Категорије

петак, 29. март 2019.

МАЈСТЕР ЕКХАРТ, О савршенству душе



 Ко жели да доспе до највишег савршенства свог бића и до виђења Бога, највишег добра, мора да има сазнање о самом себи као и о ономе што је изнад њега, све до дна. Само тако доспева до највишег прочишћења. Зато, драги човече, упознај самог себе, то је боље, него да сазнаш снаге свих створења! Како да себе упознаш, обрати пажњу на две ствари.
Најпре погледај да ли твоја спољашња чула на прави начин владају својом службом. Сети се да се оку зло не нуди мање од добра. До ува допире једно како и друго и тако је код свих чула. Зато морате свом озбиљношћу да се усмерите на добро. Толико о спољашњим чулима.
Сад о унутарњим чулима или о вишим снагама душе. Разликујемо ниже и више. Ниже су y cpeдини између горњих снага и спољашњих чула. Стижу тик до спољашњих чула: што око види, што уво чује, то чуло нуди најпре жељи. Ако је овде став заузет послушно, онда га оно нуди даље другој снази, посматрању. Ова га онда доводи до гледања и нуди онда даље опет дару разликовања или разуму. Тако постаје све прочишћеније за прихватање y врховне снаге. Јер душа има племенит дар да прихваћено лиши сличности са самом собом и свега опипљивог и тако да га подигне до врховних снага. Тамо се чува у сећању, продире y разум и извршава у вољи. То су врховне снаге душе. Оне се налазе y једној природи: све што душа ради, то ради, и то посредством тих снага, њена једнострука природа.  
Сад ће ме питати: А шта је то природа душе? Ту добро пазите: последња сигурност y души је апсолутно једноставна природа душе. Та природа душе је толико танана, да јој простор не представља никакав проблем, као да је y њему и нема. То се види по овоме: кад би човек имао драгог пријатеља хиљаду миља удаљеног, његова душа би одлазила тамо са свим оним што има и волела би тамо тог пријатеља. Ово потврђује свети Августин и каже: Душа је више тамо где воли, него тамо где живот ствара.
Хајде, драги пријатељи, да сада посматрамо врховне снаге у њиховим разликама, како су изванредно сачињене и на шта је свака од њих позвана, како све припадају једној те истој природи!  
Сећање има дар да чува све оно што друге снаге y њега доносе. Друга снага, разум, толико је племенита да кад се усмери на највише добро, на самог Бога, све друге снаге морају да јој служе како најбоље могу. Трећа снага, воља, има дар да наређује шта хоће, да забрањује што неће. То јој је слободно.
Учитељи се свађају да ли предност има разум или воља. Видите! Са то двоје ствар је оваква: Ствари које су за нас сада исувише високо, разум ипак примећује. Насупрот томе, воља је једина та која може све ствари. То потврђује свети Павле и говори: „Све ствари могу с Богом, он ме јача. Где, дакле, разум не може даље, ту се надмоћно вине воља y светлости и снази вере. Ту ће воља бити изнад сваког сазнања. То је њен највиши домет.
А сад видите! Као што воља има слободу да чини или не чини шта хоће, она ту надмоћност не спроводи сама, сопственим снагама, већ јој се за то даје помоћ, како од других снага, тако и од вере. Та помоћ је следеће врсте. Снагама је заједничка једноставна природа душе. Она врши и ону превагу y вољи. Тако су дакле и друга имања, колико их има y једноставној природи, узрок те преваге. То је једна помоћ. Упитајмо се даље, која је y тројству душе снага из које потиче вера. То је она средња: она потиче из сазнања. Али плодна постаје у вољи. А воља опет постаје плодна у вери. Тако је дакле и светлост вере узрок преваге. То је још једна помоћ. И треба рећи о још једној помоћи. Разум је такође окренут према споља. Он слуша и прима, y томе онда извршава своје одлучивање, сређивање и постављање. Али иако y свом делу припада највишем савршенству, он ипак има нешто изнад себе што није y стању да докучи. Но ипак види да ту има још нешто надређено. То се јавља разуму, не зато што су одвојене моћи, већ у јединству заједничке природе. Тим обавештењем сазнање даје полет вољи и пребацује је у оно надређено.
Овде разум стоји изнад воље. Насупрот томе, на основу посебних резултата, пошто има најплеменитије занимање, вољи припада извесна надмоћ. Она прима од највишег добра, од самог Бога. Што души тако буде додељено, то јој буде додељено једино помоћу воље. Али светлост не прима сама воља, јер њен начин није да прима. Даровањем милости највишег добра у једноставној природи душе бивају оснажене друге моћи и тако се светлост Светог духа пали y оној првој снази. Та светлост обликује онда у души цело њено деловање. Зато Исаија каже: „(...) јер сва дела наша ти си нам учинио". – (Исаија 26,12) То је светлост милости. Светлост која на то указује, је природна светлост. Сигуран знак те светлости милости јесте, кад се човек својом вољом окрене од пролазних ствари ка највишем добру, Богу. Видите! Треба да га волимо што је души даровао тако велик дар. Кад је већ учинила све што може да учини, онда воља у својој особености има слободу да се пребаци y сазнање, које је сам Бог. Тек то пребацивање уздиже душу на врх савршенства. Уистину, какво дивно биће које је Бог ни из чега створио самом себи једнако!
А о томе како душа доспева до свог највишег савршенства и дивотности, следеће: Један учитељ каже: Бог се милошћу уноси и усађује y душу. Из тога y њој настаје божански извор љубави, који душу опет носи y Богa. Чудно је то са тим стварима. Један светац каже: Све што човек само може исказати о Богу, то није Бог. Један други каже: Све што човек само може исказати о Богу, то је Бог такође. На шта један велики учитељ одлучује да су обојица имали право! У том смислу, као та три свеца, ја кажем следеће: Кад душа својим разумом усвоји божанско, то се пружа даље вољи. Ова се тиме толико прожима да постаје једно са тим што је у себе узела. Тек тада она га носи даље и усађује га у сећању. Тако се Бог носи и сади y души. И сад из божанског извора љубави почиње уливање у душу, тако да се горње снаге уливају у доње, а доње y спољашњег човека и уздижу га изнад свега ниског, тако да цело његово деловање постаје продуховљено. Јер као што дух делује божански подстакнут, тако и спољашњи човек мора да делује подстакнут духом. О, чуда над чудима, кад помислим на сједињавање душе с Богом. Он учини да душа од радости и задовољства истиче из саме себе. Ништа више што има име није јој довољно. Пошто је и сама само именована природа, то ни сама себи није више довољна. Божански извор љубави тече преко ње и одваја је од ње саме у безимено биће, y њен праизвор, y Богa. Jep премда му је створење дало име, он је ипак безимено биће. Тако душа доспева на врх савршенства.

