МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ У СРПСКОЈ ПРЕВОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

„...посао антологичара није истоветан са послом историчара

књижевности, мада они служе истом циљу. У сваком врсном

историчару књижевности препознаје се поуздан антологичар;

и обрнуто. Када један одабира а други описује и тумачи, они

знају да поезија постоји у времену и да време сачињавају

промене: данас се нешто истиче као песничка вредност, а

сутра пориче; данас се извесна песничка вредност признаје из

једних, а јуче се, можда, признавала из сасвим супротних

 разлога. Али историја као свој предмет нема време већ дела.“

 

Александар Петров

 

Језичко и духовно сродство српског и руског народа има своју дугу историју која укључује и културне и духовне везе, а то значи да су њима обухваћени и књижевни и преводилачки рад. Те везе су засноване на генетској сродности руског и српског језика, фолклора, на припадности српског, руског, белоруског и украјинског народа истом моделу хришћанства, затим на неким подударностима међународног положаја, односно на сличности историјске судбине, као и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе (v. Sibinović 2015: 9–48). Српски народ је одавно имао прилике да се упозна са богатом руском књижевношћу и да са њом осети духовну сродност и блискост. Веома развијене катедре за руски језик и књижевност су постојале још у доба некадашње Југославије, а посебно треба нагласити она имена оних слависта, професора и преводилаца који су дали значајан допринос упознавању са руском књижевношћу и ширењу љубави према њој. Наводимо само нека од њих: Милосав Бабовић, Витомир Вулетић, Миливоје Јовановић, Миодраг Сибиновић, Мила Стојнић, Зоран Божовић, Богдан Терзић, Богољуб Станковић, Александар Терзић и многи други. Почев од Ристе Одавића који је превео и сачинио прву антологију руске поезије на српском језику пре једног века (Звуци руске лире, 1914), многи су заслужни за то што смо руску књижевност упознали преко добрих превода: Њ. Мицић, С. Винавер, П. Захаров, B. Илић Млађи, Б. Ковачевић, М. Пешић, Ј. Дучић, К. Тарановски, односно касније: М. Баћовић, Н. Бертолино, O. Влатковић, П. Вујичић, И. Грицкат, O. Давичо, М. Данојлић, М. Живанчевић, B. Јагличић, Д. Киш, 3. Костић, 3. Коцић, И. B. Лалић, Д. Максимовић, И. Мамузић, С Марковић, Б. Миљковић, B. Николић М. Павић, А. Петров, Д. и 3. Паунковић, С. Раичковић, Д. Рамадански, М. Сибиновић, Њ. Симовић, М. Стојнић, И. Хаџић, П. Чудић...

Захваљујући њиховном ангажману, преводилачком раду и критичким освртима, бројним антологијама руске поезије, али и појединачним студијама о стваралаштву изузетних руских књижевника, сваки заинтересовани појединац могао је макар да се информише, ако не и да добро упозна опус неког руског писца или песника. Одавно су готово сва велика дела руске књижевности преведена код нас, а многа су доживела и вишеструка издања. Класици руске књижевности одавно су постали основна лектира, од којих су многи пресудно утицали на профилисање уметничког и књижевног сензибилитета младих нараштаја. Такође, треба додати да се руски језик деценијама интензивно учио у основним и средњим школама, што је умногоме олакшавало позицију, ширило интересовање и љубав за књижевност ове велике земље, духовно врло блиске нашем народу. Осим тога, веома је снажан утицај руске књижевности на стваралаштво наших књижевника. Књижевна струја с краја XIX и почетка XX века, особена по снажном интелектуалном и духовном таласу који се очитовао у филозофији и поезији, позната као сребрни век, имала је утицаја и на стваралаштво књижевника са наших простора. Сви значајни руски песници, од Соловјова до Цветајеве, постали су изазов, како за превођење, тако и за тумачење, и за наше песнике (в. Нешовић 2015: 205).

Али, упркос томе, у српској преводној књижевности је до Првог светског рата превођено веома мало руских песника ХХ века. У књизи Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности, један од највећих познавалаца, проучавалаца и преводилаца руске књижевности код нас, Миодраг Сибиновић, каже: „За рецепцију руске модерне поезије изузетно значајно је премошћење које је од православне концепције света и уметности ка савременим филозофским и уметничким преокупацијама, карактеристичним за нову књижевност ХХ века – у својим радовима, објављеним 1911. и 1912. године, образлагао тада млади српски богословски мислилац Николај Велимировић“ (Миодраг Сибиновић: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

Сибиновић сматра да су српски преводиоци своју активност доживљавали као допринос јачању и ширењу руско-српских веза, а које су у време балканских ратова и пред Први светски рат имале и веома конкретно политичко значење везивања за моћну словенску православну царевину; да су размишљали и сами водили  рачуна, пре свега, о могућем осмишљавању модерних појава савремене књижевности у контексту православне концепције света, живота и уметности. Због тога није изненађујуће што је српска преводна књижевност у руски симболизам почела да улази, пре свега, преко Димитрија Мерешковског и Константина Баљмонта. Исто тако, с обзиром на традицију веза поколења и истомишљеника Светозара Марковића са руском револуционарно-демократском мисли, разумљиво је што се у овом периоду преводе и у нашој периодици објављују песме у прози Максима Горког (Исто).

Но, без обзира на то што су политичка и друштвено-историјска превирања у Русији у првим деценијама прошлога века (пре свега Октобарска револуција) довеле и до промена у самој рецепцији руске књижевности код нас, књижевноисторијски материјал, међутим, показује да је руска књижевност, која је превођена и актуелизована у нашем књижевном животу средином ХХ века, и квантитативно и квалитетом била веома значајан чинилац у преображају српске књижевности, усмереном ка „враћању на магистралне правце развоја европске и светске литературе.“ О замаху рецепције руских песника ХХ века у српској култури можда најречитије сведочи објављивање током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година низа вишетомних издања изабраних, па чак и целокупних њихових дела на нашем језику: Јесењина (у пет и у шест књига), Мајаковског (у пет књига), Пастернака (у пет књига) и Цветајеве (у три књиге).

