Иво Андрић – ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА

 

Да, стара слико,

Да, требало је то: остати при првој речи,

Не одлазити никуд, и све што срце жуди

Тражити у дубини својој и своје земље,

Уместо у даљини недокучивих, злих привиђења.

Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,

Чувати народ, сиротињу, Босну.

И данас не би било овако како јесте:

Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.

Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.

Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.

Једно, и недостижно.

У једном зрну жита хлеб је васколике земље,

У једном загрљају све жене целог света,

Дивне, и недостижне.

Све остало је варка пребујале свести

О сопственоме бићу и лажна перспектива

Пустиње коју смо ми сами сажегли у души.