Милош Кордић, ЈЕДНА ТАНКА ВЕЧЕРЊА СЛИКА

 

Вјетар у телеграфске жице

ускотрачне пруге

што води до уског грла шуме,

свира заборављену пјесму

копача камена за живи креч.

 

Долином тихе рјечице

без повратка

сипи дивљим гускама

њихов први весео снијег.

Ђорђо де Кирико, Мистерија и мелахнолија улице (1914)

Док близином блатног пута

жури дјечак до куће

која ће га огријати; друга су

дјеца већ одавно заспала.

 

На телеграфским жицама,

у плавом дјечаковом сну,

тихо се чују неуснуле птице.

 

М. Кордић, Грло у ребрима, Српска књижевна задруга, 2023, стр. 13.

Милош Кордић, С РУКОМ У ПРАЗНОМ ЏЕПУ КРПЉЕНОГ КАПУТА

Бол је кад гурнеш руку у џеп

и схватиш да је празан. Улазиш

у крчму и угледаш црног ђавола

и његовог блиједог шегрта

за столом који је још јуче био твој.

Изнад тебе се њишу вјешала густог дима,

а твој врат истањио се у гранчицу тужне

врбе. Пијане дави кашаљ јефтиног вина.

Потамњела дама, за дугим каменим

столом, кикоће се поводом приче

о својим некад тврдим годинама.

Стеван Алексић, Велики косач (1918)

Кад изађеш напоље, велика ријека

живота однијеће ти све што си сањао

да посједујеш. Давно је ђаволов шегрт

осуђен за оно што ни у Змајевој „Пачјој

школи“ није научио.А ти си у слободи

свог бола, с руком у празном џепу

поред контејнера нађеног, нитима

мокре паучине крпљеног, свога

једног јединог озимог капута.

М. Кордић, Грло у ребрима, Српска књижевна задруга, 2023, стр. 37.

Адам Загајевски, БЛЕЈК

 

Видим Вилијема Блејка који је свакога дана

налазио анђеле у крошњама дрвећа

среће Бога Оца на степеницама

скромне куће и светлост у прљавом сокаку –

 

Блејка који је умирао

певајући радосно

у закрченом Лондону, граду

проституки, адмирала и чуда,

 

Вилијам Блејк, Тајна вечера

Вилијема Блејка гравера који је тешко радио

и живео у беди, али не очајавајући,

јер је стално добијао огњене знаке

с океана и са звезданог неба,

 

и није губио наду, јер се нада

рађала увек изнова као дах;

видим и оне који су као и он ишли

сивим улицама

ка ружичастој орхидеји свитања.

А. Загајевски, Vita contemplаtiva, с пољског превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, КОВ, Вршац, 2014, стр. 145. 

Адам Загајевски, РАЗГОВОР С ФРИДРИХОМ НИЧЕОМ

 

Поштовани господине Фридрих;

чини ми се да вас видим, да,

на тераси сте санаторијума, у свитање,

док пада магла и пој разара

грла птица.

 

Онижи сте, главе рељефне попут метка,

пишете нову књигу

око вас струји необична енергија:

Чини ми се да видим ваше мисли које поигравају

као велика војска.

 

Знате ли да је умрла тамнокоса Ана Франк

и њени другови и другарице,

вршњаци, и другови њених другова

и њени рођаци.

 

Хоћу да вас питам шта су речи и шта је

јасноћа, због чега речи горе

и после сто година, иако је земља

тако тешка.

 

Очигледно је да не постоји веза између задивљености

и тамног бола, окрутности.

Постоје најмање два краљевства,

ако не и више.

 

Ако нема Бога и никаква сила

не повезује различите елементе,

шта су онда речи и откуд њихова

унутрашња светлост?

 

Одакле долази радост: Куда води ништавило?

Где станује опроштај?

Због чега мали снови пред јутро ишчезавају

а велики се разрастају!

А. Загајевски, Vita contemplаtiva, с пољског превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, КОВ, Вршац, 2014, стр. 46–47. 

Војислав Илић, БАБАКАЈ

 

Црн, растављен од пољана зрачних,

Ту се Дунав о кланце разбија,

Лаки чун се као перце нија

Изнад стене и провала мрачних.

 

Наваљене рукама титана,

Древне горе почивају с миром;

Мир је вечни оковао широм

Споменике изумрлих дана.

 

Ђорђе Крстић, "Бабакај" (1892) 

Ту ступаше у времена стара

Легионар преко мрког стења,

А у дане бурног пресељења

Страшне чете Хуна и Авара.

 

Изумрли древни великани,

Силне војске и војводе оне,

Од Кавказа до грозне Шалоне

Што им пола бејаху мегдани!

 

Вали брује... Но над хуком речном,

Што с грмљавом око њега стиже,

Сам Бабакај суморно се диже

Мрачни борац на бојишту вечном.

 

јуни, 1892.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДАНАК У КРВИ ИЛИ УНИВЕРЗАНА ПРИЧА О ЉУДСКОМ СТРАДАЊУ (Петар Сарић, "Клобук", СКЗ, Београд, 2021)

 

Поетику романа Петра Сарића, књижевника чији рад траје више од педесет година, карактерише синтеза два животна и митска простора – простор родних Бањана и простор Косова и Метохије. Патријархална култура и епска традиција, на којима почивају архетипски и свакодневни односи међу његовим књижевним јунацима, модел је који писац понавља и варира из романа у роман, представљајући истовремено све нијансе хијерархизованих односа унутар једне племенске или породичне заједнице, колико и њена наличја и дихотомије. Језик Сарићевих романа је невидљиви еквивалент и пратилац те патријархалне културе из које израњају најразличитији епски јунаци и лирски префињене јунакиње, али и њихови често демонизовани антиподи. У свим тим разноврсним слојевима романа могуће је открити симболична значења пишчеве основне поруке: дубоку трагичност људске егзистенције, из које често произилази онај препознатљив антивиталистички принцип Сарићевих романа.

