Категорије

недеља, 21. јануар 2024.

Десанка Максимовић – РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

 

Нико, Косово, не оплака

твоја понижења и невоље,

нико те не узе у заштиту,

нико не јаукну до облака.

Нико ван твојих брда и равница,

нека ти је патња лака,

нико те, Косово, не оплака

ван твојих брда и твојих река.

ван твојих планина и облака.

Нека ти је судбина лака.

Нико те, Косово, не оплака

сем потомака

твојих планина и твојих река

и твојих облака.

Нека ти је судбина лака.





петак, 19. јануар 2024.

Бранислав Матић – ХРАМ ТИШИНЕ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ




           Одмакло се путем „од егзистенције ка есенцији“, напред ка почелу.

Од Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

Тријадом мисао–реч–чин.


Ова поезија, сва, исходи из scientia sacra. У њу је уграђено древно знање, свештено и целомудрено, она је његов израз. Свето знање које „у слави живи“, највиши облик спознања. „Мисао којој је висина дом.“ Не постоји оно да би било тајно, него је тајно да бисмо ми уз њега могли постојати, да бисмо га могли носити. Све друго што се може рећи о поезији Марије Јефтимијевић Михајловић стаје у ово, јер је ситније и споредније, јер се подразумева, јер је све у свему. Да бисте разумели ову поезију, морате бити будни. (Књижевно-критичарска и књижевно-историјска аналитика није неопходна, напротив.) То је поезија прожета метафизиком првог објављења Творца у творевини и баштином тумачења, потом и судбином оног који је „пао као Човек а буди се као човечанство“. А „пут на горе и пут на доле један је те исти“.

Све битне тачке древног метафизичког пута уз Гору посвећења су ту: тишина, једноставност, мелодија, велови, праг безвременог, обред кроз који се занавља свет, самопрегор у којем нестаје мало себично ја. Боготражитељство по унутрашњим пространствима. Сан о повратку у Један, чежња за Целином. Сећање на рај, на златно доба. Поимање да се Један, располућено на два, може поново васпоставити тек у три. Мистика тишине. Мистика светлости. Мистика оцеловљења. Мистика љубави као творачке силе (Бог љубављу држи свет). 



У поезији Марије Јефтимијевић Михајловић нарочито место – изнад свих местâ и временâ – има тишина. Тишина је песниково најдубље „осећање Бога“, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, почетак и крај. Питагорин „први камен храма мудрости“, „највиши степен молитве“. Јер ова поезија је глас који је спознао записану древну баштину и притом чуо, препознао, себе. Човекова душа која пева да би призвала Даену, своју небеску парњакињу чији је одраз (као у песми „Места која сањамо“). Реч која нас „у исти мах поништава и ствара“. „Самог себе без остатка дати.“ Тако се ступа у вечност, у „почетак свега и почетак нас“. Да, „бити светлост, блистав бити“. Бити првобитан.

Ова поезија је „онтолошко искуство“, студија о бићу, хроника будности и спасења, лични духовни пут. Подсетник души на том путу (отуд толики императивни инфинитиви без наредбе, благодатна упутства). Древна баштина дамара овде, кћи њена расплетених коса, у белој одори крај водопада, буди је успаванком. Божански парадокси бивају музика и не дају нам да заборавимо ко смо. Наше душе постају свесне Душе, знају да су од ње потекле и у њу треба да се врате, са њом опет споје. Бог је блиска недокучивост, као код Хелдерлина, као код Хамваша, као код Борхеса, као код светих отаца.

Из Храма тишине извија се мелодија, песников пут ка себи, у прајединство, ка небу у нама. Сроднички је ослушкују и Новалис, и Силезијус, и Настасијевић, и Гијом де Лорис, и Алек Вукадиновић, и Пајсије Светогорац, и Иван В. Лалић, и јеванђелисти, и сва орфејска баштина, и Рилке, и Цветајева, и Миљковић, и Исидора Секулић, и Попа, и Јустин Ћелијски...

Не може се на овом свету рећи ништа више и важније од тога. У томе је и љубити и рађати, и живети и умирати, и волети и певати, и падати и устајати. У томе су и Симонидине очи, и Обилићев завет, и вино из Хоче, и величина Бановића Страхиње, и Звечан и Дечани, и ковчежић прадеде Огњана, и спајање њих двоје у „вечном тренутку“. У томе су и сви који су, недорасли, изневерили.

У томе су и бол и његов смисао. 

„Само један бол од давнина... ископана светлост која пева са прозора унутарњег вида...“

У прилог овоме и „Чежња“, „Тајна смисла“, „Легура“, „Срце руже“, „О космичкој мери ствари“, „Божанством такнут“, „Мисао“... У прилог овоме Храм тишине.

