Категорије

недеља, 03. новембар 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, ЛИРСКА ПОБУНА ПРОТИВ САВРЕМЕНОГ СВЕТА ("Одбрана пролећа" Сунчице Радуловић Торбице)



Када пред собом имате збирку поезије која значењима, бројношћу песама и бројношћу стихова надилази уобичајене „песничке обрасце“ какве такозвано модерно песнишво намеће савременом читаоцу, право је питање оправданости такве песничке реторичности или лирске распричаности. Али, када таква збирка представља једно густо лирско ткање, чије су нити тематски разнолике и значењски вишеслојне – грађене од елемената фолклористике, предања, средњевековне и савремене историје, до пластичних слика „урбане свакодневице“, из ере опште дигитализације, ере екрана иза којег је заточена и човекова душа, па све до личне побуне против таквог света, изражене кроз архетипки образац враћања детињству или добу пре „човековог пада“, кроз доживљај Љубави као животног и животворног принципа, којим се потире свака човекова ограниченост (па и његовог времена проведеног на земљи) – првобитно питање оправданости постаје сувишно.
Збирка песама Сунчице Радуловић Торбице Одбрана пролећа представља богату и тематски разуђену песничку збирку, чија се семантичка дисперзивност очитује у неколико праваца. Компонована као збирка од четири циклуса („Чипка од светлости“, „Опсена“, „Азбука“ и „Рука на кормилу“), којима претходи уводна песма „Теракота“, а закриљује их завршна „Одбрана пролећа“ (обе штампане издвојено од циклуса), Одбрана пролећа читаоца пре свега изненађује мотивском разуђеношћу и обухватом значења којом зраче њене песме. Али, упркос тој наизглед непрегледној ширини – која наликује панонској равници са фрушкогорским врховима – њена песничка мисао креће се између две равни, тачније између две идеје изражене у чувеној мисли: „буди скроман јер си од земље створен и буди племенит јер си од звезда саткан“. Тај мисаони и поетски распон, којим се одликује цела збирка, изражен је Хелдерлиновим стиховима, узетим, нимало случајно, за мото књиге:

„Отхрани ме благогласје
Шумора у лугу. А љубити научих
Међу цветовима.
У наручју богова одрастох...“

На то упућује већ уводна песма „Теракота“, неке врсте кода за дешифровање значења целе збирке, будући да „плочица од теракоте“ има двојако исходиште:
С једне стране, упућује на изразито снажан архетип жене као Велике богиње – Земље, Мајке, родитељке, хранитељке (и са њом у најчвршћој конзистентности стоји песма „Црвена богиња“ из првог циклуса, као и читав завршни циклус „Рука на кормилу“, у коме се апострофира снага женске природе, телесности, али и емотивности, изразите лиричности, па се донекле стиче утисак да овај циклус већ сам за себе чини збирку);  
Са друге стране, земљана плочица предствља и завештање, аманет, опомену и обавезу присећања како на пролазност – „од земље си створен и земљи бићеш враћен“ – а на том краткотрајном путу, који је „сан и сен“, не заборавити да сведочењем себе оставимо траг у вечности, тако и на свесност да од нас ништа не почиње, нити се с нама завршава (што нас ипак нас не ослобађа дужности да свет чинимо бољим тако што ћемо себе чинити бољим).
У том контекту, занимљиво је (и неопходно) пратити развојни лук којим се крећу значења збирке. Заправо, Одбрана пролећа представља лирски дискурс или дијалог који песникиња води на неколико нивоа. Први, и науспелији, јесте свакако дијалог са традицијом (прошлошћу, наслеђем, историјом, памћењем), у којима се спаја временско и ванвременско, историјско и надисторијско, материјално и духовно, прошло и будуће, а тачка тог укрштаја јесте човек сâм, његово „ситуирање“ у односу на вечност, али и у односу на садашњост, тачка која је врело из којег извире и у које увире историјска прошлост и надисторијска свевременост или вечност, о чему пева једна од сигурно најлепших песама „Студеничко врело“:

