Категорије

петак, 12. јул 2019.

БЕЛА ХАМВАШ, Психологија брања цвећа





 „Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.
Опат Констан

1.
Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.
Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!
Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  
А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.
Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.
Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?
Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.
Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.
Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.
Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.
Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.
Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.
У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.
Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.
А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.
У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.
Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

четвртак, 11. јул 2019.

ФРИДРИХ ШИЛЕР, Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади

Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

(Шилер Гетеу)

Јена, 21. јула 1797. 

Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади, и радујем се ако као уздарје за све оно мноштво које ми поклањате могу покренути Вас и Ваше унутрашње богатство. Овакав однос, заснован на узајамној способности за усавршавање, мора увек остати свеж и жив и управо мора стицати утолико више разноликости уколико хармоничнији бива и уколико се све више губи она супротност која је код толиких других људи једино што спречава једнообразност. Смем се надати да ћемо мало–помало разумети један другога y свему о чему човек може себи дати рачуна, а у ономе што се по својој природи не може појмити остаћемо осећањем блиски један другоме.
Најлепши и најплоднији начин на који се користим нашим разговорима и присвајам их јесте увек тај да их примењујем непосредно на оно чиме се y то време бавим и да их одмах продуктивно употребљавам. И као што Ви кажете у уводу за Лаокоона да се y сваком појединачном уметничком делу налази цела уметност, тако се, верујем, све што је опште y уметности мора преобразити натраг у најпосебнији случај ако треба да се сачува реалност идеје. И тако ће, надам се, и мој Валенштајн, и све што ћу убудуће можда значајно створити, конкретно показивати и садржати цео систем онога што је при нашем commercio[1] могло прећи y мojy природу.
(...)

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 356–357.


[1] Током нашег општења

ФРИДРИХ ШИЛЕР, За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности



Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару
(Шилер Гетеу)

Јена, 14. септембра 1797.

На своју радост сазнајем из Вашег штутгартског писма да Вам се свидело на тлу мога завичаја и да личности које сам Вам препоручио нису од мене начиниле лажова. Не сумњам да ће ова недеља дана, коју сте сами провели са задовољством и коришћу, за Данекера и Рапа представљати епоху и да ће имати врло добре последице; нарочито је онај први изузетно кадар да прихвата поуку, а до сада му је само недостајало успешно спољашње руковођење, које би његовој богатој природи дало потребан правац. Његове грешке y уметности, пошто он иначе зна да јој прилази толико озбиљно и у неким главним тачкама тако одлучно залази у праву суштину, могу објаснити само извесним изобиљем; чини ми се да се његова песничка машта само преплиће са артистичком, која му нимало не недостаје.  
Уопште, овом приликом Вас питам да ли се склоност толиких талентованих уметника новијег доба за поетизовањем y уметности не би могла објаснити тиме што y доба какво је наше не постоји никакав други прилаз естетскоме осим кроз поезију, па према томе сви уметници који полажу претензије на дух, управо зато што их је пробудило само неко поетско осећање, и у ликовном представљању показују само поетску машту. То зло не би било толико велико кад се, на несрећу, поетски дух у наше доба не би усредсређивао на један начин који је толико неповољан за уметничко обликовање. Али пошто се већ и поезија толико удаљила од појма који се придаје њеном роду (којим се једино додирује са уметностима подражавања), она свакако није добра водиља ка уметности, и на ликовног уметника може у најбољем случају утицати негативно (уздизањем над простом природом), али нипошто позитивно и активно (одређењем објекта).
И ову заблуду ликовних уметника новијег доба довољно објашњавам себи на основу наших идеја о реалистичком и идеалистичком песништву; она пружа нову потврду за њихову истинитост. Ово замишљам на следећи начин.
За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности. Где је једно спојено с другим, ту је естетска уметност. Али у неповољној, безобличној природи уметник заједно с оним што је стварно одвећ лако напушта и чулност и постаје идеалистичан, па ако му је разбор слаб чак и фантастичан: или, ако хоће и мора, натеран својом природом, да остане y чулности, он ће радо остајати и пред стварношћу, па ће, y ограниченом значењу те речи, постати реалистичан и, ако му потпуно недостаје машта, поступаће ропски и простачки. У оба та случаја, дакле, он није естетичан.
Свођење емпиријских облика на естетске тешка је операција, и ту ће обично недостајати или тело или дух, истина или слобода. Стари узори, како y поезији тако и у пластици, имају, како ми се чини, првенствено ту заслугу што нам приказују емпиријску природу већ сведену на естетску, и што, после дубоког изучавања, могу да нам дају наговештаје о механизму о самом том свођењу.
Од очајања што емпиријску природу којом је окружен не може да сведе на естетску, новији уметник који има живахну машту и дух радије је потпуно напушта и у машти тражи помоћ против емпирије, против стварности. Уноси неку поетску садржину у своје дело, које би иначе било празно и оскудно, пошто му недостаје она садржина која мора бити црпена из дубина предмета.

