Не умем да живим а живи ми се.
Кад умрем, родићу се, чини ми се.
О, боже, боже, шта учини твој син?
Ти му даде лиру, он је окачи о клин.
И јаукну страшно, ко нико пре њега,
Одричући се и песме и себе и свега.
Србија је земља у којој за пића
Песнике туку за нова открића.
Кад постигнем циљ и доспем у тмину,
Нек се зна да нисам имʼо отаџбину.
Време је свемоћно, оно звезде меље,
Да се зна да нисам имʼо родитеље.
Па и мајку своју, најсветију зору,
Сам сам измислио као метафору.
Мајку, то сазвежђе што кроз бескрај броди,
Дуго сам молио да ме живог роди.
И родила ме живог ко жаруљу,
Ал ме без оружја пустила у руљу.
И будући да сам први пут ван тмине,
Не умедох да се браним од светине.
И дотле је дошло, о, мајко, опрости,
Враћам се натраг у тебе кроз кости.
Само сазвежђа мудра памте у свом сјају
Како ми је било тесно у бескрају.
Нема коментара:
Постави коментар