„...Из плаветнила точи мир у душу.
Пред славом васкрсава и мисао да нема губитка
и да смо вечно разапети већ даном рођења
у жељи да врч земаљске радости испијамо,
све до просветљења на свакодневној служби
истином која васкрсава древну мисао
о чину победе над собом
док се поравнава време у тој тачки
у којој се секу вертикала неба и хоризонтала света.“

          Тај лирски дијалог са традицијом, као суштински и суштаствени израз поезије ове песникиње (укључујући и посредно или непосредно дијалог са песницима-претходницима, али и сликарима, од Јефимије до Бранка Радичевића и Васка Попе, од Шумановића до Милене Павловић Барили), што је одлика и њене прве збирке Николајевски ноктурно (2018) у коме има реминисценција на стихове Милоша Црњанског или Јована Дучића, на пример, представља њено аутентично лирско ткање чипке од светлости, где се у густом ткању од најфинијих нити прошлости ишчитавају значења која највише сличе опредељењу за вечно, за Небеско, и то како на личном плану, тако и на колективном:

„Можда је српска прича одабрала свој пут онога трена
Када Јефимија и Јевгенија
страхове своје и упите
положише у руке самој Пресветој Богомајци
и понизно, а умно
оборише мач Бајазитов у скуте да мирује ћутке
место главе Стефанове.“

(„Залог“)

Међутим, како је све видљиво у односу на нешто, тако је и светлости вечности супротстављена тама свакодневице савременог живота и савременог света, у коме су и време и човек „заглављени у уском грлу пешчаника“, о чему најизразитије сведочи песма „Испод екрана“. Заправо, читав циклус „Опсена“ јесте дијалог са садашњошћу, који говори о духовној клими савременог света и духовном сиромаштву савременог човека; свету у коме се радије пристаје на добровољно ропство светлости екрана, него што се изражава спремност на слободу љубави, која је и сама постала заточеницом мрачног доба дигитализације, где се више не моли пред иконом него пред екраном са „милијарду пиксела Божијег лика“.
Том и таквом свету у коме је заточена човекова душа, песникиња Сунчица Радуловић Торбица супротставља се лирском побуном пролећа у себи, позивом на повратак начелу Целине, начелу Љубави, па се њена иначе стишана и смирена поетска реч претвара у крик за одбраном човека у доба нечовечности, за чувањем душе у доба бездушности, вапај за стражом над ватром љубави у хладно доба савремености, у коме је љубав постала опскурном и сувишном. Њена Одбрана пролећа апелује на најбоље у човеку, јер верује у божанску природу читаоца, коме и сама приписује и предаје удео алхемичарског заната.

Марија Јефтимијевић Михајловић 
















петак, 12. јул 2019.

БЕЛА ХАМВАШ, Психологија брања цвећа





 „Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.
Опат Констан

1.
Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.
Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!
Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  
А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.
Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.
Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?
Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.
Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.
Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.
Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.
Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.
Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.
У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.
Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.
А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.
У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.
Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

четвртак, 11. јул 2019.

ФРИДРИХ ШИЛЕР, Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади

Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

(Шилер Гетеу)

Јена, 21. јула 1797. 

Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади, и радујем се ако као уздарје за све оно мноштво које ми поклањате могу покренути Вас и Ваше унутрашње богатство. Овакав однос, заснован на узајамној способности за усавршавање, мора увек остати свеж и жив и управо мора стицати утолико више разноликости уколико хармоничнији бива и уколико се све више губи она супротност која је код толиких других људи једино што спречава једнообразност. Смем се надати да ћемо мало–помало разумети један другога y свему о чему човек може себи дати рачуна, а у ономе што се по својој природи не може појмити остаћемо осећањем блиски један другоме.
Најлепши и најплоднији начин на који се користим нашим разговорима и присвајам их јесте увек тај да их примењујем непосредно на оно чиме се y то време бавим и да их одмах продуктивно употребљавам. И као што Ви кажете у уводу за Лаокоона да се y сваком појединачном уметничком делу налази цела уметност, тако се, верујем, све што је опште y уметности мора преобразити натраг у најпосебнији случај ако треба да се сачува реалност идеје. И тако ће, надам се, и мој Валенштајн, и све што ћу убудуће можда значајно створити, конкретно показивати и садржати цео систем онога што је при нашем commercio[1] могло прећи y мojy природу.
(...)

