поезија остаје важна истина људског живота,
непотрошена у историјском трајању,
ненарушена у свакодневном искуству.“
Гојко Божовић
У
дугој историји писања поезије и промишљања о њеној сврховистости – како у
животу онога који пише, тако и онога који чита; како у личној историји песника
или читаоца, тако и историји људске заједнице уопште – готово да није било
великог песника који није оставио аутентично аутопоетичко сведочење о разлозима
који су га покренули на овај стваралачки чин. Па ипак, сви ти различити разлози
и агрументи би се углавном могли означити једним именом: као потрага за смислом
и као претпостављање вечних вредности поезије неумитној пролазности човека и
света.
Иако у поднаслову књиге песника и
есејисте Гојка Божовића Краљевства без граница изричито стоји да су то
„есеји о српској поезији XX
и XXI века“, те да су углавном настајали као предговори и поговори
песничким књигама, као излагања на конференцијама и симпозијумима, односно као
текстови писани рачличитим поводима, за различите листове и часописе, самим
предговором насловљеним као „Два питања поезије“, аутор се декларише као
настављач вековне традиције аутопоетичког промишљања о песничком изразу, што и
целој књизи даје сасвим нови угао поетичког, па и жанровског дефинисања, али и
тумачења.
Узимајући за мото књиге четири велика
и значајна одређења смисла и сврхе песничког позива (З. Херберта, Ј. Сеферија,
Х. Г. Гадамера и Н. Тадића), као чина писања и чина читања, при чему се
остварено – песма – показује као дијалог између њих, аутор је на
известан начин дефинисао и чворишне тачке четири поглавља своје књиге, где за
уводним „Два питања поезије“, следе: „Оквири“ (огледи о поезији Р. Петровића, Д.
Матића, Р. Драинца, М. Дединца, као и текст о Антологији балканске поезије),
„Гласови“ (есеји о поезији И. В. Лалића, Ч. Симића, А. Ристовића, Д. Киша, Љ.
Симовића, Б. Петровића, Р. П. Нога, С. Тонтића, Р. Ливаде, Д. Новаковића, Н.
Тадића, Б. Милановића, В. Деспотова, Р. Уљаревића, Ј. Ленголд, Ж. Недељковића,
М. Алексића, Л. Блашковића, М. Марковић и А. Сеферовић) и „Дванаест песама,
дванаест читања“ (Дучићевих: „Подне“ и „Досада“, Винаверових: „Звучни предео“ и
„Ткаља“, Андрићеве „Ритми без сјаја“, песме Р. Петровића „Стварност“,
Раичковићеве „Враћам се до својих врата“, Лалићеве „Места која волимо“, Христићеве
„Угао“, Б. Петровића „Доживео си страшну омладину“, В. Деспотова „Дете текст“
и М. Комадине „Пожелим“).
Четири цитата, као четири мотоа књиге Краљевства
без граница, истовремено отварају књигу, дефинишу Божовићеве поетичке и
аутопоетичке постулате о тој светковини смисла и краљевству без
граница, званој поезија, али истовремено сваки од њих одговара на једно од
питања које аутор проблематизује у поглављима која следе: Шта је вечно у
поезији?[1]
Шта је поезија (у модерном) свету?[2]
Каква је интерпретација једино тачна?[3]
Шта је поезија за самог Гојка Божовића?[4]
Полазећи
од претпоставке да два вечна питања одређују судбину поезије: прво,
зашто неко пише песме? И, друго, зашто неко чита песме?, аутор имплицитно даје
одговоре на четири претходна питања, указујући на важност разумевања природе
поезије, као и чина читања и улоге читаоца у настанку магије песништва.
Позивајући се на различита промишљања о поезији и одговоре многих песника о
разлозима због којих пишу (од Хелдерлина, Р. М. Рилкеа, К. Кавафија, Р.
Петровића, Ј. Сеферија, Ч. Милоша, О. Паза, Б. Радовића, Чарлса Симића, Ј.
Бродског до А. Загајевског), Божовић истиче један надасве занимљив закључак, да
различитост и бројност тих одговора не исцрпљује разлоге нашег даљег трагања за
њима. Напротив, стиче се утисак да је онолико одговора колико је и самих
песника, што имплицира претпоставку о трајању – да ће одговора бити све
док се буде писала поезија. Поезија, по својој природи дубоко антропоцентрична
колико и универзална, показује то њена историја, јесте потрага за смислом, вид
спознаје света, али и самога себе и то – како песника, тако и
читаоца. Тачније, тај смисао за којим трагају и песник и читалац
конституше се самом песмом, која постаје дијалог у процесу самоспознаје
сваког од њих. Отуда се Божовићево (ауто)поетичко промишљање о смислу
поезије не може читати само као пролегомена есејима о српским песницима чију
поезију тумачи, него пре свега као допринос том низу, поретку, традицији
неговања мишљења, али и вредновања сврховитости поезије у
историји људског искуства. Уводни оглед „Два питања поезије“ је
књижевно-теоријска и књижевно-поетичка вредност сама по себи, независно од
места и улоге које има у Краљевству без граница, као књизи есеја о
песницима прошлог и овог века. Наиме, искуство писања и искуство читања заправо
су један, иако двосмеран процес (песник конституише, читалац реконструише
смисао); она Пастернакова тетива напетог лука која стреми суштинама, коју
је песник одапео чином писања, а читалац чином читања, трагајући
за одговорима на вечна антрополошка питања, јесу својеврсна експедиција у
неиспитане пределе духа, а искуство тог духовног трагања драгоцено за само
човечанство:
„Поезија се пише зато што се на тај начин у иницијацијском,
стваралачком чину заснивају вредности, да би се утврдила значења, да би се назрео
и у животу читаоца обистинио преко потребан смисао. Она се чита да би се
препознале вредности, да би се утврдила значења, да би се назрео и у животу
читаоца обистинио преко потребан смисао. Песници су повлашћени због ове своје
улоге очева оснивача онога што траје. Истовремено, повлашћена је и сама поезија
као медиј кроз који се објављује оно што траје за сва времена. Читајући
поезију, читалац на активан начин ступа у дијалог са ʼоним што трајеʼ,
постајући и сам део тог искуства.“[5]
Међутим,
иако се „судбинским“ питањима поезије означавају два (зашто неко пише
песме? И зашто неко чита песме?), сама концепција књиге Краљевства
без граница указује и на треће, комплементарно двама претходним, и
подразумевајуће питање, које гласи: зашто неко тумачи песме? Одређујући смисао
интерпретације већ изабраним цитатом Х. Г. Гадамера на почетку књиге
(„интерпретација је само онда тачна, ако на крају омогућује да сасвим ишчезне,
пошто је сасвим ступила у ново искуство песме“), Божовић конституишше сопствену
позицију тумача као активног учесника у стваралачком процесу (уз песника или
читаоца), али чија је присутност потребна само до конституисања смисла, званог Песма, која надраста и песника, и читаоца, као и тумача.
