Категорије

субота, 18. јануар 2020.

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ, Камење љубави



(Годинама је приштински свештеник Мирослав Попадић скупљао камење којим су га гађали. У марту 2004. спаљен је његов храм и дом)

На нашег оца Мирослава
Сваки камен пада,
Кад га подигне рука
Он сам полети и погоди,
Пола му пута од мржње, а пола од љубави,
Па удари као плод,
Као радост на њиву
Отац му обрише своју крв,
Сакрије га да се не стиди,
Утопли другим камењем,
Стави поред зида,
Да се нови камен учи
Будућем реду и слободи у заједници.
 

Отац је сваки камен закрстио,
И дао му име.
За зло што му је лет даровало,
На кољенима молио.
Кад су му запалили кућу,
Знао је да ће камен
Одољети ватри.
Од камена што му је пао на срце
Сазидали смо храм,
Сам се дијелио,
И пунио руке мајсторима.
Данас, кад отац није ту,
Ми улазимо у његово топло срце.

Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама», Приштина, 1999.

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ, Мајка



Моја мајка би са царске трпезе
устала гладна,
она не дише,
она штеди ваздух,
кад смо и ту.

Она окопава кукуруз ноћу,
чује се само мотика,
моја мајка не постоји,
ја сам је измислио,
Баћо мој!

Са оцем никад није спавала,
а ми смо се рађали
црни, тихи и мали,
она је света,
она је змијородица.
 
Иван Мештровић, Мајка

Она се много плаши мрака,
а једном је носила сплет змија,
у нарамку дрва.
Касније их је све рађала,
у изби, у пртини.

Моја мајка је зрно жита,
између два камена,
и птица што покушава,
да дохвати, да поједе,
то исто зрно.

Она има руке ко гроздове,
браћемо их,
последњег дана,
за вино, за причест,
за сан о мајци.

Живојин Ракочевић, Глад, «Панорама», Приштина, 1999.

недеља, 05. јануар 2020.

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Песма детињства



Кад је дете било дете
ходало је машући рукама
желело је да је поток река,
река понорница,
а ова бара да буде море.

Кад је дете било дете,
није знало да је дете,
све је имало душу,
и све су душе биле Једна.

Кад је дете било дете
није имало своје мишљење,
није имало навике,
често је седело прекрштених ногу,
непрестано трчећи,
имало је ковитлац у коси,
и није се кревељило при фотографисању.

Кад је дете било дете,
постављало је ова питања:
Зашто сам ја баш ја, а не ти?
Зашто сам овде, а не тамо?
Кад је почело време
и где се простор завршава?
Да ли је можда живот под Сунцем
само један сан?
Није ли оно што видим, чујем и осећам
само одраз неког Света пре овог Света?
Ако знам да постоји зло,
постоје ли заиста и зли људи?
Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао
пре него што сам постао ЈА,
и да једном ЈА, који сам,
више нећу бити ЈА?

Кад је дете било дете,
давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,
на пари куван карфиол,
а сад све то гута,
не само зато што се мора.
 

Кад је дете било дете,
у туђем се кревету једном пробудило,
и потом никад престало.
Многих људи, тада, добрих му се чинило,
а данас тек пар, ако је среће.
Јасну је слику Раја у себи имало,
да ли баш, пита се сад?
Кад од Ништавила визије
и данас га стресе страх.

Кад је дете било дете,
играло се са одушевљењем,
и сад, има исти онај ентузијазам,
али само кад је посао у питању.

Кад је дете било дете,
било му је доста јабуку да једе... хлеба,
па је тако чак и сад.

Кад је дете било дете,
слатке бобице би му испуниле шаку
баш као што то бобице чине,
па и сад би.
И зелени би му орах горчином језик натопио,
баш као што сад натапа,
и са сваког би врха планинског,
још вишем врху хитао,
у сваком граду великом,
још већем граду клицао,
и ништа се није променило.
За трешњама је до највише крошње посегао,
са страшћу коју и данас поседује,
али и срамежљив пред непознатима,
баш као некад.
Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,
на исти начин као и данас.

Кад је дете било дете,
бацило је штап као копље,
право у дрво,
где и данас подрхтава.

ХЕРАКЛИТ, Душа


"Души граница нећеш наћи, па да свим путевима прођеш;
тако је дубоко (скривена) њена мера."



Хераклит, Фрагменти, прев. М. Марковић, «Графос», Београд, 1981, стр. 45.

УЛЕ МАРТИН ХЕЈСТАД, Душа



Душа је наша слобода да се одредимо према властитом лику, веровали или не да смо створени према божјем (а и Бог има историјски створен лик). Душа је културно формирана димензија којом се издвајамо у односу на животиње, а која није детерминистички подређена неумољивим законитостима каузалности. Душа је израз наше неповредивости, наше рањивости и крхкости, оно што пати када је повређен објекат наше љубави или саосећања. Опстајаће само док ми то будемо желели, док будемо сматрали да имамо неко нарочито достојанство о којем се треба старати, за које се треба борити и које треба штитити као што нас подсећају увиди Хане Арент. Ко има свест о души коју треба сачувати, тај, Ничеовим речима, има „фундаменталну свест о себи, о нечему што не може тражити, наћи, а што не сме ни изгубити“, нечем што не дугује искључиво себи, али што је сам крив ако изгуби. То нешто је недокучиво и превазилази појединца, испуњава одушевљењем и страхопоштовањем, а као збир свих искустава уписује се y аутобиографски палимпсест, јер тим путем човек постаје оно што јесте и што ће бити ако живи y складу са својим најдубљим одговором на питање шта значи бити човек, и човек као ближњи."

Уле Мартин Хејстад, Културна историја душе, с норвешког превела Јелена Лома, «Карпос», 2018, стр. 428.

петак, 03. јануар 2020.

РАДОЈЕ ФЕМИЋ, ОБРАЗЛОЖЕНА ПРЕГЛЕДНОСТ КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОГ КЊИЖЕВНОГ ТОКА (Марија Јефтимијевић Михајловић, Знамења и значења: огледи о српској књижевности Косова и Метохије)




Свеобухваност монографске форме нужно истиче императив методолошког плурализма, нарочито у домену науке о књижевности, чије дисциплинарно браздање се може тек условно прихватити. Удобност искључиве усмјерености на књижевноисторијски или књижевнокритички диксурс изостаје нарочито у приликама када треба дочарати дијахронијску виталност одређеног књижевног тока, али и естетску сложеност репрезентативних ауторских поетика које имају пресудан значај у обликовању традиције.
Монографијом Знамења и значења, Марија Јефтимијевић Михајловић је демонстрирала пуноћу рецепцијског захвата, равноправно поклањајући пажњу свим релевантним сегментима специфичног литерарног корпуса, какав је косовско-метохијски. У том свијетлу може се разумијевати и формулисана насловна синтагма, што у пролошком дијелу ауторка и напомиње: „желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими“. Назначено јединство знамења и значења ваља, дакле, поимати и као јединство текста и контекста чији обликотворни потенцијал није занемарљив. Напротив, изузети контекст у поступку тумачења дјела насталих на простору Косова и Метохије значи пренебрегнути фундаментално питање списатељског надахнућа. Када је косовско књижевно искуство у питању, тумачење престаје да буде уобичајена „надлежност“ поетике и/или херменеутике: оно мора рачунати с метафизичком димензијом духовноисторијске аутентичности, чега је ауторка студије изузетно свјесна.
Уводним поглављем под називом Српски роман и његово место у књижевној традицији Косова и Метохије, ауторка евоцира најзначајније моменте поетичке еволуције романа у цјелокупној српској књижевности, градећи увертиру за експликацију романескног искуства на подручју Косова и Метохије. Почетак својеврснс књижевне  периодизације овог простора ауторка везује за 1957. годину, која представља „први прави датум српског романа на просторима Косова и Метохије“. Те године, наиме, Вук Филиповић објављује роман Трагови, који ситуира у поетички контекст послератних година, у којима је утилитаристичко разумијевање литературе остваривано науштрб естетске компоненте. Стога и назначени роман карактерише као иновацију, будући да је њиме „простор Косова и Метохије први пут добио своју романескну пројекцију рата и револуције“.
Утемељење критичке ријечи ауторка везује за 1960. годину, откад на КиМ почиње да излази часопис Стремљења, „који ће означити једну нову етапу у развоју српске књижевности“.
Правећи преглед књижевноисторијских чињеница, ауторка се ослања на референтне ауторе, попут Радомира Ивановића, Драгомира Костића, Данице Андрејевић и других, али показује аналитичку самосвојност у третирању појединих писаца, на основу чега би се могло рећи да њена студија функционише и као механизам превредновања ауторких поетика које су уобличене у овом временском интервалу. Ауторка баштини периодизацију Драгомира Костића, која укључује три основне еволутивне фазе косовско-метохијске литературе: традиционалистичку (1945–1972), модернистичку (од 1972. до краја осамдесетих година 20. вијека) и артистичку (од краја осамдесетих до завршетка 20. вијека). Да наведена типологија не би остала предвидљиво књижевноисторијско уопштавање, ауторка на примјеру свог повлашћеног писца, Петра Сарића – „најплоднијег романописца српске књижевности овог поднебља“ – показује примјенљивост назначене подјеле, којој валидност осигуравају промјене поетичких струјања, како на индивидуалном, тако и на парадигматском нивоу: „крећући се од класичног реалистичког духа приповедања са израженим осећањем поштовања традиционалних вредности нашег народа, преко модернистичког и артистичког промишљања смисла људске егзистенције, Сарић је ʹрастаоʹ ка савршенијем уметничком поступку, модернијим и атуелнијим темама, не губећи никада из вида елиотовски схваћен поредак или традицију.“
У књизи се одговарајуће друштвено-политичке прилике акцентују онолико колико су о(не)могућавале аутономно одвијање књижевног живота у другој половини 20. вијека, с тим што се наглашава јединственост третиране грађе. „Политички и друштвени преображаји у јавном животу најјасније су се одразили и на књижевни живот и промене унутар њега, али чини се нигде тако снажно као на територији јужне српске покрајине. Последице су биле двоструке: с једне стране, дошло је до изолованости ове књижевности од књижевности матичне државе; с друге стране, таква изолација је развила одређене поетичке специфичности литературе стваране на српском језику.“ Експлицитно казано, послератна репресија комунистичког бирократског апарата, маргинализујући  обесправљеност српског народа, истицала је паролу привидног братства и јединства, и тиме „ограничила уметничке домете романа“. Коначно ауторка нотира реафирмацију националних и духовних идеала, отјелотворених прославом шестодогишњице Косовске битке, након чега ће наступити заокрет у тематској усмјерености косовско-метохијских писаца, који се „окрећу себи, свом националном етимону, потврђујући и подсећајући на корене свог националног и културног идентитета, своје духовности и своје историје“.
Након образложеног, поетичким фактима утемељеног књижевноисторијског прегледа, ауторка ниже огледе о писцима који чине примјерену илустрацију кровног критичког одређења. У том смислу, остварује се аналитичка дисперзивност и хетерогеност монографске студије. Ипак, упечатљиво мјесто припада поетици Петра Сарића, чијем дјелу ауторка посвећује четири есеја која „покривају“ најзначајнија подручја његовог књижевног рада. Пишући о његовим романима, поезији и драми, Марија Јефтимијевић Михајловић доприноси етаблирању Сарићевог умјетничког опуса. „Његова остварења надовезују се на линију стваралаштва Григорија Божовића и Вука Филиповића, а у ширем контексту на романе Михаила Лалића, Миодрага Булатовића, Ћамила Сијарића, Жарка Команина, са којима га повезује мноштво тематских и стилских сродности.“ Изолујући двоструку логику приповиједања као основни елеменат препознатљивости Сарићевог приповједачког поступка, ауторка надахнуто анализира роман Велики ахавски трг, који самтра „нараторском генезом“ романа Сутра стиже господар, чија сценичност је навела аутора на жанровско прекодирање, тј. драматизацију. Уобличавајући хронотоп Бањана, Сарић је, према ауторкином убједљивом тумачењу, превазишао регионалистичку концепцију, транспонојући локално до универзалног, тако да његови ликови истовремено припадају искуству динарског фолклора, али и искуству савремене свјетске (анти)драмске књижевности. Управо у таквој оцјени садржана је препорука за помно ишчитавање Сарићевог дјела, али и текстова других аутора заступљених у књизи, попут: Григорија Божовића, Миленка Јевтовића, Радосава Стојановића, Мирјане Бечејски, Небојше Лазића и других.
Изнесени став професора Небојше Лазића да критички текстови Марије Јефтимијевић Михајловић, обједињени књигом Знамења и значења, „сваким словом, независно од места где су настајали, припадају српској књижевности и култури у њеном интегралном виду“ на најбољи начин потврђује допринос студије учвршћивању свијести о јединственом српском књижевном простору, у којем ће косовско-метохијскио стваралаштво закономјерно и заслужено имати духовни примат.

мр Радоје Фемић




Текст је објављен у "Баштини", гласнику Института за српску културу - Приштина, свеска 49, 2019, стр. 485-488.