ПЕТЕР ХАНДКЕ, Пишчева ноћна мора

Писца, који је још само привидно био слушалац, мучила je честа ноћна мора. Сањао ју је искључиво y време свога писања, а у њој није било радње, него увек исте пресуде, која се током ноћи понављала: то преко дана написано не само да није важило и да ни о чему није говорило оно није ни смело да постоји; писати било је кажњиво; дрскости уметничког дела, књиге, беху најљуће преступништво, на које се надовезивало проклетство, као ни на један други грех. И то осећање неопростиве кривице, а тиме и прогонства из света, за сва времена, доживео је сада пробуђеним чулима, усред те шетње на крају радног дана. Другачије него y сновима, сада се, додуше, могао сређено упитати о свом проблему – писања, описивања, приповедања. Шта је била његова, Пишчева, ствар? Да ли је у његовом веку yoпште још постојала тако нека ствар? Какав је то мушкарц могао бити неко које на сав глас тражио да се његова дела или патње не само тематизују, архивирају, или постану грађа повесних књига, него још и даље преносе, y форми епа или само кратке песме? И којем богу је требало запевати хвалоспев? (И y коме је још било снаге да се размахне и запева тужбалицу о одсутном богу?) И где је био тај дугогодишњи владар чије се време владавине није славило само топовским салвама? И где је био тај његов наследник који на своју дужност није ступао само уз севање муња? И где су били ти олимпијски победници чији су повратци кући заслуживали нешто више од повика браво, махања барјачићима и туша? И које су се то народоубице овога века могле једном једином терцином заувек послати у њихов пакао, уместо да се уз било какав изговор поново дижу из гробова? И како, са друге стране – нe више само што се тиче уображаваних него већ сваког тренутка могућих пропасти света – једноставно те драге ствари планете пустити на неко дрво, у неку област, у неко доба године, да владају, у форми једне строфе или једног пасуса? Онај крајичак погледа вечности – где га је још било? И које при свему томе смео да каже да је уметник и да упорно брани у себи унутрашњу страну света? На тај фронт питања долазио је онда следећи одговор: већ тиме што сам се издвојио – пpe колико година? и ишао по страни, да бих писао, признао сам, као човек друштва, свој пораз; доживотно сам себе одвојио од других. Седео ја и до краја овде са народом, поздрављан, грљен, посвећен његовим тајнама – ипак му никада нећу припадати.

Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 56–57.