Категорије

недеља, 03. новембар 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, ЛИРСКА ПОБУНА ПРОТИВ САВРЕМЕНОГ СВЕТА ("Одбрана пролећа" Сунчице Радуловић Торбице)



Када пред собом имате збирку поезије која значењима, бројношћу песама и бројношћу стихова надилази уобичајене „песничке обрасце“ какве такозвано модерно песнишво намеће савременом читаоцу, право је питање оправданости такве песничке реторичности или лирске распричаности. Али, када таква збирка представља једно густо лирско ткање, чије су нити тематски разнолике и значењски вишеслојне – грађене од елемената фолклористике, предања, средњевековне и савремене историје, до пластичних слика „урбане свакодневице“, из ере опште дигитализације, ере екрана иза којег је заточена и човекова душа, па све до личне побуне против таквог света, изражене кроз архетипки образац враћања детињству или добу пре „човековог пада“, кроз доживљај Љубави као животног и животворног принципа, којим се потире свака човекова ограниченост (па и његовог времена проведеног на земљи) – првобитно питање оправданости постаје сувишно.
Збирка песама Сунчице Радуловић Торбице Одбрана пролећа представља богату и тематски разуђену песничку збирку, чија се семантичка дисперзивност очитује у неколико праваца. Компонована као збирка од четири циклуса („Чипка од светлости“, „Опсена“, „Азбука“ и „Рука на кормилу“), којима претходи уводна песма „Теракота“, а закриљује их завршна „Одбрана пролећа“ (обе штампане издвојено од циклуса), Одбрана пролећа читаоца пре свега изненађује мотивском разуђеношћу и обухватом значења којом зраче њене песме. Али, упркос тој наизглед непрегледној ширини – која наликује панонској равници са фрушкогорским врховима – њена песничка мисао креће се између две равни, тачније између две идеје изражене у чувеној мисли: „буди скроман јер си од земље створен и буди племенит јер си од звезда саткан“. Тај мисаони и поетски распон, којим се одликује цела збирка, изражен је Хелдерлиновим стиховима, узетим, нимало случајно, за мото књиге:

„Отхрани ме благогласје
Шумора у лугу. А љубити научих
Међу цветовима.
У наручју богова одрастох...“

На то упућује већ уводна песма „Теракота“, неке врсте кода за дешифровање значења целе збирке, будући да „плочица од теракоте“ има двојако исходиште:
С једне стране, упућује на изразито снажан архетип жене као Велике богиње – Земље, Мајке, родитељке, хранитељке (и са њом у најчвршћој конзистентности стоји песма „Црвена богиња“ из првог циклуса, као и читав завршни циклус „Рука на кормилу“, у коме се апострофира снага женске природе, телесности, али и емотивности, изразите лиричности, па се донекле стиче утисак да овај циклус већ сам за себе чини збирку);  
Са друге стране, земљана плочица предствља и завештање, аманет, опомену и обавезу присећања како на пролазност – „од земље си створен и земљи бићеш враћен“ – а на том краткотрајном путу, који је „сан и сен“, не заборавити да сведочењем себе оставимо траг у вечности, тако и на свесност да од нас ништа не почиње, нити се с нама завршава (што нас ипак нас не ослобађа дужности да свет чинимо бољим тако што ћемо себе чинити бољим).
У том контекту, занимљиво је (и неопходно) пратити развојни лук којим се крећу значења збирке. Заправо, Одбрана пролећа представља лирски дискурс или дијалог који песникиња води на неколико нивоа. Први, и науспелији, јесте свакако дијалог са традицијом (прошлошћу, наслеђем, историјом, памћењем), у којима се спаја временско и ванвременско, историјско и надисторијско, материјално и духовно, прошло и будуће, а тачка тог укрштаја јесте човек сâм, његово „ситуирање“ у односу на вечност, али и у односу на садашњост, тачка која је врело из којег извире и у које увире историјска прошлост и надисторијска свевременост или вечност, о чему пева једна од сигурно најлепших песама „Студеничко врело“:

„...Из плаветнила точи мир у душу.
Пред славом васкрсава и мисао да нема губитка
и да смо вечно разапети већ даном рођења
у жељи да врч земаљске радости испијамо,
све до просветљења на свакодневној служби
истином која васкрсава древну мисао
о чину победе над собом
док се поравнава време у тој тачки
у којој се секу вертикала неба и хоризонтала света.“

          Тај лирски дијалог са традицијом, као суштински и суштаствени израз поезије ове песникиње (укључујући и посредно или непосредно дијалог са песницима-претходницима, али и сликарима, од Јефимије до Бранка Радичевића и Васка Попе, од Шумановића до Милене Павловић Барили), што је одлика и њене прве збирке Николајевски ноктурно (2018) у коме има реминисценција на стихове Милоша Црњанског или Јована Дучића, на пример, представља њено аутентично лирско ткање чипке од светлости, где се у густом ткању од најфинијих нити прошлости ишчитавају значења која највише сличе опредељењу за вечно, за Небеско, и то како на личном плану, тако и на колективном:

„Можда је српска прича одабрала свој пут онога трена
Када Јефимија и Јевгенија
страхове своје и упите
положише у руке самој Пресветој Богомајци
и понизно, а умно
оборише мач Бајазитов у скуте да мирује ћутке
место главе Стефанове.“

(„Залог“)

Међутим, како је све видљиво у односу на нешто, тако је и светлости вечности супротстављена тама свакодневице савременог живота и савременог света, у коме су и време и човек „заглављени у уском грлу пешчаника“, о чему најизразитије сведочи песма „Испод екрана“. Заправо, читав циклус „Опсена“ јесте дијалог са садашњошћу, који говори о духовној клими савременог света и духовном сиромаштву савременог човека; свету у коме се радије пристаје на добровољно ропство светлости екрана, него што се изражава спремност на слободу љубави, која је и сама постала заточеницом мрачног доба дигитализације, где се више не моли пред иконом него пред екраном са „милијарду пиксела Божијег лика“.
Том и таквом свету у коме је заточена човекова душа, песникиња Сунчица Радуловић Торбица супротставља се лирском побуном пролећа у себи, позивом на повратак начелу Целине, начелу Љубави, па се њена иначе стишана и смирена поетска реч претвара у крик за одбраном човека у доба нечовечности, за чувањем душе у доба бездушности, вапај за стражом над ватром љубави у хладно доба савремености, у коме је љубав постала опскурном и сувишном. Њена Одбрана пролећа апелује на најбоље у човеку, јер верује у божанску природу читаоца, коме и сама приписује и предаје удео алхемичарског заната.

Марија Јефтимијевић Михајловић 
















Нема коментара:

Постави коментар