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 356–357.


[1] Током нашег општења

ФРИДРИХ ШИЛЕР, За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности



Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару
(Шилер Гетеу)

Јена, 14. септембра 1797.

На своју радост сазнајем из Вашег штутгартског писма да Вам се свидело на тлу мога завичаја и да личности које сам Вам препоручио нису од мене начиниле лажова. Не сумњам да ће ова недеља дана, коју сте сами провели са задовољством и коришћу, за Данекера и Рапа представљати епоху и да ће имати врло добре последице; нарочито је онај први изузетно кадар да прихвата поуку, а до сада му је само недостајало успешно спољашње руковођење, које би његовој богатој природи дало потребан правац. Његове грешке y уметности, пошто он иначе зна да јој прилази толико озбиљно и у неким главним тачкама тако одлучно залази у праву суштину, могу објаснити само извесним изобиљем; чини ми се да се његова песничка машта само преплиће са артистичком, која му нимало не недостаје.  
Уопште, овом приликом Вас питам да ли се склоност толиких талентованих уметника новијег доба за поетизовањем y уметности не би могла објаснити тиме што y доба какво је наше не постоји никакав други прилаз естетскоме осим кроз поезију, па према томе сви уметници који полажу претензије на дух, управо зато што их је пробудило само неко поетско осећање, и у ликовном представљању показују само поетску машту. То зло не би било толико велико кад се, на несрећу, поетски дух у наше доба не би усредсређивао на један начин који је толико неповољан за уметничко обликовање. Али пошто се већ и поезија толико удаљила од појма који се придаје њеном роду (којим се једино додирује са уметностима подражавања), она свакако није добра водиља ка уметности, и на ликовног уметника може у најбољем случају утицати негативно (уздизањем над простом природом), али нипошто позитивно и активно (одређењем објекта).
И ову заблуду ликовних уметника новијег доба довољно објашњавам себи на основу наших идеја о реалистичком и идеалистичком песништву; она пружа нову потврду за њихову истинитост. Ово замишљам на следећи начин.
За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности. Где је једно спојено с другим, ту је естетска уметност. Али у неповољној, безобличној природи уметник заједно с оним што је стварно одвећ лако напушта и чулност и постаје идеалистичан, па ако му је разбор слаб чак и фантастичан: или, ако хоће и мора, натеран својом природом, да остане y чулности, он ће радо остајати и пред стварношћу, па ће, y ограниченом значењу те речи, постати реалистичан и, ако му потпуно недостаје машта, поступаће ропски и простачки. У оба та случаја, дакле, он није естетичан.
Свођење емпиријских облика на естетске тешка је операција, и ту ће обично недостајати или тело или дух, истина или слобода. Стари узори, како y поезији тако и у пластици, имају, како ми се чини, првенствено ту заслугу што нам приказују емпиријску природу већ сведену на естетску, и што, после дубоког изучавања, могу да нам дају наговештаје о механизму о самом том свођењу.
Од очајања што емпиријску природу којом је окружен не може да сведе на естетску, новији уметник који има живахну машту и дух радије је потпуно напушта и у машти тражи помоћ против емпирије, против стварности. Уноси неку поетску садржину у своје дело, које би иначе било празно и оскудно, пошто му недостаје она садржина која мора бити црпена из дубина предмета.

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 383–394.

понедељак, 08. јул 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Животна и стваралачка биографија морају бити једно


Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу...
Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том "формалном" плану (образује се, буде "друштвено користан"), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану - плану суштине - дужан себи и ономе што му је рођењем дато - да се духовно усавршава... Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.
Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех...


субота, 06. јул 2019.

ЈЕРОМОНАХ РОМАН, Земно оваплоћење чистоте...



