Бранислав Матић – ХРАМ ТИШИНЕ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ

           Одмакло се путем „од егзистенције ка есенцији“, напред ка почелу.

Од Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

Тријадом мисао–реч–чин.

Ова поезија, сва, исходи из scientia sacra. У њу је уграђено древно знање, свештено и целомудрено, она је његов израз. Свето знање које „у слави живи“, највиши облик спознања. „Мисао којој је висина дом.“ Не постоји оно да би било тајно, него је тајно да бисмо ми уз њега могли постојати, да бисмо га могли носити. Све друго што се може рећи о поезији Марије Јефтимијевић Михајловић стаје у ово, јер је ситније и споредније, јер се подразумева, јер је све у свему. Да бисте разумели ову поезију, морате бити будни. (Књижевно-критичарска и књижевно-историјска аналитика није неопходна, напротив.) То је поезија прожета метафизиком првог објављења Творца у творевини и баштином тумачења, потом и судбином оног који је „пао као Човек а буди се као човечанство“. А „пут на горе и пут на доле један је те исти“.

Све битне тачке древног метафизичког пута уз Гору посвећења су ту: тишина, једноставност, мелодија, велови, праг безвременог, обред кроз који се занавља свет, самопрегор у којем нестаје мало себично ја. Боготражитељство по унутрашњим пространствима. Сан о повратку у Један, чежња за Целином. Сећање на рај, на златно доба. Поимање да се Један, располућено на два, може поново васпоставити тек у три. Мистика тишине. Мистика светлости. Мистика оцеловљења. Мистика љубави као творачке силе (Бог љубављу држи свет). 

У поезији Марије Јефтимијевић Михајловић нарочито место – изнад свих местâ и временâ – има тишина. Тишина је песниково најдубље „осећање Бога“, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, почетак и крај. Питагорин „први камен храма мудрости“, „највиши степен молитве“. Јер ова поезија је глас који је спознао записану древну баштину и притом чуо, препознао, себе. Човекова душа која пева да би призвала Даену, своју небеску парњакињу чији је одраз (као у песми „Места која сањамо“). Реч која нас „у исти мах поништава и ствара“. „Самог себе без остатка дати.“ Тако се ступа у вечност, у „почетак свега и почетак нас“. Да, „бити светлост, блистав бити“. Бити првобитан.

Ова поезија је „онтолошко искуство“, студија о бићу, хроника будности и спасења, лични духовни пут. Подсетник души на том путу (отуд толики императивни инфинитиви без наредбе, благодатна упутства). Древна баштина дамара овде, кћи њена расплетених коса, у белој одори крај водопада, буди је успаванком. Божански парадокси бивају музика и не дају нам да заборавимо ко смо. Наше душе постају свесне Душе, знају да су од ње потекле и у њу треба да се врате, са њом опет споје. Бог је блиска недокучивост, као код Хелдерлина, као код Хамваша, као код Борхеса, као код светих отаца.

Из Храма тишине извија се мелодија, песников пут ка себи, у прајединство, ка небу у нама. Сроднички је ослушкују и Новалис, и Силезијус, и Настасијевић, и Гијом де Лорис, и Алек Вукадиновић, и Пајсије Светогорац, и Иван В. Лалић, и јеванђелисти, и сва орфејска баштина, и Рилке, и Цветајева, и Миљковић, и Исидора Секулић, и Попа, и Јустин Ћелијски...

Не може се на овом свету рећи ништа више и важније од тога. У томе је и љубити и рађати, и живети и умирати, и волети и певати, и падати и устајати. У томе су и Симонидине очи, и Обилићев завет, и вино из Хоче, и величина Бановића Страхиње, и Звечан и Дечани, и ковчежић прадеде Огњана, и спајање њих двоје у „вечном тренутку“. У томе су и сви који су, недорасли, изневерили.

У томе су и бол и његов смисао. 

„Само један бол од давнина... ископана светлост која пева са прозора унутарњег вида...“

У прилог овоме и „Чежња“, „Тајна смисла“, „Легура“, „Срце руже“, „О космичкој мери ствари“, „Божанством такнут“, „Мисао“... У прилог овоме Храм тишине.