Плени упечатљивошћу Рилкеова слика песника у једном
кратком прозном запису. Види га као једног од веслача велике барке на Нилу,
који се од осталих разликује тиме што
само пева. „Док се његова околина непрестано бавила најближим опипљивим
стварима и савладавала их, његов глас одржавао је везу са најдаљим, спајао нас
с њима, све док нас оне не би понеле.“ Да је песник онај који „изван круга“
иде, „путује ка суштини/ка средишту, ка нутрини“ који чезне да
Безграничје Домом зове,„да призове, дозове, приведе ‒ чудесно“ подсећа нас и
сведочи својом новом песничком збирком Марија Јефтимијевић Михајловић.
Марију Јефтимијевић Михајловић познајемо, пре свега,
као научника, књижевног критичара и есејисту. Позивајући се на песника Арсенија
Тарковског, она каже да постоји време за поезију и време за прозу, али се
морамо сложити да аутентичност поетичког света сваког аутора живи и присутан је
у свим облицима његовог књижевног стварања. Прецизније, и поезију и прозу
Марије Јефтимијевић Михајловић карактерише јединствен поглед на свет и
специфичан вредносни систем, о којем ћемо покушати нешто да кажемо, и због којег
смо били слободни да одабране песме тумачимо уз помоћ есеја о њој сродним
песницима.
Поезија нас одводи до оних блиставих спознања до којих
нас могу довести само године и деценије различитих искустава и сазнања, тако да
је и збирка песама Храм тишине само
понуђени кључ за откључавање једног поетског света и читалачког
доживљаја. У овом поетском Храму прелама се песникињина животна и стваралачка
филозофија, која би се, условно речено, могла посматрати као филозофија
укрштаја, филозофија тишине и филозофија љубави.
Филозофија укрштаја један је од темеља на којима
почива Храм тишине МЈМ. Једна од песама која на најлепши начин сажима њено
песничко Вјерују јесте песма Срећа из циклуса Обасјања. Теорија
Лазе Костића о укрштају као извору свих појава у васиони блиска је песникињи.
Укрштај Костић објашњава следећим речима: „У разноснажним сукобима две се
противне стране у сукобу морају укрстити и састати у једној посредици.“ И свака
страна мора да претрпи неки преображај после борбе, (…) и то је њихова
заједничка посредица, последица укрштаја.“. Марија Јефтимијевић Михајловић то
песнички исказује на следећи начин:
Ако се сагнеш довољно ниско/ можеш дотаћи
бездане своје/ устремиш ли биће ка небу/
видећеш себе и тамо горе./ Ал ниси само од
праха и блата/ нису ти само небеса дата ‒/
Укрштај тај – мирна је тачка/ у којој
почиње мера твог раста/ ка лику Творца у себи самом.
Упечатљива је слика крста као метафоре за цело
човеково биће. Док носиш своје земаљско рухо/ приземљен чулом узвинут духом/
биће цело твоје је крст. Непрегледне дубине људских понора могуће је
испунити божанским миром и благодаћу само непрекидном борбом са личним
страстима и искушењима. Човек је биће чија је мера раста у укрштају небеског и
земног. Слика човека распетог, потпуно у укрштају, подсећа на слику из песме Усред
света Арсенија Тарковског: Ја сам човек, ја сам усред света/ Иза мене ‒
безброј протозоа/ Испред мене ‒ милијарду звезда./ Међу њима лежим целим својим
растом ‒ / Две обале што их спаја море,/ Два космоса сједињена мостом.
У збирци Храм тишине већина песама заправо
представља промишљање о суштинским питањима света и човека у њему. Песникиња
верује да је ово трагалаштво на путу смисла немогуће ако не завиримо у
сопствену душу, тачније спознање је недостижно без самоспознања. Тежња за
Смислом је и тежња за Целином, а тежња за Целином је боготражитељство „искание Бога“, како би
рекао Достојевски. Наше искуство има моћ да преобликује природу наше личности и
пут ка себи је пут ка Богу, јер смо по Његовој слици створени, што не значи да
смо богови већ да у себи носимо боголики идеал, „сећање на Рај“, за којим
свесно или несвесно чезнемо; отуда, ићи у Дубину исто је што и ићи у Висину.
Поезија покреће читаочев дух на преиспитивање, на пут ка себи, у највишем
степену тог подвига – на преображавање. У том процесу, песник и читалац постају
једно, идентификују се у доживљају који песма
нуди и из тог доживљаја излазе ‒ другачији. Природа суштине за којом
трагамо заправо има лик Тајанства у које/ кога верујемо. Ово се може врло лепо
илустровати стиховима из Маријине песме Треба изван круга ићи…, који
гласе: Треба изван круга ићи/(…)/ путовати ка суштини/ ка средишту, ка
нутрини/ с Тајанством се сусретнути/ себе с новим суочити/ опет облик свему
дати/ ‒ Безграничје домом звати. Поменуто Безграничје као брисање свих
просторних граница посебна је поетичка концепција, којој припада и брисање свих
временских граница („обезвремењавање“) у овом, земаљском животу.
Овде бисмо указали на још једну особеност која
одликује Маријину поезију. Да бисмо је објаснили послужићемо се запажењем Бошка
Петровића. „Поезија, то је вазда, стварно, само та песма, која са свим
вредностима које има и без свих које нема, траје и стоји“, пише он у једном од
својим есеја. О поезији је могуће расправљати само тако: као о песми у којој је
она већ дата, остварена у неком посебном, конкретном случају. „Општи и поетични
постаје један специјални случај баш тиме што га обради песник“ (Петровић). Стварност
за њих даје подстрек и грађу (Гете). Управо је ова карактеристика она која
одликује и већину песама из ове збирке. Најчешће је окидач за настанак песме
један конкретан догађај. У љубавној поезији нпр. то су додир, поглед, телесни,
чулни доживљај, који изазивају читав низ догађаја или асоцијација, који се, у
градацијском низу, од земних, телесних преображавају и досежу до небесних. У
једном од својих есеја о поезији Арсенија Тарковског, Марија Јефтимијевић
Михајловић, тренутак у песми Први
сусрети, дат кроз љубавни доживљај, назива тренутком „изван времена“,
чистим тренутком. У једном од таквих тренутака, лирски субјекат се пита: „Одакле
смо, чији ли смо/ и чије је ово сећање на рај?“ Сећање на рај јесте сећање
на проживљени тренутак вечности. Тај тренутак, чини се да је готово ослобођен
садржаја свести, али и граница времена. Он је илустрација за песниково
најинтензивније осећање издвојености од овога света и сједињења са божанским.
Морис Метерлинк, тврди да се такав тренутак дешава у животу сваког човека, када
се „небо отвара“ и од којег почиње истинска духовност неког бића, при чему се
обликује „невидљиво и вечно лице које, и не знајући, показујемо анђелима и
душама. Све ово налазимо у есеју Марије Јефтимијевић Михајловић. Од тог чистог
тренутка, додаје она, и на том чистом тренутку досегнуте апсолутне среће,
осећања Једног, заснива се, између осталог, дубока духовност поезије А.
Тарковског. Поетичка сродност и блискост са овим песником, веома је уочљива.
Арсеније Тарковски пише: Сусрета наших свако магновење/ Славили смо као
Богојављење/ Сами на целом свету. У
песми Храм тишине, Марија пише: Између два откуцаја где престајемо
Ми/ Почињу Богојављења, почињу Сретења, између овог и оног живота. И
Тарковски и Марија Јефтимијевић Михајловић сусрете идентификују као
Богојављења, што значи да су и дубоко преображавајући. Сусрети су увек у
тишини, „испуњени највишим смислом, доживљајем Једног“. Љубавни доживљај о
којем се пева увек је тешко изрецив и мистичан, „чисти тренутак“ који је у
сфери божанског. Двоје могу бити једно само у Једном, односно, у Њему. Према
Флоренском, то је „додир голе душе с голом душом“ јер је „само кроз душу
другога могуће додирнути Бога“. У песми Легура додир је такође
преображавајућ: Обликом у који се уливаш потврђујеш ме/ обликом у који се
претварам доказујем те. Велики преображаји личности увек и почињу од додира,
који може бити метафора и за телесно, плотско сједињење. Те телесне везе, у
поезији МЈМ, истовремено су и „духовне везе“ или „духовна сродства“, који су и
најчвршће везе међу људима (Хесе), али
представљају и ону заштићену зону у којој се врше велики преображаји
личности без опасности од ма каквог угрожавања (Михајловић Јефтимијевић). У
песми О светлости читамо: Ми не постојимо ‒ то су озарења/ додири
душа су наша вазнесења. У поезији Арсенија Тарковског сусрети су
„магновења“ . Овај израз указује на одсуство свесног, рационалног или онога што
се може именовати као „стварно“. Код Марије Јефтимијевић Михајловић такође је стање у којима се догађају сусрети
именовано, али сликама „обасјања“ и „озарења“, Мотив светлости, присутан у њима,
упућује на то да су тренуци сједињења, увек и тренуци просветљења, као и „вазнесења“.
