Категорије

петак, 22. мај 2020.

ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ И ЦРКВА РУЖИЦА, Београд






МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, МИТОПОЕТСКИ АЛГОРИТМИ БОШКА СУВАЈЏИЋА


„Поезија је начин на који човек прозире умним очима сопствени
долазак и одлазак. Поезија речи-бескућнике  уводи у дом. Она
обдржава уверење да је живот неуништив. То је онај тренутак
када се целокупна цивилизација види у огледалу идеје. А у њој,
тој цивилизацији, нема сигурног места. Ни за поезију, ни за нас.“ 

Бошко Сувајџић


Велики амерички песник Езра Паунд писао је да сваки песник у зрелим годинама пређеног пута и искуства, у ствари, пева, односно да његова најбоља, врхунска поезија долази тек онда када мисао пропева. А певати значи „реализовати законодајне принципе и дамаре не само матерње мелодије језика, већ и откључати шифру компаративистичког увида у феномене форме и облика“ (Грујичић 2003: 170). Полазећи од те претпоставке, могло би се с правом поставити питање: да ли баш код свих песника „мисао пропева“ или је то случај само са највећим? И шта је са оним песницима, тачније посебно са оним песницима, који по вокацији нису само песници, него је дијапазон њихове ангажованости на пољу књижевности и духовног рада уопште, веома широк, те код којих ерудиција често представља баласт њиховом песничком изразу? Одговор, изнуђен посредно или непосредно, углавном би се могао назрети у добро пронађеној мери између ерудиције и интуиције, у поезији у којој знање неће бити претпостављено познању, нити ће осећање (човека, света, живота, историје) бити потиснуто сећањем (на њих).
Када пред собом имамо збирку изабране поезије аутора чије је место у историји књижевности и на пољу књижевног рада већ одређено и утемељено завидним резултатима
универзитетске каријере, књижевне историје и књижевне критике, затим у области славистике,[1] као и на пољу драмског рада, претходно постављено питање је сасвим оправдано. Међутим, када уместо очекиване „учене“ поезије професора народне књижевности, слависте, аутора бројних научних монографија, наиђемо на поезију у којој ерудиција не само да није баласт, него предстaвља на неки начин „стубове носаче“ његових песничких грађевина, чија је орнаментика притом сачињена од најфинијих доживљаја (осећања) историје и човека у њој, онда се читање показује као својеврсно путовање кроз песму, која је више пута у критици, као песма Бошка Сувајџића, названа розетом.[2] Разноликост а/и монолитност, како у тематско-мотивском, садржајном, тако и у ритмичко-мелодијском, версификацијском смислу, којом се одликује песничко казивање Бошка Сувајџића, природно намећу и неколико праваца тумачења или смерница на том путовању кроз јединствен, аутентичан песнички алгоритам овог полиграфа, кога један од његових најбољих познавалаца и сродника по духу, Драшко Ређеп назива „случајем“, и то стога „што није хориста, нити га је могуће сврставати у разреде и школе наше све сиромашније прозодије“ (према Сувајџић 2018: 193).
          Почев од прве поеме „Црњански“ из 1995, па преко збирки Пут круга (1997), Харманлија (2002) из Сувајџићеве прве стваралачке фазе, па до новијих: Сонети. Ватре (2013), Anima viva (2016) и најновије збирке изабраних и нових песама Направи ваздух (2018), књижевна и стручна јавност је са мањом или већом – и рекли бисмо све већом – пажњом говорила о поетици овог савременог ствараоца, према коме бисмо учинили подједнаку неправду ако бисмо га назвали само песником, као и када бисмо га назвали само научним послеником. Његово песничко казивање носи печат песничких традиција које проучава: народне и средњовековне, али није лишено ни духа модернизма, због чега његов стих има подједнако и призвук, осећање и префињеност народне лирске песме, колико и лалићевску традицију неговања дугог мелодичног стиха, оплемењеног осећањем припадности традицији, историји и предању, у коме има елемената „паундовског песничког потпурија и елиотовске страсти за редом и пропорцијом“, како примећује Селимир Радуловић, који итуитивно врло јасно и сликовито продире у суштину Сувајџићевог певања:

„Ако бисмо хтели, у једној реченици, разјаснити песму овог полиграфа (књижевног историчара, песника, критичара, драмског писца) савремене српске књижевности, служећи се примером из природе, рекли бисмо да је она налик шљунку које море изглача, па задобија неку тајанствену вредност, постајући драгоценији и скупљи од драгог камења или злата. Стога Сувајџићева песма није именовање стварности по мери јаловог (и лимитираног) исписа занатлијског писма, већ ослушкивање индивидуалне душе, стога у њој има отисака старих мајстора, када се револуција у песничкој симболици прелива у револуцију у метафизици“ (према Сувајџић 2018: 195).
           
Па ипак, и упркос томе што су о поезији Бошка Сувајџића своја запажања и доживљаје забележили добри познаваоци песничке уметности, њене природе и њене историје, старији и млађи ствараоци на пољу књижевног рада и науке о књижевности (од Бојане Стојановић Пантовић, Бојана Ђорђевића, Милосава Тешића, Драшка Ређепа, Селимира Радуловића, Миодрага Матицког, до Видака Масловарића, Миладина Шеварлића, Славице Гароње, Ане Стишовић Миловановић, Мине Ђурић, Данијеле Ковачевић Микић), поезија каква је Сувајџићева оставља простор за бескрајна тумачења или простор тумачења бескраја значења, будући да се у једном његовом циклусу или једној песми, па чак и једном стиху, открива различит смисао и певања и значења које поезија носи. A „где се ради о значењу, тамо је место тумачењу“ (Šušnjić 2015: 136). Због свега тога, сасвим је природно (и очекивано) да се о поезији овог великог слависте, па и о његовој збирци изабране и нове поезије Направи ваздух, може говорити на више различитих начина, а да се притом сваки показује као различит пут ка откривању смисла или тајне „светог тројства“: поезије, песника и читаоца самог.
Први од њих претпостављен је ауторовим доживљајем поезије као надфизичке стварности којом се песнику, као и читаоцу, омогућава трајање (макар и привидно) у духовној цивилизацији, чија је ненарушивост могућа, за разлику, на пример, од материјалних грађевина. Опште је познато да су у дугој историји писања поезије и промишљања њене сврховитости, многи велики песници оставили аутентична аутопоетичка сведочења о разлозима који су их покренули на стварање или промишљањe природe и сврховитости поезије. Па ипак, сви ти разлози и агрументи би се углавном могли означити једним именом: као потрага за смислом и као претпостављање вечних вредности поезије неумитној пролазности човека и света. Промишљања Бошка Сувајџића те теме су на апсолутно истом фону, због чега је у критици више пута истакнуто како овај песник трага за „чистим смислом“ (према Сувајџић 2018: 195). Отуда се, сасвим природно, песниковим промишљањима смисла поезије, која смо узели за мото овог рада, читалац уводи у књигу Направи ваздух.
На том несигурном месту званом цивилизација, песник као духовни градитељ ствара једно место на брегу, својеврсну „метафизичку осматрачницу“, како је говорио Никола Милошевић, са ког (се) боље и даље (само)сагледава. У Сувајџићевом поимању улоге поезије у људској цивилизацији, та физичка тачка се преиначује у временску, па се место претвара у тренутак, у којем се „умним очима“ песнику п(р)оказује цивилизацијска трошност и пролазност, али, парадоксално, трајност и неуништивост тог тренутка увида у све људским духом створено. Тако се у бездомости савременог крајње нељубазног и хладног света, поезија показује као угоститељка речи (песника, колико и читаоца); она је последња нада и последње цивилизацијско уточиште човеку којем више нема места на свету. Јер, свет је одавно престао да буде „дом за душу“, због чега је потребно направити сопствено духовно прибежиште, вратити се принципу по коме треба, према песниковим речима, да се „обожимо и ољудимо“. Јер само таква жива реч, реч-кључ, како је назива Васко Попа, може да буде градитељка дома и храма у којој налази уточиште изгубљена човекова душа; у храму који је – Песма.[3] Тако нам песник Бошко Сувајџић доказује да је и у савременом свету могуће „бити верник пламтећих оних библијских записа и усвојених легенди које нам на крају крајева једине оправдавају наш смисао говора и збора. И споразумевања, напокон“, како тврди Драшко Ређеп (према Сувајџић 2018: 193). Могуће је „направити ваздух“, то јест простор слободе, у иначе неслободном свету, чиме се потврђује стара истина о духовној слободи као једино могућој и једино остаривој, независно од времена или епохе којој појединац/уметник припада.
Осим тога, потребно је нешто рећи и о самом избору у књизи, будући да избор који прави сам аутор увек претпоставља неколико ствари: упућивање на оне вредности (циклусе или песме) које сматра релевантим и за његову поетику значајним, затим критички однос према створеном, као и извесне специфичности које избором жели да донесе, и које се, у овом случају, огледају у новом циклусу „Ериопида“. Према Сувајџићевом сведочењу, „сваки избор мора да донесе нешто ново“ (Исто: 7), а „тролисница“ под именом митске јунакиње Ериопиде[4] (сачињена од песама „Ериопида на Криту“, „Ериопида“ и „Поља“) указује управо на „нове могућности“ његове поезије, којој оквири националне митологије и историје нису довољни да изрази пуну меру свог поетског потенцијала и замаха стваралачке имагинације. У том смислу, веома је занимљиво песниково аутопоетичко одређење према овом новом циклусу и месту које заузима у збирци Направи ваздух:

„На трагу изванредне збирке есеја Збигњева Херберта Лавиринт над морем, ови циклуси се баве колико митским исходиштима човекове историје и судбине, пореклом његовог ума и духа, фасцинантном минојском цивилизацијом, која се преплиће са узвишеном трагиком косовске легенде, толико и човековом непресушном потребом да воли и буде вољен“ (Исто). 

У тако исцртаним координамата историје и надисторије, материјалног и духовног, националног и наднационалног, општег и личног, очитава се дијаграм најважније, насушне потребе човека за љубављу која надилази значењске могућности и потенцијале обеју поменутих координата. Сувајџићево песништво, упркос томе што се одликује мером као старогрчким принципом, сталоженошћу и грандиозним творачким умећем грађевине зване Песма, сво пламти од живота; у њему бије дамар божанске материје и одјекује васељенски пој звезда. Зато се и у самом наслову књиге (узетом према песми посвећеној Марини Цветајевој) може препознати Хегелова мисао да је „ваздух ватра и да неминовно стреми свом суициду како би се обновила као нова тајна, као дојава о животу који је, ипак, упркос свему, постојао, немиран и необазрив“ (према Сувајџић 2018: 192). За Песму је, дакле, потребна извесна храброст, духовна храброст суочавања са ништавношћу света, које није више егзалтираност, већ се из њега рађа смиреност, управо онаква каквом одише Сувајџићево певање.
У Уводној речи збирке Направи ваздух Сувајџић говори о својој првој поеми „Црњански“, написаној још пре четврт века, коју тумачи као знак и поверење у песнички позив што ће му се касније одазвати. Ово би се могло разумети и као утврђивање легитимитета зашто баш поемом „Црњански“ започиње збирка, али – што је далеко важније – овог песника је Сувајџић декларисао као свог духовног оца, чија ће префињена лиричност и духовна треперавост обележити и његово песништво, ма како оно било често и чврсто утемељено у епску традицију и историјску прошлост. Ако је „сваки велики стваралац [...] једно јединство које своје границе и своју тежу у сопственим размјерама затвара у себи“, па „постоји само специфична тежина унутар једног дјела, апсолутне нема на теразијама правде“ (Cvajg 1955: [8]), онда се не може говорити о песничким, духовним „очевима“ и „деци“, јер свако јединство подразумева заокруженост, целину, завршеност, али је у то јединство уграђено нешто од претходника, традиције или елемената оне епохе који су том ствараоцу – јединству – духовно веома блиски. Тако се дилеме, ћутања и одласци Црњанског, о којима се пева, показују као питања која заокупљају и самог Сувајџића као ствараоца, односно за чијим одговорима трага у творачком процесу, а судбина песника се проживљава као лични, страдалнички пут, што диктира и тон казивања:

„На шта је мислио Црњански
док су му дизали вешала, и ломачу, као вешцу?
а главу му, ту свету главу, још лепу, набадали на виле
да њоме плаше суматраисте, и багремове, и децу?
На Срем, на Бранка, на Карловце, на Стражилово у пламену
лишћа и трава? На жене, голе и тужне, са крилима од свиле,
у Бечу, Паризу, Текеришу, Београду, Ријеци, Јан Мајену?
Или је, теглећи смрти галицијске, ко обрамицу, о рамену,
и падавицу невеселу, и бордеље, и гонореју,
на устук гробу и камену,
упртио Чарнојевиће, и Србију, и небо, као перецу,
и понео са собом, на север, у Хипербореју,
прах калемегдански:
Црњански...“

(Сувајџић 2018: 11)

          Иако збирка изабраних и нових песма Направи ваздух доноси читав тематски и мотивски спектар значења, симболички врло згуснутих у метрички различито обликоване песме и поеме, ипак се могу пратити два главна „тока“ која нису нужно супротстављена, нити су изразито међусобно одељена. Први од њих бисмо могли именовати као дијалог са традицијом, митологијом и историјом, док бисмо други такође могли назвати дијалогом, али се овде уместо лица „колектива“ у улози учесника у песничком разговору налази појединац, било да је реч о крвним или духовним сродницима (од умрлих родитеља до песника који су пресудно утицали на формирање његове поетске визуре и доживљаја света). Оно што, међутим, каракерише оба ова „тока“, јесте узрастање личног доживљаја у надлично искуство, јер песник у себи сажима искуства својих предака, али и својих потомака; у њему пребива свет прошлости и трепери свет будућности, а све ће их заједно сам песник оваплотити у Реч која, како би рекао Миљковић, „носи у себи потонуле градове које тражимо“ и због чега треба знати „наћи њен најдубљи, најскровитији смисао, иза кога су векови“ (Миљковић 1972: 14). 
За Сувајџића традиција је пут који води у дубину историје, у прошлост из које, као у причи Тамни вилајет, треба извући на светлост (драго) камење. И премда се врло ретко помиње у самим песмама, Сувајџићево поетско трагање најближе је оном што бисмо могли именовати као трагање за Атлантидом, јер да су неисцрпне и неисцрпиве могућности трагања и спознања у тој духовној експедицији, у којој су подједнако значајни ослонци на наше старе, архаичне, древне и готово заборављене речи, колико и богатство новостворених кованица (као једно од битних својстава Сувајџићевог песничког језика), показује и то што се аутор не зауставља на створеном/откривеном, већ понирући даље у Тамни вилајет нашег језика и наше традиције, на светло дана износи нове песме и нова значења, какав је циклус „Ериопида“. Песник не само да дубоко познаје и осећа сву дубину, древност, богатство, могућност свог језика, него пре свега, свој језик воли, чиме се нашао на трагу тврђења Јана Парандовског да онај ко не воли језик на ком ствара никада неће бити уметник, па ни добар писац (Parandovski 1964). Заправо, Сувајџић остварује један од битних поетских принципа за које се Миљковић залагао, а који се односи на захтев да поезији треба вратити тајанственост и древност, и то на начин како су већ учинили Настасијевић и Винавер. Јер, само је у тим „просторима празнине“ или „недоречености која казује“ могуће направити ваздух, то јест остварити пуноћу бића у којем се, као у тачки укрштаја прошлог и будућег, историјског и надисторијског, стварног и митског, остварује, по речима Г. Башлара, пуна мера човекове космичности. Ти простори се показују као могућност непрекидног духовног раста, а то значи и нових стваралачких могућности језика, што Сувајџић и наговештава у Уводној речи, а уводни циклус „Ериопида“ то и практично доказује. 
Циклус „Ериопида“ не само да „наговештава нове могућности“ песника, како он сам тврди, већ утврђује претпоставку познаваоца његовог песништва о томе како су „бескраји тесни“ оном чији се дух не задовољава утврђеним границама, па све и да су те границе далеки хоризонти. „Ериопида“ тако представља тежњу песника да прекорачи оно видљиво, остварено, докучено; да пловидбу на свом чуну кроз векове назад настави још даље и још бескрајније, све до Крита који је „митска сцена, са позадином боје светлог песка“. Јер, „у отаџбини митова, у земљи у којој сатови одмеравају миленијуме, ред вожње не обавезује никога“, писао је Збигњев Херберт у чувеном есеју „Лавиринт над морем“ (2004: 7), који је Сувајџића и инспирисао да испева овај циклус. Песник хоће да „разлиста време“, време које је „црна свеска“, да га ослободи мрака, јер у дубини сваког времена обитава и искра божанске светлости, као највиша Тајна – Љубав. Ако „љубитељ лепоте најзад свуда нађе златну жицу“, како тврди Маргерит Јурсенар (Jursenar 1983: 27), и песник ће као слуга лепоте своју златну жицу наћи у лику митске лепотице Ериопиде, те Етрурске госпе, од росе беље, кћери Медејине, чијој ће лепоти песник спевати нову Песму над песмама, на шта веома подсећају стихови:

                                   
„Дојке јој – два јарета која клече
У пољу: овце које се близне.
Набрекли крвни судови што прскају од анеуризме.
Око јој биљурни извор – на кладенцу јеленче.

Реченице јој се одвијају попут завоја
Облажући жртвени сто – или је то црква? – у кући бола.“

(Сувајџић 2018: 15)

И управо због тога митска лепотица Ериопида, као метафора свеопште Љубави – категорије која не подлеже никавим условљеностима и поделама на епохе нити географске одреднице – јер је сама по себи нешто што надилази простор и време, па ипак присутна у сваком од њих, може да буде мајка и вила, богиња-жена, Богородица, мајка девет Југовића, Христу Богу верна василиса. На тај начин песник успева у нечему што код многих остаје на нивоу покушаја, да поетску истину претпостави свакој другој истини, па и истини историје и прошлости (ако таква уопште и постоји). То је сасвим у духу тврђења Миодрага Матицког да је Сувајџић, уместо трагања за историјском и епском истином, настојао да открије лирску истину (према Сувајџић 2018: 204). Јер, он из прошлости узима само оне категорије које припадају вечном и само оне јунаке, она имена и догађаје који су утиснути у вечност; који су творачки принципи нашег идентитета. Отуда се „надахнута реторика“ Сувајџићевих стихова „разлива као водоскок, што са висине пада, пршти и распрскава се у безброј оштрих капи, које се – пролазећи кроз простор и време – таложе и полако смирују у памћењу онога који слуша, јер те стихове ваља говорити наглас, као што се поезија одвајкада говорила“ (према Сувајџић 2018: 208). 
          На том фону изаткан, циклус „Сонети за Кнеза“ има тројако полазиште, али и тројако исходиште: поље – као архетип (унутрашњег) митског простора („поље као поље – унутрашњост античког позоришта“, „место сусретања стихија“, „прелудиј олује, црна фреска / над којим брује / смрт, арабеска / скелети ветрова, крстатско коље“), божур – као митски цвет („божури, безбожни разбојници, / цветају попут кипариса / у срцу мита...“) и Кнез Лазар – тај „Небески баштиник“, који нашем ахасверском роду, овенчаном судбином вечног изгнаника, мора изнова отворити очи унутрашњег вида, коме се у рефренском понављању „устани, Лазаре, устани“ приписује моћ духовног владара. Од ових трију исконских знакова, као трију полазишта и трију одредишта судбине српског народа, песник твори јединство именовано као Црква, која небом цвета:

„Једна природа је човечанска: потчинимо се, аште
слободни будемо.
Једно поље тела наша с костима да прими; да се
обожимо и ољудимо.

(Устани, Лазаре, устани. Мремо
ли? Црква будимо.)“

(Исто: 41)

Чини се да је управо у овом лирском дискурсу са елементима народне традиције, али и библијских слика и мотива, националне митологије и фолклористике, предања у којима фантастично често пресудно утиче на формирање естетског доживљаја, песник Бошко Сувајџић направио ваздух, нашао онај простор слободе за своје сваралачке потенцијале да изрази пуноћу свог спознаје света и читаоца учврсти у уверењу да поезија јесте пут ка „егзистенцијалним бескрајностима“. Он има слуха за посебне и сваком недоступне животне и историјске токове и снаге за које Дилтај каже да „делују само у фантазији“ (Diltaj 2004: 142). Том кругу припадају песме циклуса „Перитеорин“: „Момчилова песма“; „Вукашинова песма“, „Видосавина песма“, а посебно „Песма погинулих Момчилових војника из Мореје“, где се у библијским сликама Момчиловог „изласка“ са херувимима сведочи последња Истина „Сведочим о путу (јер ја сам тај пут)“. Затим, њима су поетички најсродније песме и поеме: „На смрт деспота Вука“, „Харманлија“, „Љевишка“, „Јерихонска ружа, рукa од Пречисте“. Лакоћа којом се песник креће кроз лавиринте историје и личне судбине знаменитих историјских и народних јунака, сублимирајући историјско у фантастично, у згуснут поетски исказ, одређује и енергију доживљаја коју ће читалац имати пред његовим песмама, као и домете тог доживљаја. Песникова способност да осети најдубље пулсације у духу народа којем припада, било кроз велике догађаје из историјске прошлости, било кроз личне трагедије наших јунака, и да их сублимира у несвакидашњи и неочекивани стих, није ништа друго до вечна тежња ка превладавању супротности које пребивају у човеку самом.
          Човекова потреба „да се укорени и продужи у оба смера, уназад и унапред, има везе са његовим способностима: што дубље продре у прошлост и што се даље залети у будућност, то његова количина искуства и јачина наде постају веће, а тиме и могућност развоја“ (Šušnjić 2012: 320). Песничко искуство Бошка Сувајџића и његова стваралачка потреба да своју песничку „експедицију“ усмери и у правцу прошлости/историје и у правцу будућности/надисторије, осим што сведочи његову ванредну духовну радозналост, имплицира управо „просторе наде“ који се ствараоцу таквог замаха отварају. У духу Рилкеове тврдње да је „отворен поглед већ песма“, песник Сувајџић своје „просторе наде“ усмерава ка вертикали као есенцијалној и трансцендентној равни, која је заправо повлашћени простор егзистенције за песника колико и за његову творевину. То изванредно доказује поемом „Спреми се да говориш“, посвећеном његовом духовном оцу, песнику Миодрагу Павловићу, тој „читанци у облацима“, „у небеској кући од небеских речи / у небеском Љигу“, али још више у трима песмама посвећеним трима песницима: „Направи птицу“ (Велимиру Хлебњикову), „Направи жену“ (Данилу Кишу) и посебно „Направи ваздух“ (Марини Цветајевој):

„Направи ваздух, Марина,
од поезије мирисне, од ражи.
(Од љубави: у иконостасу намоловах ти икону од ваздуха.)
У кућу од ваздуха слободно уђи, као у цркву.
Доћи ће дан када ће се изнад наших гробова
                                                                                    уздићи небо
гола ко Фелах, душа (облак-илузиониста, крилати земљотрес).
Не брини се: идеологије су затамњене собе од ваздуха,
још само у поезији може се дисати.“

(Сувајџић 2018: 97)

У свом чувеном говору у Стокхолму 1963. године Јорго Сефери је, између осталог, рекао да „поезија има своје корене у људском даху“ и поставио питање: „А шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи?“ (према Божовић 2019: 16). На истоветан начин Бошко Сувајџић потенцира стварање тих архипелага смисла (поезије) у океану бесмисла (живота) којим смо окружени или на који смо осуђени. За безумље и болест наше епохе, песник прописује један излаз: медицински стручно назван апнеја (појава која се манифестује као краткотрајни прекид дисања (уз очувано унутрашње дисање), у трајању између три и десет секунди и том приликом се мења опште стање организма).[5] Тај егзистенцијални прекид дисања, краткотрајна смрт путем које се досеже нова стварност, иако  краткотрајна – води у један други живот, живот – у поезији. И у речницима симбола ваздух се дефинише као простор слободе, средина светлости, узлета, пут којим се успоставља веза између неба и земље. Што је још важније, тај интимни осећај слободе не даје нам спољни свет: „То је освојење једног некад тешког и нејасног бића које је помоћу замишљеног кретања, слушајући упутства ваздушне уобразиље, постало лагано, јасно и трепераво... Ваздушна слобода говори, осветљује и лети“ (Gerbran–Ševalije 2013: 1030). Понављајући неколико пута стих „још само у поезији може се дисати“, песник апострофира и једну велику наду – само тако је могуће да смисао буде евакуисан. Песникова препорука да треба „направити ваздух“ постаје не само начело његове истоимене песме, већ и поетски принцип читавог његовог песништва, али, на неки начин, и животни мото, фолозофија, као неприкосновена победа транцедентног над емпријским, метафизичког над физичким, духовног над материјалним. „Писати, да би се нашао одговор на загонетку егзистенције“, каже Ана Стишовић Миловановић (према Сувајџић 2018: 206). 
          Уопште говорећи, о Сувајџићевој поезији би се могло говорити на различите начине, указивањем на његову поетску разноврсност, колико и скретањем пажње на не мање значајно његово „техничко умеће“, то јест способност да свом стиху дâ различит и иновативан облик или пак да се огледа у некој од старијих, вредносно потврђених форми, каква је сонет. Нимало случајно, Миодраг Матицки Сувајџића назива „мајстором сонета“ (према Сувајџић 2018: 203). Највећу пажњу и осврт критике заслужују „Сонети за Јовану“. Иако у строгом смислу речи не чине сонет – нису састављене од два катрена и две терцине, већ од петнаест песама различите дужине и стиха, при чему последња, петнаеста, ипак представља неку врсту магистрале (у акростиху: СОНЕТИ ЗА ЈОВАНУ) – „Сонети за Јовану“ представљају у најбољем смислу речи врхунац Сувајџићевог песништва. У њима су се складно сплеле све амплитуде његових доживљаја прошлости и будућности, додатно оплемењених и лирски обојених осећањем љубави за ону чије је име „ознака за живот“ (овако изразиту лиричност препознајемо још само у поеми „На вест о мајчиној смрти“). Она која именује воду – водом, именује и живот – животом, а време – вечношћу, јер је – Љубав („Један дан пред Господом као хиљаду година, а хиљаду година као један дан“). Она отелотворује смисао, јер је Смисао по себи:

„[...] ти која си покров: можда си дете у обличју жене,
или си жена што обличја крије?

Јовански су сати. Свет се споро мења. Без гласа,
без ропца. Страшну мисо смера
ум: јер је учинковит. Мисли дело творца. Кракат
као јадац, рушан ко синтагма,
дух је тако ровит. Попут испарења: у теби се пење
као дијафрагма,
а по теби хода као хемисфера.“

(Сувајџић 2018: 69)

          Ако бисмо покушали да једном синтагмом означимо поетику песника Бошка Сувајџића, то би могао да буде митопоетски алгоритам који је пут ка одгонетању тајне егзистенције. Његова поезија сва одише духовношћу, али она није, као што бисмо очекивали, чисто хришћанска – њу карактерише веза са митском прошлошћу, епским наслеђем, посебно дубоко укорењенa у предањима и фолклористици; она собом носи нешто од паганског наслеђа, „апокрифна“ је,[6] о чему сведочи и сам језик песама. Осим тога, снажна веза са песничком традицијом и лирски дискурс са ближим и даљим претходницима, алузије, дотицаји и дијалози са песницима нашег и светских меридијана (које у крајњем, представља један духовни простор), све то чини Сувајџићево песништво другачијим, специфичним, а њега самог несводивог на „песничке правце и школе“, као што је на почетку речено. Његово општење са традицијом није традиционално – он је не узима као вредност по себи него као вредност за себе и вредност за оног који је њен део. Јер, „традиција се деформише тамо где се из облика разумевања, из духа покрића претвара у дух за покриће“ (Pervić 1977: 31). Бошку Сувајџићу традиција не служи као покриће, већ као потврда његовог утврђеног и дефинисаног система вредности.
Употреба бројних архаизама и давно заборављених речи нашег језика, с једне стране, и језика човека „модерног сензибилитета“, то јест човека „и од овог времена“, уз истовремено снажно и врло препознатљиво уплитање нових кованица и сложеница, које у неком смислу постају „посредници“ између та два језика, два одељена света – говори истовремено о ерудицији, колико и о интуицији и, изнад свега, о мери или складу који тасове та два света држи у равнотежи. За такву поезију потребна је, поред осталог, смелост, извесна духовна храброст да се човек вине изван граница свог времена – у простор слободе, простор – ваздуха. Због тога се и читање његових песама не завршава оног тренутка када их оставимо по страни. Оне се утискују као сећање на доживљај слободе који су изазвале у нама.


ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Божовић 2019: Гојко Божовић. Краљевства без граница. Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“.
Gerbran–Ševalije 2013: Alen Gerbran, Žan Ševalije. Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi. Novi Sad: Stylos art – Kiša.
Грујичић 2003: Ненад Грујичић. „Судбина и језик“. У: Српски писци о српском језику. Београд: Источник.
Diltaj 2004: Vilhelm Diltaj. Doživljaj i pesništvo. Preveo Saša Radojčić. Novi Sad: Orfeus.
Јефтимијевић Михајловић 2016: Марија Јефтимијевић Михајловић. „У повлашћеним просторима песничке егзистенције. У: Жељко Медић. Апнеја. Београд: Књижевно друштво „Свети Сава“, 93–96. 
Jursenar 1983: Margerit Jursenar. Hadrijanovi memoari. Prevela Ivanka Pavlović. Beograd: Nolit.
Миљковић 1972: Бранко Миљковић. Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности, прилози. Сабрана дела Бранка Миљковића, књига 4. Ниш: Просвета.
Мишић 1996: Зоран Мишић. Критика песничког искуства. Београд: Српска књижевна задруга.
Попа 1998: Васко Попа. „Записи о песништву“. Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, 50–54.
Parandovski: Jan Parandovski. Alhemija reči. Preveo s poljskog Svetozar Nikolić. Beograd: Kultura.
Pervić 1977: Muharem Pervić. Tradicija i kritika. Beograd: Grafos.
Розета. Википедија, слободна енциклопедија. <https://sh.wikipedia.org/wiki/Rozeta_(arhitektura)>. [12. 2. 2020].
Срејовић Цермановић-Кузмановић 1987: Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић. Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска Књижевна задруга.
Сувајџић 2018: Бошко Сувајџић. Направи ваздух: изабране и нове песме. Нови Сад: Културни центар Новог Сада.
Cvajg 1955: Stefan Cvajg. Graditelji svijeta: Balzak, Dikens, Dostojevski. Preveli: Isak Samokovlija, Miodrag Petrović. Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“.
Herbert 2004: Zbignjev Herbert. Lavirint nad morem. Prevela s poljskog Biserka Rajčić. Čačak: Gradac.
Šušnjić 2012: Đuro Šušnjić. Ogledi o skrivenoj strani stvari. Beograd: Službeni glasnik.
Šušnjić 2015: Đuro Šušnjić. Teorije kulture: predavanja. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.


Текст је објављен на енглеском језику у научном гласилу Института за српску културу - Приштина, Лепосавић, 2020, стр. 29-42. http://www.iskp.co.rs/wp-content/upload/2020/05/Bastina-50.pdf

______________________________
[1]На 15. Међународном конгресу слависта, који је од 20. до 27. августа 2013. године одржан у Минску, у Белорусији, проф. др Бошко Сувајџић је изабран за председника Међународног комитета слависта, најстарије и најутицајније међународне научно-стручне славистичке организације на свету, и ту фунцију је обављао до 2018. године.
[2]Розета је архитектонски елемент декорације у облику ружиног цвета са стилизованим латицама, најчешће коришћен као украсни прозор на црквама и дворанама (Розета. Википедија 2020).
[3]„Има речи-костију које ти застану у грлу. Њима се можеш угушити. Има речи-жеравица које ти падну у срце. Од њих можеш изгорети. Има речи-змија које ти се склупчају насред главе. Због њих мораш научити да свираш y чаробну фрулу. Има свакаквих речи од којих можеш настрадати. Са речима се, уопште, не треба шалити. И, између осталих, има и речи-кључева. Те речи-кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму“ (Попа 1998: 52). 
[4]У грчкој митологији Ериопида је једнa од петоро деце које је Медеја родила Јасону (видети: Срејовић – Цермановић-Кузмановић 1987).
[5]Занимљиво је да збирка песника млађе генерације, Жељка Медића, носи управо такав наслов: Апнеја (видети Јефтимијевић Михајловић 2016: 93–96).
[6]У том смислу, веома је занимљиво виђење Зорана Мишића, који у есеју „Поезија и традиција“, пише: „Традиција је она линија духовног и песничког опредељења, не одвећ популарна и не увек спасоносна, каткад и понорна, јеретичка и инфернална, али и узнесена и унутрашњим спокојством озарена, која се пружа од праистока нашега сећања до прага будућности коју песници слуте. Та линија чини нам се све чистија и све зрачнија што се више удаљује од нас, јер се, ослобођена свих ближих временских ознака, свих успутних присећања, све више приближује ономе што је елементарно, исконско у човеку“ (Мишић 1996: 251).