Марија Јефтимијевић Михајловић - КОДОВИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ (Бојан Јовановић, "Српско културно благо", Православна реч, Нови Сад, 2023)

У бројним интервјуима које је различитим поводима давао, где је о актуеленим проблемима друштва, света и човека говорио,[1] као и својим вишедеценијском интелектуалним напорима и резултатима у различитим научним и духовним областима (етнологији, етнопсихологији, антропологији, историји културе, есејистици, филму и поезији), Бојан Јовановић указује да се у нашем добу продужене транзиције и надолазеће (постмодернистичке) цивилизације, која „техничким умом“ показује своју супремацију, не одвија (само) драма културног, већ и цивилизацијског прелаза. У том прелазу сведочимо радикално поништавање прошлости и свих њених вредности, на којима је утемељен духовни, национални и културни идентитет једног народа. Све снажнијом дехуманизацијом и десакрализацијом света губи се истовремено и верски, духовни и културни идентитет човека, као и идентитет народа којем он припада. Ако је култура оно поље у којем човек обитава кроз време и простор – јер је везана за оно најбоље и најтрајније у човеку, за дух – она је истовремено његова права, духовна стварност. Човек културу прима наслеђем, затеченим вредностима људског духа и системом усвојених норми, али и активно учествује у њеном грађењу.[2] Култура тако постаје битан чинилац, па и смисао људске историје, јер осмишљава човеково бивствовање и обезбеђује његово историјско трајање, јер укључује све гране духовног живота и све делатне и творачке снаге у његовом народу.

Имајући у виду дисконтинуитет у културној историји Срба, проузрокован историјским искуствима страдања и геноцида, одрицањем вредности свог националног идентитета током различитих историјских епоха (од османске владавине, па до доба југословенства и комунизма), односно искушења националног самопорицања, аутор књиге Српско културно благо, Бојан Јовановић, пре свега афирмише свест о очувању културних вредности које јесу битан чинилац националног идентитета. Благо наслеђено од предака које – као културну вредност – треба предати потомцима у наслеђе, јесте она вечно жива ватра чија светлост треба да буде оријентир у мраку неизвесне будућности, када је оно изложено ризику од оспоравања и туђег присвајања. Или баш сада, када је та опасност већа и непосреднија.

Указивање Бојана Јовановића на битност формирања трајнијег културног обрасца у околностима и времену када је српско национално биће угрожено, показује се као задатак и циљ (методолошки, националан и друштвеноисторијски) који треба поставити пред савременог српског интелектуалца и сваког посленика у науци и култури. Без јасне формулације тог циља дошло би до потпуног духовног и моралног пропадања које већ деценијама – а данас све извесније – прети српском народу.   

          Међутим, имајући превасходно на уму поменути дисконтинуитет у српској културној историји, а то значи и опасност од духовне и националне дезинтеграгије српског народа, а следећи идеју Исидоре Секулић „да смо сви ми дужни да своје дарове умножене у извор вратимо“, Јовановић је књигом Српско културно благо свесно пришао том циљу и дао значајан допринос његовој реализацији, сачинивши избор или антологију највећих културних вредности, како материјалног, тако и нематеријалног наслеђа. Богата и богато илустрована ризница Српско културно благо и садржајно (идејно) и сликовито (визуелно) подстиче на буђење свести о многим вредностима наше културе, али указује на важност њиховог очувања, без којих бисмо изгубили чврсто идентитетско тло у „искушењима постцивилизацијског варварства“[3].  

Аутор апострофира све најважније културне садржаје из прошлости, који нису само значајни у оквиру националне традиције, већ је њихова валоризација извршена и у ширем светском контексту, између осталог и стављањем на Унескову листу материјалног и нематеријалног наслеђа. Подсећајући још у уводу да су се на репрезентативним листама Организације уједињених нација нашле наше нематеријалне културне вредности (певање уз гусле, традиционална народна игра коло, породична слава, злакуско лончарство и ракија шљивовица), као и материјалне, у првом реду српски средњовековни манастири пре свега на Косову и Метохији (Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и Црква Богородица Љевишка), Стари Рас, Сопоћани, Студеница, али и средњовековни надгробни споменици – стећци и Гамзиград – Ромулијана, археолошко налазиште античке римске царске палате Феликс Ромулијане, аутор указује на њихову категоријалну разноврсност и вишеструку вредност коју имају и у домаћој и у светској културној баштини. Осим тога, српском културном наслеђу припадају и здања које су током векова окупатори градили на територији Србије (Калемегданска, Петроварадинска и Нишка тврђава). Затим, Архив Николе Тесле, Мирослављево јеванђеље, телеграм којим је Аустроугарска 1914. године објавила рат Србији (чиме је започео и Први светски рат), уписани су у листу „Памћење света“, такође као део српске историје. При томе се под српским културним благом подразумевају и вредности које су остваривали Срби и изван подручја Балканског полуострва, што значи да је „српски културни простор шири од државних граница Србије“[4]. Он надилази поменуте границе, јер је на његовом простору у дугом историјском трајању живео (или још увек живи) српски народ, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа. На заштиту тог наслеђа указује, посредно и непосредно, и књига Српско културно благо Бојана Јовановића. То је само један од аргумената због којих је ова драгоцена књига у научној рецепцији и стручној валоризацији кандидована за издавачки подухват године (на Међународном београдском сајму књига 2023) и награђена престижном наградом која носи име академика Дејана Медаковића (Нови Сад, 10. јануар 2024).

