Кућа нам је насред друма
Што прво сунце са последњим спаја
Црна наша срећа златних руку
Неимар нам сама била
Смишљала изгледа небеску ћуприју
Изгледа сунчеве теразије
А испала кућа
На друм отада немани избијају
И опасници и громовници
И трговци сунцем
Куће тад лепе нестане
У хрвању неба и земље
И шкргуту таме и вапају светлости
У топоту копита на крову
Небо се од земље кад-тад раздвоји
Кућа се опет појави насред друма
Појави се лепа
Управо ко небеска ћуприја
Ко сунчеве теразије
Друм боље гледа своја посла
Прво сунце са последњим спаја
Само ветрови што око куће служе
Разгоне задах изгорелих рогова
Политика, 1. јануар 1963. године
Нема коментара:
Постави коментар