Категорије

понедељак, 24. децембар 2018.

Р. М РИЛКЕ, Постоји преда мном тај једини задатак: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Рим [13. новембар 1903]

Драга Лу, необично ме дира чињеница да сад око тебе постоји завичај, кућа испуњена твојим присуством, врт који живи од тебе, простор који ти припада. Да, разумем да је све то споро настајало и могло само споро да настане, јер твој свет изискује реалност и има снаге да изискује. Прво је, и у даљини, Луфрид[1] био малтене као сан, веома крхак и пун предвиђених ствари. Но, он се држао за тебе, и кад си дошла, кућа је била велика и врт бескрајан. То сам осетио тада, и данас знам да је та управо бескрајна реалност, која те је окруживала, саздала за мене најдубљи догађај из оног неизрециво доброг, огромног и топлог доба. Процес преображаја који ме је тада захватио са хиљаду страна истовремено је потицао из твоје неизрециво реалне егзистенције. Никад, у својим плашљивим пипањима, нисам толико осећао биће, толико веровао у садашњост и толико прихватао будућност. Ти си била антитеза свим сумњама и, за мене, доказ да све што додирнеш и погледаш постоји. Све је за мене изгубило свој магловити карактер, тај лебдећи начин у обликовању и распадању, какав је био стил и сиромаштво мојих првих стихова. Ствари почеше да настају, животиње да се издвајају, цветови да постоје. Научио сам се једноставности; научио сам споро и тегобно да је све једноставно и стекао зрелост да бих говорио о једноставним стварима.  
А све се то одиграло зато што ми је било дато да те сретнем у тренутку кад сам први пут био суочен са опасношћу да се препустим безобличном. И ако та опасност не престаје да се враћа, на овај или онај начин и у све зрелијој форми, сећање на тебе, свест о теби, расте ипак у мени до огромних размера. У Паризу, током оних изузетно тешких дана, кад су се све ствари повлачиле из мене као из човека који слепи, кад сам дрхтао од страха да нећу бити у стању да препознам лице свог ближњег, ухватио сам се за чињеницу да ти постојиш, препознавао сам те још у свом унутрашњем огњишту, да ми твоја слика није постала туђа, да се није удаљила од мене као све остало, него се одржава сама у туђој празнини у којој сам био принуђен да живим.  
А и овде, усред распињања с којим сам се поново ородио, била си сигурно место на којем ми је поглед остајао укотвљен.
Добро разумем да ти ствари долазе као што се птице враћају у далеко гнездо кад почне да се смркава. Хиљаду закона, великих и малих, остварили су се с кућом која је саздана око тебе. Срећан сам што она постоји, и имам утисак да њена благотворна дејства допиру до мене довде.   
Моја борба, Лу, и опасност која се надвија нада мном састоје се у томе да не могу да постанем реалан, да увек постоје ствари које ме ниште, догађаји који ме газе, реалнији од мене, као да не постојим. Некада сам веровао да би ми бољи свануо дан кад бих имао кућу, жену и дете, све ствари реалне и непобитне. Веровао сам да би ме то учинило видљивијим, опипљивијим, конкретнијим. Видиш, постојао је Вестерведе, био је реалан, јер ја сам сазидао сам кућу и средио је унутра. Али, то је била реалност изван мене, нисам био интегрисан у њу, нити стопљен с њом. А сад та кућица, са својим лепим тихим собама, не постоји више.[2] Чињеница да знам да постоји још једно биће везано за мене и негде мало дете које нема никог ближег од тог бића и мене – то ми, несумњиво, пружа извесну сигурност и дарује искуство многих једноставних и дубоких ствари – али то ми не помаже да доспем до осећања реалности, до те једнакости у животном стању којој толико стремим: бити неко реалан усред реалног.  
Једино током дана кад радим (веома ретких) постајем реалан, постојим, заузимам простор попут неке ствари, имам тежину, падам, а затим се нека рука испружа и подиже ме. Уграђен у здање велике реалности, имам тада осећај да сам носећи елемент, постављен на дубоке темеље, уоквирен са десне и леве стране другим носећим елементима. Али, сваки пут, после тих тренутака уграђивања, поново бивам камен далеко одбачен, инертан попут травке. А чињеница да се ти тренуци одбацивања никако не проређују, већ бивају, напротив, све сталнији, зар не би требало да ме плаши? Почивам ли тако, потпуно онемоћао, ко ће ме наћи испод свега тога што ме покрива? И није ли могуће да сам ја већ одавно претворен у прах, готово налик земљи, готово изравнан с тлом, и то тако добро да већ преко мене прелази неки суморни друм?  
Постоји, дакле, непрестано преда мном тај једини задатак на који до сад нисам прилегао, иако би то требало да учиним: наћи пут, могућност свакодневне реалности...
Пишем ово, драга Лу, као у неком интимном дневнику, све то зато што не могу сада да пишем писмо, али то не значи да нисам мање жељан да ти говорим. Безмало сам изгубио обичај писања, и опрости ми што је овај начин писања писма тако несређен и грозан. Можда у томе нећеш чак ни видети колико је у њему радости на помисао о твојој кући, па ти га допуњујем с хиљаду најбољих жеља. Хиљаду. Свега.