Наслеђене културне вредности, међутим, нису само „чинилац идентитета“, већ нас потврђују и у трансцендентној сфери, изван граница видљивог и прагматичног света, те су уједно и скривени и непресушни потенцијал померања наших (духовних) граница. Остварења изузетних личности наше науке и уметности (од Николе Тесле, Милутина Миланковића, Јована Цвијића, Стевана Мокрањца, Петра Лубарде, Петра Петровића Његоша, Ива Андрића, Јована Дучића, Миодрага Павловића, Васка Попе и др.) то најверодостојније сведоче. На њихове уметничке домете Јовановић указује не само као на нешто већ заокружено, затворено и коначно, већ као неограничен духовни и културни потенцијал на којем се могу даље дисперзивно гранати вредности наше културе.

 Међутим, аутор књиге Српско културно благо посебно наглашава чињеницу да су наши највећи споменици културе (попут средњовековних српских манастира на Косову и Метохији – Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке и Грачанице) унети на Унескову листу „без адекватног одређења припадности националној култури“, као што указује на све већу опасност од туђег присвајања нашег националног – материјалног и нематеријалног – блага. Подсећајући да је ојкачу, јединствену двостиховну десетерачку песму крајишких Срба, након погрома и етничког чишћења деведесетих година прошлог века, Хрватска уврстила у Унескову листу као део своје баштине, он имплицитно указује и на скривену могућност таквих злоупотреба са другим културним вредностима. Још већа и непосреднија опасност крије се у злоупотреби језика у политичке и државотворне сврхе, односно у преименовању српског језика у посебне језике у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, чиме се знатно допринело кривотворењу и дезинтеграцији свеукупног српског културног идентитета.

          Стрепећи од последица такве стихије, а имајући у виду цивилизацијски пресек који сведочимо, на којем су се Србија и Срби – не први пут у историји – нашли „на размеђи два света“, Бојан Јовановић, према сопственом признању, књигом Српско културно благо, жели да дâ допринос ефикасној одбрани српског културног наслеђа, које је изложено немилосрдном и агресивном отимању и уништавању, нарочито на просторима с којих су Срби прогнани (Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Косово и Метохија). Његова интелектуална и духовна будност је подстицајна, колико и опомињућа да у одсудним временима човекова одговорност (морална, интелектуална, па и национална) мора да буде последњи бедем одбране слободе и идентитета.   

Историјска дезинтеграција и духовна дезоријентација, међутим, могле би бити савладане само адекватно изграђеним српским културним обрасцем, који би асимилацијом свих вредности прошлости, поставио темеље одбране српске културе и идентитета у неизвесној будућности. У том контексту, важно је разумети ову књигу-ризницу и као резултат Јовановићевих духовних и интелектуалних стремљења ка неопходности формирања таквог „дуготрајућег културног обрасца“ који би био основ институционалних претпоставки за очување и потврђивање идентитета. Подсетимо, на формирање културног обрасца указивали су и великани антрополошке и етнолошке науке, од Слободана Јовановића до данас. За Бојана Јовановића, културни образац чине „одговарајуће институције које системом васпитања и образовања и продукцијом културних садржаја формирају и одређени тип личности“, чија је улога „да утемељује и ствара вредности, спречава испољавање негативног и омогућава његов преображај“.[5] Српско културно благо, као својеврсна отворена национална читанка, намењена је управо институцијама и појединцима који су део тог система, који данас, у доба неоколонизације, јесте некохерентан, разглобљен и ослабљен, између осталог и рапидним усвајањем туђих културних модела (углавном западних), али је важан и неопходан чинилац очувања и јачања духовног јединства српског народа.

          Дефинишући „културне кодове“ кроз наслове поглавља, као својеврсне атрибуте српског националног, културног и духовног бића („Српска кућа бивствовања“, „Преузимање крста“, „Храмовно искуство“, „Светосавски код“, „Крсна слава“, „Косовски завет“, „Светови народног стваралаштва“, „Свадбени обред“, „Лепота пркоса“, „Жртвовање и саможртвовање“, „Етика опраштања“, „Српска прича у психотерапији“, „Народне бајке у огледалу смрти“ и „Стећци и крајпуташи“), аутор књиге даје интегралну верзију најважнијих историјских, лингвистичких, етнолошких, етнопсихолошких, уметничких представа и појава у српском националном идентитету, уметности и култури, као знамења која пркосе историји и страдању, односно која су сведочанство трајања и победе вечног у пролазном. Свакако да су вишедеценијска проучавања и сазнања до којих је Јовановић дошао на пољу традиције, антропологије и етнопсихологије, луцидност да се у минуциозном сагледа суштинско, али и способност синтетичког уопштавања и указивања на феномене и проблеме у историји културе генерално, у великој мери допринела да се овако успостављена културолошка парадигма чита (и) као образац деловања на пољу националне ренесансе, којој би требало приступити у ери великих искушења који стоје пред српским национом. На значај такве ренесансе аутор не упућује експлицитно, већ позивањем на најрелевантније „чиниоце“ нашег идентитета, од језика, писма, уметничких дела (архитектонских, ликовних, књижевних), етичких и естетских „кључева“ народне душе.

          Полазећи од Хумболтовог становишта да се у језику налази душа народа, односно од Хајдегера и његове идеје да је „језик кућа бивствовања“, Бојан Јовановић српском језику посвећује посебну пажњу, као једном од најбитнијих чинилаца идентитета српског народа. Ако се при томе има на уму да језик као „примарни систем даје своје културно обележје и другим, секундарним моделативним системима“,[6] попут обичајне праксе, религијских схватања, књижевног и уметничког стваралаштва, јасно је колико је језик чврсто повезан са културним садржајима који су чиниоци тог идентитета. Осим што даје историјски преглед развоја српског језика и указује на политичку злоупотребу – присвајање од стране оних народа који су испољили сепаратистичке тежње у последњој деценији двадесетог и првој деценији двадесет првог века, те и научно застрањивање од стране „зналаца“ језика, лингвиста – у Српском културном благу језик је представљен и као систем симбола естетских вредности које се испољавају у народној песми и причи. У њима се, као и у музици и игри, народном стваралаштву, али и финесама украшавања садржаја материјалне културе (споменицима архитектуре), испољава оно естетско у народном стваралаштву, то јест душа народа. При томе, душу народа Јовановић не схвата као неки посебан духовни ентитет, већ сматра да је она одређена човековим односом према свету. Народно уметничко стваралаштво јесте израз тог односа и једна је од суштинских снага и најважнијих чинилаца формирања колектива, односно народа, не само у егзистенцијалној (видљивој), већ и у есенцијалној (духовној) сфери. Њено присуство аутор открива и тумачи у различитим видовима уметничког изражавања: обичајима и веровањима, фолклорном стваралаштву, српским народним бајкама, песмама и легендама, обичају прослављања крсне славе, свадбеним обичајима и обредима итд. Отуда се повратак традицији и њено чување претпоставља као најважнији задатак у тежњи за свеукупном духовном обновом народа:

„Душа као битна психолошка категорија људског постојања није, како би се могло претпоставити, у народу, већ је народ, према сазнањима архетипске психологије, у својој души. Изгуби ли ту своју душу, он остаје без основе, без кућишта и битка свог постојања, па се зато брзо растаче и губи. Сачувати своју душу значи неговати своју традицију, памћење о себи и својим коренима повезаним  с народним стваралаштвом.“[7]

Јовановићево вишедеценијско изучавање српске традиције и културе резултирало је овом „одом српској култури“, али су њени садржаји отвореног концепта, што значи да су представљени на ауторски начин, али су многи од њих тек наслућене и отворене за допуне читаоца. Читалац је у прилици да у богатству ове књиге-ризнице ужива естетски (визуелно)[8]  и интелектуално, путем садржаја о категоријама културе која има национални предзнак. Реч је о огромном потенцијалу националног културног блага које тражи адекватну рецепцију – препознавање и на нивоу колективног и на нивоу индивидуалног идентитета. Назначавајући симболичким категоријама кључне елементе који граде духовни лик српског народа: храмовно искуство, преузимање крста, светосавски код, видовданска етика, етика опраштања и лепота пркоса, аутор књиге Српско културно благо на аутентичан начин дефинише културни образац (који је по својој природи етички, хришћански, светосавски) као образац неопходне духовне обнове српског народа. У примењеној равни, достојан еквивалент или истинити знак таквог обрасца јесте фреска Белог Анђела из цркве Вазнесења Христовог, манастира Милешево, која по својој естетској и етичкој (симболичкој вредности и поруци о васкрсењу) врхуни међу другим културним вредностима. Она није само вредносни врхунац српског средњовековног сликарства, већ се његове вредности откривају у тренуцима најдубље кризе као упориште успостављања и стварања новог животног смисла.[9] Обједињивањем ликовног/уметничког израза и трансцендентног/мистичког искуства поимања фреске (на које упућују две перспективе које је непознати уметник употребио, конституисање неколико невидљивих крстова, као и „свевидеће око“ Белог Анђела које је докучило недокучиву тајну васкрсења), ова јединствена фреска у српској културној баштини постаје парадигма свих вредности наше историјске прошлости, али пре свега симбол вере и наде у будућност – духовни оријентир пољуљаном индивидуалном и националном српском бићу:

„Покрет анђеове руке колорно повезује његов хитон с погребним платном у јединствену енергију белине као симболом светла које у свом видљивом спектру садржи све боје и, обзнањујући васрксење, показује почетак новог живота. У том праску белине рука анђела води око посматрача ка средишту слике и омогућује му да с датом енергијом сам настави даље до сопственог открића најдубље тајне. Доживљај велике светлости омогућује му да осети да је део нечег већег од себе и да се учествовањем у том збивању и сам преображава и припрема за суштинско поимање тајне васкрсења. У том мистичком аспекту, урањањем у дубину њиховог светла, он открива бескрајан божански простор у себи. И управо тај обредни аспект рецепције ове слике показује да разлика између њене мистичке суштине и профане ритуализације разјапљује бездани амбис који прети данашњем човеку, неспремном да сагледа духовне вредности сопствене традиције као своје егзистенцијално и животно упориште.“[10]

          Узимајући синтезу свих уметничких и симболичких вредности и значења фреске Белог Анђела као парадигму и образац неопходне духовне обнове српског народа, Бојан Јовановић истовремено разобличава и превазилази сва ограничења уског и профаног тумачења њених вредности, али нас истовремено позива на „унутрашњу перспективу“, на посматрање себе самих, на подсећање ко смо, каква је наша прошлост и каква може бити наша будућност. Чак и у данашњем времену транциције, бременитим најразноврснијим искушењима, у којем се одрицање од себе поставља као услов свих „путева“, наша духовна традиција представља најпоузданији путоказ пред тим искушењима.

Рад је објављен у Новој Зори, бр. 81-82, прољеће - љето 2024, стр. 178-183. 

---

[1] Објављене су две књиге изабраних интервјуа Бојана Јовановића: Мехури запенушаних година: изабрани интервјуи (приредила Анђелка Цвијић, Партенон, Београд, 2013) и Трајност пролазног (приредила Душица Милановић, HERAedu, Београд, 2023).

[2] Петар Пијановић, Српска култура 1900–1950, Службени гласник, Београд, 2014, 8.

[3][3] Бојан Јовановић, Политика, културни додатак, 2. децембар 2023.

[4] Б. Јовановић, Српско културно благо, Православна реч, Нови Сад, 2023, 12.

[5] Б. Јовановић, Мехури запенушаних година: изабрани интервјуи, приредила Анђелка Цвијић, Партенон, Београд, 2013, 11.

[6] Б. Јовановић, Српско културно благо, 17.

[7] Исто, 278.

[8] Аутори фотографија у књизи су Драган Боснић и Рајко Каришић

[9] Б. Јовановић, Српско културно благо, 69.

[10] Исто, 75.

Марија Јефтимијевић Михајловић - „ДУБЉЕ ДНО ДУШИ НО СТРАДАЊУ“ (О метафизичкој и лирској димензији романа "Небо, тако дубоко: писма за Тару" Весне Капор)

 

У времену одсуства људскости, саосећања за патњу и бол другог човека, и литература све чешће бива лишена емпатије – њен свет јесте и даље усмерен на човека, али не и на тенденцију зближавања људи у несрећи, болу, усамљености. И књижевност постаје усамљена, као што је и човек све више сам, у обездуховљеном материјалитету и дехуманизованом свету. Отуда и појављивање једног књижевног дела, које за тему има пре свега – саосећање са патњом другог човека, са његовим најдубљим болом (а постоји ли већи бол од смрти детета?!), представља искорак из уобичајеног и очекиваног што данашња књижевна продукција нуди и, као такво, сведочанство о остацима људскости, односно љубави за другог човека – лепоте која ће „спасити свет“. Другим речима, то значи да такво дело претендује на човека, на људскост и душу, којој је у оваквом свету постало тесно и која је непожељна. Јунг је тврдио да је сва наука у функцији душе – додали бисмо: и литература, и да „свет виси – а нарочито данас – о танкој нити, а ова нит је људска душа“ (Јунг 2008: 51). Чини се да ова тврдња никада није оправданија него данас, када је храброст „показати душу“ и говорити о њој. С тим у вези, непосредно стоји и религиозна функција душе – немогуће је о њој говорити, а не доводити је у везу са Богом. Јер, она је еквивалент бићу Бога. Њена је природа сва од страдања и сва од светлости (вечности) којој стреми. А шта је са човеком, распетим између хтења тела и чежњи духа? Између тела и духа, опрхвана осећањима тела, а тежећи вечности духа, душа се „бескрајно (...) двоуми између релативног и асполутног“, због чега је „сирота“ (Sabato 2005: 73). Ту је корен „зенице трагизма“ човековог, јер је распет као дуга – „једним крајем зароњен је у материју а другим у надматерију“ (Поповић 2005: 152–157)[1]. То је дубоко осећао и песнички узвишено изразио и Момчило Настасијевић стихом: „Дубље дно души но страдању“ („Молитва“), којим би се – у најкраћем – могла описати и „дубина трагедије“ романа Небо, тако дубоко: писма за Тару. 

Овај несвакидашњи роман припада оној врсти литературе која се на известан начин опире тенденцијама савременог романа да се бави човеком спољашњим и његовим односом према свету, јер у средише свог лирско-рефлексивног света ставља душу, односно тежиште њене приповести је на човеку унутрашњем, чија је душа, због смрти јединог детета, расточена између непрестане потребе да се живим сећањем на тренутке радости одржи некаква илузија да физичка смрт није и коначна и, са друге стране, питања о смислу човековог краткотрајног боравка на земљи. Чини се да из та два усмерења проистичу и два главна својства или две димензије овог поетског романа – лирска и метафизичка. Једна од тих димензија роману обезбеђују сиже, фабулу и неку врсту рецепцијске провокативности, док друга нуди атмосферу, метафизичку слутњу, сугестивност и етеризам Црњанског, који је Весни Капор као приповедачу веома близак. 

С друге стране, роман Небо, тако дубоко чини модерним једна друга димензија, а то је, условно речено, преплитање нараторских перспектива и гласова (иако је доминантан мајчин глас), због чега се може посматрати и као полифонијски роман модерног проседеа, у коме су истог интензитета и лирски тонови и медитативни набоји. Али је такође важна и улога приповедача или наратора који, иако од почетка активни актер у причи, на крају постаје неми и дискрени посматрач коме је дато да заокружи ову причу у виду књиге. Његова/њена улога да посредује међу људима, атакујући на њихову успавану свест о заједништву и љубави, није безначајна. Напротив.