Без намере да дубље улазимо у историјат руске преводне књижевности у нас, будући да обимна и студиозна литература пружа довољно информација, али и сведочанства о томе, потребно је ипак кратко се осврнути на сам крај прошлога века, тачније последње две деценије које су донеле извесне новине у рецепцији руске преводне књижевности. Наиме, јасно је да је од краја претпоследње деценије ХХ века почела једна нова, слојевита фаза српске преводилачке рецепције руске модерне поезије, која се карактерише „попуњавањем празнина које су условљене ранијом другачијом друштвеном оријентацијом, или до којих је дошло због тога што стицајем других околности неки значајни песници дотле нису добили своје преводиоце“ (Миодраг Сибиновић, http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

У контексту проучавања веза руске и српске поезије и руске преводне књижевности уопште, нас је посебно занимао један сегмент тих веза, а тиче се рецепције поезије великог руског песника ХХ века, Арсенија Тарковског, у српској књижевности. Иако је од прве објављене антологије руске поезије на српском језику (Звуци руске лире, коју је приредио и превео Риста Одавић, 1914) до данас прошао читав један век, јасно је да су нека питања око избора и састављања антологија актуелнија него икад, нарочито ако се има у виду данашња доступност светске, а то значи и руске књижевности.  

Бројни антологијски избори руске поезије на српском језику, али и истраживање дела Арсенија Тарковског на руском језику (његова Сабрана дела штампана у три тома 1991. године у Москви, скенирана су електронски и доступна[2]), недвосмислено показују да овом руском песнику није дато онолико простора колико његово дело завређује, односно да су ти избори, као што и сами састављачи антологија истичу, условљени не само бројношћу руских песника и песама, него понајвише сензибилитетом и укусом самог антологичара, који су пресудно утицали да избор песама одређеног песника (у овом случају Арсенија Тарковског), не буде увек и репрезентативан. О томе сведоче и сами састављачи антологија у предговорима и изборима, па се на неке од њих заиста треба осврнути. Чини се посебно занимљивим запажање Александра Петрова, аутора двотомне двојезичне Антологије руске поезије (прво издање 1977, „Просвета“). Заједно са Антологијом руске модерне поезије из 1961. (коју су приредиле Милица Николић и Нана Богдановић) Петровљева Антологија, представља изузетно значајан догађај у историји српске преводилачке рецепције руске поезије ХХ века.[3] Такође, веома амбициозни преглед руске поезије од Х до XXI века под насловом Антологија руске лирике, у три тома, приредио је и највећим делом препевао Миодраг Сибиновић („Паидеиа“, 2008). Александар Петров је, 2011. године, објавио друго издање поменуте двотомне антологије из 1977. године допунивши га са тридесетак савремених песника. Овоме треба додати и избор поезије новијег датума коју је превео и начинио Радојица Нешовић (Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Академска књига, Нови Сад, 2015).[4]

У уводу поменуте Антологије руске поезије, приређивач Александар Петров каже:

 

„Оваква једна књига требало би да одговори на нека од сложених питања која пред себе поставља човек који чита поезију и који се одлучује да од неизбројивих песама једног народа и језика, или неког раздобља и школе, сачини књигу; да малим делом представи не сасвим одређену и тешко сагледиву целину. Али ако у својим теоријским расправама он излаже своје схватање песничког исказа и образлаже свој суд о песничкој вредности, антологијом он ништа не доказује већ показује; ево, читајте! У супротном, свакој антологији требало би да претходи студија о природи песништва и о песничкој вредности.

Истовремено, он поставља још једно, не мање значајно питање: Шта је поезија једног народа или језика, једног раздобља или школе? И питање: Како ту поезију представити да би се истакле вредности не само појединачних остварења већ и сагледала целина? И ту је пред искушењем да свој избор пропрати текстом који би заправо био историја песништва које представља.“ (Петров 1977: 5)

 

Иако у антологији Руске поезије ХХ вијека (избор и превод Божо Булатовић, Графички завод, Титоград, 1966), међу шездесетседам заступљених песника, нема Арсенија Тарковског, што донекле не изненађује с обзиром на годину издања ове књиге (а при том треба имати у виду да се на њој сигурно радило годинама, те да овај песник и није могао бити укључен), занимљива су запажања које приређивач односно састављач антологије износи у предговору књиге, јер се могу сматрати актуелним проблемом и данас приликом одабира песама које ће ући у једну антологију. Наиме он каже да је „готово непотребно наглашавати да преводилац у овакву врсту књига увршћује пре свега оно што се њему допада“ (Bulatović 1966: 6) и пита се: да ли је његов укус истовремено и укус песника који је преведен (ако је жив) и читаоца који песника чита у оригиналу? Такође, он јасно каже да „одсуство неког песника не треба узети као знак преводиочевог става према њему, већ као доказ да су другим песницима заступљени тонови и боје извесне поезије“ (Isto: 7). У том смислу, треба нагласити да је ситуација знатно тежа и сложенија ако је антологичар истовремено и преводилац, јер се преводилац сусреће и са новим проблемима. Један од њих јесте доступност материјала за превођење, за коју данас, пола века након овог записа, можемо да кажемо да знатно олакшана, ако не и превазиђена. С друге стране, Булатовић сматра да „у сваком народу постоји по неколико непреводивих песника“, односно да сваком преводиоцу не одговара сензибилитет одређеног песника, те је сигурно да ће према оствареном успеху у преводима неку песму или чак неког песника изоставити приликом састављања антологије. Не треба заборавити ни истину да руски језик, каже даље Булатовић, сам по себи, својом звучношћу и мелодичношћу, чини песму бољом и лепшом и мимо казаних мисли или исказаних осећања. „Многе дивне пјесме биле су због тога одбачене, јер би на нашем (и на сваком) језику звучале сиромашније“ (Isto: 7).