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 50–54.


[1] Loufried. То је назив који је брачни пар Андреас – Саломе дао својој кући, контрахујући имена Лу и Фридрих. Пар се сместио близу Гетингена. Рилке није виђао Лу још од фебруара 1901. године, кад је она становала у Берлину, у четврти Шмаргендорф. Поново ће је видети тек 1905.
[2] Клара и Рута станују код Клариних родитеља, у Обернојланду.

уторак, 11. децембар 2018.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа


„Духован човек је – сав бол.“
                                      Старац Пајсије Светогорац


Отворим ли слух за векова тишине[1]
кроз ветрове, реке понорнице
  Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.



Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
        „Христос васкрсава, радости моја!“




[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

четвртак, 06. децембар 2018.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВАЛЕРИЈАН КРЕЧЕТОВ, Страдање буди дух човека





 Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.
Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".
Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не т понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, то јест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

Преузето са: https://pouke.org/

понедељак, 26. новембар 2018.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, О размерама



Огроман је напор потребан:
Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу
И смреке, хиљаде каменара белих трепавица
Да распоре планину, извуку тесанике
Из хладног хаоса, зидови да израсту
У геометрију, довољно пространу
Да прими један ветар,
и бронза да се лије
У стубове, у оглавља са љиљанима
Од четири лакта, лавове и палме
И херувиме –
треба саградити храм,
осветлити га изнутра као реч,

Да остане један зид, непорецив,
Пред којим можеш да клекнеш
И плачеш праведно.

Шам-дуд у порти Пећке патријаршије

уторак, 20. новембар 2018.

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разговори о сликарству



среда, 20. август 1952

·        Како гледати слику (или чак икону): критички или се препустити утисцима?

     Спонтано, па ће став или утисак изазвати сама слика! Јер само утисци (а не теорија гледања или читања) непосредан су доживљај саме слике (која је у стању да реалност времена – гледаочев боравак у галерији – преобрази y илузију надвремена, боравак y насликаном пределу)!

·        Како онда схватити слику ако при томе не схватамо и себе, тј. своје утиске, своје искуство гледања слике?

              – Никако!

·        Шта остаје скривено, и кад, и како се то скривено открива?

 Тек y сећању на посматрање слике, јер тек накнадна мисао o сећању на гледање (кад код куће, после посете изложби, пишете тзв. критику, тј. изражавате и описујете свој утисак, свој одговор на посматрану слику)!  

·        Зашто слика није „peбyc” или „загонетка?

         Није зато што нам је тај модел света или човека познат и технички (језиком сликарства) тачно описан! Сви елементи слике се тада разумевају и прихватају y сећању на посматрачко осећање.

·        Како то да из мноштва слика издвајамо једну, ону за нас „праву?

– Слика ипак делује (ако делује! ако имамо слух  расположење, тј. оживљено и преображено искуство о слици и сликаном моделу–призору!). Дакле, издвајамо тиме што је то изазвано осећањем, непосредно (без претходних објашњења) и лично, непредвидиво и непланирано, а не по неком „рецепту“ искуства, по некој теорији (о правцима, школама или епохи). То значи да ни слика, ни наш утисак–осећање нису примена или пример неке теорије, естетике (коју би наша слободаодлука–намера могла да примени)... Теорија (и школа) јесте, дакле, могућа само као теорија о „језику, писмености, занату – који је у сликарству само сликарски! а не и тeopија о догађају сликарске уметности (која је доступна само гледаочевом осећању сликарском), а осећање остаје – једнако y гледаоца, као и y сликара – увек природно, лично и спонтано!

среда, 27. август 1952.

Слика (или, свеједно, икона) изражава сликарево (или иконопишчево) осећање, а растављање „слике (тј. стеченог утиска, искуства, сећања на осећање и доживљај слике), растављање на посебне елементе је мишљење о слици.  
При томе оно може да буде и анализа мајсторског заната сликара, а не анализа (тобожња „психоанализа“) осећања (које се изражава само поетски, уметнички, духовно).  
Све ово што говоримо о уметности противљење је метафизици или „психоанализи“, тј. све је то доказивање да метафизика (или чак психоанализа, или психијатрија) није способна да објашњава уметност, веру и морал.
Елементи сликарског заната (тј. сликарског језика y приказу света) су: сиже (тема, модел, предмет, свет), форма, цртеж, боја, композиција...

