Бранислав Матић – ХРАМ ТИШИНЕ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ

           Одмакло се путем „од егзистенције ка есенцији“, напред ка почелу.

Од Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

Тријадом мисао–реч–чин.

Ова поезија, сва, исходи из scientia sacra. У њу је уграђено древно знање, свештено и целомудрено, она је његов израз. Свето знање које „у слави живи“, највиши облик спознања. „Мисао којој је висина дом.“ Не постоји оно да би било тајно, него је тајно да бисмо ми уз њега могли постојати, да бисмо га могли носити. Све друго што се може рећи о поезији Марије Јефтимијевић Михајловић стаје у ово, јер је ситније и споредније, јер се подразумева, јер је све у свему. Да бисте разумели ову поезију, морате бити будни. (Књижевно-критичарска и књижевно-историјска аналитика није неопходна, напротив.) То је поезија прожета метафизиком првог објављења Творца у творевини и баштином тумачења, потом и судбином оног који је „пао као Човек а буди се као човечанство“. А „пут на горе и пут на доле један је те исти“.

Све битне тачке древног метафизичког пута уз Гору посвећења су ту: тишина, једноставност, мелодија, велови, праг безвременог, обред кроз који се занавља свет, самопрегор у којем нестаје мало себично ја. Боготражитељство по унутрашњим пространствима. Сан о повратку у Један, чежња за Целином. Сећање на рај, на златно доба. Поимање да се Један, располућено на два, може поново васпоставити тек у три. Мистика тишине. Мистика светлости. Мистика оцеловљења. Мистика љубави као творачке силе (Бог љубављу држи свет). 

У поезији Марије Јефтимијевић Михајловић нарочито место – изнад свих местâ и временâ – има тишина. Тишина је песниково најдубље „осећање Бога“, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, почетак и крај. Питагорин „први камен храма мудрости“, „највиши степен молитве“. Јер ова поезија је глас који је спознао записану древну баштину и притом чуо, препознао, себе. Човекова душа која пева да би призвала Даену, своју небеску парњакињу чији је одраз (као у песми „Места која сањамо“). Реч која нас „у исти мах поништава и ствара“. „Самог себе без остатка дати.“ Тако се ступа у вечност, у „почетак свега и почетак нас“. Да, „бити светлост, блистав бити“. Бити првобитан.

Ова поезија је „онтолошко искуство“, студија о бићу, хроника будности и спасења, лични духовни пут. Подсетник души на том путу (отуд толики императивни инфинитиви без наредбе, благодатна упутства). Древна баштина дамара овде, кћи њена расплетених коса, у белој одори крај водопада, буди је успаванком. Божански парадокси бивају музика и не дају нам да заборавимо ко смо. Наше душе постају свесне Душе, знају да су од ње потекле и у њу треба да се врате, са њом опет споје. Бог је блиска недокучивост, као код Хелдерлина, као код Хамваша, као код Борхеса, као код светих отаца.

Из Храма тишине извија се мелодија, песников пут ка себи, у прајединство, ка небу у нама. Сроднички је ослушкују и Новалис, и Силезијус, и Настасијевић, и Гијом де Лорис, и Алек Вукадиновић, и Пајсије Светогорац, и Иван В. Лалић, и јеванђелисти, и сва орфејска баштина, и Рилке, и Цветајева, и Миљковић, и Исидора Секулић, и Попа, и Јустин Ћелијски...

Не може се на овом свету рећи ништа више и важније од тога. У томе је и љубити и рађати, и живети и умирати, и волети и певати, и падати и устајати. У томе су и Симонидине очи, и Обилићев завет, и вино из Хоче, и величина Бановића Страхиње, и Звечан и Дечани, и ковчежић прадеде Огњана, и спајање њих двоје у „вечном тренутку“. У томе су и сви који су, недорасли, изневерили.

У томе су и бол и његов смисао. 

„Само један бол од давнина... ископана светлост која пева са прозора унутарњег вида...“

У прилог овоме и „Чежња“, „Тајна смисла“, „Легура“, „Срце руже“, „О космичкој мери ствари“, „Божанством такнут“, „Мисао“... У прилог овоме Храм тишине.

 

Милан Кашанин – ПАТРИОТИЗАМ И УМЕТНОСТ

 

Патриотизам у уметности [...] не користи само уметнику; он користи и уметности, јер је чини приступачнијом. Опасност је само онде где има патриотизма без уметности.