Земно оваплоћење Чистоте,
Дисање воде и цвет божански...
Љиљане бели! Благословене лепоте:
Бог те уздиже над цвећем земаљским.

Невиност, непорочност, — мир свуда,
Ја ти се клањам мој бели цвете.
Незаштићен, рука те трга луда,
А ти верујеш сваком, ко дете.


Пловим даље, ћутим, пун спокоја,
Весла зањишу лишћа лепоту…
Хвала Творцу! Жива је душа моја
Докле год она тражи Чистоту!

31. јул 1995. Скит Ветрово

Препевао: Александар Мирковић


уторак, 04. јун 2019.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, О лепоти људских лица


Постоје лица, слична раскошним порталима
Где се велико открива у малима.
Постоје лица – приличја тужних уџерица,
Где се кува јетра, мирише сирница.
А нека су хладна, умртвљена лица
Решеткама затворена као тамница.
Друга – као куле у којима одавно
Не живи нико, зури окно празно, тамно.
Но, колибу малу знао сам некада,
Скромна је била и неугледна тада,
Ал’ из прозора њених увек је ка мени,
Дах пролећног светла струјао румени.
Лепота света чудесна је и велика!
Постоје лица – слична песми победника.
Од таквих, сунцу налик, нота блиставих

Саткана је песма висина небеских.

1955.


На путу Истине и Љубави (избор из руске Поезије), приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство по избору“, Нови Сад, 2019.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Забелешке преводиоца


1. Преводилац je у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области. Цео његов труд и све његове професионалне навике одређене су тим основним циљем.

2. Испред преводиоца се налазе два таса: први припада аутору оригинала, други — читаоцу превода. Превод ће бити добар онда када су тасови у равнотежи.

3. Успех превода зависи од тога колико је преводилац успешно сјединио меру прецизности са мером природности. Срећно спајање ових услова може учинити само онај који, разликујући велико од малог, свесно жртвује мало да би достигао велико.

4. Постоје преводиоци који се, док преводе стихове, труде да пренесу и особености страног језика. То је заблуда: славуј не може кукати као кукавица, а кукавица — певати као дрозд.

5. Добар песник може бити лош преводилац. Пример тога је Тјутчев. Добар песник не мора имати склоност ка превођењу. Пример тога је Блок. Али лош песник не може бити добар преводилац.

6. Неки сматрају да је добра поезија — добра, зато што је у њој све добро, без изузетка. То није тачно. Добра поезија је добра зато што је у њој све на месту. При превођењу на други језик открива се маса условности — покушај да их све поставиш на своје место у свом преводу!

7. Преводиоце с правом прекоревају како многи од њих не знају језик са којег преводе. Међутим, прва и основна њихова дужност је да добро познају језик на коме пишу.

8. Превод је испит за твој књижевни језик. Он показује колики број речи користиш и колико се често обраћаш Ушакову и Даљу.¹

9. Дослован превод песме сличан је развалинама Колосеума. Прави облик грађевине може обновити само онај ко је упознат са историјом Рима, његовим животом, обичајима, његовом уметношћу, развитком његове арихитектуре. Случајни посматрач није за то способан.

10. Лош је онај преводилац код кога сви песници исто звуче. Таквог преводиоца не занимају песници које преводи, он се бави самим собом. Пример тога је Баљмонт.

11. Ако си равнодушан док ред по ред преводиш, зашто мислиш да ће читалац читати твој превод са усхићењем?

12. Ако се превод са страног језика не чита као добро руско дело — тај превод је или просечан или неуспео.

13. Љермотови „Планински врхови“ су бољи од гетеовског оригинала (Ueber allen Gipfeln ist Ruh). Али то је изузетак који никада неће постати правило.

14. „Лакопис“ — наш је особен непријатељ. „Лакопис“ говори о равнодушности срца и потцењивању читаоца.

15. Стил и стилизација нису исто. Хладна стилизација доводи до извештачености језика.

