Добрица Ерић - НОЋИ КАДА НАМ ЈЕ ЖАО ДА ЗАСПИМО

 

Постоје неке летње ноћи кад нам је жао да заспимо.

Наши родитељи су давно вечерали и полегали, а ми још лебдимо у авлији као да су нам порасла крила.

Небо се расцветало над нашом кућом као столетна трешња на којој стоји месец.

Башта нам мирише на све биље које цвета на земљи.

Попци зврје под липама као скривени сатови тишине, који раде по звездама и показују колико ће нам дуго родитељи живети.

Поток жубори у близини, тихо, као да разговара с камичцима, лепо осећамо како нам запљускује душу.

Хтели бисмо у поље, у реку, на брдо, хтели бисмо некуда, ни сами не знамо куда, али не можемо да прекинемо кончиће бојажљивости којима смо привезани за стабла јабука.

Свици нас просто чикају да изађемо из авлије и ми их хватамо и мажемо њиховим златом лица.

По једна звездица нам стоји у грлу, као коштица од шљиве коју не можемо да прогутамо.

Више нико није будан сем цврчци, свици и ми, лишће трепери само од нашег дисања, месечина је тако плава и густа да би се по њој могло пливати.