Категорије

недеља, 28. септембар 2025.

Хермес Трисмегистос – ОПОМЕНА ДУШИ

 

Својства материјалног света никада нису стална. Она су непрестано у међусобном сукобу и несагласива су. Зато буди опрезна, о душо. Окани се тог привида, јер то су ствари са којима не би требало да се повезујеш.

          Ти си, о душо, једноставна – оне су сложене. Ти си ослобођена – оне су варљиве. Ти си истински жива – оне су истински живот. Ти си таква каква си – оне се зачауравају и прекривају; оне су илузије – непостојане и пролазне.

          Зато буди будна; пази на саму себе да не би постала њихов роб, тако да те оне одврате од циља. Не запуштај, о душо, своју истинску суштину која је једноставна, истинска и високо достојанствена. Немој имати поверење у материјалне ствари које су многоструке – обмањујуће и неверне и међусобно се одбијају, тако да не залуташ и пропаднеш.

              


              (...) Материјални свет је доле, о душо, место је незадовољених жудњи, страха, бешчашћа и туге. Горе је свет духа, мира, за страх неприступачан. Он сведочи високим достојанством и радошћу. Видела си оба света: живела си у оба. Сада изабери у складу са својим искуством. Можеш боравити у оба света. Ниједан од та два света те неће одбацити. Међутим, за човека је немогуће да истовремено буде мучен незадовољеним жељама и да живи у миру, да буде узвишен и одвојен, радостан и задовољан. Љубав према овом свету и љубав према другом свету у човеку не може бити сједињена. То је немогуће.

          Ти си, о душо, рођена из једног посебног стабла. Ти си грана тог стабла. Колико год да је грана удаљена од стабла, ипак остаје веза и склад између стабла и гране. Своју храну добијаш од стабла. Ако се, међутим, нешто постави између стабла и гране, веза и храна бивају прекинуте. Тада грана мора да се осуши и умре.

Размисли о томе, о душо, и у свом бићу учврсти то да си предодређена да се вратиш свом Творцу. Он је стабло из кога растеш. Зато одстрани сву прљавштину и сав терет материјалног света што те спречава да се вратиш свом сопственом узвишеном свету, свом стаблу, свом пореклу.

          (...)

          Чувај се свега што је ниско и недостојно. Ништа од тога не примај у своје биће, да се твој карактер не би изопачио и твојој истинској природи деловао супротно и да не би самој себи постала препрека на стази повратка свом истинском завичају.

          Знај да је цењени и узвишени Творац васионе најплеменитији од свега што постоји. Повежи се с тим Племенитим. А када у свом бићу постанеш једно са Извором, приближаваш се Њему који те је створио. Буди уверена у то да се племенито с племенитим удружује, а неплеменито са неплеменитим.

          Ти си у свету ствари који је створен и у њему тражиш мир. Како може постојати мир у свету који је у покрету? Све док чамац плива на води, он не стоји мирно и мира нема. Ако се, пак, на трен и умири, то је само случајност. Врло брзо вода поново почиње да љуља све што плива на површини. Чамац долази до мира само ако се из воде извуче на копно. То је место одакле чамац потиче и које по густини и тежини личи на чамац. Тада – а не пре тога – чамац заиста долази до мира.

          Исто тако душа, све док је везана за узбуркано море материјалног света, не може да буде мирна или да се мало одмори. Међутим, ако се врати свом извору и корену, ето и тишине и мира. Тада је ослобођена патње, понижења и заблуде у земљи туђинској.

 

Хермес Трисмегистос, Опомена души, превео Небојша Бараћ, Београд, 2005, стр. 25–30.



уторак, 23. септембар 2025.

Бела Хамваш - НАШЕ КОСМИЧКО ДОСТОЈАНСТВО



  Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем – pan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.


Б. Хамваш, Миларепа

недеља, 21. септембар 2025.

Радосав Стојановић – ОДВЕШЋУ ТЕ У ПРИЗРЕН


Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину бога и митске таме.


Остави запретане наћве и сметлиште

И пса што скичећʼ у врата гребе.

За поједену кору хлеба коју иште

Он ко и ти док му срце зебе.


Остави пепелиште и трешње што плод не држе,

Кавала јеку над узалудним стадом,

Порушене сенке детињства док прже

Последњу росу која бежи крадом.



И пођи за сетним звуком чалгија и читеља.

Бићеш цвет сунца над осамом зоре

У име ноћи и жрвња што меље

Црвоточину срца док дамари горе.


Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве,

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину и митске таме.


Али ти си опет најтужнија жена

И ништа те утешити неће

Као бајка у којој Пепељуга среће

Непознатог принца кога више нема.