16. Преводилац, следбеник лингивистичке методе, слично буби, пузи по тексту и посматра сваку реч кроз огромну лупу. У његовом преводу речи су преведене „научно“, али књигу је тешко читати, јер превод уметничког дела није превод речи.

17. Откуд ти знаш како ће схватати песника кога преводиш сутра? Ти га преводи онако како га ми данас видимо.

18. Ако је дело које преводимо написано у 12. веку, то не значи да га треба преводити језиком „Слова о полку Игорову“. Али, превести га на наш колоквијални језик, такође не ваља.

19. Преводилац, који копира, буквално преводи грузијске мере, јурећи за малим губи при томе велико. Мера је на превару добијена, али читајући такве стихове немогуће је и схватити о чему се у њима говори.

20. Један преводилац са источног језика, где се неретко среће десетострука рима, могао је сваки садржај да сложи у систем: любовь — кровь — свекровь — морковь (љубав — крв — свекрва — мрква). Његови стихови су били више него необични, но они су и објављени.

21. Постоје слике које, када их аутор изрази, терају читаоца на плач, а у буквалном преводу на други језик изазивају смех. Зар ћеш засмејавати људе тамо где би требало да лију сузе?

22. Како си дошао до тога да ти је стваралаштво песника кога преводиш дато у наслеђе, као дедовина? Шекспира су преводили десетак пута и још ће га најмање толико пута преводити. Успех превода — дело је времена; он не може бити дуговечан, као оригинал.

1954.
Николај Заболоцки

Превео: Александар Мирковић
Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Мисао – слика – музика



Срце поезије – у њеној је садржајности. Садржајност стихова зависи од онога што аутор носи у души, од његовог поетског осећања света и његовог погледа на свет. Будући да је уметник, песник је у обавези да са ствари и појава уклања њихове уобичајене, свакидашње маске, да покаже чедност света, тајнама препуно његово значење. Уобичајен склопови речи, механичке формуле поезије, реторика и менторство пружају поезији лошу услугу. Онај, који види ствари и појаве у њиховом живом облику, наћи ће и живе, несвакидашње начине спајања речи.

Све речи су добре, и готово све одговарају песнику. Међутим, свака појединачно узета реч, није уметничка реч. Реч добија свој уметнички облик само када се на одређени начин споји са другим речима. Какава су то спајања?

То су пре свега спајања смислова. Смислови речи ступају у бракове и праве свадбе. Сливајући се, смислови речи се међусобно преиначују, рађајући преображај смисла. Атоми нових смислова граде гигантске молекуле, који, са своје стране, стварају уметничку слику. Спајањем слика управља поетска мисао.

Слично као што је у микроскопском телашцу хромозома предодређен карактер будућег организма, тако и повезивање смислова на уобичајен начин, одређује општи облик и смисао уметничког дела. Којим путем да иде песник – од појединачног ка општем или од општег ка појединачном? Мислим да ни један од ових путева није прави, будући да је гола рационалност неспособна за поетске подвиге. Аналитички и синтетички путеви, одвојени, за песника су неприкладни. Песник ради свим својим бићем, несвесно сједињујући у себи оба ова метода.

Али смисао још увек није цела реч. Реч има и своје звучање. Звук је друго неодвојиво својство речи. Звучање сваке појединачно узете речи нема уметничко значење. Уметнички звук настаје тек спајањем речи. Спојеви који се тешко могу изговорити, у којима се речи тару једна о другу, сметају једна другој, гурају се и газе по ногама – нису подесни за поезију. Речи треба да се грле и милују, плету живе венце и хватају у кола, оне треба да певају, свирају и плачу, оне треба да се дозивају, као заљубљени у шуми, да намигују једна другој, да шаљу тајне знаке, заказују сусрете и двобоје. Не знам може ли се таквом повезивању речи научити. Обично се песнику оно само од себе дешава, па то примети тек пошто је песма написана.

Песник ради целокупним својим бићем истовремено: разумом, срцем, душом, мускулама. Он ради целим организмом, и што је тај рад усклађенији, утолико ће бити виши његов квалитет. Да би тријумфовала мисао песник је оваплоћује у слике. Да би језик деловао, песник из њега извлачи сву музикалну снагу, коју он поседује. Мисао – Слика – Музика – то је идеално тројство коме стреми поета.