          Најпре треба рећи да је ауторка Весна Капор самим избором да приповеда о једној општој, а тако деликатној теми, каква је тема смрти (као једној од највећих и најприсутнијих тема у књижевности уопште) младе особе коју је познавала, била на одређен начин изложена ризику да њено приповедање добије израз патетичности и/или површности. О великим и осетљивим темама не може се говорити „малим“ речима – на то обавезује суштина онога што та тема представља, а то је бол. Бол је духовно биће романа Небо, тако дубоко. Поменутом ризику нарочито иду у прилог одсуство временске дистанце од наведеног трагичног догађаја, као и близина и блискост са мајком преминуле девојке, односно немогућност да се направи некакав физички отклон од епицентра бола и да се о њему пише из сасвим другачије перспективе. То се, међутим, може узети и као храброст ауторке да се о нечему тако сложеном и осетљивом, трагичном, пише не бежећи од онога у шта би та приповест могла да се претвори – у тужбалицу. Напротив. Роман Небо, тако дубоко по свом карактеру и јесте тужбалица, јер је њен садржај углавном везан за неку врсту нарицања, односно мајчиног тужења за сваким тренутком среће проведеним са ћерком Таром, у њеном животу, завршеном са свега деветнаест година. По основном тону, свака тужбалица јесте лирска, па отуда не чуди удео поетског, врло често личног, топлог, емотивног и болног кроз разноврсна имена и надимке којима мајка, али и други актери приче, именују младу Тару Сеницу. Али, улога тужбалице јесте управо то чување спомена на преминулог кроз поменута набрајања. Сећање је, како каже песник Калил Џубран, „облик састајања“, а роман Небо, тако дубоко јесте непрекидно и непрекинуто састајање кроз причу о Тари, о тренуцима из њеног живота.

Осим тога, од потенцијалне опасности патетике, овај роман чува и она антрополошка и метафизичка упитаност, која се попут некаквих уметнутих рефрена, понавља између лирских реминисценција на двонедељне догађаје који су обележили Тарино боловање и коначно смрт, али и реминисценције на најсветлије и најсветије тренутке њеног детињства и младалачког живота. Етеризам Црњанског, склоност да се у видљивом осете и препознају знаци једног другог света – оностраног, који је за човека тајна, као и способност да се знацима такве велике тајне да материјани облик (речима), само су неке од полазних тачака на којима се, између осталог, темеље и квалитети овог романа, као и приповедања Весне Капор.

Три најважнија феномена на којима је заснована метафизичка упитаност о којој је реч, односе се на:

- феномен времена (које је човеку дато),

- феномен слутње и поимања тајне оностраног (односно питања да ли човек може да утиче на ток своје судбине) и

- феномен приче и причања (као вид отпора човекове пролазности и неумитности смрти).  

Колико је време као категорија, која се метафизички, а донекле и философски, проблематизује, присутна у роману и чини једну од његових главних поетичких својстава, јасно је већ по томе што се пролошко поглавље именује као „Пешчани сат сипи“, а почиње реченицом: „Говорићу о времену“. Уопште говорећи, уводни текст (белешка из свеске Таре Сенице, беседа за час српског језика, пролеће, 2018) је читавом роману дао рефлексивну и философску димензију, јер се питање времена појављује и као најважније питање самог романа. Ова белешка има литерарну вредност независно од целине романа, али у контексту којим отвара причу, она чини њено феноменолошко полазиште:

„Говорићу о времену.

Сатови откуцавају. Непрестано. Часови сипе.

У живом смо песку. Сваки који је стајао под сунчаним стрелама, упирао је очи у дубину, и тражио одговор. Нема места, где је човек дисао и просипао речи, а да није натопљено сетом или јадом, због знања да је рибарска мрежа, човекова, у коначном, празна.

Ипак, сваки дан, чини се као савршен дар. И увек се, све, заврши осећањем вечности (...) Све почиње жудњом за вечношћу.

Беседити, зар није једина и вечна човекова опесија?

И живот човеков, зар није, тек, трен?“ (5). 

Двојако устројство света, односно поимања човековог времена у њему, креће се овде између антрополошког песимизма и осећаја узалудности сваког човековог напора на земљи, јер је, „рибарска мрежа, човекова, у коначном, празна“ и, с друге стране, изразито хришћанског схватања живота у коме је „сваки дан савршен дар“, те да је Смисао и радост управо у оном осећању вечности, то јест у жудњи за вечношћу, за недостајањем, или у „носталгији за бесконачним“ (Никола Милошевић). Та метафизичка чежња, човеку дата и као дар и као бол, именује читаву књигу, јер је Небо, тако дубоко, „супституција за бескрај, а поглед у њега еквивалентан (...) загледаности у бесконачност човекове душе“ (Гвозденовић 2021: XXVIII–XXIX). Хришћанска религија разликује време од вечности. Вечност је немогуће делити – она је атемпорална, за разлику од појма времена који је везан за конкретан човеков живот и његову земаљску егзистенцију. У том смислу време је „само ʼсјенка вјечностиʼ која омогућује низање ограничених и коначних ствари“ (Томовић 1997: 31). Пошто је време, према хришћанском схватању, створено од Бога, оно нужно има почетак и крај. А циљ времена није ништа друго него да „само себе доврши и утоне у вјечност, односно божанску хармонију“ (Исто). У истом духу треба разумети и речи Тарине речи да она нема више времена, али да га немају ни други; да у сваком датом часу вечност трепери, те да се „у том теснацу, између морања и немања“ морају наћи „праве речи“, „једни за друге“ (6).

Али, како наћи праве речи за празнину, бездан бола настао у души после смрти детета? Које су то речи које би биле толико велике и моћне да испуне небо, тако дубоко које смрт драгог бића оставља за собом? За таквим речима ауторка трага; за њима трагају и сви актери њене приче, а само причање је у функцији превладавања бола људске егзистенције. Средишње поглавље романа Небо, тако дубоко, насловљено као питање: „Шта смо радили тада“, аналогно је тежњи да се реминисценцијама мајке, оца, свештеника, некадашњег момка и саме нараторке, на време проведено са Таром, оствари пуноћа времена односно његово „ситуирање“ у вечност – којом се надвладава пролазност и смртност. Ништа није коначно, ако је преточено у вечност и ништа изгубљено ако је коначно сусретање у неком другом свету оствариво.

„Време је енигма“, каже отац преминуле девојке, а бележи приповедач, оно је „варљиво“, „дубоко“, „глуво“, јер „дани пролазе брзо, дани стоје“: радост је тек трен, живот је само трен, а бол о којем се овде говори је непролазан, то јест вечан. За родитеље, време је једно пре смрти детета, а сасвим друго након његове смрти. Отуда се и сав смисао њиховог живота састоји у одбројавању година и дана до сусрета са њом у некој другој стварности, односно осмишљавањем земаљског времена кроз причу, као супституцији за бесмртност. „Шта смо радили тада“, као потка за причу о Тари, није само питање које обухвата време и догађаје у којима су учествовали њени ближњи непосредно пре њене смрти и након трагичне вести, већ се њиме апострофира важност и трајност тренутака који се никада више неће поновити. Драма срца Тариних најближих и драма тела младог живота које гасне брзо као комета, прати изразита лирска сугестивност приповедача, који од сваке речи о два последња минута родитеља са Таром, ствара читаву вечност. „Цео наш живот промиче кроз тај трен. И ја пружам руку. Дотичемо се, ужлебљујемо прсте, нестаје све око нас, винуте у беспочетно дубоко време“ (прим. М. Ј. М. (38)). И време је дубоко, као и небо, као и људска душа. „Време без тебе не значи ништа, време сећања на тебе значи све“ (70). „Деветнаест година, као трен и као вечност. Немерљиво је време, а срце човечије страшно“ (71). Време је тајна, односно тајна како време преточити у вечност. Чини се да ауторка иде путем те идеје: она „лови тренутке“, ону „дубоку радост трена“ (48) и „слаже их за вечност“ (87). И као да ништа од овога света није трајно и ненарушиво осим сећања:

„Време као тешка наплава празнине, време које се испуњава само безбројним враћањем уназад, у овом стану, белом, густо од силине заустављених часова, недодирнутих, пече и млади се“ (76).  

Дубока радост трена, као еквивалент хришћанској идеји о смислу краткотрајног људског боравка на земљи, издваја се као острво смисла у мору бола људске егзистенције и патње која је човеку дата, али је њено сенчење лирским тоновима тужбалице и метафизичким слутњама о тајни која је већа од човека самог, однос према последњим питањима, дало сасвим неочекивани поетско-философски карактер роману – све је овде прожето најдубљим болом, дубоким као небо, а све у занаку тајне, слуње и упитаности: шта је „с друге стране“? С тим у вези стоји, најпре, особена природа младе Таре Сенице, која као да је – и именом и делима – припадала помало и некој другој, неземној, непојамној димензији. Њена природа је била тајна, као и њена душа, „изван сваког зла“:

„Некакав осећај ванвремености, ширио се око тебе. Око тебе је шуштало неко друго време. Дубље. И сви ти снови које си хитала да осветлиш, у свом веку, односили су те од прашине, од стегâ. Изван сваког зла, дотицала си пролазнике, као магија. Опсењивала. Али, горко стрепела, и плакала, од грубости, од трња, без којег нема века“ (47–48).

Са тајновитом природом Таре Сенице, у блиској је вези и феномен слутње или велике тајне која се надвија над њеним тананим бићем. Највећа загонетка: шта човек може и да ли ишта може да учини не би ли променио ток своје судбине, чита се између редова и у питању: „Шта смо радили тада?“ (да ли смо ишта могли да променимо?) Човек је биће несавршености и по својим сазнајним моћима, и због тога „увек остаје неки неизречени (апофактички) вишак који та питања помера у домен тајне“ (Олах 2017: 8). Тренутак описан у роману као предосећање нечег великог и страшног (у виду умрлице на вратима суседног стана, када се појавило то „нешто“), јавља се као велика и застрашујућа тајна, некакав mysterium tremmendum. Он отвара суштински најважнија питања романа: да ли је човек биће слободе или је његова судбина, као што су тврдили стари грчки филозофи – укрштај две врсте нужности: оне унутрашње (оличене у Хераклитовој мисли да је „карактер човеку судбина“ – а овде јесте реч о једно посебном, младом и чистом бићу, „пријемчивом за све“) и оне спољашње (оличене у Платоновој идеји да кривица лежи у онима који бирају, јер „неће демон вас коцком бирати, него ћете ви изабрати демона“ (према: Милошевић 2003:  379) и да сам Бог није крив). Отуда се ненаметљиво, али врло сугестивно провлачи питање човекове кривице, односно мајчиног питања: шта би било да тог јутра нисмо отвориле врата? Можда то „нешто“ које вреба не би тада ушло и у наш стан и у наше животе. Као реч која рањава, смрт је овде много пута замењена синонимима: „то“, „нешто“, „оно“, „оно нешто“, „страшно“: „Немогуће је затворити врата. Кад дође то нешто. Кажем гласно, плачући. Не можемо да именујемо: смрт“ (41). Између трагичног сазнања да је немогуће зауставити ток судбине или коби која је ушла на врата („нема тих суза које ће променити след“ (88)) и осећаја да у човеку ипак постоји „нека дубока, несазнатна, неразумљива снага вере, из које може да никне чудо“ (40) стоји прича, то „слово о спасоносној речи“ (Свети Сава), као утеха и спомен.

Аристотел је у Поетици записао да је прича (mithos) главни део и душа трагедије, а суштина трагедије је катарза (прочишћење) (Aristotel 2002: 68). Прича се да би се одгодио крај, коначан крај, а и да би се продужио живот кроз причу. Причање нам пружа слику света која има своје законе и тајне, у коме човек причањем продужава своје трајање. Отуда је Небо, тако дубоко не само роман о болу и тајни живота, већ је и прича о причи – метаприча, која је обезбедила вечност и онима који су актери приче и актери бола. Причом се „згушњава време“, „трага за бесмртношћу“, иако срце приповедања увек чине „приче о губитку“. И онда када се, са смрћу јединог детета, губи и сваки смисао боравка у овој стварности, од бесмисла спашава прича – која ће надживети и оног о коме се прича и оног ко причу прича: „...требаш мени. Да причамо ову причу“ (53). Насловом завршног поглавља романа: „Везати видљиво и невидљиво у чвор“ именована је функција, задатак саме приче, њена мистична и митска моћ. Иако се наратор овде сасвим „открива“ и проговара о незахвалној позицији пред којом се нашао („Писала сам, јер нисам знала шта боље; за утеху, за смирење, и вечност“ (86)), прича се намеће као лик у којем ће бити садржане све манифестације живота и успомене на живот које треба сачувати. Причом се надвладава и онај бездан између патње тела и тежњи духа – душа приче отуда је блиска души човека. Од исте материје су њихове грађе. Само се у њима може „осетити срце човеково“. У крајњем, прича једина носи превагу над временом – елеиотовски, време побеђује временом (приповедања), претаче га у вечност.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Гвозденовић (2021): А. Гвозденовић, „Нема реквијема док се сећамо“, предговор у: В. Капор, Небо, тако дубоко, Београд: Српска књижевна задруга, стр. IX–XXIX

Јунг (2008): К. Г. Јунг. Човек и Душа: антологија Јунг, из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад: Прометеј.  

Капор (2021): В. Капор, Небо, тако дубоко: писма за Тару, Београд: Српска књижевна задруга.

Милошевић (2003): Н. Милошевић, Књижевност и метафизика. М. Ломпар (прир.), Никола Милошевић: изабрана дела, 4. Београд: Службени лист СЦГ.

Олах (2017): К. Олах, Књижевнотеоријско дело Николе Милошевића. Докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.

Поповић (2005): Ј. Поповић, О духу времена, Београд: Политика – Народна књига.

Томовић (1997): С. Томовић, Филозофија времена. Цетиње: Обод, Подгорица: Унирекс.

Aristotel (2002): Aristotel, O pesničkoj umetnosti, prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić, Beograd: Dereta.

Sabato (2005): E. Sabato, Pojedinac i univerzum : izabrani eseji, izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić, Beograd: B. Kukić – Čačak: Gradac.

 Рад је објављен у часопису Узданица, Јагодина, 2024, XXI/1; стр. 63–71

---

[1] „Из тајанстненог брака материје са духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања у наручју духа. И као сваки сан реалност му је показна, а не логички доказна. Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе материје чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе; човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. – Не знамо човека. Гледан из тела – дух изгледа подсмех телу; гледано из духа тело изгледа пркос духу. И сама чула надражују дух да прекорачује границе тела. Свуда амбиси; амбиси око сваког чула; амбиси око сваке мисли. Бездна до бездне, бездна над бездном, и нигде непоколебивог тла да несрећни човек чврсто стане. Стално падање, непрестано сурњавање ка неком дну које можда и не постоји; стална вртоглавица... И човек се осећа очајан као да је очајање у њему навршило своје пунолетство“ (Поповић 2005: 152–157).