 


уторак, 16. јануар 2024.

Милан Кашанин – ПАТРИОТИЗАМ И УМЕТНОСТ

 

Патриотизам у уметности [...] не користи само уметнику; он користи и уметности, јер је чини приступачнијом. Опасност је само онде где има патриотизма без уметности.


Ђорђе Јовановић, Персонификација Србије (1909)




Ралф В. Емерсон – ДУША ЦЕЛИНЕ ИЛИ ВЕЧНО ЈЕДНО

 

Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима.

Р. В. Емерсон, Духовни закони 


Паја Јовановић, око 1905.

(Глава девојке, студија)




Ралф В. Емерсон – ЧОВЕК ЈЕ ПАО, АЛИ ПРИРОДА СТОЈИ УСПРАВНО

 

Едуардо Гоја, Пролеће (1901)

    Човек је пао, али природа стоји усправно, и служи као диференцијални термометар, да показује одсутност или присутност божанског осећаја у човеку. Ради наше слабости и себичности морамо поглéдати на природу. Природа ће погледати на нас тек онда када се будемо опоравили. Ми гледамо сетно запенушани поток. Кад би нам живот текао правом енергијом, онда би могли застидети поток. Река ревносног живота блиста у правој ватри, а не у рефлексу сунца или месеца.

 

Р. В. Емерсон, Духовни закони


недеља, 14. јануар 2024.

Николај Берђајев – ТАЈНА ЈЕ БОГ

 


За мене је карактеристично осећање да се овим чудновато датим светом не исцрпљује реалност, да постоји и свет другачији, реалност метафизичка, да смо опкољени тајном. Све далеко од Бога је провинцијско. Свет проживљавам као свој духовни пут. Ралигиозни живот је увек лични и он је личан управо у свом продубљивању. Никада нисам претендовао на црквени карактер моје религијске мисли. Тражио сам истину и проживљавао као истину оно што ми се откривало. Понирем у дубину и заустављам се пред тајном света, тајном свега што постоји. И сваки пут са изузетним интензитетом осећам да постојање света не може да буде само себи довољно, да не може да не крије за собом Тајну, тајанствени смисао. Та Тајна је Бог. Људи нису могли да измисле вишу реч. Негирање Бога могуће је само на површини, дубински је оно немогуће.


Н. Берђајев, Самоспознаја, Zepter Book World, Београд,1998.


 


недеља, 7. јануар 2024.

Алекса Шантић, КОСОВКА

 Сјени Владете Ковачевића    

               

Овамо на Шару! Погледајте доље:

Кô да хрпе круна блистају из траве!

Оно крсташ слете на Косово Поље,


Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве

Ту на старо гнездо спусти се и паде.

Сестре, црни вео скинимо са главе -


Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,

Нека нам се душа у свилу обуче:

Што Косово узе Косово нам даде.


Скрхали смо грубе вериге и кључе -

Јутрос на вратима мученика свије'

Својом златном алком бела зора туче.


Паја Јовановић, Освећено Косово (1913)


Појмо! Откад сунце рађа се и грије,

Све откада звезде у висини броде,

Још Косово нигда лепше било није.


Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,

Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,

Змај Авале сиве. Са лучем слободе


Он калпаке гази тиранскијех трупа.

На молитву! Звони. Одјеци се хоре -

Сва се Грачаница у гримизу купа.


Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.

Ура! Сатана је пао, гротло тавно

Прождрло га... Милош попева из горе...


А уз алај-барјак, као јутро славно,

Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.

Погледајте! За њим низ Косово равно


Васкрснули трепте оклопници стари...


1912.




уторак, 2. јануар 2024.

Халил Џубран, НЕ ПРИХВАТАЈТЕ НИШТА ПОЛОВИЧНО

 

Немојте волети полуљубавнике

Не гајите полупријатељства

Не живите полуживот

и немојте умрети полусмрћу


Ако одаберете тишину, онда будите тихи

Када говорите, чините то док не завршите

Не утишавајте се како би нешто рекли

И не говорите како бисте се утишали


Ако прихватате, отворено то изразите

Не скривајте то

Ако одбијате будите јасни

јер несигурно одбијање само је слабашно прихватање

 


Не прихватајте полурешења

Не верујте у полуистине

Не сањајте полуснове

Не фантазирајте о полунадама


Пола пута вас нигде неће одвести

Пола идеје неће вам донети резултате


Пола живота је живот који нисте живели,

Реч коју нисте рекли

Осмех који сте одложили

Љубав коју нисте осетили

Пријатељство које нисте упознали


Половина је један тренутак неспособности

али сте ви способни јер ви нисте пола бића

Ви сте целина која постоји да живи живот

не пола живота.