Категорије

уторак, 11. децембар 2018.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа


„Духован човек је – сав бол.“
                                      Старац Пајсије Светогорац


Отворим ли слух за векова тишине[1]
кроз ветрове, реке понорнице
  Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.



Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
        „Христос васкрсава, радости моја!“




[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

Нема коментара:

Постави коментар