Има
путева које нисам ни видео и којима никад нећу ногом ступити – и много их има! –
али то је стога што нисам налазио снаге ни времена ни могућности да то учиним.
Али нема стазе ни пута којима нисам бар закорачио само ако је то било могућно.
У томе нисам познавао страха, умора ни оклевања. И та моја луда и незадржива
радозналост била је узрок многих мојих лутања, грешака, бесмислених или
наопаких поступака. Она је појела најбољи део моје снаге, али она би се могла
назвати и мојим јунаштвом и мојим главним оправдањем; она би могла бити и
стваран основ мога поноса, кад бих ја хтео да се поносим и кад би то њој било потребно.
*
Обилазим
земље и градове. Ниједно место не напуштам са жаљењем, нигде ме не дочекује
радост. Али изгледа да морам до краја живота путовати тако, да бих видео, и да
би се видело и знало, какав сам био, а какав сам хтео да будем, да се свет
ишчуђава и њише главом, и на туђем примеру учи шта треба чинити, а шта не, како
живети, а како не.
*
Велика,
дуга и тешка путовања имају бар једну добру страну, поред толиких рђавих: да
нас спасавају од површних судова и јевтиних рефлексија, управо том својом
дужином и тежином. Гледајући ширину и разноврсност света око себе, човек
постаје обазрив у закључцима и избирљив у изразу.
*
Кад
мислим на моја разна путовања, видим да их има од две врсте. Једна, која су са
мном заједно израсла, као органска потреба и природна последица мог духовног и
физичког развоја. Друга, која су се некако узгред и случајно прилепила за мене,
која су ми наметнута од околине и која сам због своје лакомости и непромишљености
прихватао, иако су стварно изнад мојих снага и изван мојих жеља и потреба. Она
прва причињавала су ми радост и доносила и задовољства и духовне користи, а са
ових других враћао сам се изнурен физички и осиромашен духовно.
*
Путовати
значи мењати брзо места, навике и људе са којима се дружиш, значи јаче се
нагињати над понор времена. Од тога хвата човека смртоносна вртоглавица и због
тога многи зазиру од путовања.
*
Неподношљиво
нам се чини увек место на коме смо, а не можемо да увидимо како је свако бежање
узалудно и бесмислено, јер што брже бежимо, то ћемо се пре наћи на месту од
којег смо побегли, а где год бисмо се путем зауставили, било би
исто, или горе. Само узалуд губимо снагу коју би требало утрошити у напор да
место на коме смо учинимо подношљивим.
*
Путовања су за мене била увек тешка, и с
годинама бивају све тежа. А са чуђењем примећујем да нисам ни у томе сам.
Посматрајући људе око себе, видим да је број оних који се на путовању осећају
изгубљени – врло велик. Па ипак, сви путујемо.
*
Увек сам се помало плашио великих
растојања у градовима. С годинама тај страх расте. Кад дођем у неки велики
град, врло се тешко решавам да одем у удаљеније крајеве и непрестано се питам
како се ови људи, и поред свих добро развијених саобраћајних средстава,
пребацују с једног краја вароши на други.
*
О путовању и путопису.
Ми бисмо можда могли боље да запамтимо
један предео, лепше да кажем нешто о њему, и више да кажемо, кад бисмо га
пустили да он говори, а не да ми њему причамо о себи. Али све поквари наша
проклета потреба за брбљањем.
*
Сећање на једно путовање, живо и дуго,
али нејасно и кратко сећање. Отприлике, као да је на пролећном сунцу, изнад
друма којим смо ишли и реке која га је пратила, дуго пловила чудесна мелодија, лака и
једноставна на изглед, али неухватљива, и изгубила се тек предвече, са сунцем
тога дана; а затим с годинама, заборављена, избледела и истанчала тако да је од
ње остала само тонска основа која још једино мом слуху нешто казује, и то само
на махове.
*
Aun
aprendo.[1]
Кад човек крене на овакав пут, он полази
не да пише и поучава него да гледа и слуша и – учи. Све сам ја то већ
једном видео у животу, али у младости, а то је исто као да кажем: у сну, јер
младост је сан о
животу. Младост и сан пролазе, а живот остаје, подмлађује се и рада нове снове
и варке.
*
Ја
не путујем по овој земљи са намером да говорим, ни да поучавам, него гледам, слушам, учим
и понешто забележим.
*
Данас људи много путују, јер за то
постоје и разноврсне потребе и моћна средства. Времена су таква. Свакако да и
ја спадам међу
оне који су и по урођеном немиру свога бића и по стварној потреби много
путовали. Чиним то и данас. Како немам неких већих друштвених амбиција ни
обавеза, а немам ни родбине ни много пријатеља, ја по тим својим путовањима могу боље но
и
по
чему другом да запажам и мерим промене које с годинама настају у мени и на
мени.
