Одвешћу те у Призрен. Код грнчара
Изучићу занат како се ђугуми праве
Старинска кандила са сенком свеца што одмара
Празну суштину бога и митске таме.
Остави запретане наћве и сметлиште
И пса што скичећʼ у врата гребе.
За поједену кору хлеба коју иште
Он ко и ти док му срце зебе.
Остави пепелиште и трешње што плод не држе,
Кавала јеку над узалудним стадом,
Порушене сенке детињства док прже
Последњу росу која бежи крадом.
И пођи за сетним звуком чалгија и читеља.
Бићеш цвет сунца над осамом зоре
У име ноћи и жрвња што меље
Црвоточину срца док дамари горе.
Одвешћу те у Призрен. Код грнчара
Изучићу занат како се ђугуми праве,
Старинска кандила са сенком свеца што одмара
Празну суштину и митске таме.
Али ти си опет најтужнија жена
И ништа те утешити неће
Као бајка у којој Пепељуга среће
Непознатог принца кога више нема.
Нема коментара:
Постави коментар