већ морамо да имамо то искуство које нам се у – ,,идеологији“       говора – чини као да нам је саопштено или пренето! Говор није ништа друго до одређена         појмовна техника подсећања којом нас саговорник речима – појмовима подстиче да постанемо свесни искуства које већ имамо. Говор није преношење, него освешћивање        искуства!
          Пошто метафизика нема (не освешћује) представу о битију као самоистоветности (и довршености) суштог, ни о духу као над-битију, то она не може ни мислити „о трансценденцији“...
                    ...тј. о искуству трансценденције, јер о самој трансценденцији није ни могуће мислити, па ту амбицију нема ни философија која освешћује и тумачи духовно           искуство.
          Оно што метафизика назива трансценденцијом, то је оно што остаје у свету, као „битије-у-свету“ (In-der-Welt-sein), тј. у искуству, јер кад би и било могуће нешто такво као „целина“ којом би био обухваћен читав космос (не само појмом, именом!) не би ни такво обухватање „целине“ значило трансценденцију (превазилажење, над-битије, дух).
          Битије које треба да буде превазиђено духом (да буде одуховљено, „духовно“, како се то говорило у нашем старом језику) није никаква системска (појмом обухватива) целина свеукупних суштих, него суштина самог суштог човека (који доживљава и моменат над-битија). Том суштином (битијем као битијем суштог) сушто је издвојено у своју појединачност, истоветно је са самим собом (а не са неким појмом о њему, тј. са врстом или родом таквих суштих), сво је у себи самом, довршеност је онтичка и савршеност: самим тим битијем (као суштином!)...
          ...сушто је, дакле, УСАМЉЕНО! Битије је усамљеност суштог. Битијем је сушто у-самом-себи (а не „у-свету“, In-der-Welt-sein)! Том усебношћу („бити-у-себи“) сушто није нека „апстракција“ или „појам“ (као Апсолут, највиши појам или метафизички појам Бога); није нека празнина, лишеност сваког конкретног и реалног садржаја, него, напротив, најпунија могућа пуноћа битија, најреалније могуће постојање, јер том усебношћу сушто има сво битије у себи, своје битије, и ничег од битија (његовог битија, јер другог и нема!) нема у нечем другом, у другом суштом или другим суштима. Управо та пуноћа битија је усамљеност суштог, његова суштинска „одсеченост“ од света, његово постојање као вансветовност (Ausser-der-Welt-sein). Тако сушто не носи у себи смрт, него вансветовност: самим својим битијем.
                    (Тако је то, уколико смо заиста спремни да схватимо шта је битије, истину битија. А    за световност се човек хвата жељом свог магијског искуства, да утопи своје битије у целини   света, зато што му сопствено битије, кад га сагледа у истини битија, улива страх.         Општење, заједницу, поистовећење, узајамно струјање, излаз из самог себе сушто не       постиже битијем (којим је вансветовност), него над-битијем, духом! Али, ни тим          општењем сушто није ,,у свету“, него у над-световности! О томе касније!).
          Самим битијем (својим битијем, јер другог и другачијег, неког општег или заједничког битија нема!) сушто је зато усамљено до те мере, да ту усамљеност можемо назвати бесконачном, јер изван суштог је Ништа: ничег од битија самог тога суштог нема у другим суштима! Зато човек – једино сушто које има моћ да осети битије (наравно, најпре своје битије, па онда, на основу тога, и битије других суштих!) – може да осети битије или да доживи битије само са страхом: да битије осети као пустош, празнину (таштину), лишеност, бесмисао (апсурд). Тим осећањем битија човек је већ у трагедијском осећању, у самом предворју трагедијске поезије, ако не и у њој самој. Његош каже:

          Човјек, изгнат за врата чудествах
          .............................
          Човјек, бачен на бурну брежину
          .............................
          Сиромашан, без надзиратеља,

                             (постоји без Бога у самом том свом битију!)
          .............................