Ђорђе Јовановић, Персонификација Србије (1909)

Ралф В. Емерсон – ДУША ЦЕЛИНЕ ИЛИ ВЕЧНО ЈЕДНО

 

Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима.

Р. В. Емерсон, Духовни закони 

Паја Јовановић, око 1905.

(Глава девојке, студија)

Ралф В. Емерсон – ЧОВЕК ЈЕ ПАО, АЛИ ПРИРОДА СТОЈИ УСПРАВНО

 

Едуардо Гоја, Пролеће (1901)

    Човек је пао, али природа стоји усправно, и служи као диференцијални термометар, да показује одсутност или присутност божанског осећаја у човеку. Ради наше слабости и себичности морамо поглéдати на природу. Природа ће погледати на нас тек онда када се будемо опоравили. Ми гледамо сетно запенушани поток. Кад би нам живот текао правом енергијом, онда би могли застидети поток. Река ревносног живота блиста у правој ватри, а не у рефлексу сунца или месеца.

 

Р. В. Емерсон, Духовни закони

Николај Берђајев – ТАЈНА ЈЕ БОГ

 

За мене је карактеристично осећање да се овим чудновато датим светом не исцрпљује реалност, да постоји и свет другачији, реалност метафизичка, да смо опкољени тајном. Све далеко од Бога је провинцијско. Свет проживљавам као свој духовни пут. Ралигиозни живот је увек лични и он је личан управо у свом продубљивању. Никада нисам претендовао на црквени карактер моје религијске мисли. Тражио сам истину и проживљавао као истину оно што ми се откривало. Понирем у дубину и заустављам се пред тајном света, тајном свега што постоји. И сваки пут са изузетним интензитетом осећам да постојање света не може да буде само себи довољно, да не може да не крије за собом Тајну, тајанствени смисао. Та Тајна је Бог. Људи нису могли да измисле вишу реч. Негирање Бога могуће је само на површини, дубински је оно немогуће.

Н. Берђајев, Самоспознаја, Zepter Book World, Београд,1998.

 

Алекса Шантић, КОСОВКА

 Сјени Владете Ковачевића    

               

Овамо на Шару! Погледајте доље:

Кô да хрпе круна блистају из траве!

Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве

Ту на старо гнездо спусти се и паде.

Сестре, црни вео скинимо са главе -

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,

Нека нам се душа у свилу обуче:

Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе -

Јутрос на вратима мученика свије'

Својом златном алком бела зора туче.

Паја Јовановић, Освећено Косово (1913)

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,

Све откада звезде у висини броде,

Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,

Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,

Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.

На молитву! Звони. Одјеци се хоре -

Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.

Ура! Сатана је пао, гротло тавно

Прождрло га... Милош попева из горе...

А уз алај-барјак, као јутро славно,

Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.

Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари...

1912.

Халил Џубран, НЕ ПРИХВАТАЈТЕ НИШТА ПОЛОВИЧНО

 

Немојте волети полуљубавнике

Не гајите полупријатељства

Не живите полуживот

и немојте умрети полусмрћу

Ако одаберете тишину, онда будите тихи

Када говорите, чините то док не завршите

Не утишавајте се како би нешто рекли

И не говорите како бисте се утишали

Ако прихватате, отворено то изразите

Не скривајте то

Ако одбијате будите јасни

јер несигурно одбијање само је слабашно прихватање

 

Не прихватајте полурешења

Не верујте у полуистине

Не сањајте полуснове

Не фантазирајте о полунадама

Пола пута вас нигде неће одвести

Пола идеје неће вам донети резултате

Пола живота је живот који нисте живели,

Реч коју нисте рекли

Осмех који сте одложили

Љубав коју нисте осетили

Пријатељство које нисте упознали

Половина је један тренутак неспособности

али сте ви способни јер ви нисте пола бића

Ви сте целина која постоји да живи живот

не пола живота.

 

Миодраг Трипковић, ПОТОМ ОТИЋИ

 

Видети земље градове цесте

У језгро дна питом сићи

Љубити усне шумске невесте

Потом отићи

У Плавој крчми вино пити

Да те запамте фићфирићи

Љупко се свему насмешити

Потом отићи

Лутати ноћу као луда

Пољем где ржу коњи риђи

Не бити нигде а бити свуда

Потом отићи

На пустом жалу у маховини

Спаваче бледе из сна дићи

Нека их чудом свет опчини

Потом отићи

И животу не дати мира

Као месечар весело ићи

Срце од једа да експлодира

Потом отићи

Стојан Богдановић, ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЉУБАВИ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ Марија Јефтимијевић Михајловић ("Храм тишине", Београд, Партенон, 2023)

 

Овај текст је писан поводом књиге Храм тишине, али није само о њој. Овде ће бити записане импресије о књизи поезије Марије Јефтимијевић Михајловић. Чист импресионизам, „... као суза, као песма...“ Књига садржи и два изванредна академска тумачења др Мирјане Бечејски и Драгана Лакићевића која, наравно, неће утицати на садржај мога писма. Садржај ове књиге је поезија колико и филозофија, а ослонац би се могао потражити у Новом завету,  у јеванђељима. Мада је књига стилски можда ближа Лао Цеу. Одмах да кажем није реч ни о каквим компилацијама, пабирчењима, пресипањима... Реч је потпуно новом јеванђељу, Маријином.

1

               Скинем капу, прекрстим се и полако, скоро на прстима, улазим у Храм тишине.

               Тишина би требало да је постојала пре свега, али то је недоказиво. Ту чак ни интуиција не помаже.

              У почетку беше – Реч, која је – Љубав.[1]

               Све се мислим да је Реч нарушила, пореметила, тишину тако да сада разговарамо са Богом у тишини која је у месту званом Храм.

               Храм је место, симбол, у коме можете да се склоните од галаме, од вреве, од звери, а негда је било и од људи. А сада Храм је постао симбол туђине и непријатељства. Храм је постао место око којег обигравају звери очекујући свој плен. Ако им досади чекање, онда га једноставно униште. Било је случајва да су храм пун немоћних и недужних људи запалили. Од свега су остале само нагореле кости. Остала су питања коју вајду су имали палиоци, шта их је на тај чин навело, зар нису могли да запале свећу, зар нису могли да се помоле у храму, зар...

                 Зар је поштовање Храма тако тешко? Зар је до Господа тешко стићи? Зар није он само Љубав, само Мисао? Да, о томе је реч у књизи Храм тишине. О Љубави.

                 Како се Господе, Љубави моја, могло десити да су људе спалили, и да то опет чине?

2

               Храм тишине је онај у коме ћете наћи мир.

3

               Тишина, гледам кроз прозор, нема никога на улици. Мислим се, шта ће ми прозор?! Окрећем се на другу страну и улазим у Храм тишине. Може се сада читалац овога текста запитати шта је са мном, већ сам на почетку написао да улазим у Храм. Не знам зашто сам изашао, али знам да сам се морао поново вратити. Реч је о Љубави. Господе, Љубави моја! О томе је реч, а Реч је Реч.

4

               Песме имају помало свечарски карактер, имају елементе библијског, неке ме подсећају и на Лао Цеа, одишу филозофијом, мудрошћу. Просто види се да су добро скуване, на тихој ватри, и да се могу читати наштесрца. Чак, чини ми се да су безгрешне.

5

               Како каже песник Милоје Радовић ова поезија је онебљена. Заиста, ауторка је то мајсторски дочарала у песми „Цветање неба“. Наш корен је Један. „Рађање је болно, али божански мирис младога пупољка – / светла је патња овога цветања/ – Цвета у којем се настањује Песма.“[2]

              Марија Јефтимијевић Михајловић упорно тврди и доказује да је Љубав најмоћнија у васцелој васељени, можда зато што се ослања на тишину, на ћутање, јер „Све се с криком и из бола ствара – само се воли ћутањем.“[3].

6

               У принципу не одобравам тумачење сопствене поезије. Аутор би требало да изнесе садржај, и ту је његово тумачење, а друга тумачења ће се појавити ако садржај изазива, ако подстиче, ако асоцира, ако... Није ово прва књига која има пролог, али је ретка која га има. Навешћу крај пролога у којем ауторка истиче ћутање као тишину у којој се човек одриче свога ја и спаја са Богом, са Љубављу. Чист исихазам. Као да се остварује давнашња мисао оца Григорија Паламе: "... тишина је језик будућих векова". Ево и дела пролога:

 

„Ћутање је „духовна суштина“, али тишина бића је растакање индивидуалних искустава у опште – „заборав себе“, нестајање песниковог „ја“, врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе свега, које је – Љубав.“ 

7

           „Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити. Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди. Он каже да је „књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи писмености насеља“.  То нико жив не може потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач... И ништа од тога не би опстало јер нема аргумената који би то потврдили.

            Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова обзнана, и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни.“[4]

             И у Прологу ауторка наглашава да је тишина испред мелодије, а да „апсолутна тишина јесте хармонија“. Ово би требало да послужи као дефиниција апсолутне тишине или хармоније. Али хармонија не значи мир, па ни душевни мир. Она значи сагласје или суживот. Мало напред у Прологу који као и песме ове књиге представља поетски текст, дато је решење: „Васељену песниковог бића не опева реч, него мелодија која је старија од речи.“ Приземнија је Казанцакисова Тишина. А и она је врхунска. Он каже: „Највиши степен аскезе зове се – Тишина.“ Читалац ће лако запазити да обе тишине о којима је овде било речи нису физичке појаве. Може бити да ћу се  проблему првенства којим сам се бавио у више покушаја опет вратити, а немам ништа против да и други пробају.

8

           Нисам морао да дођем довде да бих устврдио да се о свакој песми из ове по броју песама невелике књиге, али велике по садржају и по дубини мисли, може нaписати повећи есеј.

9

            Нека буде тема: „Једноставност“[5]. Заиста, ова песма није мање занимљива нити мање дубља од оне Лао Цеа[6], зато ћу је овде навести целу. Не тврдим ни да је то најбоља песма ове књиге. Све су најбоље. Само образлажем дубину. А дубина није доле, него горе.

 

ЈЕДНОСТАВНОСТ

 

Постоје једноставности које су савршенства

– као круг, као кап, као суза, као песма...

као светлост, као рука, као нежност, као сета...

Постоји празнина Смислом испуњена

и недостајање пуно Присуства

рука за нежност и рука за храброст

– обе су руке што грле бескрај

постоји тишина за разговор душа

и Душа која говори тишином

линија живота – и живот-линија

постоји дубина, светлосна дубина

пребивалиште огња и дом пламена

искре вечног тренутка

 

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

облик и одраз – слика свога Творца

једноставан као круг, као кап, као песма

благородан као светлост, као рука, као нежност света

– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

 

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

– у њему Душа савршена као Песма.

             Додаћу овде и нашег Иву Андрића: „До једноставности се треба уздићи“. То наравно не успева свима, али пред нама је књига Храм тишине Марије Јефтимијевић Михајловић којом се Марија објавила свом својом дубином и једноставношћу.

10

             Небо је симбол дубине. Реч небо често је замена за реч Бог. Небо све обухвата. Оно је бесконачно велико. Само мисао може обухватити Небо. А то се може десити изађемо ли из круга, као Паскал, Борхес, Вукадиновић или као наша Марија.

            Има и оваквих погледа на Небо: „Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље.“[7]

11

           Нећу се упуштати у расправу ко је створио Бога. Али ћу рећи да о њему највећма брину песници. Има чак мишљења да је Песник створио Бога. И Храм тишине је због њега и за њега створен и то његовом вољом. „Боже, хвала ти што сам жив!“[8]

12

             Песме су избрушене. Видљиво је да нису писане у једном даху, па се не могу ни читати у једном даху. Оне су плод дугогодишњег таложења искуства, сопственог, из сопствене душе, а и оног које је ауторка ископала у  књигама многобројних  књижевних мудраца („И чије је ово наше сећање на рај?“[9]). И други су копали и орали, али нису сви копачи исти нити су све њиве исте. Наравно да су битне алатке којима се прекопава и оре. А и временски услови током живљења нису свуда исти. Овде се све наместило. А да би се могла читати оваква поезија потребна је озбиљна концентрација, а богме и ерудиција, макар да све изгледа једноставно и „савршено као песма“. 

            Храм тишине представља излив љубави према Господу, а то опет значи према љубави. Толико љубави у једној књизи заиста нисам срео. А „додири душа су наша вазнесења.“.

Децембра, 2023.

---

[1] Стр. 41.

[2] Стр. 43.

[3] Стр. 47.

[4] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, стр. 316.

[5] Стр.32.

[6] Лао Це, Књига Тао те – Начела Таоа (XI), Београд, Изабрани списи, Просвета, 2006. „Стога постојањем ствари ми добијамо,/ А непостојање ствари пружа нам корисност.“ Стр. 43.

[7] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021. Стр. 355.

[8] Стр. 35.

[9] Стр. 39.

Преузето са блога:  https://stojanbogdanovic.blogspot.com/2023/12/blog-post_8.html