Тајна сазнања је у томе што се y акту
сазнања онај који сазнаје уздиже изнад предмета сазнања. Сазнање је увек стваралачко овладавање предметом и уздизање над њим. То
следи већ из тога што сазнање мора да зрачи светлост, да је емитује на биће и
изнад бића. Зато у сазнању биће расте. Етичко сазнање неизбежно тежи
моралном побољшању бића. То, наравно, не значи да онај који сазнаје треба да
мисли о себи као о некоме ко стоји на моралној висини. Али, то значи да он мора
имати морално искуство и да преко њега проналази себи светлост, макар зрак
светлости. С таквом теоријом сазнања повезан је снажни трагизам сазнања. Сазнање Бога је тешко и, у извесном смислу,
чак, немогуће; оно неизбежно мора доћи на апофатички метод и мора открити
узалудност и бесплодност катафатичког метода. Бог не може бити предмет
сазнања зато што човек y акту сазнања не може да се уздигне над Богом. Бог се
не може обасјати светлошћу, може се само примити светлост Од Бога. У етичком
сазнању ми не само да примамо, већ и емитујемо етичку истину, ми је неизбежно и
градимо, стварамо свет вредности. Бога, пак, не можемо да стварамо, можемо само
да му приступимо, можемо да му служимо својом стваралачком делатношћу, да
одговарамо на његов позив. Сазнање је
велика смелост. Сазнање је увек победа над прастаром, исконском, стрепњом,
победа над страхом. Стрепња чини немогућим трагање за истином и сазнање истине.
Сазнање је храброст. Ко осећа страх пред традиционалним моралним појмовима и
вредностима, који увек имају социјални извор, тај није способан за етичко сазнање,
јер етичко сазнање јесте морално стваралаштво. Победа над страхом је духовни
сазнајни акт. То, наравно, не значи да се искуство страха психолошки не
доживљава. Пролажење кроз такво искуство може бити веома снажно, као што се догодило,
на пример, Кјеркегору. Али стваралачко сазнање јесте победа над страхом. Етика
није кодификација традиционалних моралних норми и вредности. Етика је смелост у
стваралачким вредновањима. O сазнању се
још мора рећи да је оно горко и да на ту горчину треба пристати. Онај ко воли
само слатко, не може да сазнаје. Сазнање може пружати тренутке радости и
највећег узлета, али плодови сазнања су горки. Сазнање у нашем светском еону већ је изгон из раја, губитак рајског
живота. Нарочито је горко етичко сазнање, сазнање добра и зла. Али горчина
се налази у самом бићу, у његовом паду. Тиме се нимало не подрива вредност
самог сазнања. О јабуци убраној са дрвета caзнања добра и зла, о настанку
разликовања добра и зла, још ћемо говорити. Али, за дефинисање карактера
етичког сазнања треба рећи да је само разликовање добра и зла горко разликовање,
најчемерније разликовање на свету. Достојевски каже да је то ђаволско добро и
да нас зло сувише скупо кошта. Сазнање је храброст, победа над страхом. Сазнање је горко и оно је пристанак на
горчину. Од свих врста сазнања, етичко сазнање је највећа смелост и највећа
горчина, јер се у њему разоткривају вредност и смисао живота и у њему се, исто
тако, широко отварају грех и зло. Постоји смртна туга у самом разликовању
добра и зла, онога што је вредно и онога што је лишено вредности. А то што је
та разлика последња, крајња, разлика никако не може бити разлог за утеху. Туга
за Богом у људској души повезана је са тугом због могућности да се заувек живи
са разликовањем добра и зла, са смртном горчином вредновања. Средишњи значај
етике у философском поимању односи се на то да она има посла са грехом, са настанком
добра и зла, са настанком разликовања и вредновања. Али разликовање и
вредновање имају универзални значај. А етика је шира од оне области која јој се
обично одређује. Етика је учење о разликовању, оцени и смислу, тј. y њу, у суштини, спада читав свет у
коме се догађа разликовање,
доносе оцене и тражи смисао.
Н.
Берђајев, О човековом позвању: оглед из
парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter
Book World, Београд, 2000, стр. 19–20.
Нема коментара:
Постави коментар