Категорије

уторак, 05. јануар 2021.

Иво Андрић, ЊЕНО ПРИВИЂЕЊЕ ЈЕ УВЕК У ВЕЗИ СА СУНЦЕМ И ЊЕГОВИМ ПУТЕМ...

 

...У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема.

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења која је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.

(...)


И. Андрић, Јелена, жена које нема (одломак)


недеља, 03. јануар 2021.

Бела Хамваш, ДАНАС ЖИВИМО УНУТАРЊИ ПОТОП

 

Живимо у време, рекао је Ле Бон пре педесет година, када уместо свесне делатности јединке долази несвесна делатност масе. Онда промена не само да је изгледала безазлено, него и пожељно. Било је оних који су масу подстицали на побуну. Маркс и апостоли социјализма припремали су револуцију, а да ни издалека нису били начисто са значајем свога чина. Да су само знали да маса на власти неће остварити велике идеје човечанства онако како су они веровали, штавише, будући да је маса морала понети себе са собом, као што је носила са собом своје укупно биће и природу, она ће просто пребрисати веру у могућност остварења тих идеја, своје револуционарне списе апостоли свакако не би писали тако олако. Када би данас устали Маркс, Енгелс, Ласал, или било ко од револуционара, и кад би видели за што су се тао ватрено залагали, забринули би се. И ако би у њима било, као што је у већини и било, малене искре озбиљности: „Нисам то желео“ – муцали би јадници, поражени саомоптужбом. Сви су они веровали да у масама буде анђеле. Данас би одмах видели да нису били у праву, и видели би да се пробудила неман. Уместо свесне делатности јединке ступила је несвесна делатност масе. Апостоли би очигледно искусили да је друштво функција нечега другога. Владавина масе значи да уместо индивудуалне, јасне, разумне, трезвене, свесне делатности наступа мутна, слепа, магловита, несвесна делатност масе, а тиме се затамљује и тоне цело људско бивство. То је било оно на шта нсу мислили револуционари.

         Било је оних који су прозрели значење владавине масе. Схватили су да овде није реч о владавини. Изменила се светска ситуација. Процес није друштвени, него много дубљи: задире у темеље устројства живота. Уз масу која је избила на површину нужно је везано избијање на површину и несвесног деловања. Индивидуално и јасно мишљење и деловање почиње да зависи од мутног и несвесног деловања масе. Оно што је једноставно и разумљиво зависи од слепог и мутног, оно што је више зависи од нижег. Настаје обрнута ситуација. Човек почиње да живи висећи наглавачке. Последице су несагледиве.

         (...)

На концу о нима који су ситуацију схватили на први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим малена дружина: Фажо, Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу нису комплетни. Оно што су видели било је селедеће: маса која се до тада налазила доле, пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као у доба сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа, вертикална провала варварства. Упоредо с тим, ситуација се не мења само споља; протеривањем увишеног човека и разарањем развијеног и узвишеног начина живота преокренула се и психолошка ситуација човека. Оно што је било горе, потонуло је, а оно што је било доле, изронило је. Несвесно израња, свесно тоне. Горе није разум, него нагон, не свестлст, него тама, не рај, него пакао, не узвишено, него ниско, не ред нити трезвеност, него неред и страст. Не свесно мишљње него резидуум и мит. Зато је обрнут ред у избору, у вредновању, у доследу, у укусу.

Слична катастрофа се догодила човеку када је земљу преплавио потоп, а човечанство потонуло у океан. Али је онда тоњење било спољашње, као што је спољашња и сеоба народа: данас човек тоне у сопствену несвесност и друштво у сопствену масу. Океан је несесно, и несвесно је океан. Потоп значи потонути у несвесно. Данас живимо унутарњи потоп.

 

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 6–9.


Бела Хамваш, О САКРАЛНОЈ СУШТИНИ ЖЕНСКОГ ТЕЛА


Оно што данас, у периоду Антихриста, најмање могу да поднесем јесте потпуно и савршено заборављање и порицање сакралне суштине тела. Како људи данас једни друге гуркају и обарају и газе и како људе ударају и муче. Највећи грех Антихриста је неопростиво скрнављење светиње. Нестао је и акт чуда, сакрални додир женског тела. Не зна се да је тело концентрисани дух. Или се зна исувише добро? Управо због тога? Ни не слути се шта значи некога додирнути. Мислим да је примордијални акт телесног додира додир женског тела. То је чудо, бити двоје. Кад дотичем жену, дотичем сопствену дубину, сопствени унутрашњи део ребара, онај део од којега је жена створена. То је чудо удвојења. Ce miracle dʼetre deux. То је чаролија то је занос. О, ужаса бестелесности. Кад неко каже чисти дух, починио је хуљење. Какав миракул је остварен у воћу. Шта значи помиловати руку жене, или је обухватити око струка, или је пољубити у слепоочницу. Бадер вели, ако загрлим жену и привијем је уз себе, враћам је на изворно место, међу своја ребра, одакле је и извађена. Антихрист је ужас безличности. Душа која се не може ословити, окамењена и затворена у себе саму, коју узалуд зовеш и дотичеш и узалуд грлиш, она не одговара. Изгубила је моћ. Нема језика. Не уме да прослови. Односно претворила се у непостојећу.

