Што год се у наше биће утиснуло
– као шапат, као песма, као као мелем, као бол – ми смо.
Где год смо – ногом, маштом, сликом или сном крочили
– то смо.
Докле год је – поглед, крик, жеља или чежња досегао – јесмо.
Одраз – у погледу, у сусрету, у изговореном и прећутаном – сваког кога нам је живот као сапутника, сапатника или пролазника, као дар наменио – то смо.
Ми ходамо у чизмама предака,
у рукама носимо повој потомака –
Ми смо – сан и ми смо – историја.
Ми – нисмо само ми, Ми – то је Једно
– са сном, са жељом, са собом са другим.
Ми смо река непресушна.
Ми – то је чежња векова...
Нема коментара:
Постави коментар