Категорије

недеља, 27. септембар 2020.

Ребека Вест, СТАРА СРБИЈА – КОСОВО (I)


(...) Али мир Косова нас је потпуно смирио. Његов прототип је равница код Солзберија[1]. Земља се ту пружа као опуштени спавач у колевци готово безобличниих брегова. Није то потпуно равно земљиште. Ту и тамо се уздиже раме или рука под главом спавача. Али то поље је у сваком случају опуштено и пасивно, без оног активног духа који испуњава планине, шуме и сликовите долине. Оно је активно само на начин заспалог тела, по ономе по чему се сам разликује од смрти и без чега би равница била пустиња. Ту трава пробија ледину, незасејана поља чекају боља времена, а жито расте у висину али се не зелени, и нема ничег другог осим тих једноставних знакова живота.  


Небеса која надсвођују ово поље нису само шира већ и виша него иначе. Ту облаци као континенти плове у висинама, под сводом чије је значење простор а не боја. Овде је владала светлост. Њени зраци, већ златни од близине лета, благи због кишовитог пролећа, распростирали су се лагано на све стране откривајући остатке снега на врховима планина које су биле заклоњене колевкама брегова и беле блокове новог насеља у загрљају косих поља, и обасјавајући пут у долину стаду оваца које се, жуто и црносмеђе, вукло спорим кораком бесловесности. Те куће и та стада су доказивали постојање света људске активности: хиљаде људи и жена, чак и десетине хиљада, живеле су, радиле и знојиле се на Косову. Али то поље их је упило у себе и поништила својом равнодушношћу. Пред нашим очима је избијала основа нашег свеколиког несклада, темељ свих наших каснијих трагедија: расцеп између човека и природе. Када у детињству паднемо на земљу, разочарани смо што је тако тврда и што нас тако боли. Када одрастемо, очекујемо мање очигледан али екстравагантнији склад између нашег живота и оног што га окружује. Свим женама, а и многим људима, чини се да их судбина бар једном у животу мора довести на шумски пропланак осветљен месечином и доделити им љубав достојну те лепоте. Временом, морамо прихватити та је земљи свеједно ако паднемо и озледимо се, и да на шумском пропланку често нема ничег осим месечине. Онда се почињемо тешити љубављу која је плод трезвеног суда и цвет савршене случајности. Чак заборављамо да смо некад били потпуно наивни што смо и желели потпуни склад између човека и природе. А онда одједном, пред призором несклада, када угледамо место трагичног историјског догађаја, које се с осмехом зелени уместо да је опустошено, или када пролазимо поред баште у цвету док идемо у спроводу, сетићемо се свог разочарења тим првобитним нескладом и обузеће нас горка туга. Земља није наше мајчинско крило. Она нам није нешто посебно наклоњена. Не можемо јој веровати да ће бити на нашој страни. Од ње смо сачињени, њена трава је наше тело, она нам дозвољава да је газимо, али то је све што ће за нас учинити. А будући да земља није оно што смо ми, односно симбол судбине и Бога, ми смо сами и престрављени.

Више него и једно друго историјско место које знам, Косово изазива такву тугу. Оно се мирно простире према огромним и благим даљинама, нежни ветрови га милују као што тканина клизи преко огледала, окрећући класје његовог жита ка светлу. Оно изгледа невино, а то је најгори вид кривице. Јер оно је претрпано мртвима који нису мртви само као појединци, него с њима у гробу почива и њихова цивилизација.


Ребека Вест (Сисили Изабел Ендрус), „Стара Србија – Косово (одломак)“, Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију, превео са енглеског, приредио и написао предговор Никола Кољевић, (треће издање), БИГЗ, 1995, стр. 362-364.




[1] Salysbury – главни град грофовије Вилтшајр у Енглеској, који је смештен у долини реке Ејвон.

среда, 16. септембар 2020.