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 383–394.

понедељак, 08. јул 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Животна и стваралачка биографија морају бити једно


Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу...
Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том "формалном" плану (образује се, буде "друштвено користан"), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану - плану суштине - дужан себи и ономе што му је рођењем дато - да се духовно усавршава... Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.
Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех...


субота, 06. јул 2019.

ЈЕРОМОНАХ РОМАН, Земно оваплоћење чистоте...



Земно оваплоћење Чистоте,
Дисање воде и цвет божански...
Љиљане бели! Благословене лепоте:
Бог те уздиже над цвећем земаљским.

Невиност, непорочност, — мир свуда,
Ја ти се клањам мој бели цвете.
Незаштићен, рука те трга луда,
А ти верујеш сваком, ко дете.


Пловим даље, ћутим, пун спокоја,
Весла зањишу лишћа лепоту…
Хвала Творцу! Жива је душа моја
Докле год она тражи Чистоту!

31. јул 1995. Скит Ветрово

Препевао: Александар Мирковић


уторак, 04. јун 2019.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, О лепоти људских лица


Постоје лица, слична раскошним порталима
Где се велико открива у малима.
Постоје лица – приличја тужних уџерица,
Где се кува јетра, мирише сирница.
А нека су хладна, умртвљена лица
Решеткама затворена као тамница.
Друга – као куле у којима одавно
Не живи нико, зури окно празно, тамно.
Но, колибу малу знао сам некада,
Скромна је била и неугледна тада,
Ал’ из прозора њених увек је ка мени,
Дах пролећног светла струјао румени.
Лепота света чудесна је и велика!
Постоје лица – слична песми победника.
Од таквих, сунцу налик, нота блиставих

Саткана је песма висина небеских.

1955.


На путу Истине и Љубави (избор из руске Поезије), приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство по избору“, Нови Сад, 2019.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Забелешке преводиоца


1. Преводилац je у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области. Цео његов труд и све његове професионалне навике одређене су тим основним циљем.

2. Испред преводиоца се налазе два таса: први припада аутору оригинала, други — читаоцу превода. Превод ће бити добар онда када су тасови у равнотежи.

3. Успех превода зависи од тога колико је преводилац успешно сјединио меру прецизности са мером природности. Срећно спајање ових услова може учинити само онај који, разликујући велико од малог, свесно жртвује мало да би достигао велико.

4. Постоје преводиоци који се, док преводе стихове, труде да пренесу и особености страног језика. То је заблуда: славуј не може кукати као кукавица, а кукавица — певати као дрозд.

5. Добар песник може бити лош преводилац. Пример тога је Тјутчев. Добар песник не мора имати склоност ка превођењу. Пример тога је Блок. Али лош песник не може бити добар преводилац.

6. Неки сматрају да је добра поезија — добра, зато што је у њој све добро, без изузетка. То није тачно. Добра поезија је добра зато што је у њој све на месту. При превођењу на други језик открива се маса условности — покушај да их све поставиш на своје место у свом преводу!

7. Преводиоце с правом прекоревају како многи од њих не знају језик са којег преводе. Међутим, прва и основна њихова дужност је да добро познају језик на коме пишу.