Интерпретација се у том контексту показује као сасвим супротна Андрићевој
тврдњи да није духовна, него пре интелектуална делатност.
Јер, Гојко Божовић је песник и када тумачи, дакле онај који види више и даље од
критичара, кога често усмереност на вредновање одвлачи од суштинског у поезији
самој, а то је – њен смисао. На тај начин потврђује се велика истина да
су песници често и најбољи тумачи („духовно духовним доказујући“), будући да су
у стању да универзална људска искуства препознају у личном, као и да лична
уздигну на раван универзалног, општечовечанског. На то указују већ сами наслови
есеја о српским песницима, сажети, гномски, поетски, згуснути попут добро
„исклесаног“ стиха („Последње искуство“, „Памћење и живот“, „Асфоделе и
суноврати“, „Свет старији од нашег“, „Камена прича“, „Мистерија и удес
постојања“, „Мале светковине смисла“; „Свет се слеже у слојевима“, „У
нестајућем свету“ и др.). Овај андрићевски принцип „оперисања суштинама“, који
Божовић тако лако примењује захваљујући колико великом читалачком искуству,
толико и осећају или таленту за најфиније нијансе значења једне песничке
творевине, тако омогућава да се у краћим или дужим освртима на поезију старијих
и савремених песника истовремено, као читаоци, упознамо и са најзначајнијим поетичким
питањима њиховог стваралашва, колико и са кратким, али језгровитим увидима у синхронијски
или дијахронијски поредак у који се уклапају. Тиме се потврђује Божовићев
принцип, дефинисан у уводном огледу „Два питања поезије“, да у тој духовној
експедицији ка откривању смисла песме сва знања и и сви увиди не морају
бити, и најчешће нису довољни, већ је непосредно општење са песмом, интуитивно колико и сазнајно, оно што што обезбеђује успех – читаоцу,
колико и самом тумачу.
То посебно потврђује последњи, завршни, одељак
књиге, именован као „Дванаест песама, дванаест читања“, у коме се аутор потпуно
ставља у позицију читаоца и своја непосредна читалачка искуства и доживљаје о
одабраним песмама и њиховим значењима, износи као неко ко нема непосредног
додира са Божовићем песником и теоретичарем у уводном поглављу или Божовићем
тумачем у есејима који следе. Јер, три лица која овде
препознајемо (песник, тумач, читалац) јесу „три лица лепоте“ коју једино
поезија може да п(р)обуди у човеку. Тако се оптимистичан и надасве верујући
усклик у смисао поезије и светковање њеног смисла из завршнице огледа „Два
питања поезије“: „Све док неко пише песме и све док неко чита песме поезија
остаје важна истина људског живота, непотрошена у историјском трајању,
ненарушена у свакодневном искуству“, може преиначити, то јест надоградити, тврдњом:
и све док неко тумачи поезију као
светковину смисла, она остаје важна
истина људског живота, непотрошена у историјском трајању, ненарушена у
свакодневном искуству. Јер, у краљевству без граница бескрајне су
могућности писања поезије и промишљања о њој, али су бескрајне и могућности
њеног тумачења, при чему је свака од њих подједнако потребна и значајна, јер
чини важан, конститутивни елемент (само)спознаје човека као највеће тајне.
у
друштво својих предака: Гилгамеша Хектора Роланда
бранилаца
краљевстава без граница и града пепела
(Збигњев
Херберт, „Порука господина Когита“)
[2] Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом
страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху –
а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи.
(Јорго
Сефери, Говор у Стокхолму, 1963)
[3] Интерпретација је само онда тачна, ако на крају омогућује да сасвим
ишчезне, пошто је сасвим ступила у ново искуство песме.
(Ханс-Георг
Гадамер, Ко сам Ја и ко си Ти?)
[4] Поезија је за мене извор сазнања: свет сам кроз стихове сазнавао,
отварао се бесмисао и празнина. И обрнуто, из тог отвореног бездана долазили су
инспирација и подстицај.
(Новица
Тадић, Записи)
[5] Гојко Божовић, Краљевства без
граница: есеји о српској поезији XX и XXI века, Народна библиотека
„Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019, 11.
Нема коментара:
Постави коментар