Николај Заболоцки, 1957.

превео: Александар Мирковић
Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, О књижевним знамењима и историјским значењима



       
  У Андрићевим „Белешкама за писца“ читамо да и најбољи писац у читаоцу може да побуди само оне сензације које у њему већ постоје. Није ли такав случај и са критичаром и тумачем и делом које тумачи и вреднује? Да ли је увек тачно да се критичар јавља тамо где се „црв скепсе увукао у уметничку веру“ или је његова појава често мотивисана намером да елиминише сумњу у стваралачку реч. Када је аутор/критичар двоструко мотивисан – па је јасно да избор одређених књижевника и њихових најбољих остварења условљен колико потребом да дȃ лични допринос неговању и очувању књижевне традиције (у овом случају Косова и Метохије), с једне стране, и да, с друге, преиспитујући природу колективног идентитета кроз свет књижевних дела које тумачи и сȃм одреди своју позицију према утврђеним вредностима – природно је да ће он своје трагање усмерити ка оним сензацијама које у њему већ постоје. Једино се у том случају писање остварује као „самоосвешћивање“ и остварује креативна симбиоза и духовна сродност између критичареве природе и дела које тумачи.
         Опредељујући се да за наслов књиге књижевно-критичких студија и огледа о српској књижевности Косова и Метохије узмемо два „знака“ – знамења и значења – желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими. Кроз одабране писце и дела, кроз поједине значајне сегменте њихових поетика, које тумачимо као знамења у књижевноисторијском, културном и духовном контексту, покушали смо да укажемо на њихова значења у синхронији, а нарочито дијахронији националне књижевности. Знамења (знак, ознака, белега; наговештај, показатељ, индикација, индиција, симбол, доказ) и њихова значења (оно што нешто значи, оно што се нечим исказује; смисао) тако творе путоказе о духовним вредностима које надилазе историјске датости. Због тога смо, руковођени начелом да тајну историје не би требало тражити у метафизици, него у поезији, јер је „историја тамо где је човеку дата победа над смрћу“, покушали да претекнемо време и будемо мудрији „за читаву вечност свога тајног искуства“, тако што ћемо од смрти спасити оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење, баш као што препоручује Зоран Мишић у чувеном есеју „Шта је то косовско опредељење?“
         (...)
         И премда је и историја књижевности већ утврдила да у корпусу српске књижевности настајале на историјски и духовно значајном простору Косова и Метохије нема много остварења која би могла да уђу у вредније антологијске изборе, избор који је начињен овом књигом указује на репрезентативне књижевне вредности, почев од дела Григорија Божовића с почетка XIX века, до оних књижевних остварења насталих на крају века, који је донео крупне историјске промене, а са њима нужно и промене у самој књижевности. После геноцидне агресије спроведене на Косову и Метохији, државног и националног пораза који је доживео српски народ, а са њим и култура и књижевност, српска проза је проживела и проживљава најтежи кризни период. Ратне страхоте, погроми и сеобе учинили су да се прекине деценијски континуитет књижевног израза, а да се у расејању пишу дела за која више ни сами нисмо сигурни да ли их можемо назвати косовскометохијским романима или њихове ауторе косовскометохијским писцима. Њихова поетика нужно је везана за последње историјске догађаје, јер су и сами аутори били актери у креирању нове историје која је српском народу одузела право на властиту територију, на своју културну и духовну баштину. Територија на којој су зачети корени српске државности и духовности постала је митска пројекција у књижевности насталој у расејању. Тематизација актуелног историјског тренутка тако је постала новим моделом романа, баш као што је историја нашла своју уметничку пројекцију у приповеткама прозаиста један век раније.

Марија Јефтимијевић Михајловић, из уводне речи у књизи Знамења и значења (огледи о српској књижевности Косова и Метохије), Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2018, стр. 7–9.