Да, стара
слико,
Да, требало
је то: остати при првој речи,
Не одлазити
никуд, и све што срце жуди
Тражити у
дубини својој и своје земље,
Уместо у
даљини недокучивих, злих привиђења.
Требало је
трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ,
сиротињу, Босну.
И данас не би
било овако како јесте:
Руке празне,
савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.
Требало је,
вај, знати оно што сад тек се слути.
Једно је
сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно, и
недостижно.
У једном зрну
жита хлеб је васколике земље,
У једном
загрљају све жене целог света,
Дивне, и
недостижне.
Све остало је
варка пребујале свести
О сопственоме
бићу и лажна перспектива
Пустиње коју
смо ми сами сажегли у души.