8. Превод је испит за твој књижевни језик. Он показује колики број речи користиш и колико се често обраћаш Ушакову и Даљу.¹

9. Дослован превод песме сличан је развалинама Колосеума. Прави облик грађевине може обновити само онај ко је упознат са историјом Рима, његовим животом, обичајима, његовом уметношћу, развитком његове арихитектуре. Случајни посматрач није за то способан.

10. Лош је онај преводилац код кога сви песници исто звуче. Таквог преводиоца не занимају песници које преводи, он се бави самим собом. Пример тога је Баљмонт.

11. Ако си равнодушан док ред по ред преводиш, зашто мислиш да ће читалац читати твој превод са усхићењем?

12. Ако се превод са страног језика не чита као добро руско дело — тај превод је или просечан или неуспео.

13. Љермотови „Планински врхови“ су бољи од гетеовског оригинала (Ueber allen Gipfeln ist Ruh). Али то је изузетак који никада неће постати правило.

14. „Лакопис“ — наш је особен непријатељ. „Лакопис“ говори о равнодушности срца и потцењивању читаоца.

15. Стил и стилизација нису исто. Хладна стилизација доводи до извештачености језика.

16. Преводилац, следбеник лингивистичке методе, слично буби, пузи по тексту и посматра сваку реч кроз огромну лупу. У његовом преводу речи су преведене „научно“, али књигу је тешко читати, јер превод уметничког дела није превод речи.

17. Откуд ти знаш како ће схватати песника кога преводиш сутра? Ти га преводи онако како га ми данас видимо.

18. Ако је дело које преводимо написано у 12. веку, то не значи да га треба преводити језиком „Слова о полку Игорову“. Али, превести га на наш колоквијални језик, такође не ваља.

19. Преводилац, који копира, буквално преводи грузијске мере, јурећи за малим губи при томе велико. Мера је на превару добијена, али читајући такве стихове немогуће је и схватити о чему се у њима говори.

20. Један преводилац са источног језика, где се неретко среће десетострука рима, могао је сваки садржај да сложи у систем: любовь — кровь — свекровь — морковь (љубав — крв — свекрва — мрква). Његови стихови су били више него необични, но они су и објављени.

21. Постоје слике које, када их аутор изрази, терају читаоца на плач, а у буквалном преводу на други језик изазивају смех. Зар ћеш засмејавати људе тамо где би требало да лију сузе?

22. Како си дошао до тога да ти је стваралаштво песника кога преводиш дато у наслеђе, као дедовина? Шекспира су преводили десетак пута и још ће га најмање толико пута преводити. Успех превода — дело је времена; он не може бити дуговечан, као оригинал.

1954.
Николај Заболоцки

Превео: Александар Мирковић
Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Мисао – слика – музика



Срце поезије – у њеној је садржајности. Садржајност стихова зависи од онога што аутор носи у души, од његовог поетског осећања света и његовог погледа на свет. Будући да је уметник, песник је у обавези да са ствари и појава уклања њихове уобичајене, свакидашње маске, да покаже чедност света, тајнама препуно његово значење. Уобичајен склопови речи, механичке формуле поезије, реторика и менторство пружају поезији лошу услугу. Онај, који види ствари и појаве у њиховом живом облику, наћи ће и живе, несвакидашње начине спајања речи.

Све речи су добре, и готово све одговарају песнику. Међутим, свака појединачно узета реч, није уметничка реч. Реч добија свој уметнички облик само када се на одређени начин споји са другим речима. Какава су то спајања?

То су пре свега спајања смислова. Смислови речи ступају у бракове и праве свадбе. Сливајући се, смислови речи се међусобно преиначују, рађајући преображај смисла. Атоми нових смислова граде гигантске молекуле, који, са своје стране, стварају уметничку слику. Спајањем слика управља поетска мисао.

Слично као што је у микроскопском телашцу хромозома предодређен карактер будућег организма, тако и повезивање смислова на уобичајен начин, одређује општи облик и смисао уметничког дела. Којим путем да иде песник – од појединачног ка општем или од општег ка појединачном? Мислим да ни један од ових путева није прави, будући да је гола рационалност неспособна за поетске подвиге. Аналитички и синтетички путеви, одвојени, за песника су неприкладни. Песник ради свим својим бићем, несвесно сједињујући у себи оба ова метода.

Али смисао још увек није цела реч. Реч има и своје звучање. Звук је друго неодвојиво својство речи. Звучање сваке појединачно узете речи нема уметничко значење. Уметнички звук настаје тек спајањем речи. Спојеви који се тешко могу изговорити, у којима се речи тару једна о другу, сметају једна другој, гурају се и газе по ногама – нису подесни за поезију. Речи треба да се грле и милују, плету живе венце и хватају у кола, оне треба да певају, свирају и плачу, оне треба да се дозивају, као заљубљени у шуми, да намигују једна другој, да шаљу тајне знаке, заказују сусрете и двобоје. Не знам може ли се таквом повезивању речи научити. Обично се песнику оно само од себе дешава, па то примети тек пошто је песма написана.

Песник ради целокупним својим бићем истовремено: разумом, срцем, душом, мускулама. Он ради целим организмом, и што је тај рад усклађенији, утолико ће бити виши његов квалитет. Да би тријумфовала мисао песник је оваплоћује у слике. Да би језик деловао, песник из њега извлачи сву музикалну снагу, коју он поседује. Мисао – Слика – Музика – то је идеално тројство коме стреми поета.

Николај Заболоцки, 1957.

превео: Александар Мирковић
Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, О књижевним знамењима и историјским значењима



       
  У Андрићевим „Белешкама за писца“ читамо да и најбољи писац у читаоцу може да побуди само оне сензације које у њему већ постоје. Није ли такав случај и са критичаром и тумачем и делом које тумачи и вреднује? Да ли је увек тачно да се критичар јавља тамо где се „црв скепсе увукао у уметничку веру“ или је његова појава често мотивисана намером да елиминише сумњу у стваралачку реч. Када је аутор/критичар двоструко мотивисан – па је јасно да избор одређених књижевника и њихових најбољих остварења условљен колико потребом да дȃ лични допринос неговању и очувању књижевне традиције (у овом случају Косова и Метохије), с једне стране, и да, с друге, преиспитујући природу колективног идентитета кроз свет књижевних дела које тумачи и сȃм одреди своју позицију према утврђеним вредностима – природно је да ће он своје трагање усмерити ка оним сензацијама које у њему већ постоје. Једино се у том случају писање остварује као „самоосвешћивање“ и остварује креативна симбиоза и духовна сродност између критичареве природе и дела које тумачи.
         Опредељујући се да за наслов књиге књижевно-критичких студија и огледа о српској књижевности Косова и Метохије узмемо два „знака“ – знамења и значења – желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими. Кроз одабране писце и дела, кроз поједине значајне сегменте њихових поетика, које тумачимо као знамења у књижевноисторијском, културном и духовном контексту, покушали смо да укажемо на њихова значења у синхронији, а нарочито дијахронији националне књижевности. Знамења (знак, ознака, белега; наговештај, показатељ, индикација, индиција, симбол, доказ) и њихова значења (оно што нешто значи, оно што се нечим исказује; смисао) тако творе путоказе о духовним вредностима које надилазе историјске датости. Због тога смо, руковођени начелом да тајну историје не би требало тражити у метафизици, него у поезији, јер је „историја тамо где је човеку дата победа над смрћу“, покушали да претекнемо време и будемо мудрији „за читаву вечност свога тајног искуства“, тако што ћемо од смрти спасити оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење, баш као што препоручује Зоран Мишић у чувеном есеју „Шта је то косовско опредељење?“
         (...)
         И премда је и историја књижевности већ утврдила да у корпусу српске књижевности настајале на историјски и духовно значајном простору Косова и Метохије нема много остварења која би могла да уђу у вредније антологијске изборе, избор који је начињен овом књигом указује на репрезентативне књижевне вредности, почев од дела Григорија Божовића с почетка XIX века, до оних књижевних остварења насталих на крају века, који је донео крупне историјске промене, а са њима нужно и промене у самој књижевности. После геноцидне агресије спроведене на Косову и Метохији, државног и националног пораза који је доживео српски народ, а са њим и култура и књижевност, српска проза је проживела и проживљава најтежи кризни период. Ратне страхоте, погроми и сеобе учинили су да се прекине деценијски континуитет књижевног израза, а да се у расејању пишу дела за која више ни сами нисмо сигурни да ли их можемо назвати косовскометохијским романима или њихове ауторе косовскометохијским писцима. Њихова поетика нужно је везана за последње историјске догађаје, јер су и сами аутори били актери у креирању нове историје која је српском народу одузела право на властиту територију, на своју културну и духовну баштину. Територија на којој су зачети корени српске државности и духовности постала је митска пројекција у књижевности насталој у расејању. Тематизација актуелног историјског тренутка тако је постала новим моделом романа, баш као што је историја нашла своју уметничку пројекцију у приповеткама прозаиста један век раније.

Марија Јефтимијевић Михајловић, из уводне речи у књизи Знамења и значења (огледи о српској књижевности Косова и Метохије), Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2018, стр. 7–9.


недеља, 26. мај 2019.

НОВИЦА ПЕТКОВИЋ, Словенске пчеле у Грачаници



Надежда Петровић, Грачаница (1913)
Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар. Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку. Што се трагична девојка, несуђена заручница која „шеће по разбоју млада“, зове управо Косовка? Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше. Је ли могуће да су нам се конци памћења толико покидали и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео широким путевима српске дијаспоре – мирно можемо звати на своме језику албанском речју Косовар, и косовску девојку Косоварком? Није мени, разуме се, овај поновљиви случај тешко пао тек зато што сам старином и рођењем заиста Косовац. Човеку тешко пада нешто друго, много дубље, значајније и сасвим далеко од узгредне анегдоте.
Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском дневне политидеологије и државноправних решења, којима је ваљда једина добра страна што се могу мењати. А снага једне културе – свачије, па и наше – огледа се у њеној колективној меморији, која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитога народног организма. Нама је историја приредила два зла: дуге прекиде, праве зевове у културноме развитку, уз њих још и вековну дијаспору. Стога ништа није, мислим, тако погубно за српску културу као хотимична или нехотична сепарација њених појединих делова. И стога, гледано на чисто културној, па ако хоћете и књижевној равни, мислим да је то што данас називамо речју Косово, и због чега се окупљамо у овој просторији Удружења српских писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора.
Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе поглед на Косово не другачије него као на неразлучни део српскога културног простора. Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело. Стара наша књижевност, најврсније наше сакрално неимарство, небројене фреске и иконе, дакле знатан део најкрупније наше сликарске баштине, доле су настали и доле ће много шта заувек остати. На милост и немилост неизвесне судбине? Свакако. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора. Дабогме, што је малочас летимице поменуто, тек је део српске културе на Косову, за коју мислим да је не познајем ни у целини ни како ваља. Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.
Говорити о српској књижевности и не осврнути се на народно песништво, мислим да је немогуће. Говорити у овој 1987. години о књижевноме наслеђу, мислим да је нама такође немогуће а не присетити се Вука Караџића. Зна се да, иако је желео, Вук није имао прилике да обиђе Стару Србију, посебице Метохију, Косово и од Косова источни део Србије, што је велика штета. Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених импровизација изабрао, особито у лирици. Нешто је ипак у прошломе веку забележено, понешто и касније, и то што је на подручју Косова и Метохије прибележено на махове, додуше ретке, иде у сам врх српске народне лирике. Овом приликом, разуме се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.
Већ и због порекла и природе усмене књижевности, вредност народне лирике, заједно са њеном изворношћу, непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих слојева искуства, али не треба заборављати да је она исто тако велика ако се познија искуства тако саобразе са старијима да се добијају нови а хомогени лирски производи. Ви ћете се, за тренутак, свакако сетити како је руски песник Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа:

          Узми на радост са мојих дланова
          Малчице сунца и малчице меда,
          Као што Персефонине наложише нам пчеле.
          Ма узми на радост дивљи поклон мој,
          Неугледну огрлицу суху
          Од мртвих пчела што у сунце претворише мед.