Марија Јефтимијевић Михајловић, САН ПРАДЕДЕ ОГЊАНА

 

Витак као младо дрво јасена,

прадеда Огњан је кренувши у рат

пригрлио уз срце две важне ствари:

џепни сат оца Јефтимија

да му у хладним ноћима преко Албаније

куца као срце сањане жене

чији га је глас кроз мећаву дозивао

обећавши топлину под својим скутима,

топлију него под снежним ћилимом,

што му сву ноћ приповеда бајке о сну

варајући га, да му очи заувек склопи,

ту у далеким страшним планинама

чији је и само име проклето...

 


И поред сата ковчежић са сновима

о животу који је тек требало живети,

деци коју је требало изродити,

оној која ће оправдати његов страх

да има нешто страшније

и вредније од такве ноћи

- ДОСЕГНУТИ САН О СРЕЋИ -

Дочекати јутро под ледом и куршумима

Под јауцима, ранама и празног стомака

И вратити се са ковчежићем

бременитим од историје...


субота, 12. септембар 2020.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ, Велики друг

 

За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији


Целу ноћ леђа сам грејао

Прислоњен уз туђе плећи,

Целу ноћ, снег на сметове је вејао,

По стопама мојим, по срећи.

Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава

Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,

И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;

Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!

Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку

О томе, како нема хлеба (а има л бога!);

Тек при првоме јутарњем зраку

Сазнадох лик суседа свога:

То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,

Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –

Затим пи много воде.

Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!


О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,

У чијем крилу често почиваше ми глава,

Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,

Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!

Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,

И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:

О, нико радосније није целивао свога брата,

Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!

И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.

Притајих своју болесну руку близу његова даха:

То ме последњи живи угарак људства греје!

He, ja немам чежње, ни савести, ни страха;

Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.

Р. Петровић, "Велики друг", почетак песме (1926)

Приљубљујући се уз туђа леђа,

И с руком надувеном у недрима,

Најлакши уздах када ме вређа;

О, како страшна беше та зима,

Када се припијах уз незнанога.


Корачам опет, опет ми чело гори,

Свежи предео главу опет ми болесну хлади;

Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –

О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!

Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;

Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега,

Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега!

Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!


Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;

Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!

Међ људима раскида се закон реда и милости,

О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости!

Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета:

За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света;

Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега.

Само застанем, a белина ми заигра пред очима,

Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;

Како то да раније нисам видео,

Како то да раније нисам успео:

Сад склопим очи и осећам како је живот ту,

Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.

 

Ето ти, што су с Њим, гладни свег – живота, смрти –

Што само мисле како да чмавају, како да леже,

Ето ти, чија су уста згуљена, a у мислима шкрти,

Што двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;

Ето ти, који тако красно научише да просе,

Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;

Да пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:

Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,

О, та зар ништа не може да их веже! – Ништа!

 

Гле, гле, како у царском вознесењу

Падају оклопи са тела,

И цепају се труле крпе

Пред бескрајношћу откровења;

Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;

И све су зрачније очи у хрпе

Хаџија, с којих падају одела.

Све провиднија је њина кожа,

Виде се како струје сржи кроз цеванице;

Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.

У жена се чак провиди чедо у утроби.

(Почива ко бурма заручника у кутији),

Огромни ме поглед његов плавила зароби;

Ја не сретох никада поглед заноснији!

 

Онде по дивним пољима смо бљували,

О, корење, о, кајмак трули, пун гљива,

О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,

Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.

 

Јер прошло је време богатства,

И дошао је час да се умире;

Бескрајне сметове снега и осенчења плава

Као смрт сама, пред нас, да застире.

 

Прескупо плаћам исхрањење,

Грозница помаже да се верем,

Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење

Модри и плави траг нигда с лица да сперем;


И већ малаксао лежим по снегу,

Дубећи слику свог страшног тела,

О, снови моји, снови, одједном ту се легу,

Под провидношћу, гле, овог, несразмерног одела.

 

Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;

Они не дршћу више – чим би! – нити зеница им је слепа,

Са заносом гледају само планину, као Христа.


У гладног, ко бурма уста скорела око зуба;

Вечности муж, језик му црн, a глава на штапу стоји;

Сваки час му се чини, на ивици је самој руба

Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.


Као облаци, као мора, тако се, ето, одело цепа,

Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;

Као одвратност, као смрад, и као крљушти,

Тако се с крпе крпа, боље још с тела, љушти.