М. Екхарт, Јака као смрт је љубав (избор из дела), избор и превод Мирјана Аврамовић, «Адреса», Нови Сад, 2007, стр. 63-67.

БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ, Волим те и то ће да траје



Све ће ово једном некуд да ти оде
Да испари ко стварна са длана кап воде

Све што те узимало волело и сјало
Жалићеш га као да је постојало

Што те миловало сјаја ока звуком
Што памтиш да си додириво руком

И љубио са радошћу очи којих има
И лице стварније од магле и димa

Све што je склоно паду y венуће
Још пре него нестане некуд увенуће

Чак и оно што још трепће и хода и живи
Постало је већ магла и пепео сиви


Пре суђеног часа пре последњег трена
Испариће y плавет са таласа пена

А ја за вечнијим вечито гладујем
Како онда душо да ти се радујем

Зато се не чуди кад ти кажем мило
Треба да волимо само шта је било

Волим те и верујем да ове две речи
Време неће имати снаге да черечи

Време стари мајстор који снове глође
Макар што је прошло неће да допрође

Волим те и то ће да траје без смене
Кад не буде било ни тебе ни мене

Б. Баковић, Утеха лишћа, Каирос, Сремски Карловци, 2016, стр. 17-18.

БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ, Одувечно и заувечно



Зар се у ливаду небо није слило
И зар та кап није била за у лек
И зар пре рођења ово није било
Јер све одувек је стигло заувек


Б. Баковић, Утеха лишћа, Каирос, Сремски Карловци, 2016, стр. 71.

недеља, 03. март 2019.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, Песник као преводилац


Песник приступа превођењу из нарочитих стваралачки побуда (искушати у свом језику оно што је у другом изузено срећно постигнуто), или из других, прозаичнијих разлога (превођењем се понекад лакше зарађује за живот него писањем). И у једном и у другом случају писац се, хтео не хтео, убрзо упознаје са лепотама и тегобама преводилачке вештине, те, и кад јој окрене леђа, понекад ухвати себе како размиошља о пустоловини коју је проживео.

