У
времену одсуства људскости, саосећања за патњу и бол другог човека, и
литература све чешће бива лишена емпатије – њен свет јесте и даље усмерен на
човека, али не и на тенденцију зближавања људи у несрећи, болу, усамљености. И
књижевност постаје усамљена, као што је и човек све више сам, у обездуховљеном материјалитету
и дехуманизованом свету. Отуда и појављивање једног књижевног дела, које за тему
има пре свега – саосећање са патњом другог човека, са његовим најдубљим
болом (а постоји ли већи бол од смрти детета?!), представља искорак из
уобичајеног и очекиваног што данашња књижевна продукција нуди и, као такво,
сведочанство о остацима људскости, односно љубави за другог човека – лепоте
која ће „спасити свет“. Другим речима, то значи да такво дело претендује на човека,
на људскост и душу, којој је у оваквом свету постало тесно и
која је непожељна. Јунг је тврдио да је сва наука у функцији душе – додали
бисмо: и литература, и да „свет виси – а нарочито данас – о танкој нити, а ова
нит је људска душа“ (Јунг 2008: 51). Чини се да ова тврдња никада није оправданија
него данас, када је храброст „показати душу“ и говорити о њој. С тим у вези,
непосредно стоји и религиозна функција душе – немогуће је о њој говорити, а не
доводити је у везу са Богом. Јер, она је еквивалент бићу Бога. Њена је природа
сва од страдања и сва од светлости (вечности) којој стреми. А шта је са
човеком, распетим између хтења тела и чежњи духа? Између тела и духа, опрхвана
осећањима тела, а тежећи вечности духа, душа се „бескрајно (...) двоуми између
релативног и асполутног“, због чега је „сирота“ (Sabato 2005: 73). Ту је корен „зенице трагизма“ човековог, јер је распет као дуга
– „једним крајем зароњен је у материју а другим у надматерију“ (Поповић 2005:
152–157)[1].
То је дубоко осећао и песнички узвишено изразио и Момчило Настасијевић стихом:
„Дубље дно души но страдању“ („Молитва“), којим би се – у најкраћем – могла
описати и „дубина трагедије“ романа Небо, тако дубоко: писма за Тару.
С
друге стране, роман Небо, тако дубоко чини модерним једна друга димензија,
а то је, условно речено, преплитање нараторских перспектива и гласова (иако је
доминантан мајчин глас), због чега се може посматрати и као полифонијски роман
модерног проседеа, у коме су истог интензитета и лирски тонови и медитативни
набоји. Али је такође важна и улога приповедача или наратора који, иако од
почетка активни актер у причи, на крају постаје неми и дискрени посматрач коме
је дато да заокружи ову причу у виду књиге. Његова/њена улога да посредује међу
људима, атакујући на њихову успавану свест о заједништву и љубави, није
безначајна. Напротив.
Најпре треба рећи да је ауторка Весна Капор самим
избором да приповеда о једној општој, а тако деликатној теми, каква је тема
смрти (као једној од највећих и најприсутнијих тема у књижевности уопште) младе
особе коју је познавала, била на одређен начин изложена ризику да њено
приповедање добије израз патетичности и/или површности. О великим и осетљивим
темама не може се говорити „малим“ речима – на то обавезује суштина онога што
та тема представља, а то је бол. Бол је духовно биће романа Небо,
тако дубоко. Поменутом ризику нарочито иду у прилог одсуство временске
дистанце од наведеног трагичног догађаја, као и близина и блискост са мајком
преминуле девојке, односно немогућност да се направи некакав физички отклон од
епицентра бола и да се о њему пише из сасвим другачије перспективе. То се,
међутим, може узети и као храброст ауторке да се о нечему тако сложеном и
осетљивом, трагичном, пише не бежећи од онога у шта би та приповест могла да се
претвори – у тужбалицу. Напротив. Роман Небо, тако дубоко по свом
карактеру и јесте тужбалица, јер је њен садржај углавном везан за неку врсту
нарицања, односно мајчиног тужења за сваким тренутком среће проведеним са
ћерком Таром, у њеном животу, завршеном са свега деветнаест година. По основном
тону, свака тужбалица јесте лирска, па отуда не чуди удео поетског, врло често
личног, топлог, емотивног и болног кроз разноврсна имена и надимке којима мајка,
али и други актери приче, именују младу Тару Сеницу. Али, улога тужбалице јесте
управо то чување спомена на преминулог кроз поменута набрајања. Сећање је, како
каже песник Калил Џубран, „облик састајања“, а роман Небо, тако дубоко јесте
непрекидно и непрекинуто састајање кроз причу о Тари, о тренуцима из њеног
живота.
Осим
тога, од потенцијалне опасности патетике, овај роман чува и она антрополошка и
метафизичка упитаност, која се попут некаквих уметнутих рефрена, понавља између
лирских реминисценција на двонедељне догађаје који су обележили Тарино боловање
и коначно смрт, али и реминисценције на најсветлије и најсветије тренутке њеног
детињства и младалачког живота. Етеризам Црњанског, склоност да се у видљивом
осете и препознају знаци једног другог света – оностраног, који је за човека
тајна, као и способност да се знацима такве велике тајне да материјани
облик (речима), само су неке од полазних тачака на којима се, између осталог,
темеље и квалитети овог романа, као и приповедања Весне Капор.
Три
најважнија феномена на којима је заснована метафизичка упитаност о којој је
реч, односе се на:
-
феномен времена (које је човеку дато),
- феномен приче и причања (као вид отпора
човекове пролазности и неумитности смрти).
Колико
је време као категорија, која се метафизички, а донекле и философски,
проблематизује, присутна у роману и чини једну од његових главних поетичких
својстава, јасно је већ по томе што се пролошко поглавље именује као „Пешчани
сат сипи“, а почиње реченицом: „Говорићу о времену“. Уопште говорећи, уводни
текст (белешка из свеске Таре Сенице, беседа за час српског језика, пролеће,
2018) је читавом роману дао рефлексивну и философску димензију, јер се питање времена
појављује и као најважније питање самог романа. Ова белешка има литерарну
вредност независно од целине романа, али у контексту којим отвара причу, она
чини њено феноменолошко полазиште:
„Говорићу о времену.
Сатови откуцавају. Непрестано. Часови сипе.
У живом смо песку. Сваки који је стајао под сунчаним стрелама,
упирао је очи у дубину, и тражио одговор. Нема места, где је човек дисао и
просипао речи, а да није натопљено сетом или јадом, због знања да је рибарска
мрежа, човекова, у коначном, празна.
Ипак, сваки дан, чини се као савршен дар. И увек се, све, заврши
осећањем вечности (...) Све почиње жудњом за вечношћу.
Беседити, зар није једина и вечна човекова опесија?
И живот човеков, зар није, тек, трен?“ (5).
Двојако
устројство света, односно поимања човековог времена у њему, креће се овде између
антрополошког песимизма и осећаја узалудности сваког човековог напора на
земљи, јер је, „рибарска мрежа, човекова, у коначном, празна“ и, с друге
стране, изразито хришћанског схватања живота у коме је „сваки дан савршен дар“,
те да је Смисао и радост управо у оном осећању вечности, то јест у жудњи за
вечношћу, за недостајањем, или у „носталгији за бесконачним“ (Никола Милошевић).
Та метафизичка чежња, човеку дата и као дар и као бол, именује читаву књигу,
јер је Небо, тако дубоко, „супституција за бескрај, а поглед у њега
еквивалентан (...) загледаности у бесконачност човекове душе“ (Гвозденовић
2021: XXVIII–XXIX). Хришћанска религија разликује време од
вечности. Вечност је немогуће делити – она је атемпорална, за разлику од појма
времена који је везан за конкретан човеков живот и његову земаљску
егзистенцију. У том смислу време је „само ʼсјенка вјечностиʼ која омогућује низање ограничених и коначних ствари“ (Томовић 1997:
31). Пошто је време, према хришћанском схватању, створено од Бога, оно нужно
има почетак и крај. А циљ времена није ништа друго него да „само себе доврши и
утоне у вјечност, односно божанску хармонију“ (Исто). У истом духу треба
разумети и речи Тарине речи да она нема више времена, али да га
немају ни други; да у сваком датом часу вечност трепери, те да се „у
том теснацу, између морања и немања“ морају наћи „праве речи“, „једни за друге“
(6).
Али,
како наћи праве речи за празнину, бездан бола настао у души после смрти детета?
Које су то речи које би биле толико велике и моћне да испуне небо, тако
дубоко које смрт драгог бића оставља за собом? За таквим речима ауторка
трага; за њима трагају и сви актери њене приче, а само причање је у функцији
превладавања бола људске егзистенције. Средишње поглавље романа Небо, тако
дубоко, насловљено као питање: „Шта смо радили тада“, аналогно је тежњи да
се реминисценцијама мајке, оца, свештеника, некадашњег момка и саме нараторке,
на време проведено са Таром, оствари пуноћа времена односно
његово „ситуирање“ у вечност – којом се надвладава пролазност и смртност. Ништа
није коначно, ако је преточено у вечност и ништа изгубљено ако је коначно
сусретање у неком другом свету оствариво.
„Време
је енигма“, каже отац преминуле девојке, а бележи приповедач, оно је „варљиво“,
„дубоко“, „глуво“, јер „дани пролазе брзо, дани стоје“: радост је тек трен,
живот је само трен, а бол о којем се овде говори је непролазан, то јест вечан.
За родитеље, време је једно пре смрти детета, а сасвим друго након његове
смрти. Отуда се и сав смисао њиховог живота састоји у одбројавању година и дана
до сусрета са њом у некој другој стварности, односно осмишљавањем земаљског
времена кроз причу, као супституцији за бесмртност. „Шта смо радили тада“, као
потка за причу о Тари, није само питање које обухвата време и догађаје у којима
су учествовали њени ближњи непосредно пре њене смрти и након трагичне вести,
већ се њиме апострофира важност и трајност тренутака који се
никада више неће поновити. Драма срца Тариних најближих и драма тела младог
живота које гасне брзо као комета, прати изразита лирска сугестивност
приповедача, који од сваке речи о два последња минута родитеља са Таром, ствара
читаву вечност. „Цео наш живот промиче кроз тај трен. И ја пружам руку.
Дотичемо се, ужлебљујемо прсте, нестаје све око нас, винуте у беспочетно
дубоко време“ (прим. М. Ј. М. (38)). И време је дубоко, као и небо,
као и људска душа. „Време без тебе не значи ништа, време сећања на тебе
значи све“ (70). „Деветнаест година, као трен и као вечност. Немерљиво је
време, а срце човечије страшно“ (71). Време је тајна, односно тајна како време
преточити у вечност. Чини се да ауторка иде путем те идеје: она „лови
тренутке“, ону „дубоку радост трена“ (48) и „слаже их за вечност“ (87). И као
да ништа од овога света није трајно и ненарушиво осим сећања:
„Време као тешка наплава празнине, време које се испуњава само
безбројним враћањем уназад, у овом стану, белом, густо од силине заустављених
часова, недодирнутих, пече и млади се“ (76).
Дубока радост трена, као еквивалент хришћанској идеји о смислу краткотрајног људског боравка на земљи, издваја се као острво смисла у мору бола људске егзистенције и патње која је човеку дата, али је њено сенчење лирским тоновима тужбалице и метафизичким слутњама о тајни која је већа од човека самог, однос према последњим питањима, дало сасвим неочекивани поетско-философски карактер роману – све је овде прожето најдубљим болом, дубоким као небо, а све у занаку тајне, слуње и упитаности: шта је „с друге стране“? С тим у вези стоји, најпре, особена природа младе Таре Сенице, која као да је – и именом и делима – припадала помало и некој другој, неземној, непојамној димензији. Њена природа је била тајна, као и њена душа, „изван сваког зла“:
„Некакав осећај ванвремености, ширио се око тебе. Око тебе је
шуштало неко друго време. Дубље. И сви ти снови које си хитала да осветлиш, у
свом веку, односили су те од прашине, од стегâ. Изван сваког зла, дотицала си
пролазнике, као магија. Опсењивала. Али, горко стрепела, и плакала, од
грубости, од трња, без којег нема века“ (47–48).
Са
тајновитом природом Таре Сенице, у блиској је вези и феномен слутње или велике
тајне која се надвија над њеним тананим бићем. Највећа загонетка: шта човек
може и да ли ишта може да учини не би ли променио ток своје судбине, чита се
између редова и у питању: „Шта смо радили тада?“ (да ли смо ишта могли да
променимо?) Човек је биће несавршености и по својим сазнајним моћима, и због
тога „увек остаје неки неизречени (апофактички) вишак који та питања помера у
домен тајне“ (Олах 2017: 8).
Тренутак описан у роману као предосећање нечег великог и страшног (у виду
умрлице на вратима суседног стана, када се појавило то „нешто“), јавља се као
велика и застрашујућа тајна, некакав mysterium
tremmendum.
Он отвара
суштински најважнија питања романа: да ли је човек биће слободе или је његова
судбина, као што су тврдили стари грчки филозофи – укрштај две врсте нужности:
оне унутрашње (оличене у Хераклитовој мисли да је „карактер човеку судбина“ – а
овде јесте реч о једно посебном, младом и чистом бићу, „пријемчивом за све“) и
оне спољашње (оличене у Платоновој идеји да кривица лежи у онима који бирају,
јер „неће демон вас коцком бирати, него ћете ви изабрати демона“ (према: Милошевић
2003: 379) и да сам Бог није крив). Отуда се ненаметљиво,
али врло сугестивно провлачи питање човекове кривице, односно мајчиног питања:
шта би било да тог јутра нисмо отвориле врата? Можда то „нешто“ које вреба не
би тада ушло и у наш стан и у наше животе. Као реч која рањава, смрт је
овде много пута замењена синонимима: „то“, „нешто“, „оно“, „оно нешто“,
„страшно“: „Немогуће је затворити врата. Кад дође то нешто. Кажем гласно,
плачући. Не можемо да именујемо: смрт“ (41). Између трагичног сазнања да је
немогуће зауставити ток судбине или коби која је ушла на врата („нема
тих суза које ће променити след“ (88)) и осећаја да у човеку ипак постоји „нека
дубока, несазнатна, неразумљива снага вере, из које може да никне чудо“
(40) стоји прича, то „слово о спасоносној речи“ (Свети Сава), као утеха и
спомен.
Аристотел
је у Поетици записао да је прича (mithos) главни део и душа трагедије, а суштина
трагедије је катарза (прочишћење) (Aristotel 2002: 68). Прича се да би се одгодио крај, коначан крај,
а и да би се продужио живот кроз причу. Причање нам пружа слику света која има
своје законе и тајне, у коме човек причањем продужава своје трајање. Отуда је Небо,
тако дубоко не само роман о болу и тајни живота, већ је и прича о причи
– метаприча, која је обезбедила вечност и онима који су актери приче и актери
бола. Причом се „згушњава време“, „трага за бесмртношћу“, иако срце
приповедања увек чине „приче о губитку“. И онда када се, са смрћу јединог
детета, губи и сваки смисао боравка у овој стварности, од бесмисла спашава прича
– која ће надживети и оног о коме се прича и оног ко причу прича: „...требаш
мени. Да причамо ову причу“ (53). Насловом завршног поглавља романа:
„Везати видљиво и невидљиво у чвор“ именована је функција, задатак саме приче,
њена мистична и митска моћ. Иако се наратор овде сасвим „открива“ и проговара о
незахвалној позицији пред којом се нашао („Писала сам, јер нисам знала шта
боље; за утеху, за смирење, и вечност“ (86)), прича се намеће као лик
у којем ће бити садржане све манифестације живота и успомене на живот које
треба сачувати. Причом се надвладава и онај бездан између патње тела и тежњи
духа – душа приче отуда је блиска души човека. Од исте материје су њихове
грађе. Само се у њима може „осетити срце човеково“. У крајњем, прича једина
носи превагу над временом – елеиотовски, време побеђује временом (приповедања),
претаче га у вечност.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Гвозденовић (2021): А. Гвозденовић, „Нема
реквијема док се сећамо“, предговор у: В. Капор, Небо, тако дубоко, Београд:
Српска књижевна задруга, стр. IX–XXIX
Јунг (2008): К. Г. Јунг. Човек и Душа:
антологија Јунг, из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби,
Нови Сад: Прометеј.
Капор (2021): В. Капор, Небо, тако дубоко:
писма за Тару, Београд: Српска књижевна задруга.
Милошевић (2003): Н. Милошевић, Књижевност и
метафизика. М. Ломпар (прир.), Никола Милошевић: изабрана дела, 4.
Београд: Службени лист СЦГ.
Олах (2017): К. Олах, Књижевнотеоријско дело
Николе Милошевића. Докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.
Поповић (2005): Ј. Поповић, О духу времена,
Београд: Политика – Народна књига.
Томовић (1997): С. Томовић, Филозофија
времена. Цетиње: Обод, Подгорица: Унирекс.
Aristotel (2002): Aristotel, O pesničkoj
umetnosti, prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić,
Beograd: Dereta.
Sabato (2005): E.
Sabato, Pojedinac i univerzum : izabrani eseji, izabrala i prevela sa
španskog Aleksandra Mančić, Beograd: B. Kukić – Čačak: Gradac.
[1] „Из
тајанстненог брака материје са духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с
друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања
у наручју духа. И као сваки сан реалност му је показна, а не логички доказна.
Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе
материје чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе;
човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. –
Не знамо човека. Гледан из тела – дух изгледа подсмех телу; гледано из духа
тело изгледа пркос духу. И сама чула надражују дух да прекорачује границе тела.
Свуда амбиси; амбиси око сваког чула; амбиси око сваке мисли. Бездна до бездне,
бездна над бездном, и нигде непоколебивог тла да несрећни човек чврсто стане.
Стално падање, непрестано сурњавање ка неком дну које можда и не постоји;
стална вртоглавица... И човек се осећа очајан као да је очајање у њему навршило
своје пунолетство“ (Поповић 2005: 152–157).
Нема коментара:
Постави коментар