Мандељштамове пчеле, као што видимо, пчеле су из античке митологије, Персефонине пчеле. Али постоје и старе словенске пчеле, веснице пролећа и богатога рода. У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно. Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника. Лепа песма која се о Велигдану у колу пева овако гласи:

          Долете челка од Бога,
          Казује лето богато:
          Велигдан шарен, прешарен,
          Ђурђевдан травком и шумом,
          Петровдан белим јечменом.

Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама. На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу:

          Висока јела до неба
          Пуштила гране до земље,
          На грани листи зелени,
          На листе цвеће црвено.
          Што су им листи зелени,
          То су ми књиге црквене,
          Што им је цвеће црвено,
          То ми је сабор у цркви.

Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који очекују нафору и црвено вино. У поезији се, уосталом, снагом синегдохе увек може поменути целина уместо некога њој подређеног дела, што по правилу има знатан песнички учинак. А непосредну потврду да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у аналошке парове, па тако и пар црвено цвеће – причешће. У песми која је пред нама свакако ваља обратити пажњу на смењивање заменичких облика у поређењима: што су гранама листови, вели народни песник у првом лицу, то су мени листови црквених књига, и што је за њих црвено цвеће, то је за мене сабор у цркви, па отуда: „што су им – то су ми“, „што им је – то ми је“. Доста занимљив песнички поступак, и леп доживљајни угао из ког се субјективно светло пролива на споља виђени свет.
Паганске слике могу се спојити с хришћанскима, и стопити у нове, раскошније. Пчела која „казује лето богато“ паганска је, прилично је паганска и јела као црква, али је сасвим јасно да се и пчела као и јела може хармонизовати с новим, хришћанским садржајима, а они су дубоко прожели народни живот на Косову. Све то налазимо као завршену, целовито сложену слику у песми која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице:

          Ој горо, горо зелена!
          У гори дрво високо,
          На дрву лисја широки,
          По листом цвеће црвено,
          На цвеће пчелке попале.
          Штоно је дрво високо,
          То јесте црква Грачанка,
          А што су лисја широки,
          Све то су књиге попове,
          А што је цвеће црвено,
          То јесте причес у цркви,
          А што су пчелке попале,
          Све то су људи у цркви.

Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар. Довољан је још само један корак у христијанизацији паганског супстрата сликовног па да се успостави изричита песничка аналогија између цркве и кошнице, трмке пчелиње. Тај би се корак састојао у преусмеравању од тесне аналогије с природом ка црквеној саборности, и ка небескодуховној вертикали. Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају. Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“. Песма почиње стиховима:

          Зујкале су пчеле уљаником
          Око трмке, око своје цркве,
          Кâ да зборе тајне разговоре,
          Слушао их протопоп Недјељко.

Завршава се, међутим, сликом „злаћене пчелице“ која повезује овострани с оностраним светом: души која напушта тело показује „путе у небеса“ и у божији рај. Разуме се да је много шта узето из хришћанства, али, верујем, преко или посредством наше народне песме:

          Склопи очи протопоп Недјељко,
          Тихо поје а с душом се дјели
          Није знао кад је умирао.
          Кад се душа отрже од тјела,
          Пред њим прха злаћена пчелица
          Да јој каже путе у небеса,
          У насеље раја божијега.

Само поређење трмке и цркве Лаза Костић засебно издваја, да би га овако прокоментарисао: „Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“. И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га. Чекало је оно, као што видимо, у косовској ускршњој песми о манастиру Грачаници – као могуће, не и као стварно. Ако ову песму посматрамо у кругу блиских јој песама и варијаната – са средишњим мотивима црква као јеловито дрво и верници као пчеле – и све то упоредимо са Змајевом песмом, моћи ћемо непосредно да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.
У косовским лирским песмама – као и уопште у народној лирици – веза између човековог унутрашњег стања и његових подухвата, с једне стране, и стања и догађања у природи, с друге стране, добија много потпунију, интегралнију аналогију него што је то случај у каснијој уметничкој поезији. Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје:

          Лепа Тода на воду дооди,
          Сама гу се вода заваћаше.
          Више Тоде сив сокол вејаше.