НЕМОГУЋНОСТИ

Говорећи строго теоријски, превођење је немогуће. Модерни изучаваоци дају доказе, све једне од других теже. Жорж Мунен их ређа у својој обимној расправи: читате, читате, и мука вас ухвати. Превод је немогућ. Али и живот је немогућ, па се, ипак, одвија! Додуше, и живот би се могао теоријски оспоравати. Није ли, пре десетак година, негде одржан скуп управо с таквом темом: Да ли је човек могућ? Не знам какав је закључак на крају саветовања донесен; знам да се човек, и поред рђаве теоријске заснованости свог постојања, у простору и у времену ипак некако сналази.

Као што постојимо по вишој сили, упркос болном, нерешеном питању краја и почетка, тако по вишој сили, из потребе, и преводимо. Из нужде преводимо, а нужда се не обазире на теорију: нужда законе мења. Немогуће је познавати толике стране језике. Да није превода, не бих имао никакву представу о грчкој, пољској, немачкој, мађарској и норвешкој књижевности; не бих знао Илијаду, Одисеју и Божанствену комедију; не бих имао појма о кинеским и јапансим делима. Зар то није довољан доказ о корисности и нужности преводилачког рада? Могућно је додуше, да Илијада у Маретићеву препреву доноси тек окрњену слику изворника; пошто не знам старогрчки, мислим да је боља и таква слика, него никаква.

ЈЕЗИЧКИ СОЛИПСИЗАМ

Бенвенисте (Беневенисте, Емил (1902-1976), француски лингвиста, стручњак за индоевропске језике, настављач компаратистичке струје.) је показао да су Аристотелове логичке категорије само философским језиком описане одлике грчког језика. Језик нам одређује виђење света: разни народи различито виде стварност и различито је, у језицима, мисле. Та су виђења несамерљива. Мунен наводи Маутнера: „Да је Аристотел живео у племену Дакота његова би логика друкчије изгледала.“

Као што је знатан део наших искустава и доживљаја неизрецив, тако је и велики део написаног непреносив у туђе језике. Који део? Задатак науке би био да оно што је непреносиво издвоји и опише. Језички солипсиста ликује кад год се преводилац нађе пред каквом игром речи, пред посебним културним искуством, пред непреносивом одликом природне средине.

У извесном сммислу, све је несаопштљиво: не умемо да преведемо сопствену мисао на матерњи језик, па што бисмо тај промашај у новом језичком подручју умножавали и продубљивали?

По овом схватању, и писање и превођење се своде на механичко пресликавање: у првом случају доживљеног и виђеног, у другом записаног. Изузму ли се покушаји с аутоматским текстовима, односно с компјутерским преводима, не знам да је ико икад ту, пресликавачку технику озбиљно узимао. Пишући, то јест преводећи, ми тражимо израз, и налазећи га, разрађујемо сам садржај, откривамо његово простирање, његове непознате димензије. Прилагођујемо оно што смо осетили и видели ономе што језик може да одслика; прилагођујемо језик другом језику, искуство искуству, културу култури…Преводилац је, некад, веровао у врлине приближавања и прилагођавања; на могћност идеалног пресликавања није ни помишљао.

Модерна лингвистика је поставила апсолутне захтеве, и тако омаловажила релативне успехе. Она је заоштрила питање: све или ништа. Пошто се, по формалним мерилима, све не може постићи, требало би да се, теорији за љубав, помиримао са ништа. Превођење: немогућ, ћорав посао.

Чињеница да смо у стању научити један страни језик и служити се њиме доказује да је превођење могуће. Способност споразумевања и изражавања на страном језику Квајн (Квајн (Вијан Ван Ормен), амерички логичар (1908-200)) назива радикалним превођењем. Ту су, затим, бројне језичке и култруне универзалије. Људска судбина је, и поред свих разлика, једна и недељива. Ескими имају двадесетак назива за снег; Французи три – четири. Али француски алпиниста, према Мунену, такође раликује двадесетак врста снега. Најзад, и несаопштљивост, као погодба људске судбине, јесте универзална чињеница.

ПРЕВОЂЕЊЕ ИЗНЕВЕРАВАЊЕ

Превођење је могућно једино по цену већег или мањег изневеравања. Вековима се, под тим условом, ова вештина упражњавала. И све друго, што се о том послу могло знати, некадашњи преводиоци су назирали, немајући воље, ни разлога, да се одвише баве тешкоћама. Преводилац је био свестан нужности изневеравања; он није ни покушавао да преведе све, него је преносио највише што се дало пренети. Знао је да се превођење мора свести на парафразирање, прилагођаавање и препричавање. И,као што се добар домаћин унапред мири с губитком оног дела летине који ће му разнети звери пољске и птице небеске, тако се и преводилац мирио са штетом која ће се при преношењу догодити.