Горан Лабудовић Шарло - ЈЕДНА ЈЕ ТИШИНА ТИША ОД СВИХ

 

  Искуство пређеног пута чини нас паметнијим, или би тако морало бити, бар код оног дела човечанства које тежи бољем и вишем од понуђене сваковрсне пролазности испуњене општом празнином, без духа или хуманизма. Живети сутра, то није био само слоган, како нам се чинило, то је садашњи човеков живот, после ког долази ново сутра са својим временом, позивницама, обавезама или догађајима.

Уместо да на такве изазове одговори искуством, човек се труди да у тренду тог сутра постави своје перцепције и видике кроз такозвани и-и однос: и волимо и мрзимо, и дивимо се и плашимо, и ћутимо речима и говоримо очима, у том хоризонту свакодневице ком покушавамо да дамо неки смисао. На другој страни, преко пута нас, такорећи, налазе се велики системи: економски, државни, медијски, политички...који човеку нуде другу врсту односа под именом или-или: или ћемо остварити профит или силазимо у губитак, или си на власти или у опозицији, или си на брду или под брдом. Некадашњи шрафови система посматрају нас као резервне делове система, и логично, осећају се као победници. Ми се тешимо да је њихово прошло, они се теше да је добро да ово данас до њих није дошло. Системи су, тако, у огромној предности у односу на људску заједницу и њене вредности. Савремени човек хтео или не хтео, живи у друштву предвиђања, одгонетања, обећавања и најава. Како се ми постављамо? Ми смо пуни очекивања! Очекивања су, јасно, будуће време. Тако би живот свакодневни, живот уопште, живот какав јесте, требало заменити изразом очекивања или још горе, чекање.

          Наша очекивања, чекања и нестрпљења, постала су свакодневица. Међутим, људско биће у неком тренутку схвата улогу и услугу тренда и моде, и прави отклон, покушава да своје лирско издигне, умије и ободри. Враћа се натраг да нађе себе, Бога, човека, хуманисту. Некада је тај повратак гласан, јаван, претеран, некада дискретан, пристојан и одмерен. То зависи од човекове природе.

Марија Јефтимијевић Михајловић дубоко је свесна наведеног и поезија коју читамо води нас познатим стазама, али на културолошки и филозофски начин. Корак даље. У песми Треба изван круга ићи, песникиња каже:''...разденути, разглобити/ снагом духа саломити/ све гранично, све угласто/ колосално, патуљасто/ све што облик трајни има/ с границама, оковима/ све мерљиво, с изразима...''. У песми Једноставност бележимо ове стихове: ''...Постоји човек...у њему човек...у њему Човек/ у њему Душа савршена као Песма''. У песми Срећа песникиња поручује: ''Ако се сагнеш довољно ниско/ можеш дотаћи бездане своје...''. Када посетимо Места која сањамо дочекаће нас уверљива слика: ''Из њих ће нам се тада/ неко драг и познат од пре рођења/ насмејати и рећи/ сад си Целина''.

          Лирски су одзиви Марије Јефтимијевић Михајловић и уређени као врт. Песникиња нема потребу да истиче присуство и важност Бога или Љубави више неголи то сам Бог и Љубав пожеле, стога сусрећемо тактилне и сталне ритмове и откуцаје: ''...благошћу благу Вест ми саопштаваш: / у почетку беше – Реч, која је Љубав''.

          Драган Лакићевић примећује у рецензији: ''Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије, певање Неизрецивог. То певање је лично, из сопственог бића и доживљаја света, као 'осећања Бога', али и опште 'мелодија космоса' као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи''.

          Само се воли ћутањем, каже песникиња, док се пре тога, пре такве љубави дешавају разни покрети: нож се у јабуку крто засеца,/ небо громови бучно ломе,/ корак злочинца земљу рањава...Трагаоци за смислом живота посегну кроз поље бесмисла верујући да и туда треба проћи или пролазе јер за друго не знају. Колико је љубави потребно, људске или божанске, разумевања или пажње да сваки човек себе опет пронађе? Марија Јефтимијевић Михајловић има у песмама, рекли би, матерински осећај и филозофски постамент. Жене то умеју и знају. Стих: ''Једна је тишина тиша од свих тишина'' најбоље илуструје књигу ''Храм тишине''. Овај стих има вечност, дотакао је небо и земљу, спојио, повезао и залечио све наше галаме, потере, лутања и очекивања.

Данашњи човек би требао да ослушкује птице или откуцаје сопственог срца. Та тишина упућује даље, на помисао да више пута треба да се запитамо, да ли из нас говори похлепа или доброта. Да ли је данашња похлепа заправо доброта, а дехуманизација суштина постојања. Истина је, имамо овај један живот, али бомбардован са свих страна порукама да ћемо бити гладни и сиромашни, или ћемо порадити на себи па то нећемо бити. Познавао сам много људи који су ходали том стазом и многе одавно нисам срео. Колико год били силни у неком трену, данас су невидљиви. Похлепа и други ужаси су прождрљиви. Песникиња не нуди лек, не вида ране, не носи собом вишње силе, толико пута преметане и протнуте кроз нашу поезију као конац кроз иглу. Пева из животног искуства, лирског, научног, људског.

Лирска потка књиге песама Марије Јефтимијевић Михајловић је први план књиге. Тајна је у другом плану, његовој дубини и сликама, које ће пажљиви читалац дуго памтити.

Траг, часопис за књижевност, уметност и културу, година ХХ, књига ХХ, свеска LXCVII, март 2024, стр. 158-159.