Путовања, то је за мене одувек био лек
који не лечи, али мање или више помаже и доноси пролазно олакшање. У ствари, то
и није био лек него – дрога. И ту је, као код сваке дроге, са годинама и честом
употребом, дејство бивало све несигурније и слабије. А већ одавно, иако ја то
нисам одмах приметио, моја дрога не само да више не помаже него све јаче и
очигледније шкоди. Окреће се против мене и против болести због које је узимана, и сама постаје болест.
Путовање је, сад то добро увиђам, увек било
више замор тела, опијање духа и расипање времена и снаге него ишта друго. Срећни и
паметни мало путују и у тим ретким путовањима налазе све оно што им треба: што
човек од путовања жели и може да добије. А несрећни круже и крстаре светом, и
узалуд тражећи и никад не налазећи своје путовање, немају користи ни утехе од
оног што виде на свом странствовању. Оно што сваки човек треба да нађе остајући
код своје куће, то не може наћи у свету, па да очи источиш по туђим
хоризонтима.
Нездрава страст за мењањем места и
видика указује се у свој својој самоубилачкој бесмислености тек са годинама.
Тело све теже подноси напоре и промене, све се спорије прилагодава наглим
променама климе и осталих животних услова. А дух, дух поготову. За сат-два
пребацим се авионом с једног краја земље на други, али не дочекујем се радосно
на ноге као некад, него падам и куњам данима као пресађена биљка. Не сналазим
се, ноћу се будим и питам се где сам то. Са ужасом видим да су моје најбоље
мисли, без којих не могу као без најближих и најдражих лица или без неопходних
предмета, остале тамо одакле сам кренуо, и да споро стижу за мном, као
заборављен пртљаг, споро или никако. Мењати места и прилагођавати се постаје за
мене напор који ме убија а не ствара више задовољства као некад. У ствари, увек
је то било тако; увек је то за мене био расипнички луксуз који ме је трошио и
подгризао, само што је онда имао шта да троши и подгриза, а сад је дошао до
живца, до кости и постао неподношљив. Сад видим шта сам и колико сам давао, а
ником и ни за што, до само и једино безумној и погрешној представи о себи и
свету око себе, представи коју сам, као болест, донео у живот и проносио кроз
све године. Тек на путовањима, и тек сада, ја увиђам јасно да сам преварен и
заведен живео туђим животом, путовао за другог, бацан од једне поште до друге,
као погрешно упућена пошиљка.
*
Желео је да свуда буде и све види, а
није волео да путује. Целог живота разапињала га је та противречност. И умро
је, а није успео да јој нађе решења.
*
Кад би неко израчунао (кад би о томе
вредело водити рачуна) колико сам времена и снаге изгубио на својим путовањима
за последњих четрдесет година, изишла би сума напора довољна за читав један
живот људски можда. Ја
сам на путовања трошио не само новац и време него и снагу живаца и маште, јер у
путовања треба урачунати и дуге, углавном излишне припреме у машти и у
стварности. И томе треба додати да је највећи део тих путовања био без
нарочитог смисла и да ми је ретко када доносио задовољства. Просто једна нездрава
потреба. А колико сам се у тим путовањима трошио, види се најбоље по томе што
сам за време два велика рата (1914-1918. и 1941-1944), када сам био присиљен да
седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова. Истина је, с
друге стране, да сам у оно што сам написао
унео
много тога што сам видео и доживео на тим узалудним путовањима.
*
Свако своје путовање ја сам у мислима
прешао бар стотину пута пре него што сам га извршио, али не и после, у сећању.
*
Путовања? Чему? Зашто тражити туђа лица
и нове пределе да из њих, као из разасутих слова, слажеш увек исти одговор на
увек иста питања. Зар није боље остати кодкуће, боље и достојније? Смрт ће доћи
и тамо.
Кад помислим да сам се некад чудио
забелешци (Раула) Валерyја о бесмислености путовања, а
сад бих је и ја могао написати и потписати! Изгледа ми као да сам изневерио
своју луталачку младост, али то је нетачна самооптужба. Изневерава, изгледа,
она мене.
*
Тек кад човек престане да путује, и кад
може само да прати одласке и повратке других, и кад научи да пажљиво слуша
њихова причања – тек тада њему се, слушајући и гледајући друге, открива право
значење путева и путовања.
Иво Андрић, Предели
и стазе: путописна проза, приредила Жанета Ђукић Перишић, Дерета, Београд,
2016, 261–267.
Нема коментара:
Постави коментар