 |
Паја Јовановић, Дама у наслоњачи (1918-1920) |
Тако је важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. (...) Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује беспризивно, у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу ругобе.
Драган Стојановић, Лепа бића Иве
Андрића, Подгорица: ЦИД, Нови Сад: Плотонеум, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар