...Пут
умеников не мора (...) ићи само поред једног или неколиких дрвета, већ може
да се протеже и кроз читав предео, кроз многе пределе, да, коначно, траје
данима, недељама и месецима. Такво путовање може y његовој свести да не остави
целовиту представу, и сви ће се утисци тада расути на појединости, унутрашње
неповезане међу собом. Међутим, овим би се доказивала тек слабост његове аперцепције
и немање довољно снажне способности за синтезу. Напротив, при већој
аперцептивној лакоћи путовање ће уметнику, као резултат срастања, сабијања, уопштавања
онога што је видео, дати некакву целовиту представу, и ту представу уметност
може да забележи и оваплоти.
9. 01. 1925.
Чим
је ово путовање било доживљено као некаква целина, може постати и њена
представа, бележена и оваплоћавана унутрашњим кретањем. Проницљиви географ има представу
о пространим географским областима, и пејсаж једне области одмах разликује од
пејсажа друге. И те представе, y већини случајева донекле, можда, мутне, ипак
су очигледне и конкретне; било би грешка мислити да их је географ рашчланио
аналитички, и у сваком случају он се приликом разликовања не руководи
аналитичким обележјима. Када би географ имао снажнију аперцепцију, онда би, вероватно,
могао да забележи своје представе о географским областима као уметничке
представе с унутрашњим кретањем. Исто би требало поновити и о путовању уопште.
Али постоји пут још обухватнији од путовања: то је –
унутрашњи уметников пут. Промена уметниковог расположења садржана је
y процесу неког рада; његово удубљивање y приказивани предмет; његово духовно
уздизање; прелазак на нови манир; напокон, читава биографија y целини – такве
су све битније и битније уметникове промене, померања тачке гледишта. Све се то
сабира и бележи y делу као некакав уметников пут. Не „може да улази y састав
дела“, већ неизбежно улази тамо, и уметников покушај да сакрије свој пут и
створи стање тренутности води превари, уметничкој неистини.
У
погледу књижевних дела ови трагови поступних прерада замисли и унутрашњег
уздизање самог дела делимично су проучени. У делима ликовне уметности таквом је
проучавању било поклоњено много мање пажње. Али се и тамо и овде ови трагови
уздизања, својеврсни годови дела,
обично утврђују ради демаскирања аутора кога истраживач лови у некаквој
недоследности, у самопротивречењима и неспоразумима. Трагови уметничког пута
сматрају се тешким недостацима, последицом некаквог ауторовог немара.
Велика је грешка кад истраживач замишља да је пажљивији
од аутора и не схвата да аутор није желео да брише трагове свог стваралачког
пута. Та они улазе y саму структуру, и уништити
их или сакрити значило би лишити дело његове структуре по линији времена.
Читалац или посматрач морају да расту y делу заједно c аутором и да подносе
ломове и преокрете чијим је наслојавањем створена и сама основа дела. Јер то
они, забележени удари таласа Времена, и дају делу његов унутрашњи ритам без
којег је оно мртво и механичко. Ако
се y делу не тражи гола фабула, већ управо оно само, онда y том израстању дела,
његовом ширењу y животу уметника, y тим неочекиваним противречностима,
изазваним, међутим, унутрашњом нужношћу раста, не смемо да не видимо најбитнију
лепоту дела, његову снагу, његову душу.
„Фауст“,
смишљен y свом плану y један мах и написан по том плану, био би неподношљив,
као што су неподношљива америчка здања или аналогно саздана дела Валерија
Брјусова, начињена вољом, а не под утицајем живота.
П. Флоренски, Анализа
простора и времена у делима ликовних уметности, превела с руског Људмила
Јоксимовић, Логос, Београд, 2017, стр. 238–240.
Нема коментара:
Постави коментар