 |
| Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару |
(Шилер Гетеу)
Јена, 14.
септембра 1797.
На своју радост сазнајем из Вашег штутгартског писма да
Вам се свидело на тлу мога завичаја и да личности које сам Вам препоручио нису
од мене начиниле лажова. Не сумњам да ће ова недеља дана, коју сте сами провели
са задовољством и коришћу, за Данекера и Рапа представљати епоху и да ће имати
врло добре последице; нарочито је онај први изузетно кадар да прихвата поуку, а
до сада му је само недостајало успешно спољашње руковођење, које би његовој
богатој природи дало потребан правац. Његове грешке y уметности, пошто он иначе зна да јој прилази толико
озбиљно и у неким главним тачкама тако одлучно залази у праву суштину, могу
објаснити само извесним изобиљем; чини ми се да се његова песничка машта само
преплиће са артистичком, која му нимало не недостаје.
Уопште, овом приликом Вас питам да ли се склоност толиких
талентованих уметника новијег доба за поетизовањем y уметности не
би могла објаснити тиме што y доба какво је наше не постоји никакав други прилаз
естетскоме осим кроз поезију, па према томе сви уметници који полажу претензије
на дух, управо зато што их је пробудило само неко поетско осећање, и у ликовном
представљању показују само поетску машту. То зло не би било толико велико кад
се, на несрећу, поетски дух у наше доба не би усредсређивао на један начин који
је толико неповољан за уметничко обликовање. Али пошто се већ и поезија толико
удаљила од појма који се придаје њеном роду (којим се једино додирује са
уметностима подражавања), она свакако није добра водиља ка уметности, и на
ликовног уметника може у најбољем случају утицати негативно (уздизањем над
простом природом), али нипошто позитивно и активно (одређењем објекта).
И ову заблуду
ликовних уметника новијег доба довољно објашњавам себи на основу наших идеја о
реалистичком и идеалистичком песништву; она пружа нову потврду за њихову
истинитост. Ово замишљам на следећи начин.
За песника и
уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у
границама чулности. Где је једно спојено с другим, ту је естетска уметност. Али
у неповољној, безобличној природи уметник заједно с оним што је стварно одвећ
лако напушта и чулност и постаје идеалистичан, па ако му је разбор слаб чак и
фантастичан: или, ако хоће и мора, натеран својом природом, да остане y
чулности, он ће радо остајати и пред стварношћу, па ће, y ограниченом значењу
те речи, постати реалистичан и, ако му потпуно недостаје машта, поступаће
ропски и простачки. У оба та случаја, дакле, он није естетичан.
Свођење
емпиријских облика на естетске тешка је операција, и ту ће обично недостајати
или тело или дух, истина или слобода. Стари узори, како y поезији тако и у
пластици, имају, како ми се чини, првенствено ту заслугу што нам приказују
емпиријску природу већ сведену на естетску, и што, после дубоког изучавања,
могу да нам дају наговештаје о механизму о самом том свођењу.
Од очајања
што емпиријску природу којом је окружен не може да сведе на естетску, новији
уметник који има живахну машту и дух радије је потпуно напушта и у машти тражи
помоћ против емпирије, против стварности. Уноси неку поетску садржину у своје
дело, које би иначе било празно и оскудно, пошто му недостаје она садржина која
мора бити црпена из дубина предмета.
Јохан
Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир
Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2010, стр. 383–394.
Нема коментара:
Постави коментар