Својства
материјалног света никада нису стална. Она су непрестано у међусобном сукобу и
несагласива су. Зато буди опрезна, о душо. Окани се тог привида, јер то су
ствари са којима не би требало да се повезујеш.
Ти
си, о душо, једноставна – оне су сложене. Ти си ослобођена – оне су варљиве. Ти
си истински жива – оне су истински живот. Ти си таква каква си – оне се
зачауравају и прекривају; оне су илузије – непостојане и пролазне.
Зато
буди будна; пази на саму себе да не би постала њихов роб, тако да те оне
одврате од циља. Не запуштај, о душо, своју истинску суштину која је
једноставна, истинска и високо достојанствена. Немој имати поверење у
материјалне ствари које су многоструке – обмањујуће и неверне и међусобно се
одбијају, тако да не залуташ и пропаднеш.
(...) Материјални
свет је доле, о душо, место је незадовољених жудњи, страха, бешчашћа и туге.
Горе је свет духа, мира, за страх неприступачан. Он сведочи високим
достојанством и радошћу. Видела си оба света: живела си у оба. Сада изабери у
складу са својим искуством. Можеш боравити у оба света. Ниједан од та два света
те неће одбацити. Међутим, за човека је немогуће да истовремено буде мучен
незадовољеним жељама и да живи у миру, да буде узвишен и одвојен, радостан и
задовољан. Љубав према овом свету и љубав према другом свету у човеку не може
бити сједињена. То је немогуће.
Ти
си, о душо, рођена из једног посебног стабла. Ти си грана тог стабла. Колико
год да је грана удаљена од стабла, ипак остаје веза и склад између стабла и
гране. Своју храну добијаш од стабла. Ако се, међутим, нешто постави између стабла
и гране, веза и храна бивају прекинуте. Тада грана мора да се осуши и умре.
Размисли о
томе, о душо, и у свом бићу учврсти то да си предодређена да се вратиш свом
Творцу. Он је стабло из кога растеш. Зато одстрани сву прљавштину и сав терет
материјалног света што те спречава да се вратиш свом сопственом узвишеном
свету, свом стаблу, свом пореклу.
(...)
Чувај
се свега што је ниско и недостојно. Ништа од тога не примај у своје биће, да се
твој карактер не би изопачио и твојој истинској природи деловао супротно и да
не би самој себи постала препрека на стази повратка свом истинском завичају.
Знај
да је цењени и узвишени Творац васионе најплеменитији од свега што постоји.
Повежи се с тим Племенитим. А када у свом бићу постанеш једно са Извором,
приближаваш се Њему који те је створио. Буди уверена у то да се племенито с
племенитим удружује, а неплеменито са неплеменитим.
Ти
си у свету ствари који је створен и у њему тражиш мир. Како може постојати мир
у свету који је у покрету? Све док чамац плива на води, он не стоји мирно и
мира нема. Ако се, пак, на трен и умири, то је само случајност. Врло брзо вода
поново почиње да љуља све што плива на површини. Чамац долази до мира само ако
се из воде извуче на копно. То је место одакле чамац потиче и које по густини и
тежини личи на чамац. Тада – а не пре тога – чамац заиста долази до мира.
Исто
тако душа, све док је везана за узбуркано море материјалног света, не може да
буде мирна или да се мало одмори. Међутим, ако се врати свом извору и корену,
ето и тишине и мира. Тада је ослобођена патње, понижења и заблуде у земљи туђинској.
Хермес Трисмегистос, Опомена души, превео
Небојша Бараћ, Београд, 2005, стр. 25–30.