          Човјек, бачен под облачну сферу,

          итд. у Посвети Луче Микрокозме (ЛМ, П, стихови на прескок, 5,7,9,21) или у првом певању (ЛМ, I):

          Тешко ли се у полет пуштати
                             (у дух, у над-битије, са Лучом)

          На лађици крилах распетијех
          Без кормила и без руковође
          У бескрајни океан воздушни,
          Ђе су сунца само капље свијетле
          А мирови једва видне искре;
                             (мирови = светови)
          Ђе ужасне буре господствују,
          Ока смртну отворит не дају,
          Већ га гоне у мрачно жилиште,
          Бог зна каквом судбом назначено. (ЛМ, I, 1-10).

          То је први утисак и први доживљај у човековом суочењу са истином битија (наравно, свог јер другог у себи непосредно и нема).
          У самом битију човека његова освешћена суштина је, на тај начин, исто што и зебња или страх суштог од своје суштине; постојање (битије) као осећање неисказиве пустоши; осећање да је, што се самог света тиче, завичај суштине у – Ништа! Значи: суштина је без завичаја у свету! Тиме се потврђује вера да је свет (и човек) створен ,,из Ништа“; да је Ништа једина ,,материја“ или ,,супстанција“ која је могла да претходи суштом (суштима), те да је та ,,материја“ (Ништа) једина ,,објективна супстанција“ суштог која би могла да постоји изван суштог, мимо суштог и пре суштог (и после суштог): једина вечност изван суштих (који су увек конкретно обликовани) је Ништа, Празнина, Хаос (што је све исто), јер материја без лика и облика (који је чини суштом, постојећом) је Ништа, небитије, не постоји!
          Ми ово говоримо да би смо објаснили дух, над-битије; јер појава духа (моменат човекове духовности) је нешто могуће тек после суочења са истином битија: само из истине битија (из суочења с њом) се јавља над-битије и човек у надбитију. А духовно искуство је онда сећање на над-битије; то сећање је неизбежна последица и плод духа (над-битија).
                    У кратком напису (могло би се рећи: у епиграму) Као да ми нећемо умрети Солжењицин говори како људи избегавају мисао о смрти и мртвима, па завршава:
                    ,,Па ми, па ми, ми никада нећемо умрети!
                    То и јесте врхунац филозофије XX века“.
          (Ал. Солжењицин, Приповетке, стр. 307-308, изд. СКЗ, Београд, коло LXIV, књига 433,   превод Мире Лалић, 1971).
                    Не ради се ту непосредно о страху од смрти, него о слутњи истине битија; те истине се боји ,,филозофија XX века“, тј. метафизика данас. Подсећам овде на оно што је Гојко Николиш (пре неку годину) написао у НИН-у: да су југословенски комунисти г. 1941.    веровали да ће наука моћи да учини Стаљина бесмртним! Нема духа где нема храбрости         човека да се суочи са истином битија. То је та храброст коју је Сократ ставио као врлину изнад свих врлина, као философску врлину, јер философија је (бар би требало да је)          суочавање човека са истином битија!
          Сушто је слободно (тј. сушти човек је слободан) баш самим тим својим битијем, том самоистоветношћу којом јест, тиме што је сво његово битије у самом њему; том усебношћу је слободан. Слобода је страхотна не сама по себи, него због тога што проистиче из саме самоистоветности суштог, из тога што је битије човека исто што и његова усебност и самоистоветност, тј. бесконачна усамљеност.
          Излаз из тога осећања битија као страхоте (страхоте самоистоветности и величине човекове слободе) је двојак: у осећање које је дух, с једне стране, и у осећање (антиосећање) које је магија, с друге.
          Та два излаза су представљена Адаму као два дрвета, два различита плода: дух (као плод Дрвета живота) и магија (као плод Дрвета ,,сазнања Добра и Зла“, тј. Дрвета које ће се показати као Дрво смрти). Потребно је да дух разликујемо не само од битија (као над-битије од битија) него и од магије. То чинимо мишљењем о духовном искуству, али и о магијском искуству (о сећању на магију); јер мишљење је разлагање (,,аналитика“, како је то утврдио Аристотел), па тим разлагањем настојимо да у свом искуству одвојимо све представе којима се сећамо духа од представа којима се сећамо магије; а, опет, обе ове групе представа да раздвојимо од представа којима се сећамо суочења са истином битија

Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, друго издање, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014. 