У већини својих романа писац је наративну структуру везао за митопоетски простор Бањана – место свог рођења (предео између Никшића, Билеће и Требиња, на граници Црне Горе и Херцеговине), али је своју повест засновао на причи уз коју је одрастао и која је значајним делом утицала на формирање света његовог књижевног дела. Ако се за први роман Велики ахавски трг (1972) може рећи да представља основицу или етимон свих његових будућих романа (који се, у том случају, могу сматрати као његове изведенице), за најновији роман Клобук се може рећи да представља завршницу или епилог (у поетичком, не и стваралачком смислу), будући да по оствареним естетским, мотивским, стилским вредностима заокружује све досадашње написано и остварено. Он се, дакле, може тумачити и у нивоу целине коју чини са романима који му претходе, као и на нивоу онога што сâм представља у поретку остварених вредности.

Мотив повратка турског поглавара Асана (Јована) Бегенишића у родни крај, из којег су га као петнаестогодишњака насилно одвели у Стамбол, на коме се темељи прича романа Клобук, представља Сарићеву литерарну сублимацију историје (тврђава Клобук, турско освајање, побуна поробљеног народа, злодела Турака, битка на Грахову 1858. године) и личних сећања на приче из детињства – надисторије. Сферу егзистенцијалне реалности (описане географске области, историјских догађаја итд.) и сферу имагинарне (фикцијске) надреалности (сећања, ликови, односи међу њима) писац је објединио сфером која надилази обе, успешно превазилазећи њихове разлике и супротности, како у чињеницама, тако и у перспективи њиховог сагледавања и тумачења – сфером приче, којој је и ранијим романима дао посебан статус („све што знамо, из приче је!...“).

Иницијални и насловни термин „Клобук“ код Сарића не представља само име средњовековног утврђења – куле, места које се географски уздиже над Требињском Лаством и Ораховцем, а које треба ослободити од Турака, већ је својевсрна метафора некакве метафизичке осматрачнице са које се сагледава прошлост и наслућује будућност; нека страшна Тајна; тачка ослонца у простору и времену, коју треба досегнути, а чије освајање претпоставља одгонетање тајне о пореклу, о себи.

Двосмерно устројеним правцем приповедања – трансформацијом колективних слика у интимне доживљаје, али и прерастањем личних сећања на ниво колективног страдања – Сарић је написао роман који надилази причу о животном путу једног јаничара. Прича за Сарића, као легенде и митови за Андрића, садрже праву истину човечанства, и на томе се темељи бескрајно поверење које јој писац даје. Иако ослоњен на бројне историјске, објављене и необјављене изворе о тврђави Клобук, турским зверствима и историјату злокобне праксе одвођења мушке деце у османску престоницу, писац очигледној историјској поузданости тих података претпоставља нешто мање стварно, али не и мање истинито, а то је прича о јаничару Асану (Јовану), чиме прејудицира идеју да је књижевност изнад саме историје. 

Пишчева замисао да роман композиционо организује у два поглавља, од којих је прво посвећено причи о Асановим (Јовановим) прецима и догађајима који су претходили његовом доласку у утврђење Клобук – чему је, између осталог, посвећено друго поглавље романа – само је формални, спољашњи оквир у који је Сарић унео причу о идентитетској кризи главног јунака, прожету снажним психолошким динамизмом и заоденуту сфером имагинације и наслућивања о оном што је било и оном што може да се догоди. У том смислу, прича о прецима је претекст који писац користи како би на његовој основи изградио комплексан, аутентичан и по свему особен лик клобучког диздара.

Иако прво поглавље прати детињство, одрастање и живот два брата Бегенишића – Новака (Јовановог оца) и Мираша, а друго живот јаничара Асана (дечака Јована) у Стамболу и његов повратак у Херцеговину, тежиште обе приче одређено је самим Клобуком, стварном и симболичном кулом, чије ће освајање значити и одгонетање тајне о човеку самом. Иницирарући идеју да је свака повест о прецима, у суштини повест о човеку појединцу, те да и најмањи и најбезначајнији догађаји у историји једне породице имају далекосежне последице у мозаику будућих збивања, писац нарочито апострофира мисао да у корену сваке деобе, као највеће породичне и националне трагедије, лежи завист према ближњем, чиме се реинтерпретира библијска прича о издаји и братоубиству. Слично као и у роману Сара, где је у првом делу дезинтеграција изазвана из саме унутрашњости породице, а у другом условљена историјским и идеолошким престројавањима, Клобук је грађен на принципу најпре породичне деобе, чија се трагедија потом очитује како на колективном плану, тако и на плану личне драме једног човека – главног јунака Асана.

Догађаји описани у првом поглављу романа у функцији су главне приче о Асановом (Јовановом) повратку у родни крај и они су конципирани и пројектовани у две равни: прва би се могла означити као историјска, стварносна (турска зверства у селима подно Клобучке куле, бескрупулозност и немилосрдност клобучког диздара и тиранина Абдулаха, турска одмазда због паљења Клобучке куле – спаљивање куће и живих укућана народног првака Јанка Стеванова Јарогаће, за чијег се сина, хајдука, претпостављало да је учествовао у паљењу Куле); другој равни припада једна стварност вишег реда, то јест дешавања која не припадају историји, већ имагинацији („лудило“ мајке Крстиње које слути надолазеће трагедије, особеност и изузетност дечака Јована, његова неуклопљеност у средину и време којем припада, као предзнак неког новог, великог и непознатог новог живота који ће имати итд).

Иако је, у вредносном смислу, друго поглавље романа не само значајније, суштаственије, јер проблематизује данак у крви као потпуно нов књижевни мотив у Сарићевом опусу, свој пуни смисао и зачење добија управо у контексту целине коју чини са првим делом, који је нека врста његове предисторије. Два дела романа се не разликују само по хронологији описаних догађаја, колико по усмерености на спољашњи односно унутрашњи свет. Тако, док је први део сав у знаку реалистичног приповедања о историји породице Новака и Мираша Бегенишића, дотле другим делом доминира пишчева окренутост Асановом (Јовановом) унутрашњем свету, његовој изузетности и интровертности, као и проблему значења сна којим се успостављају (ко)релације између две стварности односно два догађаја у две равни (Асанов сан о родитељима и девојци Марики као симболична синхронизација или предикција онога што се заиста догодило, а о чему ће он бити обавештен знатно касније).