Онда су се појавили професионални лингвисти, професори, упоређивачи, и други јалови контролори, који су се почели бавити немогућностима. Теорија је потиснула праксу; почео је лов на погрешке. Утврђена је нова норма. Преводилац нема права на особити стваралачки допринос, ни на стваралачко изневеравање, ни на погрешке. Превод ваља да буде савесно и бестрасно обављен посао, што вернији изворнику, дакако, у границам могућег.

ПЕСНИЧКО СХВАТАЊЕ

Превођење је одувек служило посредовању између културе, народа и временских раздобаља, али су погодбе посредовања некад биле шире, слободније. Све до XVIII века, преводи су се непосредно укључивали у главну ризницу појединих националних књижевности. Још у XIX веку, као и у првим деценијама нашег века, на корицама преведених књига могло се наћи оно посрбио тај и тај. Проза је прилагођавана духу и култури нове средине, поезија духу песника који се превода прихватао.

Песници су се бавили препевавањем. Они то нису чинили само зато да би читаоцима представили непознато дело, већ и из стваралачких побуда, из осећања нарочите упућности на поједине песнике. Био је обичај да poeta doctus изабере једног или двојицу песника које воли или којима нешто дугује, да им се посвети, да их васкрсне у свом језику. Неки су се као Змај, огледали на многима, не успевајући да сваком изабранику подаре одговарајућу, различиту дикцију.

По том схватању, изворник није сматран за заштићени образац који се по сваку цену има чувати и пресађивати, него је узиман као изазов, подстицај, узор за писање упоредне песме. Он је наводио песника да исту идеју још једном искаже, да је другим, властитим средствима оживи. Песници су препевавали у раздобљима сопствних стваралачких криза, у годинама лутања и тражења, или онда кад би имали тешкоћа са цензуром. Познавање страног језика било је, наравно, пожељно, али не и одлучујуће. Езра Паунд, последњи велики представниг тог схватања превођења, тврди да песник не мора познавати језик с којег преноси песму: довољно ће бити ако добро изучи сваки од четрнаест редова сонета који препевава, ако продре у све тајне, тог, одсеченог језичког острвцета. Другим песницима су припремани буквални преводи, које су они потом упевавали.

Важно је било: дати што личнији печат новој верзији, удахнути јој живот, оспособити је за самостално естетско деловање. Подухват је био утолико привлачнији и вреднији пажње уколико је личност која га је изводила била занимљивија.

Данас се такви, стваралачки препреви оцењују као нарочите вежбе великих песника, и објављују се у додацима њихових сабраних дела…

СУЖАВАЊЕ УЛОГЕ

Добрих препева код нас се и данас нађе. Мали језици се најтеже одричу тзв. стваралачког превођења. Мале културе, и на тај начин, желе показати да су способне примити и поновити оно што је у великим културама рођено. Велике културе траже пре свега обавештење о ономе што се другде дешава. Суд, закључак или стваралачко варирање остављају за касније, за другде, или их сасвим одбацују.

Песник, занчи, природно тежи препевавању; он мисли, он верује, да му је много дозвољено. Ко се иоле песмом бавио, зна из каквих све случајности не настаје јак, упечатњив стих. Песник не види зашто би себи, као преводилац, такву помоћ ускраћивао. Стваралац изворника сме да се да игра. Верно пресликвање игре није игра. Стваралац изворника је раван Богу. Што год изрекне, и онако како изренке, истом закон постаје. Зашто се игра и у преводу не би настављала?

Зато што је дух времена не прихвата. Националне културе су се довољно приближавала другим путевима: улога преводиоца и изворних стваралаца може се коначно и оштро раздвојити. Бројни су канали којима утицаји теку. У својим раним песмама Дучић је превео сам дух француске културе у српски језик и стих. Преводиоцу Бодлера је остало да пренесе, што верније уме, слово те културе, да прикаже свет једног њеног песника.

СПОСОБНОСТ ДАВАЊА

Док је радио на Мандељштамовим песмама, Миљковић ми једном рече: „Исцрпех целокупну залиху рима. Мораћу дуго чекати да се залиха обнови, да бих почео писати своје песме.“ Препевавање је тражило од песника праву великодушност. Наше је време време шкртости. Што можеш на сопствену корсит окренути, не дај другом! Свако ко некога дара има, своје стихове клеше. Превођење је за нествараоце.

Песници малих језика најдуже су остали верни некадашњем схватању преводилаштва. Најзад су почели увиђати да се баве превазиђеним послом. У Француској је данас тешко наћи песника који се бави препевавањем. Преводи се као од беде: колико да се пренесе голи костур песме.

Нова ситуација има и добрих страна. Зна се шта је шта, и шта је чије. Песник-преводилац је често давао више него што је потребно. Колико је Вијона у Винаверову препеву Завештања, колико Винавера? Није ли бољи тачан, нестваралачки превод, из којег ћемо стећи представу о предмету певања, о систему слика, него ли сјајан, звучан препев, где је ритмички замах надјачао садржај, потиснуо смисао? Није ли препоручљивије хладно обавештавање од надахнуте дезинформације? Где су границе преводилачких слобода? У којем тренутку стваралачко посредовање почиње угрожавати и искривљавати изворно дело?

Данас се на свако одступање рђаво гледа; препевавања без одступања не може бити. Песник се колико јуче, држао једног прилично простог правила: што се изгуби од значења, ваља надокнадити музиком, ритмичким полетом. Више је гледао у свој језик, него у онај из којег је преводио. Мислио је: како нова језичка средина пристане, тако мора бити. Ако препев, овлашно упоређен с изворником, наметне утисак да се друкчије и боље није могло, и ако се новостеченим врлинама потврди као живо постигнуће, изневеравање се има сматрати оправданим. Песник-преводилац је разграђивао песму на страном језику, спуштао се до њеног прапочетка, да би је поново, што из доживљаја што из прве верзије, на свом језику васрсао. Написано му је служило као подстицај, као низ корисних упутстава, као оквир у којем је требало изградити упоредну, равноправну песничку творевину. Одсутапња су била неизбежна; песник се трудио да не буду произвољна.

Модерни захтев је супротан: сачувати значење, постићи верност без ствралачког уплитања. Тиме су границе одступања јасно утврђене. Понеки такав, хладан, занатаски савестан превод, искуснијем читаоцу дочара нешто и од лепоте изворника. Што се изгуби на једној, добије се на другој страни. Сачувати све, немогуће је.

МОЈ ПРИСТУП

Мој приступ преводилачком послу од почетка је био старински. Чинило ми се да преведена песма мора певати. Покушавао сам да одржим мелодију, да сачувам риму; тако сам, нужно изневеравао поруку, преиначавао слике.

Извесно је да се – по Паундовим речима – логопеја (идејна и мисаона основа песме) може превести; да се фантопеја, то јест систем слика, такође даде пренети. Оно што је непреносиво, јесте мелопеја. И то не само на нивоу целе песме, већ и сваког стиха, па и сваке речи. За песника, la chose, thing, Sache и ствар не само што звуче различито, него и значе нешто друго: звук је у песми нераздвојан чинилац смисла; сем срећних случајности, звук је непреносив.

Препевавајући, песник тргује у мраку. Купује речи по једној, продаје их по другој цени. Понекад је на неочекиваном добитку, чешће на губитку. Дакако, напор има смисла ако средина пристаје на стваралчки додатак који јој се уз неверни превод даје, ако је вољна да у таквом преводу ужива. Данашњи човек тај поклон одбија. Он хоће да зна: ко, шта, о чему, где? Стваралачки удео га при посредовању не занима. Најбољи превод је онај у којем се преводилац не види и не чује. Преводилац поезије се своди на занатлију. Његов судија није више Муза поезије, него мрзовољни професор који ће га нружити због изневеравања. Осећам поштовање према тој врсти трудбеника, признајем им корисност, али им, на жалост, не припадам.

ПРЕВОЂЕЊЕ КАО УЧЕЊЕ

Сваки од песника које сам преводио понечему ме је научио. Превођење је врло добар начин изучавања, темељног продирања у једног писца, једну књигу, песму. Над сваком реченицом размишљаш, док јој не дно не сагледаш. Понекад и од самог писца видиш даље, шире. Други пут видиш и оно што није требало уочавати.

Годину дана сам посветио Арагону. После два месеца, разумео са да је то низак, дволичан лирски пеливан. Закаснели романтичар, дакле: предодређен да буде у служби лажи. И служио јој је, свим силама.

У младости ми је изгледао друкчије. Због тога сам и пристао да га препевавам. Утолико је било веће моје разчарање. Ипак, нисам се штедео. Испробавао сам метре, мењао ритмове, држао се рима. Како се избор проширивао, тако је и отпор према ономе што сам преводио растао. Да бих остао начисто са собом, написао сам подужи предговор, у којем сам рекао све што о Арагону мислим. Кажу да је Душан Матић био запрепашћен. „Зар ово Арагон у Београду да доживи!“, узвикнуо је на некој вечери. Чувши за то, био сам срећан. Помислио сам: чим је Матић незадовољан, значи да сам добро поступио.