О, топли додир руковања,

Што згреје зачас смрзлу руку;

Већ сам заборавио пландовања,

И сваки је звук замро у јауку

О, топли додир руковања!

 

Већ се на видику губи врх планине,

Коју сам пре два дана препешачио;

И друкчије је чак, за мене, живот онда значио.

Помакоше се за два дана све истине.

 

Зима ми скроји хладно одело,

Под њиме тело неће да трули;

Звери ће бити тек за јело,

Када пролеће кору згули;

О, хладно је моје, брате, одело!

 

Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;

Са топлим дахом незнанога;

Нит суза пали, нит брани веђа

Од слане што се спушта с бога,

О, милостиви сусрет леђа!

Ко сами мрачни зид да пипам оком,

Тако се слепо шире ми очи:

Очајно се ширим плећком ил боком;

A оштри ваздух дисање кочи,

Док га не затрпах капом дубоком.

 

Час мишљах: То ли је то што спремаш,

Ти, Вишњи, за душу младу кад чезне;

У гадост, себичност, умор и ваш,

Последње људство моје да згрезне:

Зар да ме разједе умор и ваш!

Ил склопим очи a врат ме гуши,

Отпуштајући све тела болести!

Пљујући међ очи самој души,

Шапуће: "Све ћеш напором стрести",

A истовремено снагу суши!

Ил склопим очи a Он ми рече:

"Зар не осећаш да си гладан?"

A нашто! Ето друго вече,

Да у трбух, без круха, уђе сан;

Та зар је то тек тако: друго вече!

 

– О, проклети, о, гадни враже;

Зар ништа боље, зар ништа блаже,

За душу ову што је слепа,

Грдобност твоја да јој каже!

 

Пружах чутуру овоју слеђену;

Он пи, пи, чињаше се сатима,

Воду ту, длановима крављену;

Како се не опи, ил следи, од пијења тога сатима.

 

Сад нам свитања одједном прелише лица,

Још смо од вечери тако лежали,

Из ока оног плављег од љубичица

Синуше погледи поспали;

Крвави одједном бише шињели!

 

Гле, како лагано свиће зора;

Све више ти упознајем поглед и уста:

Тако се диже сумрак са гора,

Тако су јутра чудна и пуста,

Кад спада снежно рухо са бора:

Да спадне страшна зора са друга

И леш измили иза јела,

Што се и самом плавилу руга –

Васкрсли леш из одела.

 

Српски официр на гробу свог сина јединца на Кајмакчалану


Па свака нова зора другим се лицем јави,

Други незнани друг о себи ређа приче;

Стално ми туђе раме одмора пружи глави,

И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),

Сусретнем његов поглед одједном да се плави;

И да се смеше уста у нади ил искушењу:

То бива тако изненада, он довршује своје речи

Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу –

Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи –

Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!

 

Свуда, између два брега, препречи мене линија,

Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;

Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,

A истинско презирање, и срџба, настањује се у грудима,

Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо,

Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах: О, колико слеп!

Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром је леп.

 

То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух;

Ја не само што примах живот, већ љубим му, гле, сјај;

Стопут проклетство природи која у робу разви слух

Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!

О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,

По лицу! О колико онда бејах заслужан њеног сна!

Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!

 

Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,

Питање морала; о, оно исто: постојати ил не;

Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље

И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!

Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,

Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду – снежне руже!

Па спавај, ти, бар сад, чији сан је ко лудило,

И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;

Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило,

Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.

 

О, боже, боже, зар је могуће!

Да мртви друг свиће крај мене;

Умрети од смеха ван своје куће,

Крај ноћног друга, без драге жене!

О, боже, боже, зар је истина,

Да са самртником сам о небу говорио;

Да оно уз шта се загревах, беше грбина,

Незнанога, са душом који се борио.

 

О, боже, боже, зар је могуће

Да први пут кад загледах лице

Мртвачко бледило откри свануће,

A ноћ затрпа собом убице!

 

И не знајући, последњи пут згревах му руке,

Последње људске слушах тад речи:

Још уво ово буди те звуке,

Што трулеж младог грла не спречи.

 

Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,

Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;

С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!

 

То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,

Ја загревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија!

Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,

Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!

Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,

Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора;

Само хладан леш друга свог, Човечанство цело да умире,

Зар би се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!

 

О, која би ти вера изрекла опроштење,

Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;

Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,

Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!


Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,

Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,

О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом!

Ал немађах, ни онда, брате, суза, да бих те оплакао.

Таквога у пустињи за собом остављах свога друга.

О, руке ове освећене, што згреваху његове руке,

И света нек је ноћ – ова божићна туга –

Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.


Гле, опет небо и све! и опет видех море!

Дођоше најзад страсти жуђења!

Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:

Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!


Али више се не помути никад провидност духа, ни тела,

Ево корачам опет преко широке пустиње снега,

И дижући бескрајна – мишљу – небески рубља бела

Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!


уторак, 08. септембар 2020.

Миодраг Павловић, СВЕТА ГОРА ЈОШ ПОСТОЈИ


Упознавање прошлости понекад ствара човеку осећање да му се живот продужава. Знати како су ствари изгледале некад и како са њима стоји y данашњем времену, није мала привилегија. Може се уживати у томе што се познају спорови древних времена и што смо сведоци како су се давне контроверзе расплеле касније или у наше време. Таквим начином живе у нама мисаони распони више раздобља одједном и ми постајемо умно дуговечни толико да то понекад личи на праву бесмртност. Међутим колико је старих контроверзи временом заиста било решено, a колико је њих било само стављено у страну? Међу старе, важне контроверзе спадало је и питање где је био рај. Једни су веровали да је рај постојао негде на земљи y источним географи ским просторима, други, да је представа раја спадала у алегорије, односно да je рај постојао негде с ону страну нашег света који сматрамо за стварни. Противречна мишљења нису добила свој дефинитивни одговор, И том стању ствари, тој неразрешености ништа не помаже одговор да раја можда није ни било, и да је питање било погрешно постављено. Једино: ми га више не разумемо, па немамо потребе на њега да одговарамо. Или?


Са Светом Гором је било као и са рајем. Већином смо замишљани да је она некада постојала и да је у данашњем свету више и нема, иначе, зар не бисмо два-три пут годишње одлазили тамо на изворишта светости, y простор правог, посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после другог светског рата идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити, обићи. Тако je вepyjeм и византијски Грк из Александрије Козма звани Индикоплов решио да отпутује до Индије и да прошири или потврди географска знања свога времена. И поред дуге пловидбе, он до Индије није стигао; најдаља тачка његовог путовања, као што се у нашем веку десило и Херману Хесеу, великом поштоваоцу Индије, била је острво Цејлон. Ни тај домет за она времена није био мали, али открића Козме Индикоплова била су много већа: он је открио бурно место на којем надире океанска вода; место од којег настају океани, где се такозвана хришћанска географија претвара у митску топографију. Мапа реалног света је могла бити закључена. Индија није била откривена иако се морепловац налазио на добром путу.

И Света Гора се тако може откривати на телесној географији, а да се промаши као духовно и алегоријско присуство. Она се може открити као исечак рајске природе и истовремено видети да је она за подвижнике предео великог мучилишта по којем искушитељи харају као некада међу првим монасима у скровиштима египатске пустиње. Многи путници који су тамо ходили могу се питати да ли су у Светој Гори заиста били, а они који су у Светој Гори остали, можда је телесним начином, као путници, никада нису ни тражили. Но поред очевидаца Свете Горе и њених искушеника, чувара, малои великосхимника, следбеника мале и велике схеме, не заборавимо постојали су и у овом духовном забрану они коју су из пепела дизали срушене или урушене манастире, у пожарима изгореле конаке, пиргове и тврђаве, они који су из ватре спасавали иконе и свете књиге, који су као свети просјаци ходили по православним земљама молећи за прилоге и поклоне, да би овај простор молитвене чедности могао да опстане, да се не преда ни хујању ноћних демона, нити хотелијерима жељним чистих и пространих плажа, и бистрог мора, модрог и сињег као да је на небесима пречишћавано.

 

Миодраг Павловић, Отварају се хиландарске двери, стр. 7-10. Из књиге: Хиландар у књигама, Народна библиотека Србије, 1998, стр. 162-163.