Узимајући у обзир све ове околности или прецизније тешкоће и дилеме са којима се суочавају антологичари, нарочито антологичари-преводиоци, постаје јасније и разумљивије зашто тако значајно дело, какво је дело Арсенија Тарковског (чији се животни и стваралачки век протезао кроз скоро читаво двадесето столеће (1907–1990)), није представљено у оном опсегу, квантитетом, а ни у избору, квалитетом, како се то можда очекује. Јер, Арсеније Тарковски песник није само „пејзажне лирике“ и песник израженог националног осећања, он је и дубоко религиознан и мистичан песник, о чему сведочи добар део његових песама, нарочито оних насталих у последњим деценијама његовог живота.

Његова поезија је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Иако је своје прве песме објавио у часописима још далеке 1928. године и био надалеко познат по својим књижевним преводима азербеџанске, грузијске, арменијске, пољске, туркменске и древноарапске поезије, А. Тарковски је и у Русији као песник био признат тек када је објавио своју прву збирку песама Уочи снега (1962, дакле тек у седмој деценији!), и то тек пошто је његов син Андреј, редитељ, постао славан по својим филмским остварењима. Након ове збирке, објавио је књиге: Земљи земаљско (1966), Гласник (1969), Песме (1974), Чаробне горе (1978), Зимски дан (1980), а током осамдесетих година штампао је четири различита издања својих изабраних и нових песама. Године 1991, као што је већ речено, изашла су његова Сабрана дела у три тома у којима су сакупљени његови преводи, поезија, прозни записи и интервјуи.  

Чињеница да се касно појавио на књижевној сцени као песник не значи да он као такав није био присутан и раније. Рођен у породици песника, у окружењу којима су књижевне теме биле свакодневне, касније превасходно познат као преводилац, он је својим изванредним препевима руском народу приближио културу источних народа, а ти препеви у најбољим својим издањима показују управо оне кључне карактеристике којима се и сам Тарковкски одликује као песник – а то је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Због тога са сигурношћу можемо рећи да је утицај поезије песника које је преводио на његово стваралаштво значајан, али је далеко значајније и занимљивије његово друговање са великим песницима Русије, попут Заболоцког, Ахматове, Цветајеве. Тако се најчешће говори о овим песницима као „прецима“ од којих је учио следеће: Од Ахматове љубави према отаџбини и снази трпљења трагедије; од Цветајеве смео и буран језик и смелост да каже оно што мисли; од Заболоцког концепцију природе, бескрајну љубав према руској ибици, шуми и земљи и дубоку замишљеност пред природом и смрћу. Такође се као „учитељи“ помињу и Гаврил Державини и Велимир Хлебњиков (Јагличић 1995: 8).

Међутим, не сме се губити из вида чињеница да је на стваралаштво Арсенија Тарковског посебно утицало и учење руског православног философа Григорија Сковороде (1722–1794), који је стварао током друге половине XVIII века, а чије је стихове и промишљања Арсеније Тарковски у детињству често слушао од свог оца Александра Тарковског. Овај значајан филозоф, који се сматра претечом руске философије, чија је мисао била хришћанска с неоплатоничарским, мистичким и пантеистичким утицајима, има вероватно више утицаја на самог Тарковског него они са којима је друговао. Сковородина мисао о две врсте знања, од којих је прва површна, а друга знање „у Богу“, односно мисао по којој се даје примат чулном сазнању које треба да уздигне до духовног, јесте она концепција која је постала песникова и животна и стваралачка мудрост. Његова „вера у бесмртност душе“[5] потиче управо из учења Сковороде да је живот само пут за који не знамо куда иде и зашто иде, али да је најважније на том путу „сачувати душу“. Не треба се плашити, испитивати границе својих могућности, јер то поверење које је у нас дато, вера која се у нас улаже, не односи се на то да се оствари оно што је за човека уопште могуће, него да човек себе „реализује“ што је могуће савршеније. У песми посвећеној Г. Сковороди, Арсеније пева: „Живео сам, несвесно имитирајући / Григорија Сковороду“ (Тарковкский 1991а: 333). „Несвесно имитирање“ је „препознавање“ оних дубоких садржаја нас самих у учењу, делу или животу оних са којима осећамо духовно сродство. При томе, Тарковски, као и Сковорода, говори о највећој књизи, као тајни човечанства, јер је она душа створеног света, о Библији. Иако нема библијских цитата у самим Арсенијевим песмама, више је него јасно да је библијски подтекст веома значајан и снажно изражен у његовој поезији (в. Ефтимиевич-Михайлович 2017: 528–543).  

О томе, између осталог, говоре и многи проучаваоци дела Арсенија Тарковског у Русији, па су многе студије и монографије посвећене управо тумачењу хришћанске парадигме у његовом стваралаштву. Једна од најзначајнијих у том контексту јесте књига Наума Разниченка От земли до высокой звезды: Мифопоэтика Арсения Тарковского (Нежин – Киев, 2014), у којој је поезија А. Тарковског представљена као уметнички модел универзума, оснажен и потврђен начелима као што су  „космичко осећање“ и „пламена реч пророка“, које продиру у све „етаже битија“ – „од облака до земне дубине“. Аутор ове монографије истражује „поетогонијски“ мит Тарковског у широком спектру његових историјско-културних значења, у његовим везама са архетиповима митолошке свести, кључним сликама и библијским причама, делима руске и светске лирике.