С другим песницима био сам боље среће. Некима сам поклонио месец-два дана, некима три месеца, некима пола године. Најтеже, и највеселије, беше са Паундом. Дивљи, својеглави Паунд. Свети Паунд. Говорљиви, громовни Клодел. Господсвтвени Јејтс. Тајанствени Бродски. Бодлер, прва вежбаоница из песничког мишљења и певања. Пет или шест разреда једне школе коју сам с променљивим успесима похађао.

Да ли је и читалац нешто од тог увежбавања и учења добио? Волео бих да јесте.

ПРЕВОДИЛАЦ = КРИТИЧАР

Слобода је, при превођењу стихова, неопходна, а импровизација непожељна. Како наћи меру?

Песник-преводилац мора имати развијен критички дух. То значи, способност разликовања добрих од осредњих или слабих стихова. Само тако може знати где сме, где не сме импровизовати. Допуштено је искривљавати осредње и слабе стихове, препричавати их, или их, ако је невоља велика, делимично испуштати. Пажњу ваља обратити на кључна места, на најјаче слике, најсрећније обрте. Њих преносити што верније, што надахнутије. Дословно, ако је могућно.

Слаб преводилац обично не разликује најбоље од осредњих и неважних редова. Прве поквари, друге пролепша. А пошто је, уз то, невешт у грађењу стихова, као исход добија се досада и осредњост.

БУКВАЛНО ПРЕВОЂЕЊЕ

Буквално превођење синтагми и игри речи даје смешне непсоразуме и поучне промашаје. Проницљив читалац ће, понекад, и у таквом преводу препознати правац, накнадно га, уназад, васпоставити…

Примера ради, позабавимо се грешком начињеном при превођењу наслова Трифоовог филма Quatre-cents coups. Неко је, на брзину, то превео реч по реч, као Четири стотине удараца. И данас је филм под тим именом код нас познат. И они који знају да је превод наопак, принуђени су да се њиме служе. Филм је прекрштен; говорити исправно у средини где сви говоре погрешно значи изложити се неразумевању.

Faire quatre-cents coups значи: свашта почињати и ништа не довршавати, бити у свакој чорби мирођија, красти Богу дане, у пропаст срљати. Добар превод наслова би, с обзиром на казано, и на садржај филма, био Од немила до недрага. Леност није једини разлог нашег истрајвања у погрешци. У ствари, ми и из погрешног превода некако слутимо куда се циљало. Или не слутимо? Не верујем да ико помишља да се у филму ради о боксерском мечу. Чак и у таквој, разложеној неутралној синтагми, осећамо да је оно ударац употребљено у помереном значењу. Ослушкујемо дух француског језика и не познавајући га. Осећеамо га боље од несрећног, брзоплетог преводиоца.

Иста је погрешка начињена и с насловм Карнеовог филма Les enfants du Paradis. То је код нас дато као Деца раја. Paradis је рај, али означава и последњу, најјевтинију, трећу галерију у позоришту. Дакле: Деца с треће галерије. То је оно што се зове познавати речи, не знајући им смисао. Прави садржај језика не може се поседовати без познавања живота народа који њиме говори. Семантика и етнографија се, у том смислу, потпуно поклапају. Ономе ко је преводио два наведена наслова не фали знање језика, већ један подужи боравак у француској престоници. Тада би, с обзиром на висину стипендије, свакако упзнао les paradis париских позоришта, а сусревши се, у говорном језику, с неколико coups, знао да у превођењу quatre cents coups мора бити обазрив.

Ипак, речи coups и paradis довољне су биле јаке да и у нашем, буквалном преводу назначе посебан смисао који у француским синтагмама имају: иако их је српски преводилац грубо вратио основном значењу, оне су, последњом снагом, успеле да нам наговесте да су у посебном правцу употребљене…

ПУСТОЛОВИНЕ РЕЧИ

Преводећи, много се о речима научи. Оно бодлерово „Успомена имам као да ми је хиљду година“ као да се пре свега на сваку реч односи. Свака од њих дурга сећања, друкчије сусрете за собом вуче. Постоје речи-уљези, и речи-вуци самотњаци, речи-лопови, речи-покајнице; речи-одбеглице, које више не препознају ни они од којих су отишле, ни они којима су дошле.

Тако, латински придев squalidus (прљав, нечист, пуст, запуштен) може да значи жалостан, и несрећан. Приказујући Орфејеву тугу због изгубљене Еуридике, Овидије пева:

Septem tamen ille diebus
Squalidus in rupe Cereris sine munere sedit.