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Два значења речи „бити“ (битије): у духовном искуству и у метафизици



Сва разлика између духовног искуства и метафизике предодређена је разликом у значењу глагола „бити“. У духовном искуству (и у философији као накнадној свести тога искуства) битије значи: постојати и (у томе постојању, битију) бити истоветан са самим собом (постојећим суштим). У метафизици битије значи: бити нешто друго, бити исто што и нешто друго, тј. не бити истоветан са самим собом. У духовном искуству битије је потврда постојања оног што је описано (или назначено) речју „бити“. У метафизици је битије негација, тј. схватање негацијом, схватање које схвата нешто поистовећујући га са оним што није! схвата сврставајући!
          За ту разлику у схватању битија (значења речи „бити“) знали су или бар слутили још Грци. Расцеп између духовног искуства, с једне, и метафизике (космологије, магије) с друге стране, потиче, дакле, још од Грка: и то смо наследили од њих. Тако је став грчког језика (став подразумеван грчким језиком) наслеђен подједнако у „најмоћнијем западном“ (немачком) мишљењу, као и у црквеном предању Словена. Само, у „западном“ (тј. ,,најмоћнијем“, немачком) мишљењу је наслеђен став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став грчког духовног искуства.
          У метафизичком значењу битије има функцију помоћног глагола (или пуке „копуле“). У томе значењу битије („бити“, сам, си, јест...) указује на реченичну или говорну истоветност или поистовећеност подмета са „предикатом“: човек није човек (тј.  не ради се о постојању човека), него је човек „животиња“ (или „живо биће“) које... (мисли, ради, говори, удружује се, игра се итд., већ према томе како ко дефинише човека): крушка није крушка, него воће..: Сократ није Сократ него је он човек, врста, род човек... итд. У овом, метафизичком значењу (битија као копуле) не говори се о постојању, него о поимању, тј. о сврставању суштог (постојећег) у врсту или род; о припадности суштог; о његовој функцији или месту (топос) у систему. То „битије“ служи дефинисању, а дефинисање је негација суштине суштог: omnis determinatio est negatio. Ово друго „битије“ („бити“), као „копула“, помоћни (!) глагол, није исказ о постојању (битију као постојању), него служи творењу реченице. Оно, дакле, има чисто говорну функцију (те ће зато метафизика, у самоодбрани, морати да и сам говор „унапреди“ у битије!). Ово друго битије („бити“) не говори о суштини (о битију које је суштина, тј. битије суштог). Ово друго битије („бити“) „укључило је у себи Ништа“, јер изједначује сушто А са суштим Б у којем нема ништа од битија суштог А. Оно (метафизичко значење „битија“) говори о томе како се конкретно сушто (тј. представа о показаном и показивом, о конкретном суштом) замењује појмом, тако да истина (и слика) битија није у самом показаном суштом, ни у сећању на показивање, него у мишљењу, у појму. Појам се, међутим, твори баш поистовећењем које негира показивост, конкретну суштину, да би сушто (у својој метафизичкој „истини“) било поистовећено са другим суштима и с њима заједно укључено у исту врсту (тј. у исти појам, појам врсте!) као „истину битија“. Ово друго (метафизичко-језичко) „битије“ (тј. значење речи „бити“) указује на то (тј. сугерише) да се истина описиваног или дефинисаног налази увек у ономе помоћу чега се дефинише или описује, у ономе са чим је упоређено или од чега је разликовано. На тај начин истина суштог није у самом суштом (није суштина суштог), него у односу тога суштог према другим суштима. Истина као однос, а не као суштина. Чак се – у томе (метафизичко-језичком) схватању битија – и сама суштина тумачи као однос!