среда, 3. септембар 1952.

Сиже y класичном сликарству као „сликарски опис природе”? – Да! али шта је y том опису сликарско (или пак уметничко, књижевно, поетско y природи људског бића!), за разлику од искуственог, научног описа?
Тајна уметничке садржине, уметничке природе сижеа (модела) је y томе што сликара (а на свој начин и гледаоца-уживаоца) модел или предео подсећа – не на природу модела, него на свој сопствени доживљај, на сопствене људске догађаје, на присуство (као на васкрсење) значајне блиске личности са којом се гледалац иначе радо поистовећује,   
тако да је свака слика оживљавана гледаочевом (пре тог уметниковом–сликаревом) платонском идејом, истинском, а преображеном представом!
па је гледаочево осећање одговор на изазов идеје – коју видимо и доживљавамо y уметниковој слици (или y иконопишчевој икони)!

среда, 10. септембар 1952.

Цртеж и форма волумена су линијом и бојом – занатски елементи који тек преображајем искуства–опажаја (догађајем уметности!) постају сликарски, тј. постају илузија простора (три димензије) – на површини (две димензије)! Већ сама та илузија (дејство игpe, ludus, уигравање, illusio, уживљавање y игpy) јесте – осећање, јер – тек оно отвара и нераздвојно јединство и целину тројства, тајну „осећањемашта–илузија.
Илузију (идеју) сликаног(!) простора (света, природе, реалности) само y осећању (не y искуству) видимо и гледамо као истину простора – објективну, показиву истину простора, убедљивошћу јачом од научне! Само y чуду осећања!
За осећање ми немамо слободу, јер оно није планско, не настаје нашом намером и одлуком, него је чудо, спонтана животна сила (која није мисаона, него) спонтани покретач маште која (y идеју–Лучу) преображава – не саму стварност, простор, облике, лица, него нашу (али истиниту, проверену!) слику, представу те стварности.
То је спонтаност (као илузија тј. привид, непредвидиви на– пет или удар) уметничког тројства „осећање-машта–илузија?
Ипак, та илузија (тај привид волумена, простора, материје на површини слике) условљена је знањем језика (у сликарству језика сликарског!), тј. наученом перспективом (геометријском, линеарном и ваздушном) која није исто што илузија, илузорни преображај реалности који би настао осећањем, него реалност перспективе, као знања насталог мерењем. Загонетка уметности је, дакле, y осећању, а заната (језика) y знању!

Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, стр. 118–121. 

понедељак, 19. новембар 2018.

ПОЛ ВАЛЕРИ, О архитектури



Улазна врата манастира Студеница 
Прича, мимика и игра у позоришту могу да изазову сузе захваљујући томе што репродукују тужне појаве из живота.
Али ако ти архитектура, која у твојим очима није повезана ни са чим људским (или хармонија у нечему другом, која је готово неподношљива у својој прецизности, попут дисонанце) измами сузе, та навала емоција које су спремне да потеку из непостижних дубина тебе самог – заиста је непроцењива јер ти показује да у себи гајиш осећања и према небитним стварима које су бескорисне за твоје постојање, твоју судбину, твоје интересе – за све интересе, околности, које те одређују као смртно биће.

среда, 14. новембар 2018.

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ, Трагање за изгубљеном хармонијом


 1. 
Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је, коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору.  И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014.

Преузето са блога Александра Мирковића: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com

уторак, 13. новембар 2018.

П. П. ЊЕГОШ, Сан Вука Мандушића


 Ал 'је ђаво, али су мађије,
 али нешто теже од обоје?
 Кад је виђу да се смије млада,
 свијет ми се око главе врти.

 Па све могах с јадом прегорети,
 но ме ђаво једну вечер нагна,
 у колибу ноћих Милоњића.
 Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
 ватра гори насред сјенокоса,
 а она ти однекуда дође;
 украј ватре сједе да се грије.


 Чује да свак спава у колибе.
 Тада она вијенац расплете,
 паде коса до ниже појаса;
 поче косу низ прса чешљати,
 а танкијем гласом нарицати,
 како славља са дубове гране.

 Тужи млада ђевера Андрију,
 мила сина Милоњића Бана,
 који му је ланих погинуо
 од Тураках у Дугу крваву.
 Па се снахи не дао острићи:
 жалије му снахин в'јенац било
 него главу свог сина Андрије.

 Тужи млада, за срце уједа,
 очи горе живје од пламена,
 чело јој је љепше од мјесеца, –
 и ја плачем ка мало дијете.

 Благо Андриј 'ђе је погинуо –
 дивне ли га очи оплакаше,
 дивна ли га уста ожалише...