Психолошки динамизам свој пуни инзензитет ипак добија у атмосфери непрекидног одлагања Асановог (Јовановог) сусрета са родитељима и откривања идентитета, који није ништа друго до отелотворен страх од светлости, како је Сарић још раније именовао врсту страха од најдубље самоспознаје, која је постала нека врста херменеутичког кључа његове реалистичко-симболистичке прозе. Симболика Куле утолико је интензивнија, што се страх од ње показује и као дивљење и као опасност од сазнања нечег што може бити судбоносно. Кула се тако појављује као носилац највеће истине о човековом идентитету, његовој суштини, па њено освајање симболизује најпре победу себе, то јест страха од сусрета са собом.

Свој класично реалистички приповедачки поступак из ранијих романа Сарић је знатно обогатио поступком симболизације који писцу свакако није стран, али је у најновијем роману досегао своју пуну меру, пре свега кроз симболику Куле као врха који треба „досегнути“ (освојити) и симболику степеништа као пута којим се треба „спустити – до себе“. У оба случаја, дакле, реч је о вертикалној односно психолошкој и/или духовној усмерености приповедачевој да трага, с једне стране, за коренима и прапочецима страха, а са друге, за дометима и крајностима сна. У тој поетској амплитуди Сарић је од слике степеништа које гради Асанов (Јованов) отац Новак на почетку књиге, преко сна о степеништу који се Асану јавља током једног школског часа у Стамболу, досегао до уметнички најимпресивније, симболичке слике небеског степеништа или пута на крају романа, којим његов главни јунак Асан, заједно са својим сабратом Мехмедом, одлази – у легенду, мит причу.  

Ова осведочена стилска (и не само стилска) прогресија говори у прилог томе да Клобук у вредносном поретку Сарићевих романа ипак заузима посебно место. Томе у прилог иде и чињеница што писац оставља дело „отвореним“, то јест прибегава отвореном концепту приповедања – у коме сам читалац постаје активни учесник у грађењу приче. 

Тако конципиран завршетак романа артикулише две супротстављене идеје, које се, међутим, међусобно не искључују. Прва – да „има догађаја које ни прича не би могла да поднесе“, а друга, андрићевског духа, да прича, чак и таква – недовољна, ограничена – „даље тече и причању краја нема“, латентно сугерисана отвореним концептом, својеврстан је Сарићев омаж причи и причању као суштаственој потреби осмишљавања живота док, с друге стране, антиципира идеју о величини људског односно историјског страдања, које је и за саму причу незамисливо. Сарићева ре/интерпретација мотива који се односи на данак у крви универзализује страдање човека уопште, јер се лична трагедија и проблем изгубљеног идентитета симболично уздиже на ниво свеопштег страдања кроз историју, колико и кроз савремено доба. Сарићев јунак Асан (Јован) Бегенишић тако постаје парадигма вековног, колективног пострадања, историјског и духовног, а сâм Клобук дело које отвара могућност вишеструког и разноликог тумачења.  

 Књижевни магазин, двоброј 227–228, јануар–јул 2022. године, Српско књижевно друштво, Београд, стр. 71–73.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДНЕВНИК ЧЕЖЊЕ (Чудо живота у "Љубавној књижици" Драгана Лакићевића)

 

Ернесто Сабато је писао да велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује пећине и поноре сопствене душе. Ухваћен у мрежу свакодневне животне рутине, захваћен центрифугалном брзином протока времена и информација, а тиме и људи и доживљаја, савремени човек је заборавио да у оној „мирној тачки света што се врти“ (Т. С. Елиот) јесте живот сав и да се „време само временом побеђује“, то јест доживљајем вечности у трену и способношћу да види пустињу у зрну песка (В. Блејк). Но, када таква површност и самодовољност захвати и писца, и књижевност и читалац буду ускраћени за читав мали живот који би му једно књижевно дело са – „погледом унутра“ – пружило. Супротно томе или баш у том контексту, све је мање оних књига после којих се читалац осећа дарованим за време које није мерљиво часовима, него вечношћу која пулсира у сваком мерљивом трену. Да би такав доживљај код читаоца произвео, писац мора да има осећај за пулсације унутрашњег живота, да сензибилитету данашњице претпостави сензибилитет свевремености, односно да испод наизглед уверљивих и постојаних, видљивих облика, осети, препозна и опише невидљиве, а снажније финесе веза и односа на којим почива – чудо живота.

          Обимом невелик роман Драгана Лакићевића Љубавна књижица сав је од таквог густог ткања смисла, који се открива у љубавном, скоро мистичном односу двоје људи, доктора Арсена и дизајнерке Катарине, чија тајна почива на животом или судбином предодређеним догађајима и укрштањима. Радњу романа отварају догађаји у Њујорку (у коме се читалац упознаје са професионалним успехом главног јунака Арсена, али и његовим замршеним личним односима – напуштањем жене и сина, и везом са богатом докторком, Американком Шилом); главни догађаји у роману – Арсенов сусрет са Катарином коју (пре)познаје из дневника чежње, мале, зелене љубавне књижице, „случајно“ залутале у његовој пошти – дешавају се у Франкфурту на Мајни; док је финале или „разрешење“ приче измештено у Београд (крај деведесетих година и почетак бомбардовања) у који се Катарина враћа, у потрази за човеком који јој је посветио љубавну књижицу.

Духовно језгро или spiritus movens читавог романа јесте управо та љубавна књижица, која именује и сâм роман и која на мистериозан начин обједињује јунаке и њихове снове, трасира њихове путеве и подстиче њихова трагања не за одговорима, него за питањима о смислу људске чежње за Лепотом и Љубављу. Материјалистичком западном свету, у коме се и успех и љубав мере новцем, својеврсним богом савремене западњачке цивилизације (а који није стран ни човеку нашег поднебља, уморног од рата и немаштине), приповедач супротставља нешто сасвим другачије – нематеријално, мистично, љубавно писмо-књижицу старијег редитеља, Београђанина који је годинама, са терасе кафеа „Неимар“ на Врачару, посматрао и чезнуо за непознатом младом женом из суседства, од које из само једног кратког сусрета има фотографију и – цео живот за чежњу. Његов дневник чежње, међутим, није само његов. „Случајно“ залутао у пошти доктора Арсена, у Њујорку, постаје и сан и чежња његовог новог власника. Када, сплетом чудних околности дође до сусрета Арсена и Катарине („објекта“ чежње из те књижице), у Франкфурту на Мајни (у који он долази због конгреса микробиолога, а она како би разрешила и окончала свој пољуљани брак), открива се да је чежња тек пут ка одгонетању сопствене судбине, односно да руковођени оним што Сабато назива верност судбини, јунаци Лакићевићевог романа постају део мозаика – слике која би се могла назвати чежња за Лепотом и Смислом.

Упркос томе што се у опасности овако поједностављено представљеног заплета романа може помислити да јунаци Љубавне књижице „болују од савремених болести“ – површности и тривијалности, односно да је реч о књизи која претендује на „лако читање“, комерцијалност, освајање публике на брз и лак начин, те да је у питању нека врста артифицијелне кокетерије, много је разлога и квалитета, како формалних, тако и садржинских, који то демантују. Најпре, начин на који приповедач уводи читаоца у тајанственост веза и односа својих јунака, прејудицира идеју да је човек (а не свет) највећа тајна, а да на мистерији међуљудских, првенствено љубавних односа почива и чудо живота; да је тај вечити заточеник и слуга Лепоте у ствари homo ludens, коме је кроз игру дато да завири иза копрене видљивог материјалног света и да наслути да испод тог света жубори моћан „живот по дубини“, мерен не сатима, данима и годинама, него вечношћу у тренуцима. И упркос томе што и сâм завршетак романа сугерише пре принцип детерминације – идеју да је немогуће утицати на ток судбине (Катарина, по доласку у Београд, у кафеу „Неимар“ затиче полицију на увиђају убиства свог тајног обожаватеља), роман артикулише изнад свега принцип слободе – остварен у могућности да се у (за)датим околностима, временским и месним, простор слободе задобије у ретким часовима емотивне, духовне и физичке блискости са Другим.  

С друге стране, динамичности приповедања и наизглед брзом и лаком креирању радње, супротстављена је пишчева способност да сваки догађај, лик и место чврсто ситуира у целину приче – чак и када одступа од хронолошког и географског континуитета. Посебност сензибилитета приповедача очитује се и у способности запажања најфинијих детаља; јунаци говоре обичним језиком необичног значења, на чулно и сензибилно високим фреквенцијама; њихови карактери су обојени снажним билом живота; њихови гласови су моћни и значења далекосежна, чак и када остају на нивоу неизреченог или прећутаног или управо тада! Из нуклеуса романа, мале зелене књижице љубавних порука, концентрично се развијају кружнице других прича од којих је свака у чврстој вези са претходном, стварајући широк дијапазон синхроницитета, који су, према Јунгу, „невидљиви путокази кроз судбину“.

Све је у овом кратком роману изукрштано и испреплетено дубоким везама и ниједна од њих није случајна, то јест без смисла. Ако случај „само открива за оно што је дух већ припремио“, Љубавна књижица није (само) скуп физичких (љубавних) сусрета и искустава, већ скуп тежњи и чежњи за одгонетањем тајни вишег смисла живота и освајање времена којег у овој реалности нема. Можда за писца и „не постоји други живот осим онога који записује“, као што аутор књижице записује, али за читаоца управо тај живот постаје неочекивани дар – новооткривени метафизички простор у физичком (егзистенцијалном) времену. Он рилкеовски остаје уверен да је смисао трагања у питањима, а не у њиховом одговору.    

Књижевне новине, Београд, новембар-децембар 2022, година LXXIV, број 1326-1327, стр. 20.

Марија Јефтимијевић Михајловић, О ДУХОВНИМ И ПОЕТСКИМ ДИМЕНЗИЈАМА СТВАРАЛАШТВА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА (Александра Грозданић, Лакићевић из књиге у књигу)

 

Свако критичко промишљање укључује темељно читање – оно које је усмерено и на појединости и на смисао целине једног рукописа. Читалац као неуморни и надахнути трагалац за духовном суштином једног дела, трага и за „духовним стањем које је скрио писац“ (Иван Иљин), које жели да пронађе и присвоји за себе. Отуда је читање стваралачки процес. Када је, при томе, у такво „стваралачко читање“ укључено и особено критичко промишљање које нема претензије ни амбиције да се назове критиком, већ пре свега тумачењем (иако не искључује вредновање), добија се нека врста импресионистичке критике (у којој аутор, пишући о делу, изражава своје утиске и импресије које је дело у њему изазвало, емоције које је покренуло, као и промишљања на која га је нагнало).

          Рукопис Александре Грозданић Лакићевић из књиге у књигу представља један такав вид особеног начина читања, тумачења и вредновања жанровски разноврсног и богатог опуса Драгана Лакићевића. Иако лишена књижевнотеоријског проблематизовања неких великих и важних поетичких питања дела овог књижевника, како песничког, тако и прозног (какво је, на пример, књижевноисторијско контекстуализовање, питања језика, стила или жанра итд.), без строго конципиране методолошке оријентације, ова књига се бави неким суштинским питањима Лакићевићеве поетике, порукама и идејама које она носе, сагледавајући их кроз визуру властитог поетског доживљаја светова у делима које тумачи. Приступајући тумачењу in medias res, ауторка говори из средишта ствари, то јест на светлост износи оно најважније, фундаментално, знаменито, као трајну вредност на којој почивају његови поетички  квалитети. Њу занима оно што је суштина, бит, било поезије или прозе, унутрашњи живот књиге, те у том смислу може да представља драгоцен допринос досадашњим критичким промишљањима о стваралаштву Драгана Лакићевића – било као самостални поглед на један књижевни свет, било као релевантна допуна другим тумачењима и вредновањима његовог опуса, насталог у протеклих неколико деценија.

          Конципирана као критичка студија, чији је фокус на изабраним Лакићевићевим делима, књига Бог, отаџбина, васиона је подељена у четири целине: „Лирика“ (у оквиру којих су тумачене збирке Снежна икона и Прохуја), „Поеме“ (Родословље и Породични музеј), „Легенде“ (Српске легенде, Његошеве стопе и Штап митрополита Амфилохија) и „Проза“ (Сабор погинулих и Замак). Доминантан аналитички поступак, препознатљив и по бројним примерима – стихова из песама и одломака из прозе коју тумачи и на основу којих експлицира своје импресионистичке и критичке ставове – Александра Грозданић истовремено богати специфичним језиком, чија је природа пре свега поетска, односно песничка. Њен аналитички поступак карактерише посебан лирски рафинман, потреба, али и способност, да се и о највећим филозофским, метафизичким и националним проблемима и феноменима које препознаје у Лакићевићевом делу, говори на лирски начин. О томе, поред осталог, говоре и поетички наслови поглавља, формулисани тако да, с једне стране, упућују на суштинско у делу, а са друге, да сугеришу лирски карактер „књижевних чињеница“ које тумачи. Њен приступ је есејистички, и утолико ближи и блискији читаоцу, несклоном сложеној терминологији теорије књижевности и строгим књижевноисторијским класификовањима опуса једног писца, који, удружени, често бивају оптерећени артифицијелношћу и строгим методолошким оквирима, занемарујући тако саму суштину дела – његов дух.

Тумачећи Лакићевићеву поезију из две његове збирке, Снежна икона и Прохуја, Грозданићева афирмише оне кључне поетике тачке који се могу третирати као његова идеографска чворишта. Тако ће мисију песника и уопште песништва издвојити као песников стваралачки кредо и закључити да „у међупростор тајне рођења и смрти, Драган Лакићевић, уводи мисију песништва, постављајући је у исту феноменолошку раван, а сагледавајући је и као вредност еквивалентну животу“. У свету у ком је наступила дехуманизација, а модерна поезија се приклонила неким новим, другачијим, обездуховљеним естетичким начелима, место једног „анахроног“ песника је и даље важно, јер је његова мисија управо да указује на духовне, етичке и цивилизацијске девијације времена у којем живи и света чији је део. Повратак природи, препознат пантеистички принцип, ослањање на древне симболе словенске митологије (воду – као метафору почетка и краја нашег постојања и дрво – као метафору вечности, које је „човеков двојник“, јер „има сличну судбину“), затим, повратак завичају као духовном изворишту у којем је родна Морача „најшира пречица према Богу“, само су неки од путоказа којима ауторка читаоца (у)води кроз песнички свет Драгана Лакићевића, доследно потврђујући своје закључке на релевантним примерима. 

И управо су поменута песникова суочавања са светом (не)вредности – светом из кога су протерани и Човек и Бог, а непожељни и личност и Лик – иницијација за критичаркино маркирање и мапирање најбитнијих одредница Лакићевићеве поетике, које, с правом, истиче као најважнија обележја и трајне вредности његовог дела. Међу њима примат имају она питања која се тичу идентитета – рода, порекла, културе сећања, језика и писма. Тумачећи родословље у Породичним поемама Грозданићева препознаје суптилне паралеле које песник прави између античке књижевности и својих јунака, градећи моралну пирамиду ослоњену „на наше традиционалне друштвене вредности – породицу, отаџбину и веру“. Значај духовне вертикале – породичне, колективне и националне – додатно је апострофиран указивањем на снажну симболику ћириличног писма као идентитетског обележја, чија се поједина слова доводе у јасну и недвосмислену везу са хришћанским поимањем света и живота. Називајући двадесет и треће слово ћирилице „симболом српства“ и „корифејем наше азбуке“, ауторка подвлачи ове стихове: „Целом народу име се завршава / крстом на слову Ћ“ и закључује да је „књижевност Драгана Лакићевића слојевита и дубоко укорењена у националном поседу, византијски широка и богата православном орнаментиком, детерминисана високим етичким вредностима, филигрански прецизна и лирски препознатљива“.

Па ипак, ако би требало издвојити две кључне речи којима Александра Грозданић дешифрује Лакићевићев поетички „кôд“, то би биле: Косово и Његош. У својим луцидним промишљањима о најдубљим значењима Лакићевићевог дела, својим аналитичким тренуцима и темама, она је, трагом Исидоре Секулић, потцртала значење „два тестамента наших врховних господара“ (И. Секулић) – Кнеза Лазара и владике Рада – као два постамента (духовни и историјски), два „најдоња камена нашег постојања“ (М. Бећковић), које и Лакићевић уграђује у темеље своје духовне грађевине. Њима додаје и трећи – лик митрополита Амфилохија, лучу која светли у мраку и странпутицама данашњице. Препознајући важност логосно-религиозно-метафичичког принципа за којим овај књижевник трага, у Његошевим стопама и Штапу митрополита Амфилохија, ауторка књиге о Лакићевићу оставља читаоцима и будућим тумачима отворена питања о његовом делу као „путопису једног народа у потрази за Богом“ (Његошеве стопе), док, са друге, кроз поменута дела проблематизује духовно-религијски потенцијал литературе, потврђујући Исидорине речи да „оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал“.

Поговор у: Александра Грозданић, Кустос душе: Лакићевић из књиге у књигу, Партенон, Београд, 2023, стр. 83–87. 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ СРПСКОГ СТИХА (Данило Јокановић, Мач деспота Стефана, Српска књижевна задруга, 2023)

 

О десетој по реду песничкој књизи Данила Јокановића Мач деспота Стефана, у којој су сабране нове и старије песме, могуће је говорити као суптилној поетичкој надградњи његове досадашње поетике, тематски углавном ослоњене на историјску прошлост, предање, културно и фолклорно наслеђе и промишљање човека у поретку историјских промена и духовних вредности прошлости и садашњости.  

Када је у питању стих који овај песник користи – а то је важно истаћи, јер представља препознатљив знак ове књиге – реч је о изразитој доследности неговања дистиха и катрена, и укрштене и паралелне риме. Прецизније, из традиционалног строфичког регистра песнику Данилу Јокановићу највише су погодовали за поетски исказ дистих и катрен, док се изузетак од тог правила среће у свега три песме, када користи терцину и секстет. Стварајући углавном у везаном стиху, Јокановић тако улази у ред чувара традиције српског стиха, потврђујући да форма треба да очува оне фундусе баштинских облика, као што се, по изразитом националном осећању и реактуелизацији традиције, може сматрати песником лирске обнове традиционалног у српској поезији. 

Национална етика код овог песника, присутна и у ранијим збиркама, заснована је пре свега на спознаји прошлога које је издржало пробу времена и историје. Крећући се кроз историјску прошлост од неколико векова, песник, попут многих својих претходника, успоставља духовну вертикалу, која почиње Христовим рођењем и васкрсењем, а траје и данас кроз различите видове националних и личних, историјских и духовних искушења. Његово поетско ходочашће у прошлост одвија се на два нивоа, односно плана: као физичко путовање и сусрет са споменицима културе, манастирима, црквама, историјским и религиозним знамењима, и као – важније – духовно ходочашће које није ништа друго до потрага за духовним пореклом, па се у суштини може говорити о једној –духовно-поетској вертикали, у свих девет циклуса, свих шездесет песама (колико их има, уз уводну, пролошку „Стопе у прашини“ и завршну, епилошку „Лесендро“). Та најважнија, основна вертикала српског националног бића коју песник следи, и која је истовремено и основна поетска вертикала књиге, метафорично је представљена као мач деспота Стефана. Узимајући за мото књиге запис на његовом мачу: „Ја сам онај што научи мрак да сија“, песник је објединио обе равни, обе вертикале – историјску и духовну у једну, и то не случајно, будући да је деспот Стефан Лазаревић у историјским подацима и изворима представљен као парадигма мудрости и склада – вешт дипломата и способан државник, с једне, и покровитељ и заштитник уметности и културе, али и песник и писац, с друге стране. Стихови песме „Мач деспота Стефана“ која и именује збирку: Искован је од светлости / и од речи – топлих простих // Злато мача – сјај оштрице / не враћа се у корице // њим се учи мрак да сија / да нам светли Манасија, имају и библијски подтекст и реферишу на Јеванђење по Матеју: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!“ Апострофирање те највише мудрости као укрштаја историјске нужности и националне и духовне дужности – истиче се као начело које песник доследно негује од почетка до краја, обједињујући све најважније из историјске и духовне прошлости. Стављајући у исту значењску и симболичку раван оштрицу пера и оштрицу мача, песник указује на вечну борбу добра и зла која се води и у историјској и у духовној равни, од којих су обе подједнако важне: Је ли бриткија и јача / оштрица пера ил мача // би ли у судару победила / блага реч ил груба сила.

Реминисценције на славну и светлу историјску прошлост у коју песник ходочасти, укорењивање у та етичка и естетска жилишта – представља историјски и духовни континуитет, чију нит песник следи. Међутим, чини се да унутар тог историјског дискурса најбитније, суштинско место заузима косовскометохијски дискурс, односно тематски корпус везан како за страдања на Косову и Метохији (укључујући и сеобе и изгоне, и Кошаре и карауле, о којима пева), тако и интертекстуалне деонице у којима има елемената подсећања на оно што Косово значи у епској поезији, предању и историји – па отуда у највећем броју песама доминира изразита косовска мисао („Грачанице“, „Бистрица“, „Љевишка“, „Свети архангели“, „Бановић Страхиња“, „Косовка девојка“ итд.). Идентификација са косовскометохијском земљом је дубока, исконска, свепрожимајућа и увек се тиче идентитета: Све што имам и што знам / стало је у овак плам // што гори на рукама / на уснама и песмама („Метохија“).

Снажна евокација минулих, епских времена не укључује само прошлост српског културног простора у ширем значењу речи, већ и српског духовног простора, у којем смо, као матици – обједињени: У свакоме од нас бије / Звоно са Свете Софије / Као неухватљива слика / Давно срушених звоника / И њиних нечујних звона / Што звоне од искона („Звоно са Свете Софије“). У темеље тог српског духовног простора песник уграђује косовску мисао, али, посредно, и све оно што је у директној или индиректној вези са Косовом. Тако ће циклус „Печатање слова“ настати као директна кореспонденција или реферисање на Андрићев есеј „Његош као трагични јунак косовске мисли“, прецизније на почетну реченицу тог есеја: „Ова је драма почела на Косову“. У поетској рецепцији Данила Јокановића она гласи овако: Ова је прича отпочела / од саме речи капела // кад ју је владика као замисао / по небесима исписао // и почео да зида од крова / у темеље слажућ речи и слова („Капела“).

На исти начин, песник помера читаочеву пажњу са даље историјске прошлости на раван савремених историјских збивања. У „Поратним песмама“, горко искуство ратовања није само искуство онога ко пева и опева, већ се прелама кроз сва минула српска страдања, од Пребиловаца до Јадовна, војничког гробља на Сокоцу до Кошара: Овде се умире од ножа и пушке / (Ми за друге не знамо болести) / Једино још пушци, руке мушке / Прилазе ко жени и као невести.

Изједначавајући тако принцип борбе са принципом живота, песник је апострофирао и смисао жртве и жрвовања, као највише хришћанско начело, оличено у Оном који се жртвовао за човечанство. То начело прожимљања свега кроз све, односно принцип надградње историјске димензије духовном или победа духа над материјом, постаје све изразитије како се збирка развија, да би свој пун поетски потенцијал и смисао добило у наглашеним религиозним елементима и библијском подтексту у завршном циклусу „Ране од ексера“ („Храм“, „Икона“, „У име Оца и Сина“, „Пољупци Јудини“, „Тајна вечера“).

Напоредо са сакралним и библијским, песник осликава призоре из данашњице. Уносећи нове садржаје оснажиће библијске слике сликама свог народа и човека уопште: Човек, божје биће, и уз страх од Бога / разапео му је сина јединога. Препознајемо, затим, сурове призоре колективног усуда и болне сцене песникових властитих треперења душе, оличених у симболичним „ранама од ексера“. Стихови ће, попут сентенци, пронети савремене егзистенцијалне немире, горчину животних сазнања, у којима се контрастирају модерно и религиозно искуство.

Ако је патња, као што се тврди, извор идеје, која окрутном руком човеку дарује још окрутније истине, сваку патњу човек претвара у још једну истину. Оштрица пера и оштрица мача у песничком доживљају света Данила Јокановића имају подједнаку снагу – њихово је да рањавају, а песниково да – сведочи о патњи, и уздиже је на ниво благослова, чак и онда, или баш онда, када се у смисао стварања, то јест писања највише сумња, као у епилошкој песми „Лесендро“, којом се затвара овај историјско-духовно-егзистенцијални круг Данила Јокановића.

Књижевне новине, Београд, мај-јун 2023, Година LXXV, број 1332-1333, стр. 21. 

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ХЕРЕМЕНЕУТИЧКИ КРУГОВИ САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Марко Паовица, Са песницима: нови огледи о савременом српском песништву, Српска књижевна задруга, Београд, 2022)

 

У времену оправданости Миљковићеве слутње да ће поезију сви писати и Хелдерлинове упитаности: чему песници у оскудно доба?, те, сходно томе, и питање целисходности хиперпродукције савремене књижевне критике, начело аутентичности критичког гласа који се издваја из масе других, представља и једини могући предуслов за опстанак и сврисходност књижевне критике у целини. Ту, наравно, није реч о таквој аутентичности која искључује тумачење и вредновање изван књижевноисторијских токова, нити изван утемељених књижевнотеоријских оквира, већ управо надоградњу постојећих фундираних књижевнокритичких кодова. То се пре свега постиже властитом перспективом сагледавања поетичког репертоара једног аутора и вештином разумевања и тумачења која, уз све друго, подразумева сензибилитет за најфундаменталније и, истовремено, најособеније слојеве једног песничког опуса.

          Књига књижевнокритичких огледа Марка Паовице Са песницима: нови огледи о савременом српском песништву, својеврстан је и драгоцен прилог проучавању поетика савремених српских песника, на више начина. Његови „читалачки извештаји“, како их именује у Уводној белешци, о песницима рођеним од средине тридесетих до краја педесетих година прошлог века (Петар Цветковић, Матија Бећковић, Слободан Ракитић, Гојко Ђого, Рајко Петров Ного, Мирко Магарашевић, Мирослав Максимовић, Стеван Тонтић, Слободан Зубановић, Братислав Р. Милановић, Злата Коцић, Драган Лакићевић, Душко Бабић) и о песничким књигама (Леон Којен: Антологије српске лирике 1900–1914, Јован Дучић: Очи на оба света, избор из поезије, Вук Крњевић: Вјетрена врата, Љубомир Симовић: Планета Дунав, Рајко Петров Ного: Разговор душе и тела, Мирослав Максимовић: Цртање стварности, Мирко Магарашевић: Бестраг, о Тонтићевој беседи на додели Жичке хрисовуље, Томислав Маринковић: Школа трајања, Братислав Р. Милановић: Одрон светлости, Злата Коцић: Галгал и Грумен, Драган Бабић: У мирне године, Љубисав Симић: Глува соба, Ђорђо Сладоје: Певач у магли, Драган Лакићевић: Жетелица и Шумановић и Прохуја, Ђорђе Деспић: Песме и други ожиљци), у најстрожем смисли речи, не припадају искључиво критичким огледима. По латентним интенцијама да се одређено дело и његов аутор ситуирају у књижевноисторијски поредак, колико и да се укаже на њихове утврђене и мање познате вредности, и то методологијом која надилази строге књижевнотеоријске оквире и лексичким регистром који више припада есејистичком стилу, огледи о савременим српским песницима Марка Паовице представљају драгоцено штиво чије се границе флуидно крећу између науке и есејистике. Паовици као критичару нису стране интерпретативне технике, као и основна теоријска питања о статусу и природи тумачења поетског текста, нити пак синхронијске и дијахронијске поетске парадигме у историјским токовима српске књижевности. Па ипак, његови „аналитички тренуци и теме“ у тумачењу поезије савремених српских песника, засновани и на њеном врсном познавању и на историји критичке мисли о њој, у вредносном смислу врхуне управо у аутентичној артикулацији оних значењских сегмената које аутор препознаје као фундаменталне у стваралаштву једног песника, а које сам одређује као „мистериозно и чудесно, еротско и танатолошко, есенцијално и егзистенцијално“.  

Иако се не руководи ни поетичким, ни тематским, ни типолошким критеријумима композиције, већ огледе о песницима распоређује према години рођења песника о којем пише – почев од најстаријег ка најмлађем – аутор књиге Са песницима успоставља унутрашње начело или логику књиге, на чијој структури почива чврста поетичка устројеност. Тај систем се заснива на неколико значењских токова и типолошких групација, међу којима су најдоминантније оне које и сам Паовица дефинише у уводу као: „певање религиозног искуства“ (огледи о поезији Дучића, Бећковића, Злате Коцић, Ракитића, Тонтића, Нога, Душка Бабића), надахнуће националноисторијским и културолошким атрибутима (Крњевић, Бећковић, Цветковић, Ракитић, Магарашевић, Максимовић, Ного, Милановић), „патриотско-завичајно и модерно родољубиво певање“ (Ного, Лакићевић, Злата Коцић, Душко Бабић), „певање метафизичке и лирскометафизичке инспирације“ (Симовић, Милановић, Ђого, Ного, Маринковић, Зубановић), али и „критички доживљај урбанитета и савремености“ (Симовић, Ђого, Магарашевић, Милановић, Зубановић, Тонтић), као и стишана поетизација урбаног амбијента и феномена пролазности (Лакићевић, Сладоје, Зубановић, Злата Коцић). Оваква високо развијена критичка и херменеутичка свест аутора генерише неколико основних идеја саме књиге, међу којима је свакако једна од доминантних указивање на главне токове поетичких струја савремене српске поезије.

          Огледи и критике у књизи Са песницима Марка Паовице представљају проширену и допуњену верзију књиге Орфеј на столу (2011) и у том контексту нова књига пружа, с једне стране, обухватнији преглед поетичких токова савремене српске поезије, док се, с друге, аналитичким духом својственим њеном аутору, продире до најфинијих значења појединих песама оних песника који су предмет критичарске пажње. Тај принцип од општег ка посебном или, прецизније, модус двоструке артикулације који Паовица често примењује, уочљив је и у самим насловима и поднасловима огледа, где се првим сугерише поетички, а другим критичарски смер тумачења („Апокалиптичне визије и помрачење предања (Националноегзистенцијано и патриотско певање Слободана Ракитића)“, „Бореј у Хумнини – Хумљак код Хиперборејаца (Поетичке константе и стваралачки преображаји у поезији Гојга Ђога)“,  „Бол памћења и памћење бола (Бол Мирослава Максимовића по аналитичком лупом)“, „Поетика снега (Песме о снегу и снег у песмама Драгана Лакићевића)“, „Гласник духовне обнове (Уз старе и нове песме Душка Бабића)“ итд.). Изузетак представљају два огледа о поезији Матије Бећковића и Злате Коцић, где је трагање за религиозним елементима и доживљајима њихове поезије само по себи толико значајно и свеобухватно, а истовремено и јасно, да би поднаслов био сувишан („Звук и призвук религиозности у песништву Матије Бећковића“ и „Сакрални подтекст и религиозни доживљај у поезији Злате Коцић“).  

Вредност огледа у првом делу књиге Са песницима састоји се, између осталог, и у томе што је сваком будућем истраживачу или „обичном“ заинтересованом читаоцу дато да се у тоталитету, дакле, на једном месту, информише и о стваралачким преображајима једног песника кроз време, променама његовог стваралачког проседеа и његовим тематским преокупацијама, али и да кроз аналитичке сегменте и тумачења кључних, неуралгичних тачака његове поезије стекну најпоузданија знања о вредности дела о којима је реч. Паовица у том смислу, ове огледе започиње као историчар књижевности, заснивајући своје тезе и на књижевноисторијском хронолошком пресеку доба којем један песник припада, наставља као поуздани критичар, чији се вредносни судови ослањају на особену херменеутичку аргументацију, да би своје највише естетске и естетичке домете и моменте остварио у оним сегментима у којима је критичар проговорио као песник. На пример, у огледу о поезији Рајка Петрова Нога закључиће и ово: „Јечам и калопер је књига неслућене лепоте. Лепоте казивања. Али се не може рећи да се чита у једном даху. Не зато што је то већ безброј пута речено, шта није, него зато што Ногово казивање непредвидљиво често прекида дах читаоца. Па он застаје на сваких неколико тренутака. Увек изнова, изненадно подбоден. Стрелимице, у најосетљивију тачку. И онда зури некуд у даљину. Кроз сасвим прозиран зид. Загледан, канда, у месту у књизи. Опрљен чистим озоном Ноговог поетскопрозног говора. Прожет свежином слике, окрепљен снагом доживљаја, окрзнут језом призора. Већ где је када затечен. А мало где није.“ Та способност поједностављивања и поетизације језика критике коју Марко Паовица поседује сведочи о високом степену развијене критичке свести, али пре свега ингениозном осећају за оно суштинско у поезији. Његова критичка мисао следи пулсације речи-кључева и стихова-кључева песника које тумачи, узимајући најбоље од најбољег и представљајући их у репрезентативном аналитичкосинтетичком кључу.

Иако композиционо и методолошки нису сасвим саобразни огледима у првом делу књиге, текстови о песничким књигама из другог дела прате основну интенцију аутора о представљању духа поетике савремене српске књижевности, указујући на поетичке карактеристике неких од њих. Али, чак и усмереност на конкретно дело за критичара и тумача Марка Паовицу подразумева широко постављену херменеутичку платформу, то јест увођење у једну књигу кроз кратак осврт на целокупан опус или фундаменталне поетичке одреднице једног песника. Његова ванредна обавештеност о аутору и његовом делу, међутим, не оптерећује само представљање једног дела, већ потпомаже да се стекне шира слика и бољи увид у вредност дела које се тумачи. С друге стране, представљање песничких књига може се читати и као праћење књижевне продукције савремене српске поезије, што је такође у вези са наведеном тезом да се књигом Са песницима даје књижевнокритичарски и књижевноисторијски пресек савремене српске поезије. Књига огледа Марка Паовице у том смислу наставља континуитет у тумачењу савремене српске поезије и може се разумети као део великог критичарског наслеђа, као што његови хеременеутички кругови представљају јединствени и особен осврт на поетику сваког појединачног песника који је предмет херменеутичке експертизе.

Летопис Матице српске, главни и одговорни уредник Селимир Радуловић, књига 512, свеска 1–2, јул–август 2023, стр. 163–166.