Међутим, и без познавања оваквих студија о поетици Арсенија Тарковског, на српском или руском језику, сȃмо читање његове поезије у оригиналу показаће честу употребу хришћанских мотива (Христос, крст, распеће, преображење, Богојављење, вечност). Заправо, стиче се утисак, чак и са недовољним познавањем руског језика, да је његова поезија изворно религиозна, те да се ови мотиви не појављују као украс или као маниризам, већ да представљају срж његове филозофије свејединства, односно да је реч о особеном уметничком мишљењу, које се ретко среће у „чистом виду“, а то је тип мишљења које стреми ка скривеним метафизичким праизворима бића, ка његовим првобитним начелима.

Поезија Арсенија Тарковског по својој суштини је дубоко религиозна. Бројност хришћанских мотива, који су ретко када у првом плану, указује не толико на то да се ради о религиозном несвесном (које се дефинише као област интуиција о Богу, интуиција светог, дакле као подсвесна религиозност која се често суздржава од сваког свесног позивања на њу, да би је заштитила од огрубљивања и изопачивања (Епштејн 1998: 10), колико потврђује песничко и животно уверење А. Тарковског о смислу хришћанског пута.

Захвалност коју песник осећа за живот који му је дат, баш такав какав јесте, јесте поверење (у чијем је корену реч – вера), у пут који му је намењен, а то значи да све што се на том путу дешава, дешава се с разлогом и због човековог духовног развоја. То што „упорно избегава да именује трансцендентног адресата те захвалности“, како каже Јагличић (1995: 13), не значи да мање верује у њега. Напротив. „Бог се познаје у свим стварима и ван свих ствари“, као што је тврдио Дионисије Ареопагит, дакле, познаје се знањем и незнањем. Не покушавајући да именује Оно(г) што (који) се не може именовати, нити изрицати оно што је неизрециво (чија је суштина, као и сам Бог – божанска), песник се налази у једном парадоксалном положају „усред света“, дакле, распет, али та распетост није позиција очајника, него позиција искушеника, који ће са захвалношћу и вером прихватити своју позицију као најидеалније место за унутрашњи, духовни раст:

 

Ја сам човек, ја сам усред света,

Иза мене – безброј протозоа,

Испред мене – милијарде звезда.

Међу њима лежим целим својим растом –

Две обале што спаја их море,

Два космоса сједињена мостом.    

Тарковски је више пута истицао да је поезија уметност осећања које заступа разум, уметност мисли које заступа осећање: „Волео сам свој мучни труд, тај зид Речи, зидан сопственом светлошћу, загонетку Смутних осећања и једноставну одгонетку ума“ (Тарковкский 1991а: 13). Ако је на тасовима „разум – осећање“ један тас изнад другог – поезија је угушена, дисхармонија надјачава све што је песму смештено, и она се сама руши. Не слажући се са оним првенствено западним песницима, који су истицали и бранили своје право на ту дисхармонију, говорећи да је свет раздиран противречностима, да је цео искривљен, апсурдан, а данашњи песник – дете је данашњег света, Тарковски је сматрао да је песник дужан да се успротиви, да пружи отпор, а не само да „одражава“ стварност. Песник, убеђен је Тарковски, живи „због нечега“. А има ли смисла живети само зато да би се приказао хаос? (Тарковкский 1991а: 13)

Наш век заиста захтева од песника велики напор – спознаје света, пре свега. Никада човечанство у целни није достизало такву критичну тачку као данас. Шта може песник? Ипак, он не може много – у данашње време уз уметнички таленат и осетиљивост срца потребно је још и проникнути у дубине историје, науке, философије. Тарковском је било дато, да суштински споји у свом стваралаштву универзалну свест; праисконско поетско и научно-космичко (ово последње је безусловно повезано са необичним песниковим хобијем – читавог живота бавио астрономијом, усмеравајући мали, кућни телескоп у небо (Ковальджи 1991: 14). Песнику је, за разлику од уметника, дато да проникне „с оне стране стварности“, то јест у „другу димензију“ која је само њему потчињена:

 

Ја више од мртвих о смрти знам,

Од живога најживљи ја сам.

И – Боже мој – некакав лептирић

Девојчици налик, изнад мене

смеје се, ко златне свиле комадић.

Који је то мудрац који ће надговорити, надвладати тог лептирића? И шта вреди било која формула без тог лептирића?

У дубоком и значајном чланку „Арсеније Тарковски: пут и свет“ (1982) Сергеј Чупринин је писао: „Односи које се стварају између песника и света у лирици Арсенија Тарковског, правилно би било – имајући на уму сву условност метафоре – назвати ʼсредњовековнимʼ. Такви су односи између сизерена и вазала, владике и парохијана, Прекрасне Даме из витешких легенди и путујућег барда. Ни о каквој узајамности, ни о каквој равноправности не може бити речи: сувише је велика хијерархијска дистанца која дели свет и човека, сувише су несамерљиви њихови удели“ (према: Ковальджи 1991: 14). Овде заправо није реч о „дистанци“ („Ја сам човек усред света...“), већ о тајанственој вези нимало страној средњовековном доживљају света, који трага за митолошким, религиозним или мистичким „моделом“ јединства човека и васелене. По Тарковском, човек је стављен у центар, он је „централна фигура простора и времена“, и због тога песник сматра неправедним „поглед на човека као на безначајно зрно песка у свемиру“. При томе, поезија је та која спаја два света, о чему сам песник каже: „Верујем у духовну суштину поезије. Верујем да она остварује најбољу везу између човекове душе и суштине (бића) света (...) Поезија, када је остварена, – представља стигмате људског духа“ (према Резниченко 2014: 7).