 

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 291–292.

недеља, 29. новембар 2020.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧЕМУ НАС УЧЕ ГРОБЉА?


         Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота.

На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног  пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема.



На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир.

Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека.



МАТИЈА БЕЋАКОВИЋ, Сламка

 

У оној ноћи с петка на суботу

Судњега часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је:"Волим те

Највише на свету!"

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржавао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

"И ја тебе!"



недеља, 27. септембар 2020.

Ребека Вест, СТАРА СРБИЈА – КОСОВО (I)


(...) Али мир Косова нас је потпуно смирио. Његов прототип је равница код Солзберија[1]. Земља се ту пружа као опуштени спавач у колевци готово безобличниих брегова. Није то потпуно равно земљиште. Ту и тамо се уздиже раме или рука под главом спавача. Али то поље је у сваком случају опуштено и пасивно, без оног активног духа који испуњава планине, шуме и сликовите долине. Оно је активно само на начин заспалог тела, по ономе по чему се сам разликује од смрти и без чега би равница била пустиња. Ту трава пробија ледину, незасејана поља чекају боља времена, а жито расте у висину али се не зелени, и нема ничег другог осим тих једноставних знакова живота.  


Небеса која надсвођују ово поље нису само шира већ и виша него иначе. Ту облаци као континенти плове у висинама, под сводом чије је значење простор а не боја. Овде је владала светлост. Њени зраци, већ златни од близине лета, благи због кишовитог пролећа, распростирали су се лагано на све стране откривајући остатке снега на врховима планина које су биле заклоњене колевкама брегова и беле блокове новог насеља у загрљају косих поља, и обасјавајући пут у долину стаду оваца које се, жуто и црносмеђе, вукло спорим кораком бесловесности. Те куће и та стада су доказивали постојање света људске активности: хиљаде људи и жена, чак и десетине хиљада, живеле су, радиле и знојиле се на Косову. Али то поље их је упило у себе и поништила својом равнодушношћу. Пред нашим очима је избијала основа нашег свеколиког несклада, темељ свих наших каснијих трагедија: расцеп између човека и природе. Када у детињству паднемо на земљу, разочарани смо што је тако тврда и што нас тако боли. Када одрастемо, очекујемо мање очигледан али екстравагантнији склад између нашег живота и оног што га окружује. Свим женама, а и многим људима, чини се да их судбина бар једном у животу мора довести на шумски пропланак осветљен месечином и доделити им љубав достојну те лепоте. Временом, морамо прихватити та је земљи свеједно ако паднемо и озледимо се, и да на шумском пропланку често нема ничег осим месечине. Онда се почињемо тешити љубављу која је плод трезвеног суда и цвет савршене случајности. Чак заборављамо да смо некад били потпуно наивни што смо и желели потпуни склад између човека и природе. А онда одједном, пред призором несклада, када угледамо место трагичног историјског догађаја, које се с осмехом зелени уместо да је опустошено, или када пролазимо поред баште у цвету док идемо у спроводу, сетићемо се свог разочарења тим првобитним нескладом и обузеће нас горка туга. Земља није наше мајчинско крило. Она нам није нешто посебно наклоњена. Не можемо јој веровати да ће бити на нашој страни. Од ње смо сачињени, њена трава је наше тело, она нам дозвољава да је газимо, али то је све што ће за нас учинити. А будући да земља није оно што смо ми, односно симбол судбине и Бога, ми смо сами и престрављени.

Више него и једно друго историјско место које знам, Косово изазива такву тугу. Оно се мирно простире према огромним и благим даљинама, нежни ветрови га милују као што тканина клизи преко огледала, окрећући класје његовог жита ка светлу. Оно изгледа невино, а то је најгори вид кривице. Јер оно је претрпано мртвима који нису мртви само као појединци, него с њима у гробу почива и њихова цивилизација.


Ребека Вест (Сисили Изабел Ендрус), „Стара Србија – Косово (одломак)“, Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију, превео са енглеског, приредио и написао предговор Никола Кољевић, (треће издање), БИГЗ, 1995, стр. 362-364.




[1] Salysbury – главни град грофовије Вилтшајр у Енглеској, који је смештен у долини реке Ејвон.

среда, 16. септембар 2020.

Марија Јефтимијевић Михајловић, САН ПРАДЕДЕ ОГЊАНА

 

Витак као младо дрво јасена,

прадеда Огњан је кренувши у рат

пригрлио уз срце две важне ствари:

џепни сат оца Јефтимија

да му у хладним ноћима преко Албаније

куца као срце сањане жене

чији га је глас кроз мећаву дозивао

обећавши топлину под својим скутима,

топлију него под снежним ћилимом,

што му сву ноћ приповеда бајке о сну

варајући га, да му очи заувек склопи,

ту у далеким страшним планинама

чији је и само име проклето...

 


И поред сата ковчежић са сновима

о животу који је тек требало живети,

деци коју је требало изродити,

оној која ће оправдати његов страх

да има нешто страшније

и вредније од такве ноћи

- ДОСЕГНУТИ САН О СРЕЋИ -

Дочекати јутро под ледом и куршумима

Под јауцима, ранама и празног стомака

И вратити се са ковчежићем

бременитим од историје...


субота, 12. септембар 2020.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ, Велики друг

 

За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији


Целу ноћ леђа сам грејао

Прислоњен уз туђе плећи,

Целу ноћ, снег на сметове је вејао,

По стопама мојим, по срећи.

Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава

Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,

И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;

Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!

Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку

О томе, како нема хлеба (а има л бога!);

Тек при првоме јутарњем зраку

Сазнадох лик суседа свога:

То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,

Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –

Затим пи много воде.

Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!


О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,

У чијем крилу често почиваше ми глава,

Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,

Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!

Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,

И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:

О, нико радосније није целивао свога брата,

Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!

И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.

Притајих своју болесну руку близу његова даха:

То ме последњи живи угарак људства греје!

He, ja немам чежње, ни савести, ни страха;

Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.

Р. Петровић, "Велики друг", почетак песме (1926)

Приљубљујући се уз туђа леђа,

И с руком надувеном у недрима,

Најлакши уздах када ме вређа;

О, како страшна беше та зима,

Када се припијах уз незнанога.


Корачам опет, опет ми чело гори,

Свежи предео главу опет ми болесну хлади;

Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –

О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!

Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;

Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега,

Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега!

Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!


Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;

Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!

Међ људима раскида се закон реда и милости,

О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости!

Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета:

За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света;

Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега.

Само застанем, a белина ми заигра пред очима,

Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;

Како то да раније нисам видео,

Како то да раније нисам успео:

Сад склопим очи и осећам како је живот ту,

Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.

 

Ето ти, што су с Њим, гладни свег – живота, смрти –

Што само мисле како да чмавају, како да леже,

Ето ти, чија су уста згуљена, a у мислима шкрти,

Што двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;

Ето ти, који тако красно научише да просе,

Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;

Да пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:

Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,

О, та зар ништа не може да их веже! – Ништа!

 

Гле, гле, како у царском вознесењу

Падају оклопи са тела,

И цепају се труле крпе

Пред бескрајношћу откровења;

Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;

И све су зрачније очи у хрпе

Хаџија, с којих падају одела.

Све провиднија је њина кожа,

Виде се како струје сржи кроз цеванице;

Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.

У жена се чак провиди чедо у утроби.

(Почива ко бурма заручника у кутији),

Огромни ме поглед његов плавила зароби;

Ја не сретох никада поглед заноснији!

 

Онде по дивним пољима смо бљували,

О, корење, о, кајмак трули, пун гљива,

О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,

Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.

 

Јер прошло је време богатства,

И дошао је час да се умире;

Бескрајне сметове снега и осенчења плава

Као смрт сама, пред нас, да застире.

 

Прескупо плаћам исхрањење,

Грозница помаже да се верем,

Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење

Модри и плави траг нигда с лица да сперем;


И већ малаксао лежим по снегу,

Дубећи слику свог страшног тела,

О, снови моји, снови, одједном ту се легу,

Под провидношћу, гле, овог, несразмерног одела.

 

Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;

Они не дршћу више – чим би! – нити зеница им је слепа,

Са заносом гледају само планину, као Христа.


У гладног, ко бурма уста скорела око зуба;

Вечности муж, језик му црн, a глава на штапу стоји;

Сваки час му се чини, на ивици је самој руба

Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.


Као облаци, као мора, тако се, ето, одело цепа,

Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;

Као одвратност, као смрад, и као крљушти,

Тако се с крпе крпа, боље још с тела, љушти.


О, топли додир руковања,

Што згреје зачас смрзлу руку;

Већ сам заборавио пландовања,

И сваки је звук замро у јауку

О, топли додир руковања!