Ако је сусрет „магновење“ или, како лирски субјекат у збирци Храм тишине
врло конкретно каже: „Ми не постојимо“, онда он одиста и не постоји, односно не
постоји у сфери која је „од овога света“, не припада сфери реалности него
оностраном, божанском. Од тог „другог“, од бића које смо „сном препознали“ као
наше, које је наша „космичка мера“, почиње и наше освешћење, односно
преображавање, и то увек најпре унутрашње, које касније бива видљиво и споља.
Песме над песмама Марије Јефтимијевић Михајловић
прожете су мистиком које изазива тишина. Она је језик којим говори Душа, чак и
постоји за разговор душа (Једноставност). Она је звук вечног тренутка (Легура).
Речита је, само треба отворити слух (Мисао). Исти доживљај тишине близак
је и Бранку Миљковићу, када каже: „Што је за кретање мир, то је за песму
тишина. (…) То одсуство песме, тај мир и тишина, потребна је песми да би могла
да се створи из себе саме. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и
сигурност да би запевале“ (Миљковић).
Тишина је кључна категорија теорије стваралаштва МЈМ,
сугерисана и самим насловом збирке. Тишина је неопходност да би се из ње проговорило, да би се указала, пројавила
„стварна реч“. Према Настасијевићу, то начело стварне речи, гласи: „где није
неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту
проговорити“ (Настасијевић). „Појачавањем“ тишине ствара се посебна атмосфера,
готово религијска, а на тај начин се лакше приближава и открива истина
постојања. „Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном
све, и у свему самог себе“ (Неколико рефлексија из уметности,
Настасијевић 1991б: 24). Из ове филозофије тишине произилази, готово као њен
интегрални део и ‒ филозофија љубави. Ову тврдњу поткрепљују и стихови: Живот
се из живота криком рађа (..)/ тело у телу с вриском раствара(…)/ Све се с
криком и из бола ствара ‒/ само се воли ћутањем. Бука и крици присутни су у
свим облицима живота, у свему што се у муци рађа, али је Тајна и највиши наук
спознања ‒ Љубав. Тај коначни облик просветљења дат је онима што ћутећи у
буци света/ говоре свештеним језиком Љубави (Језик љубави).
Љубав у поезији МЈМ мистични је и религиозни доживљај
највишег преображаја у којем је могуће спознати, „видети“ Бога. Препуштање сили
Љубави догађа се кроз „шапат, песму, бол“, „у погледу, у сусрету, у изговореном
и прећутаном“ (Мера бивства). Љубав је праслика крста на Голготи, она
нас поништава и ствара у исти мах (МЈМ). Али, „Љубав ће освештати и најдаљи
кутак Васељене“. Љубав је постављена у исту раван у којој је и Бог, односно
у раван у којој се Бог показује као Љубав, што је такође блиско поетској и
животној филозофији Арсенија Тарковског.
Попут Арсенија Тарковског, за крај овог осврта на, по
нама, песме над песмама ове збирке, можемо рећи да Марија Јефтимијевић
Михајловић верује у духовну суштину поезије. Верује, да она остварује најбољу
везу између човекове душе и праузрока света. С обзиром на то да почиње увек од
конкретног, стварног догађаја, а онда, Љубављу преображен песнички ум, прониче
и у његове духовне димензије, у корен („из једног корена растемо“), ова
је поезија и врло аутентична. Представља стигмате људског духа који нас, налик Сновиђењу
у Сагласју воде ка Спознању, уз бескрајна Озарења и Обасјања.
Објављено у часопису Кровови. Часопис за науку,
културу и уметност. Сремски Карловци. Број 125-128/ 2024. година XXXVII
https://stokinblog.wordpress.com/2025/02/17/песме-над-песмама-марије-јефти/
https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2025/02/17/маја-стокин-песме-над-песмама-марије-ј/
Нема коментара:
Постави коментар