Љупка слика девојке која на реци Ситници пере хаљине дата је у ритму таласавог смењивања два по два стиха, што је и графички истакнуто:

          Била сам на реку,
          на реку Ситницу,
          На реку Ситницу
          аљине сам прала.

Али ако је тешко заборавити везу, и паралелизам, косовске девојке и реке Ситнице, још је теже одолети једном по лепоти ретком лирском сну, испеваном у првом лицу, као исповест момка девојци. У сну који је момак уснио, и казује га Цвети, њих двоје се промећу у голубе и, у љубавноме заносу, падају доле у ливаде, у често опеване косовске доње ливаде:

          Мало заспа, Цвето, сан ти видо:
          Створисмо се, момо, два голуба,
          Те летнусмо, момо, те паднусмо
          Тамо доле, Цвето, у ливаде,
          У ливаде, момо, на крстине,
          Све крстине, Цвето, разврзасмо.

О изворности и старини ове лирике може се доста поуздано судити на основу свадбених песама. Оне ће бити и последње на које у овој прилици још имам времена посебно да укажем. У старијим слојевима, наиме, словенске лирике на свадби се жаловито набрајало, тужило, чак дословно нарицало, а прецизније речено: једном приликом прошења девојке, други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с друге стране, уласка у свекрову. То је чак стилизовано као човеково умирање, јер се канда прелази из једне у другу животну хипостазу.
Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање сунца, као његов долазак. Ово друго је веома наглашено у песмама које је Вук прикупио, али од онога првог, од тужења, једва да има јаснијих трагова. Занимљиво је да Борисав Станковић у Нечистој крви тачно у горе назначеним тренуцима приказује како се Софка распамећује, замире, па јој чак и мртав задах долази из утробе при прошењу, приликом ритуалног бањања у хамаму и током саме свадбе, што мора потицати из дубоких фолклорних слојева.
И заиста, док су трагови свадбеног тужења и нарицања у Вуковој збирци готово ишчезли, на Косову су прилично сачувани. Навешћу две песме, једну која се пева при одласку из родитељског дома, другу при уласку у свекров дом. Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте! Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму:

          Не дај ме, мале, не дај ме!
          Паде ми магла на главу.
          – Не бој се, ћерко, не бој се!
          Не ти је магла на главу.
          Не дај ме, мајко, не дај ме!
          Паде ми соко на руку.
          – Не бој се, ћерко, не бој се!
          Не ти је соко на руку.
          Но ти је прстен на руку.
          Не дај ме, стара, не дај ме!
          Паде ми змија на ноге.
          – Не бој се, душо, не бој се!
          Не ти је змија на ногам,
          Но ти су жуте папуче.

И премда се редовно невестин долазак у свекрову и мужевљеву кућу опева као радост, свеједно, чим невесту уведу у одају намењену младенцима све окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова:

          Роњте се, роњте, вишњице,
          Кâ мојој мајки сузице.
          Роњте се, роњте, вишњице,
          Кã моме татку сузице.
          Роњте се, роњте, вишњице,
          Кâ мојој браћи сузице.
          Роњте се, роњте, вишњице,
          Кâ мојим сестрам сузице.

Као један од општијих утисака, који није лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу. И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде. С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге. Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама:

          Ој убава, убава девојко!
          Ено иду кићени сватови,
          Носију ни сунце под мараме.
          Месец дође, а сунце не дође,
          Остало је доле у ливаде
          Да сабере травке свакојаке.
          Да нарани свекровога коња.

Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија. Каква је и сама косовска народна лирика, кад је у правом тренутку и на прави начин захваћена из чистог кладенца. На то сам овом приликом једино и желео да вам скренем пажњу.

(1987)

Новица Петковић, Словенске пчеле у Грачаници, Завод за уџбенике, Београд, 2007.