НОВИЦА ПЕТКОВИЋ, Словенске пчеле у Грачаници

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар. Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку. Што се трагична девојка, несуђена заручница која „шеће по разбоју млада“, зове управо Косовка? Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше. Је ли могуће да су нам се конци памћења толико покидали и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео широким путевима српске дијаспоре – мирно можемо звати на своме језику албанском речју Косовар, и косовску девојку Косоварком? Није мени, разуме се, овај поновљиви случај тешко пао тек зато што сам старином и рођењем заиста Косовац. Човеку тешко пада нешто друго, много дубље, значајније и сасвим далеко од узгредне анегдоте.

Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском дневне политидеологије и државноправних решења, којима је ваљда једина добра страна што се могу мењати. А снага једне културе – свачије, па и наше – огледа се у њеној колективној меморији, која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитога народног организма. Нама је историја приредила два зла: дуге прекиде, праве зевове у културноме развитку, уз њих још и вековну дијаспору. Стога ништа није, мислим, тако погубно за српску културу као хотимична или нехотична сепарација њених појединих делова. И стога, гледано на чисто културној, па ако хоћете и књижевној равни, мислим да је то што данас називамо речју Косово, и због чега се окупљамо у овој просторији Удружења српских писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора.

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе поглед на Косово не другачије него као на неразлучни део српскога културног простора. Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело. Стара наша књижевност, најврсније наше сакрално неимарство, небројене фреске и иконе, дакле знатан део најкрупније наше сликарске баштине, доле су настали и доле ће много шта заувек остати. На милост и немилост неизвесне судбине? Свакако. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора. Дабогме, што је малочас летимице поменуто, тек је део српске културе на Косову, за коју мислим да је не познајем ни у целини ни како ваља. Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

Говорити о српској књижевности и не осврнути се на народно песништво, мислим да је немогуће. Говорити у овој 1987. години о књижевноме наслеђу, мислим да је нама такође немогуће а не присетити се Вука Караџића. Зна се да, иако је желео, Вук није имао прилике да обиђе Стару Србију, посебице Метохију, Косово и од Косова источни део Србије, што је велика штета. Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених импровизација изабрао, особито у лирици. Нешто је ипак у прошломе веку забележено, понешто и касније, и то што је на подручју Косова и Метохије прибележено на махове, додуше ретке, иде у сам врх српске народне лирике. Овом приликом, разуме се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.

Већ и због порекла и природе усмене књижевности, вредност народне лирике, заједно са њеном изворношћу, непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих слојева искуства, али не треба заборављати да је она исто тако велика ако се познија искуства тако саобразе са старијима да се добијају нови а хомогени лирски производи. Ви ћете се, за тренутак, свакако сетити како је руски песник Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа:

          Узми на радост са мојих дланова

          Малчице сунца и малчице меда,

          Као што Персефонине наложише нам пчеле.

          Ма узми на радост дивљи поклон мој,

          Неугледну огрлицу суху

          Од мртвих пчела што у сунце претворише мед.

Мандељштамове пчеле, као што видимо, пчеле су из античке митологије, Персефонине пчеле. Али постоје и старе словенске пчеле, веснице пролећа и богатога рода. У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно. Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника. Лепа песма која се о Велигдану у колу пева овако гласи:

          Долете челка од Бога,

          Казује лето богато:

          Велигдан шарен, прешарен,

          Ђурђевдан травком и шумом,

          Петровдан белим јечменом.

Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама. На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу:

          Висока јела до неба

          Пуштила гране до земље,

          На грани листи зелени,

          На листе цвеће црвено.

          Што су им листи зелени,

          То су ми књиге црквене,

          Што им је цвеће црвено,

          То ми је сабор у цркви.

Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који очекују нафору и црвено вино. У поезији се, уосталом, снагом синегдохе увек може поменути целина уместо некога њој подређеног дела, што по правилу има знатан песнички учинак. А непосредну потврду да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у аналошке парове, па тако и пар црвено цвеће – причешће. У песми која је пред нама свакако ваља обратити пажњу на смењивање заменичких облика у поређењима: што су гранама листови, вели народни песник у првом лицу, то су мени листови црквених књига, и што је за њих црвено цвеће, то је за мене сабор у цркви, па отуда: „што су им – то су ми“, „што им је – то ми је“. Доста занимљив песнички поступак, и леп доживљајни угао из ког се субјективно светло пролива на споља виђени свет.

Паганске слике могу се спојити с хришћанскима, и стопити у нове, раскошније. Пчела која „казује лето богато“ паганска је, прилично је паганска и јела као црква, али је сасвим јасно да се и пчела као и јела може хармонизовати с новим, хришћанским садржајима, а они су дубоко прожели народни живот на Косову. Све то налазимо као завршену, целовито сложену слику у песми која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице:

          Ој горо, горо зелена!

          У гори дрво високо,

          На дрву лисја широки,

          По листом цвеће црвено,

          На цвеће пчелке попале.

          Штоно је дрво високо,

          То јесте црква Грачанка,

          А што су лисја широки,

          Све то су књиге попове,

          А што је цвеће црвено,

          То јесте причес у цркви,

          А што су пчелке попале,

          Све то су људи у цркви.

Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар. Довољан је још само један корак у христијанизацији паганског супстрата сликовног па да се успостави изричита песничка аналогија између цркве и кошнице, трмке пчелиње. Тај би се корак састојао у преусмеравању од тесне аналогије с природом ка црквеној саборности, и ка небескодуховној вертикали. Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају. Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“. Песма почиње стиховима:

          Зујкале су пчеле уљаником

          Око трмке, око своје цркве,

          Кâ да зборе тајне разговоре,

          Слушао их протопоп Недјељко.

Завршава се, међутим, сликом „злаћене пчелице“ која повезује овострани с оностраним светом: души која напушта тело показује „путе у небеса“ и у божији рај. Разуме се да је много шта узето из хришћанства, али, верујем, преко или посредством наше народне песме:

          Склопи очи протопоп Недјељко,

          Тихо поје а с душом се дјели

          Није знао кад је умирао.

          Кад се душа отрже од тјела,

          Пред њим прха злаћена пчелица

          Да јој каже путе у небеса,

          У насеље раја божијега.

Само поређење трмке и цркве Лаза Костић засебно издваја, да би га овако прокоментарисао: „Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“. И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га. Чекало је оно, као што видимо, у косовској ускршњој песми о манастиру Грачаници – као могуће, не и као стварно. Ако ову песму посматрамо у кругу блиских јој песама и варијаната – са средишњим мотивима црква као јеловито дрво и верници као пчеле – и све то упоредимо са Змајевом песмом, моћи ћемо непосредно да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.

У косовским лирским песмама – као и уопште у народној лирици – веза између човековог унутрашњег стања и његових подухвата, с једне стране, и стања и догађања у природи, с друге стране, добија много потпунију, интегралнију аналогију него што је то случај у каснијој уметничкој поезији. Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје:

          Лепа Тода на воду дооди,

          Сама гу се вода заваћаше.

          Више Тоде сив сокол вејаше.

Љупка слика девојке која на реци Ситници пере хаљине дата је у ритму таласавог смењивања два по два стиха, што је и графички истакнуто:

          Била сам на реку,

          на реку Ситницу,

          На реку Ситницу

          аљине сам прала.

Али ако је тешко заборавити везу, и паралелизам, косовске девојке и реке Ситнице, још је теже одолети једном по лепоти ретком лирском сну, испеваном у првом лицу, као исповест момка девојци. У сну који је момак уснио, и казује га Цвети, њих двоје се промећу у голубе и, у љубавноме заносу, падају доле у ливаде, у често опеване косовске доње ливаде:

          Мало заспа, Цвето, сан ти видо:

          Створисмо се, момо, два голуба,

          Те летнусмо, момо, те паднусмо

          Тамо доле, Цвето, у ливаде,

          У ливаде, момо, на крстине,

          Све крстине, Цвето, разврзасмо.

О изворности и старини ове лирике може се доста поуздано судити на основу свадбених песама. Оне ће бити и последње на које у овој прилици још имам времена посебно да укажем. У старијим слојевима, наиме, словенске лирике на свадби се жаловито набрајало, тужило, чак дословно нарицало, а прецизније речено: једном приликом прошења девојке, други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с друге стране, уласка у свекрову. То је чак стилизовано као човеково умирање, јер се канда прелази из једне у другу животну хипостазу.

Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање сунца, као његов долазак. Ово друго је веома наглашено у песмама које је Вук прикупио, али од онога првог, од тужења, једва да има јаснијих трагова. Занимљиво је да Борисав Станковић у Нечистој крви тачно у горе назначеним тренуцима приказује како се Софка распамећује, замире, па јој чак и мртав задах долази из утробе при прошењу, приликом ритуалног бањања у хамаму и током саме свадбе, што мора потицати из дубоких фолклорних слојева.

И заиста, док су трагови свадбеног тужења и нарицања у Вуковој збирци готово ишчезли, на Косову су прилично сачувани. Навешћу две песме, једну која се пева при одласку из родитељског дома, другу при уласку у свекров дом. Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте! Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму:

          Не дај ме, мале, не дај ме!

          Паде ми магла на главу.

          – Не бој се, ћерко, не бој се!

          Не ти је магла на главу.

          Не дај ме, мајко, не дај ме!

          Паде ми соко на руку.

          – Не бој се, ћерко, не бој се!

          Не ти је соко на руку.

          Но ти је прстен на руку.

          Не дај ме, стара, не дај ме!

          Паде ми змија на ноге.

          – Не бој се, душо, не бој се!

          Не ти је змија на ногам,

          Но ти су жуте папуче.

И премда се редовно невестин долазак у свекрову и мужевљеву кућу опева као радост, свеједно, чим невесту уведу у одају намењену младенцима све окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова:

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојој мајки сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кã моме татку сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојој браћи сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојим сестрам сузице.

Као један од општијих утисака, који није лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу. И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде. С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге. Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама:

          Ој убава, убава девојко!

          Ено иду кићени сватови,

          Носију ни сунце под мараме.

          Месец дође, а сунце не дође,

          Остало је доле у ливаде

          Да сабере травке свакојаке.

          Да нарани свекровога коња.

Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија. Каква је и сама косовска народна лирика, кад је у правом тренутку и на прави начин захваћена из чистог кладенца. На то сам овом приликом једино и желео да вам скренем пажњу.

(1987)

Новица Петковић, Словенске пчеле у Грачаници, Завод за уџбенике, Београд, 2007.