         Међутим, упркос тој човековој „незахвалној позицији“ усред света, песник Арсеније Тарковски не губи светлу узвишеност осећања захвалности. Управо у тој „тачки распећа“, песник осећа захвалност због могућности да из те и такве позиције сведочи себе као тачку у бескрају, односно као тренутак вечности, као Једно са свиме и Једно у свему, које нема почетка нити му се види крај, јер је несагледив:

 

За овај хлеб мој насушни, за сваку капљу воде,

Хвала ћу рећи.

За то, што Адамове понављам труде,

Хвала ћу рећи.

За ове дарове пророчке, бесмислене, што ме воде,

Хвала ћу рећи.

 

Зато што не могу

Ни речју, ни заклетвом птичјом, спасити се беде,

Хвала ћу рећи.

Зато, што ће ме тешка родна земља скрити

И што ћу са травом опет једно бити,

 

Зато, што је мој пут – од земље до звезде,

Хвала ћу рећи.

Ова ода животу која је израз најдубље религиозности, јер је у њу уграђена метафора о хришћанском доживљају живота као служења, садржи готово све битне одреднице поетике A. Тарковског, а оне се могу означити као: принцип свејединства, адамизам, пантеизам, доживљај вечности, песнички дар као дужност, однос према језику и однос према стварности. Такође, овде је више него очигледно позивање на псалме Давидове: „Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја“ (Пс 70: 17–18). Тај „пут од земље до звезде“ је парадигма читаве животне и стваралачке филозофије Тарковског, у којој се налазе све поменуте поетичке тачке. Он означава меру човековог бескраја, односно изражава могућност његовог духовног развоја – од „земље“ (праха „нижег света“) до „звезде“ (праха „вишег света“). Али док се код већине песника тај пут „од – до“ манифестује као борба на свим нивоима, унутар бића, али и као сукоб са светом изван, дотле поезија Арсенија Тарковског, као поезија „позне зрелости“:

 

Није ли ми дата ова позна зрелост,

Да оплачем с рукама на срцу ноћу,

Сваке речи септембарску зрелост,

Тежину јабука, шипкову пуноћу,

 

Над шумском крчевином облак дима,

Усахло поље брусница црвених, и

Истине ради — вратити се стиховима,

Од којих су остали редови прецртани,

 

тежи обједињењу те две тачке, односно спајању супротности, јер почетна тачка („од“) није ни прва, нити је последња („до“) и коначна. Обе се супстанцијално и онтолошки „утапају“ у вечност, а Живот кога песник слави упркос његовој тежини, само је једна тачка дата човеку да осети меру своје бесконачности, односно да се осети делом вечности. Из овога произилази читава једна лична песничка космогонија А. Тарковског која се може означити као свејединство.

Своју философију свејединства Тарковски је често образлагао и у својим есејистичким записима, али и интервјуима које је давао, па они чине драгоцену допуну за разумевање његовог сложеног песничко-философског система који је сав у знаку тежње за превладавањем поларитета два света (материјалног и духовног, људског и божанског, пролазног и вечног, земаљског и небеског). При томе се поезија (или у ширем контексту, уметност) сматра мостом који обједињује та два света (односно превазилази, надвладава разлике међу њима – јер води човековом духовном развоју и расту). Тарковски као да следи мисао И. Иљина да је „неопходно обновити религиозну веру као тајанствени и живи извор духовног живота“ (Иљин 2015: 2015) [6]

Ово кратко представљање кључних тачака поезије и поетике Арсенија Тарковског има заправо за циљ да уведе у питање: шта је од свега овога што представља поезија Арсенија Тарковског пружено српској књижевној и читалачкој јавности? Каква је слика коју граде антологијски избори, а каква она коју сам песник даје на свом језику и у својој земљи? И, најважније, да ли су те слке подударне, односно комплементарне?

У поменутој Антологији руске поезије Александра Петрова Тарковски је представљен песмама „Лагано буди се тело“ и „Песник“. У тротомној Антологији руске лирике (X-XXI век) коју је саставио Миодраг Сибиновић, А. Тарковски је заступљен са две песме: „Јуродиви 1918“ и „Крај навигације“, а у најновијој антологији проф. Радојице Нешовића, Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, из 2015. године такође срећемо две песме Арсенија Тарковског: „Пре песме“ и „Кора“. Шта овај избор говори?

Уз сво разумевање тешкоћа приликом састављања једне антологије и уверења да једна или две песме не могу да представљају најбоље од стваралаштва једног песника, стиче се утисак да је према овом песнику учињена извесна неправда, јер његова поезија има далеко шире утемељење и шире исходиште од оног какво је представљено у овим антологијским изборима. Чак и оне песме које су ушле у антологије (а односе се на Арсенијево схватање песника и песништва) не могу се сматрати најбољим избором, јер не залазе у оне дубине његове поетике у којима је доминантна афирмација човекове бесмртности, изражена додиром са свиме што су саздали природа и људски ум. Сама песничка творевина разуме као стваралачки доказ ове бесмртности у духу Заболоцког (од кога је, како се сматра, „преузео“ концепцију природе) – и то су два основна правца у којима се креће песничка мисао Арсенија Тарковског, ослоњена на руску песничку традицију, античку културу, поуке Старог истока, Византије, ренесансе и мудрост Библије (Јовановић 1978: 460).  

Тачно је да Тарковски, као што тврди Александар Петров, ствара у традицији тзв. филозофске и тзв. пејзажне лирике и да су његовој поезији својствени „савремена тематика и став мисаоног и понекад ироничног посматрача“. Песник Арсеније Тарковски јесте све то, али и много више од тога. Он је „строги свештеник уметности“, чији је тон поезије повишен, драматичан, али узвишен, руковођен начелом да „дивно мора да буде величанствено“. Његова поезија има и снажан библијски подтекст и за њега је песничко искуство равно религијском искуству. О томе сведочи сама његова поезија, али и бројне студије које су у Русији објављене последњих деценија. Та истраживања углавном су била усмерена на проучавање елемената духовности у поезији А. Тарковског, на пантеистичку и библијску основу уграђену у његов доживљај света и човека.

Свакако, треба нагласити да је највећи допринос рецепцији поезије Арсенија Тарковског код нас дао преводилац Владимир Јагличић, који је 1995. године објавио књигу његових изабраних песама у издању Београдског графичког завода и насловио је именом једне од најбољих песма овога песника, која, рецимо, није ушла у поменуте антологије: Бити то што јеси. Јагличић је превео и у ову збирку уврстио тачно сто тридест пет песама и разврстао их у шест циклуса, а песмама претходи његов уводни текст „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“, у којем читаоца упознаје са животом и стваралаштвом овог великог руског песника: „Арсениј Тарковски је живео и певао тихо. Његов глас није се најбоље чуо у вреви руске и европске свакодневице двадесетога века. Он је чекао ону, речитију, тишину која наступа иза живота“ (Јагличић 1995: 7). Овде треба навести и једну важну напомену у вези са збирком, коју и сам преводилац истиче на крају књиге, а то је податак да је избор песама „сачињен према књизи изабраних песама А. Тарковског Бити то што јеси (Москва, 1987)“ (Јагличић 1995: 222), што значи да га заиста можемо сматрати релевантним, будући да представља најбоље од самог песника.

Осим тога, треба истаћи посебно појединачне преводе песама Арсенија Тарковског који се све чешће последњих година појављују у часописима, алманасима, али и на различитим интернет порталима и страницама, па се на неки начин може рећи да време поезије Арсенија Тарковског код нас тек долази. Свакако, његовој популарности доприноси и несмањено интересовање за врхунска кинематографска остварења његовог сина Андреја Тарковског, нарочито због тога што се у неким од филмова користе стихови Арсенијевих песама („Живот, живот“, „Први сусрети“, „Еуридика“, „Ето, и лето је прошло“, „Вид се гаси – снага моја“, „Чекао сам те од јутра до вечери“ итд.). Међу тим појединачним преводима, посебно се чине занимљивим и иновативним они које је начинио Ибрахим Хаџић и објавио у Руском алманаху 2006. године, као и они у часопису Сизиф, чији је аутор Александар Мирковић (2017). Интересантно је поменути да је избор ове двојице преводилаца јако сличан или прецизније „сродан“, будући да ослушкују најфинија треперења, нијансе, звучања и значења поезије А. Тарковског, настајале у једном широком временском луку и, по духу и крупним историјским превирањима, различитим епохама ХХ века. Међутим, оно што њихов избор чини посебно интересантним и значајним јесте то што се неке од песама које су они изабрали и превели, могу наћи у највећим антологијама руске поезије у самој Русији. Једна од тих, која је свакако међу најбољим песмама Арсенија Тарковског, јесте песма „Први сусрети“, коју преводе и Хаџић и Мирковић, а нема је у антологијама А. Петрова нити М. Сибиновића.[7]

Ибрахим Хаџић је превео и у Руском алманаху објавио следеће песме: „Први сусрет“, [„Игра пред звездом звезда“], [„У последњем месецу јесени“], „Стиховима“, [„Одавно сам се родио“] и „Живот, живот“ (Хаџић 2006: 103–107), а А. Мирковић: [„Тако давно сам се родио“], „Бели дан“, „Маслине“, „Ветар“ (Мирковић 2017: 94–100).[8] Овде свакако не можемо говорити о њиховој међусобној „условности“ него пре свега о дару да препознају оно што представља срж поетике овог великог песника, односно да читаоцу на најбољи начин покажу КО је песник Арсеније Тарковки и ШТА представља његова поезија.

Овим преводима треба додати и неколико превода песама које је сачинио Петар Шумски, потом Кристина Радовановић (иако је она превела са енгелског (!)), а који се могу наћи на неким интернет страницама посвећеним руској поезији.  

Ако бисмо покушали да одговоримо на питање: у чему је значај ових појединачних превода, одговор би гласио – у њиховом избору. Јер, о успеху превода једне песме такође се може дискутовати, будући да је превођење „истраживачка експедиција не само у страни језик и туђе земље него у други козмос“, као што је тврдио Бошко Петровић (и сȃм чувен по препевима песама Р. М. Рилкеа, на пример) (Петровић 1991: 66), па од успеха упловљавања у тај космос, виђења и представљања његовог „садржаја“ зависи добар и успео превод. Разуме се да задатак књижевног преводиоца успешно може остваривати „само онај ко, осим знања и вештине, има и дoвољно књижевног и стваралачког талента“ (Sibinović 2015: 61). Али, избор који један преводилац направи de facto утиче на формирање читаочевог доживљаја поезије неког песника, па и у рецепцији његове поезије међу читалачком публиком. Избор песама Арсенија Тарковског који се представља последњих деценија („Живот, живот“, „Позна зрелост“, „Први сусрети“, „Тако давно сам се родио“, „Од земље до високе звезде“, „Природа и језик“, „Стварност и речи“ и многе друге), с једне стране, међусобно је врло сличан, а с друге – потпуно различит од ранијих антологијских избора. Показавши далеко истанчанији укус за најдубље слојеве песничког света овог значајног руског песника, савремени преводиоци и приређивачи су на известан начин потврдили претходно изречену мисао да су антологије готово увек лични избор приређивача, те да је за довољно познавање неког песника недовољно и неправедно ослањати се само на антологијске изборе.  

  

ИЗВОРИ

 

Евтушенко 1995: Евгений Евтушенко, Строфы века (антология русской поэзии). Научний редактор Е. Витковский, Минск – Москва: „Полифакт“.

Јагличић 2015: Владимир Јагличић (прир.). Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), I. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно 2010: Москва: Фонд помощи хосписам вера.

Мирковић 2017: Александар Мирковић (избор и превод). „Арсеније Тарковки“. Сизиф, март–април 2017, Краљево: Културни центар „Рибница“.

Нешовић 2015: Радојица Нешовић (превод и избор). Од Пушкина до Бродског (мала антологија руског песништва). Нови Сад: Акамемска књига.

Петров 1977: Александар Петров (прир.). Антологија руске поезије. Београд: Просвета.

Петров 2011: Александар Петров. Антологија руске поезије XVII–XXI век. Београд: Завод за уџбенике.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. Антологија руске лирике (X–XXI век). Београд: Паидеа.

Тарковски 1995: Арсениј Тарковски. Бити то што јеси. Избор и превод Владимир Јагличић. Београд: Београдски издавачко-графички завод.

Тарковский 1991a: Арсений Тарковский. Стихотворения. Собрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991б: Арсений Тарковский. Поэмы, стихотворения разных лет, проза. Собрание сочинений в трех томах. Том II. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991в: Арсений Тарковский. Переводы. Том III. Переводы Москва: Художественная литература.

Тарковский 2015: Арсений Тарковский. „Жизнь как откровение“. У: Отрок: православний журнал для молодежи. Преузето са: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html 

Хаџић 2006: Ибрахим Хаџић (избор и превод). „Арсениј Тарковски – песме“. Руски алманах, година XV, број 11, уредник Зорислав Паунковић, Земун: Књижевно друштво Писмо.

 

 

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

 

Bulatović 1966: Božo Bulatović (izbor i prevod). Ruska poezija XX vijeka. Titograd: Grafički zavod.

Епштејн 1998: Михаил Епштејн. Вера и лик: религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица српска.

Ефтимиевич-Михайлович 2017: Мария Ефтимиевич-Михайлович. „Традиционное и современное как вызовы поэтического искусства: влияние Арсения Тарковского на поэзию современного сербского поэта Желько Медича“. У: Международная научно-практическая конференция ‘Межкультурный диалог и вызовы современности’ (г. Орел, 19–21 апреля 2017. г.). Орел: Орловский государственный университет им. И. С. Тургенева, 528–543.  

Иљин 2015: Иван Иљин. „Када ће се обновити велика руска поезија“. Песници распете Русије (цветник руске боготражитељске поезије XX века). Прир. Владимир Димитријевић. Приштина: Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 205–220.

Јагличић 1995: Владимир Јагличић. „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“. У: А. Тарковски, Бити то што јеси: изабране песме. Избор, превод и предговор Владимир Јагличић. Београд: Бигз, 7–17.

            Јовановић 1978: Миливоје Јовановић. „Руска совјетска књижевност“. Руска књижевност. Књ. II. [347]–384.

            Ковальджи 1991: Кирилл Ковальджи. „Загореться посмертно, как слово...“. У: Стихотворения. Собрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература, 5–24. 

Нешовић 2015: Радојица Нешовић. „Токови руске поезије према Србима за последњих сто година“. У: Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Нови Сад: Академска књига, 201–207.

            Петровић 1991: Бошко Петровић. Усмена реч. Изабрао и приредио Љубисав Андрић. Нови Сад: Матица српска.

Резниченко 2014: Наум Резниченко. От земли до высокой звезды: мифопоэтика Арсения Тарковского, Киев: Нежин. Преузето са: http://www.litved.com/docs/Reznichenko-Tarkovsky.pdf

Sibinović 2015: Miodrag Sibinović. Množenje svetova: ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Beograd: Clio.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. „Руска поезија ХХ века у српској преводној књижевности“. Преузето са: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010

 

 

 

 

 

 

---

 

[2] Сабрана дела Арсенија Тарковског, као и збирке његових изабраних песама, могу се пронаћи на сајту:   https://www.litmir.me/a/?id=57711

[3] Преводима двадесет и двоје старијих и младих преводилаца (Никола Бертолино, Олга Влатковић, Петар Вујичић, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Лав/Евгеније Захаров, Миливоје Јовановић, Радослав Кавеxић, Данило Киш, Злата Коцић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Вера Николић – Бора Ћосић, Александар Петров, Миодраг Пешић, Стеван Раичковић, Миодраг Сибиновић, Љубомир Симовић, Милосава Стојнић, Ибрахим Хаxић – Петар Чудић) А. Петров је српској књижевној јавности дао свој избор из поезије преко тридесет руских песника чија су дела уграђена у руску поезију ХХ века.

[4] У раду нисмо наводили антологије руске поезије (или изборе који, по приређивачевим речима, нису претендовали да буду антологијски),  у којима није заступљен песник Арсеније Тарковски.