          Због тога је истина првог (првог поменутог) суштог у другом, другог у трећем, трећег… итд. до у бесконачност, тј. до ,,апсолутног појма“, који се више не упоређује, јер је Апсолут: тачка у којој престаје свако даље упоређивање (јер је немогуће). А то значи да је метафизичка ,,истина“ (,,апсолутна истина“) суштог или било чега (о чему се говори) у самој његовој упоредивости; у систему као (могућој или фиктивној) појмовној целини која је ,,представљена“ Апсолутом, а не у суштини, у самом суштом. (И Хегел зато – у својој Логици и Феноменологији, и у Пропедеутици – негира суштину појмом).
          Дакле, у томе сталном бежању ,,истине“ (тј. мишљења) од суштине једног ка суштини другог суштог, од другог трећем итд., из дефиниције у дефиницију, ,,истина“ је заиста могућа само као систем којим би била обухваћена ,,целина света“ (,,тоталитет“ битија), свеукупност постојећег (суштог, des Seienden). ,,Бити“ (,,битије“) је, дакле, у овом другом (метафизичком, језичком и магијско-космолошком) значењу израз тежње човека – не самој истини битија (као постојања суштих), него – фиктивној ,,целини“ каква је могућа само у магији, у magic-fiction , а тражена једнако у (предсократској) космологији и у (немачкој) средњевековној ,,мистици“ (заправо магији). Дакле, ово друго ,,бити“ одвраћа човека од самоосвешћења као и од свести о битију-постојању као суштини.
                    (Суштина је битије суштог. Битије схваћено као битије суштог је суштина. Другачијег битија осим суштине ни нема. Али, магија и магијско искуство то не могу да увиде, па зато траже свој рационални израз у космологији и метафизици, а Хегелова    ,,диалектика“ негира суштину појмом).
          То значи да метафизика – сва заснована на овом другом значењу глагола ,,бити“ и изведена од њега! – одвраћа човека од његове суштине и сопствене унутрашњости (од сопственог његовог духовног искуства) и упућује га на илузију да је права унутрашњост само унутрашњост света (система) као ,,целине“; да је та ,,целина“ једини ,,човеков свет“ и да је тај ,,свет“ истина, доказана и чак постављена самим Говором. То није свет духовног искуства које човек налази у себи, него свет у којем се (као ,,битије-у-свету“, In-der-Welt-sein) човек већ налази и (додајемо ми) губи! То је упућивање на метафизику као једину реалну усмереност и судбину човека. (На то човека могу да упуте само магијско искуство и логика идеологије језика). Зато се у модерној метафизици каже да... ,,бити“ (sein) може да се као метафизички проблем постави само онда и само тамо где се ,,бити“ појавило у језику као ,,копула“ (помоћни глагол, за формирање реченице, тј.         за повезивање субјекта и предиката у реченицу). Тако стоји у ,,Филозофском речнику“         (Philosophisches Worterbuch, Alfred Kroner Verlag, Stuttgart, 1960), под ,,sein“, где се још   каже да ,,словенски и други језици“ могу да творе реченицу и без те ,,копуле“, те да зато у         Словена нема ,,философског духа“, склоности метафизици, тј. да нема свести о томе да је        истина битија могућа само као истина система, ,,целине“! Метафизика је, наиме, и посебан   смисао за систем и ,,истину система“ (а тај смисао Словени немају!).
          То је тачно да Словенима (нарочито Русима) није потребна ,,копула“ за формирање реченице: у словенским језицима може да се каже ,,човек жив“ (уместо ,,човек је жив!“), дакле, без онога ,,је“. Али, може зато што се то ,,је“ подразумева. Из тога неки метафизичари изводе закључак да одсуство копуле сведочи о одсуству свести о ,,бити“, па да отуд нема ни покушаја да се то ,,бити“ тематизује и да се тако мисли метафизички. Али, ми овде упозоравамо на једну значајну чињеницу: Грци још чешће него Словени изричу дефиниције и реченице без те копуле, па тако Аристотел пита: ,,шта сушто?“ (а не ,,шта је сушто?“), у својој Метафизици: τι το ον; па ипак је Аристотел творац (и ,,праотац“) метафизике, сваке, па и модерне! Он је и творац мисли да је истина битија у систему (а не у суштинама које су обухваћене - и негиране! – системом).
          Метафизичко значење речи ,,бити“ – да се истина битија крије у бесконачном току светске ,,целине“ која може да буде представљена само појмом (тј. само именована!) – заиста је потврђена улогом коју та реч ,,бити“ има у језику, јер језик не би био могућ кад у њему не би било те речи (изречене или подразумеване), са том њеном улогом копуле. Али, ако је језику и потребно то, метафизичко значење копуле (речи ,,бити“ као копуле у реченици), не значи да то метафизичко значење и потиче из самог језика.
                  Оно потиче (и у сам језик доспева) из магије и одржава се у магијском искуству     човека о свету и о самом себи. Јер то је то ,,битно мишљење“ у којем Хајдегер тражи основу и порекло метафизике. Ми језиком само несвесно подржавамо поглед који о свету има наше магијско искуство. Зато наше освешћење (освешћење нашег духовног искуства)  мора да буде критика не само магијског искуства, него и критика ,,идеологије“ на коју се      спонтано ослања сам наш језик(а ослања се да би смо могли да говоримо лако и без напора  и свести о самом језику).
          Према томе је основа метафизике – сам тај глагол ,,бити“ у његовом копулативном значењу и улози – скривена дубље у несвесном (дубље него сам језик); а ми је ипак чувамо вештачки, одлуком, извештачено, sophisticated, јер је чувамо избегавањем (упорним, навикнутим и већ обичајним, традиционалним избегавањем) освешћивања.
          У Аристотела је глагол ,,бити“ разматран у томе другом (копулативном) значењу. То је разумљиво, јер је Аристотел био у толикој мери задивљен феноменом мишљења тј. открићем закона мишљења (као поимања, тј. као аналитике, разлагања искуства), да је веома лако подлегао искушењу поистоветити мишљење са самим битијем (и да тако постави основе метафизике заувек). Аристотел је, свакако, био под јаким утиском (не утицајем, него баш утиском!) Платоновог учења о оном поистовећењу које је Платон описао као дух (нус); о поистовећењу којим се човек поистовећује са ликом који гледа, услед чега се и тај лик јавља онда као идеја (платонски схваћена!). То је у платонизму позната духовна истоветност ноисис (духовног гледања) са ноитон (оним што се гледа, што је гледано). Али је Аристотел, не схватајући Платона, био уверен да се о истом (духовном, платонском!) поистовећењу ради и онда кад се различите (одвојене) конкретне појаве или конкретни сушти логички поистовећују: ради творбе појмова, тј. ради сврставања појава или суштих у појам (појам врсте) при чему се сам човек (мислећи) не поистовећује ни са чим.
                    Морамо овде упозорити на чињеницу да метафизичари ни дан данас неће да схвате разлику духовног поистовећења (и гледања ликова-идеја), о којем је говорио Платон, с једне стране, и логичког (тј. аналитичког, апстрактног, појмовног) поистовећења, о којем је говорио Аристотел, с друге стране. Зато се дешава да не разликују Платона и Аристотела;    тако и Хајдегер сматра Платона метафизичарем, једнако као и Аристотела. А у мишљењу, које је описао и схватио Аристотел, човек се не поистовећује са предметом свог мишљења!      Напротив, раздвојеност и разлика између субјекта мишљења (човека који мисли) и објекта мишљења (о чему мисли) је битни услов мишљења.   
          Аристотел је мишљење (феномен мишљења) и говор (феномен говора) повезао логички у једну целину (као повезаност аналитике и реторике), а основу за ту повезаност је – у поменутој задивљености открићем закона мишљења! – нашао у поистовећењу мишљења са самим битијем (тј. у метафизици). Он је мислио да ни сам Бог (који је, по Аристотелу, не само извор и творац битија, него и трајна основа битија) није ништа друго до мишљење. Није то била нека посебна Аристотелова побожност, него понесеност у којој је и у самом себи (услед поменутог открића!) видео божанство (истоветност с божанством).
                    На крају Никомах-Етике Аристотел то и признаје, тј. излаже како је философ својим мишљењем, као ,,највишом врлином“ (,,дианоитичком“!), раван божанству! Не у   духу, како мисле платонисти, него мишљењем! Платонисти знају да дух не настаје одлученим дејством философа (или уопште човека), а да је мишљење дејство самог човека.    У духу човека узима собом и уздиже га само божанство, као што то чини са песницима,   тако да дух, као ни поезија, није дело човека, него божанства! (то каже, баш о песницима, Платон, у Иону).
          Обузет феноменом самог мишљења, Аристотел није могао да га одвоји од феномена говора: сигурно зато што мишљење и није ништа друго до орган говора! Тако је копулативно значење глагола „бити“ стајало у самој основи метафизике и важило је као „заштитни знак“ система, целине (изван које говор, наравно, не би био ни могућ ни схватив). Тако је метафизика настала спонтано: сама нужност говора је то тражила; говору годи (феномену језика годи) да се метафизиком потврди магијско искуство као „истина самог битија“, у поистовећењу мишљења (органа говора) са самим битијем!
          И зато је разумљиво што онда Аристотел, на крају своје Метафизике (још увек наиван у поређењу са каснијим и данашњим метафизичарима), пита:
          а шта је онда сушто?! τι το ον;
          јер он има искуство о суштом (о показивом суштом, о показивању суштих!), а метафизика се овде – у складу с потребом говора, мишљења као органа говора, и копулативног значења глагола „бити“ – понаша као да сушто не постоји! (Као да сушто није исто што и битије, постојање суштог). Јесте да је метафизика Аристотелу пријатељица, али он (у још очуваној, античкој наивности) сматра истину и искуство показивања суштих такође пријатељима! И тако се дешава да тим питањем (,,а шта је онда сушто?“, „откуд ипак оно?“) доводи у питање саму метафизику, своју творевину којој је била предодређена тријумфална будућност у историји и у свету (у световности).
          За метафизику су, међутим, изрази (термини) битије (у значењу постојања као самоистоветности суштих), сушти, сушта, сушто, суштина, присутност, присуштина – бесмислени, као год што су духовном искуству, у његовој тежњи ка освешћењу, неопходни!
          У словенским језицима – у онима који су описмењени и крштени у „византијском“ кругу (и тако у платонском усмерењу) – метафизичко „бити“ нема никакву улогу у освешћењу (па је бесмислено онда и да се реч битије употребљава у метафизичком значењу). Зато је са метафизиком у Новом веку српска култура одвојена од свог природног тла и духовног завичаја (издвојена из медитеранског, Хиландарског мира Свете Горе и бачена у северни, Крсташки, схоластички и „немачки“ свет).
          И обратно: кад су народи и језици метафизичке традиције осетили потребу за освешћењем духовног искуства, за истином о битију – као постојању суштог (суштих), а не као систему, тобоже „највишој истини битија, у самом појму“ – они су морали да постојање означе речју егзистенција и да ту реч, у философији егзистенције, одвоје самим значењем од речи „бити“, јер традиционално, метафизичко (копулативно) „бити“ заиста не значи постојати!
                   А у духовном искуству и у медитеранској ,,византијској“ мисли, као и у платонизму још пре хришћанства, значи управо постојати! Зато је нас који смо потекли из ,,византијског“ круга увек збуњивало то што метафизичари тако упорно, а исто упорно и  философи егзистенције, одбијају да у речи егзистенција (егзистирати) виде исто значење као и у речи битије (бити).
          Тако Кјеркегор тражи да постојање (егзистенцију) опише онако како би било нормално (духовно) да опише само битије: без Хегелових „посредовања“ (тј. без појмова који човека схватају тек посредством система, кад га уграде у систем).

Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, друго издање, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.