 

Већ се на видику губи врх планине,

Коју сам пре два дана препешачио;

И друкчије је чак, за мене, живот онда значио.

Помакоше се за два дана све истине.

 

Зима ми скроји хладно одело,

Под њиме тело неће да трули;

Звери ће бити тек за јело,

Када пролеће кору згули;

О, хладно је моје, брате, одело!

 

Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;

Са топлим дахом незнанога;

Нит суза пали, нит брани веђа

Од слане што се спушта с бога,

О, милостиви сусрет леђа!

Ко сами мрачни зид да пипам оком,

Тако се слепо шире ми очи:

Очајно се ширим плећком ил боком;

A оштри ваздух дисање кочи,

Док га не затрпах капом дубоком.

 

Час мишљах: То ли је то што спремаш,

Ти, Вишњи, за душу младу кад чезне;

У гадост, себичност, умор и ваш,

Последње људство моје да згрезне:

Зар да ме разједе умор и ваш!

Ил склопим очи a врат ме гуши,

Отпуштајући све тела болести!

Пљујући међ очи самој души,

Шапуће: "Све ћеш напором стрести",

A истовремено снагу суши!

Ил склопим очи a Он ми рече:

"Зар не осећаш да си гладан?"

A нашто! Ето друго вече,

Да у трбух, без круха, уђе сан;

Та зар је то тек тако: друго вече!

 

– О, проклети, о, гадни враже;

Зар ништа боље, зар ништа блаже,

За душу ову што је слепа,

Грдобност твоја да јој каже!

 

Пружах чутуру овоју слеђену;

Он пи, пи, чињаше се сатима,

Воду ту, длановима крављену;

Како се не опи, ил следи, од пијења тога сатима.

 

Сад нам свитања одједном прелише лица,

Још смо од вечери тако лежали,

Из ока оног плављег од љубичица

Синуше погледи поспали;

Крвави одједном бише шињели!

 

Гле, како лагано свиће зора;

Све више ти упознајем поглед и уста:

Тако се диже сумрак са гора,

Тако су јутра чудна и пуста,

Кад спада снежно рухо са бора:

Да спадне страшна зора са друга

И леш измили иза јела,

Што се и самом плавилу руга –

Васкрсли леш из одела.

 

Српски официр на гробу свог сина јединца на Кајмакчалану


Па свака нова зора другим се лицем јави,

Други незнани друг о себи ређа приче;

Стално ми туђе раме одмора пружи глави,

И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),

Сусретнем његов поглед одједном да се плави;

И да се смеше уста у нади ил искушењу:

То бива тако изненада, он довршује своје речи

Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу –

Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи –

Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!

 

Свуда, између два брега, препречи мене линија,

Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;

Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,

A истинско презирање, и срџба, настањује се у грудима,

Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо,

Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах: О, колико слеп!

Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром је леп.

 

То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух;

Ја не само што примах живот, већ љубим му, гле, сјај;

Стопут проклетство природи која у робу разви слух

Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!

О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,

По лицу! О колико онда бејах заслужан њеног сна!

Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!

 

Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,

Питање морала; о, оно исто: постојати ил не;

Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље

И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!

Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,

Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду – снежне руже!

Па спавај, ти, бар сад, чији сан је ко лудило,

И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;

Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило,

Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.

 

О, боже, боже, зар је могуће!

Да мртви друг свиће крај мене;

Умрети од смеха ван своје куће,

Крај ноћног друга, без драге жене!

О, боже, боже, зар је истина,

Да са самртником сам о небу говорио;

Да оно уз шта се загревах, беше грбина,

Незнанога, са душом који се борио.

 

О, боже, боже, зар је могуће

Да први пут кад загледах лице

Мртвачко бледило откри свануће,

A ноћ затрпа собом убице!

 

И не знајући, последњи пут згревах му руке,

Последње људске слушах тад речи:

Још уво ово буди те звуке,

Што трулеж младог грла не спречи.

 

Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,

Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;

С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!

 

То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,

Ја загревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија!

Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,

Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!

Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,

Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора;

Само хладан леш друга свог, Човечанство цело да умире,

Зар би се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!

 

О, која би ти вера изрекла опроштење,

Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;

Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,

Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!


Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,

Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,

О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом!

Ал немађах, ни онда, брате, суза, да бих те оплакао.

Таквога у пустињи за собом остављах свога друга.

О, руке ове освећене, што згреваху његове руке,

И света нек је ноћ – ова божићна туга –

Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.


Гле, опет небо и све! и опет видех море!

Дођоше најзад страсти жуђења!

Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:

Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!


Али више се не помути никад провидност духа, ни тела,

Ево корачам опет преко широке пустиње снега,

И дижући бескрајна – мишљу – небески рубља бела

Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!