[5] За разумевање поетике Арсенија Тарковског веома су значајни и његови прозни записи и одломци из интервјуа, штампани у другом тому његових Сабраних дела. Наводимо само нека од њих:

„Човеку је дата слободна воља, и у исто време он није вољан да бира пут. То је опште место. Вероватно сам и ја, а не само спољашњи чиниоци, утицаo на формирање своје судбине. Чини ми се, за поезију је веома важно, да песник буде двојник својих стихова. Цветајева је песнике звала мајсторима живота, толико је сливена, толико је сједињена била, по њеном убеђењу, реалност света и реалност поезије. […] Судбина може згазити човека, и може постати подвиг њеног носиоца. Поезија је друга реалност, унутар њених граница одигравају се догађаји, паралелни са животним догађајима, она живи оним истим чиме и живот, а живот – то је чудо, чудо и поезија. Најчудесније у животу је способност виђења света и самоспознаја – најизразитија разлика између живе и мртве природе. Уметност живи овим принципом. Гледано из те тачке, поезија, и проза, и остали облици примене људског духа су једнако вредни. Не желим да понављам, али ћу свеједно рећи: поезија се односи према прози као чудо према физичком искуству. Разуме се само по себи, једино у случају када је аутентична.“

1977. (Тарковский 1991б: 223–224)

 

„Мени је додељен дуг живот; био сам сведок промена у самоспознаји човечанства, у карактеру његовог знања. Од оца, мајке и брата наследио сам интересовање према егзактним наукама и литератури. Васпитаван сам да поштујем законе људскости, да уважавам личност и достојанство човeково. Сматрам да је најважнија на свету – идеја добра. Идеја добра у свим њеним оваплоћењима.

[...]

Патња је вечна сапутница живота. Потпуно срећан био сам само у детињству. Али постоји некакав чудан начин акумулације снаге пре но што се досегну највише висине. Не знам да објасним како се то ради: да ли треба убеђивати себе, или научити видети себе, али потпуно срећан човек, вероватно, не може да пише стихове. Највише песама сам написао 1952. године. То је била јако тешка година. Моја жена се разболела, био сам веома уплашен њу, никоме нисам допуштао да јој приђе, сâм сам се старао о њој… Био сам ужасно узнемирен, мало сам спавао. Једном ме је позвала, потрчао сам, пао и изгубио свест… И те године сам много писао. Постојао је неки напон, напрегнутост свих духовних сила… Знате, то је као у љубави. Мене су увек привлачиле несрећне љубави, не знам зашто. У детињству сам веома волео Тристана и Изолду. Таква трагична љубав, чистота, наивност, све је то толико дивно, дражесно! Заљубљеност – осећаш се као да су те напили шампањцем… А љубав наводи на самопожртвовање. Неузвраћена, несрећна љубав није тако себична као срећна; то је – жртвена љубав. Нама су тако драга сећања на изгубљену љубав, на оно што смо некада волели, зато што свака љубав утиче на човека, јер на крају крајева, испоставља се да је и у томе смештена нека порција добра. Да ли треба покушати заборавити несрећну љубав? Не, не… Ту муку треба памтити, јер она чини човека бољим.

[...]

„О сећање срца, истинитије си…“ – то није сасвим тачно, зато што срце без разума и разум без срца нису могући. Од стихова, у којима се осећање не поверава разуму, а разум се не поверава осећању, ништа се не добија. Постоји маса примера за то.

Савремена поезија нам предлаже или разум без осећања, или осећања без разума.

[...]

Поезија долази у талaсима. Као неки временски ритмови – постоји време за поезију и време за прозу. Почетак деветнаестог и почетак двадесетог века – време је поезије. Час пад, час успон, пад, успон… Од чега то зависи – ко зна… Ако верујемо у сељење душе онда се у мене преселио неки од малих песника – Дељвиг, може бити… Ја бих радије да је Данте, али он се није преселио. Или Моцарт чак. До десете године учио сам музику, а онда се то прекинуло са револуцијом. А јако волим музику. Са поезијом су повезане све уметности које постоје на свету… И сликарство и музика. Али музика је највиша уметност, зато што ништа, осим саме себе, не изражава. Некако сам последњих година остарио. Чини ми се да живим на свету хиљаду година, страшно сам се уморио…. Тешко ми је са самим собом… да живим са собом. Но ја верујем у бесмртност душе.“

1982.   (Тарковский 1991б: 235-245)

 

Све наведене текстове и делове интервјуа Арсенија Тарковског, као и цитиране песме у самом раду, превео је Александар Мирковић, коме овом приликом срдачно захваљујем на помоћи и подстицајима за изучавање поезије овог великог руског песника.

Преводи преузети са сајта:   https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/арсеније-а-тарковски/

[6] Занимљиво је да је за мото једне од најсадржајних и најобимнијих антологија руске поезије (на руском језику) Строфы века (антология русской поэзии) Јевгенија Јевтушенка, узета мисао руског књижевника Анатолија Стрељанина: „Если чем и оправдается ХХ век перед Богом, так то русской поэзией“ („Ако се чиме ХХ век може и оправдати пред Богом, то ће бити руска поезија“) (Евтушенко 1995).

[7] Уз ову песму, у репрезентативној и обимној антологији Јевгенија Јевтушенка (на скоро хиљаду страна) Строфы века (антология русской поэзии), Арсеније Тарковски је заступљен и следећим песмама: „Кројач из Љвова, преправка и поправка“, „Елена Молоховец“, „Песник“, „Ко четрдесет лета уназад...“, „Као дечак сам, бежао у кино...“, „Вид се гаси, снага моја...“ (Евтушенко 1995: 475–477). У мањој антологији новијег датума: Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно, Тарковски је заступљен једном песмом: „Лаская песня“ (2010: 241–242).

[8] На блогу „Сродство по избору“, посвећеном књижевности, чији је аутор Александар Мирковић, осим песама које су објављене у Сизифу, налазимо и препеве следећих песама Арсенија Тарковског: „Вид се очни гаси – моја сила“,„Речник“, „Хвала што висине премерих“, „Бели снови“, „Душу синулу у лету...“, „Позна зрелост“, „Кактус“, „Стварност и језик“, „У детињству разболех се...“, „Ја сам сен од оних сени“, „Опраштам се“, „Еуридика“, „Преше, плаче...“, „Природа и речи“, „Од земље до високе звезде“, „Ко Исус на крсту разапет“, „И то ми се снило...“, „Први сусрети“ и „Усред света“    (https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/арсеније-тарковски/)