До овог померања значења вероватно је доло преко обичаја који је налагао да се у несрећи носи прљаво, запуштено одело. Squalor значи упрљано одело, које се облачи у знак жалости. Код Оскара Давича има стих

Прљав сам од бола, долазим с границе.

Изгледа да песници бол осећају као нешто прљаво.

НАСЛОВИ

Превођење наслова поставља нарочите тешкоће. Наслови су речи исувише издвојене, прејако осветљене; њима се обично, премного наговештава и подразумева. Како год их преведемо, чини нам се да нешто недостаје.

Како превести наслов Адамсовог романа Watership Down? Наш је преводилац то дао као Брежуљак Вотершип. Без сумње верно, али нам ништа не казује, ни на шта нас не упућује. Французи су наслов проширили Garennes de Watership Down и тако бар назначили садржај књиге.

Watership Down, за енеглеско уво, звучи оноако као што ми осећам називе Ливадица, Доње Јасење, Рудина, Равни Котари, Стрњике, Осоје. У питању је звук завичајног локалитета. Читалац се већ насловом увлачи уподручје повлашћених упсомена, упућује се на пашњаке и кутке родне земље, на мирис ливаде, дах шуме, запах зечјег легла…

ПАПИР КОЈИ ШПИЈУНИРА

…Тај Однов сонет никад нисам ни покушао да преведем. Кад сам га читао застао сам код:

And paper watched his monkey like a spy

осетивиши да стих значи нешто сасвим одређено. Али шта? Распитао сам се кад је песма написана. Мало-помало, закључио сам да је сонет несумњиво политичког садржаја. У њему се говори о једном од највећих превратника нашег века, према којем се Одн односио иронично. Кад се то зна, стих постаје разговетан. Револуционар којем се песник изругује (Лењин) циљао је, бар у почетку своје владавине, на укидање новца. Новац је и сам, чим је дошао на власт, почео губити вредност. Paper watched his monkey like a spy, значи: прост папир је лукаво извиривао, ишчекујући час кад ће му се банчини папири придужити и постати оно што су у почетку били: безвредна хартија.

REVERSIBILITE

Понека се решења годинама траже, да нам у једном тренутку случајно дођу; па и онда нисмо сигурни да смо се како треба досетили.

Преводећи Бодлерову песму Reversibilite, застао сам код наслова. Под revrsibilite Бодлер разумева повратно дејство молитве: грешник се обраћа праведном ange plein de beaute да се онај, као чист, обрати Богу и да његова молитва постигне повратно (реверсибилно) дејство. Читава мала казуистика! Којом речју је изразити? Пошао сам за примером Зорана Мишића, и оставио наслов непреведен. Годинама сам, касније, кадикад о њему размишљао. Бодлером се одавно не бавим, али нерешено питање ми није давало мира.

Недавано, Иван Чоловћ ми је испричао како му је једне недеље, у стан банула Циганка-врачара. Посетилица му је предложила читав репертоар мађија и погађалачких вештина. Између осталих, говорила му је нешто и о великим поврату. Помислих:Reversibilite треба превести као Молитва за велики поврат (Коначно сам се, године 2005, одлучио за узајамности).

ЗАПИС О ПРЕВОЂЕЊУ Ј. Б.

О човеку чије песме последњих месеци преводим не знам ништа. Оно мало података који су до мене допрли толико су шкрти да ми више затамњују представу, него што је осветљавају. Речено ми је да је жив, знам и где борави, али пошто је његова земља одсечена од света, у мени се и временска преспектива почела искривљавати: понекад ми се чини да је реч о некоме ко је живео – ко живи! – у једном давном веку или у садашњој али вештачкој земљи која с оном стварно постојећом има заједничко једино име. Он јесте тамо где су ми рекли да борави али условно, кроз језик, и језиком. Ничим другим.

Замишљам га као тихог, раздражљивог усамљеника, надахнутог страсним религиозним ишчекивањем. Углавном га следим, мада има тренутака кад се у наше друговање увлачи нешто као напето неразумевање. Очито је да он мисли доследније од мене. Доалзи ми да га вратим полулажима у које сам огрезао: сигурније је с њима.

Упознавали смо се дуго, споро. Пре годину дана предложено ми је да препевам избор његових песама. Предлог сам прихватио не слутећи с ким ћу се сусрести и колико ће ме тај сусрет узбудити. Дуго су стихови досуђеног ми песника лежали на дну фијоке: нисам се усуђивао да у њих завирим. Затим сам му приступио: његова реч је одјекнула, пропевала у мени.

Прву песму сам искушавао током целе недеље, не схватајући је најбоље, превиђајући смисао неких сасвим јасних редова. Онда се сама, изнутра, обасјала: планула је као што гомила дрвља у последњем тренутку букне. Наставио сам, ред по ред. Избегавао сам иједну песму унапред целу прочитам. Њен смисао требало је да се отвори уз пут, да дође онако како је песнику дошао: ни из чег, поступно. Пажљиво, с неразумном жељом да сачувам све – и ритам, и колебање слике, и риме, и ред речи – уводио сам га у наш језик. Понекад бисмо се истовремено насмешили вештом прекорачивању ограде. Чешће бих се ја мрштио, а он, одсутан, ћутао. Са сваким новим стихом сазнавао сам понеку ситницу из његовог стварног живота. (Доцније, кад сам га упознао, утврдио сам да су скоро сва моја наслућивања била тачна.)

Моје најнепријатније откриће било је да се сваки стих може препевати на барем неколико мање-више задовољавајућих начина…Које ће нам решење доћи, зависи од музике с којом смо се одређеног дана пробудили, од риме која нам је прва на ум дошла. А то значи да би савршени препев требало целог живота ловити! Непоновљивом јутру песниковог надахнућа ја нудим своје обично, радно преподне. Ако не задрхтим над строфом, ако се језик не помами, ако не одговорим како треба на ритмички изазов, узалуд техничка сналажљивост! Неки од таквих, олако скрпљених стихова, неке акценатски лоше риме или јевтине досетке после ми данима не дају мира. Сећам их се као недостјне подвале, и кад најзад нашем боље решење, кад погрешку ублажим, кад јој затрем треаг, одахнем као да сам се срамоте неке ослобдио….

ПОУКЕ ИЗ СТРПЉИВОСТИ

Превођење ми је, још, служило као својеврсна терапија против нервозе. Колико ми је сати, колико преподнева несетно минуло у тражењу једне риме, или ваљаног сантактичког обрта! Из тог времена и овај запис о сличности између пробијања кроз тешко разумљиве стихове и чишћења рибарске мреже:

ЧВОРОВИ

У луци гледам рибара како размрсује мрежу. Иде од чвора до чвора, откидајући где се шта затекло: каменчић, шкољку, рибицу, алгу. И ја, кад препевавам, идем тако: од стиха до стиха, од чвора до чвора. Превођење стихова је посао у којем се мора гледати тачно преда се, имати на уму само једну или две тешкоће, и не обхватати погледмо целину. Пред целином се губи самопоуздање, а смисао одређеног реда се замагљује, постаје далек и нејасан.

Сваком тренутку довољна је текућа мука. Тако је и код превођења. Не знаш шта ћеш и како ћеш, али не одустајеш. Буљиш, док се чвор, од самог пиљења, не размрси.

Милован Данојлић – ПЕСНИЦИ (Завод за уџбенике, Београд, 2007)

Преузето са блога Александра Мирковића: 

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Неко је саздан од камена, неко од глине...


Неко је саздан од камена, неко од глине ‒
А ја срȅбрним и блистам!
Судбина ми је ‒ издаја, име – Марина,
Неухватљива  ‒  морска сам пена.

Неко је саздан од глине, неко од плоти –
Њима гроб и плоче надгробне…
‒ Мене су крстиле морске дубине
 ‒ и у лéту
Своме
 ‒ вечно сам разбијена.


Кроз свако срце, кроз све те мреже сиве
Пробићу пут својевољи.
Мене
 ‒ погледај коврџе неукротиве! ‒
Нећеш саздати од земне соли.

Разбијам се о ваша гранитна колена ‒
Васкрсавам!
 ‒ вал нови кад блеска;
Нека живи пена
 ‒ та весела пена ‒
Та висока пена морска!

(1920)


Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Њему



Радосни, бели, бели цветови...
Срце наше
, Господе, срце наше знаш Ти.
У срце наше јадно, у срце погледај...
Ближње наше, Господе, ближње сачувај.


(1915)

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЗИНАИДА ХИПИУС, Слобода


Не могу се покорити људима.
Ко може ропство да жели?
Целог живота судимо другима

Да би на крају
 ‒ умрли.

Не могу се покорити ни Богу,
Ако ја Бога волим.
Указао ми је на пут којим могу,
Напустити га не желим!


Ја људске мреже тргам, просецам 
Срећу, очајање, ово сна.
Ми нисмо робови
 ‒ већ Божја деца,
Деца као Он ‒ слободна.

Ја само позивам именом Сина,
К Богу, Творцу Битија:
Оче, сад и навек нек буде једна
Воља Твоја и воља моја!

(1904)

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com