Срце поезије – у њеној је
садржајности. Садржајност стихова зависи од онога што аутор носи у души, од
његовог поетског осећања света и његовог погледа на свет. Будући да је уметник,
песник је у обавези да са ствари и појава уклања њихове уобичајене, свакидашње
маске, да покаже чедност света, тајнама препуно његово значење. Уобичајен
склопови речи, механичке формуле поезије, реторика и менторство пружају поезији
лошу услугу. Онај, који види ствари и појаве у њиховом живом облику, наћи ће и
живе, несвакидашње начине спајања речи.
Све речи су добре, и готово све
одговарају песнику. Међутим, свака појединачно узета реч, није уметничка реч.
Реч добија свој уметнички облик само када се на одређени начин споји са другим
речима. Какава су то спајања?
То су пре свега спајања смислова.
Смислови речи ступају у бракове и праве свадбе. Сливајући се, смислови речи се
међусобно преиначују, рађајући преображај смисла. Атоми нових смислова граде
гигантске молекуле, који, са своје стране, стварају уметничку слику. Спајањем
слика управља поетска мисао.
Слично као што је у микроскопском
телашцу хромозома предодређен карактер будућег организма, тако и повезивање
смислова на уобичајен начин, одређује општи облик и смисао уметничког дела.
Којим путем да иде песник – од појединачног ка општем или од општег ка
појединачном? Мислим да ни један од ових путева није прави, будући да је гола
рационалност неспособна за поетске подвиге. Аналитички и синтетички путеви,
одвојени, за песника су неприкладни. Песник ради свим својим бићем, несвесно
сједињујући у себи оба ова метода.
Али смисао још увек није цела реч.
Реч има и своје звучање. Звук је друго неодвојиво својство речи. Звучање сваке
појединачно узете речи нема уметничко значење. Уметнички звук настаје тек
спајањем речи. Спојеви који се тешко могу изговорити, у којима се речи тару
једна о другу, сметају једна другој, гурају се и газе по ногама – нису подесни
за поезију. Речи треба да се грле и милују, плету живе венце и хватају у кола,
оне треба да певају, свирају и плачу, оне треба да се дозивају, као заљубљени у
шуми, да намигују једна другој, да шаљу тајне знаке, заказују сусрете и
двобоје. Не знам може ли се таквом повезивању речи научити. Обично се песнику
оно само од себе дешава, па то примети тек пошто је песма написана.
Песник ради целокупним својим бићем
истовремено: разумом, срцем, душом, мускулама. Он ради целим организмом, и што
је тај рад усклађенији, утолико ће бити виши његов квалитет. Да би тријумфовала
мисао песник је оваплоћује у слике. Да би језик деловао, песник из њега извлачи
сву музикалну снагу, коју он поседује. Мисао – Слика – Музика – то је идеално
тројство коме стреми поета.
Николај Заболоцки, 1957.
превео: Александар Мирковић
Преузето
са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар