ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Сновиђење

 Према првим речима Летописа постања, Бог је „створио небо и земљу“ (Пост. 1,1), и ова подела свега створеног на два дела увек је сматрана за основну. Тако и у исповедању вере ми именујемо Бога „Творцем видљивог и невидљивог“, Творцем како видљивог тако, подједнако, и невидљивог. Али се ова два света — свет видљиви и свет невидљиви — међусобно додирују. А ипак је њихова узајамна разлика толико велика, да не може а да се не постави питање границе њихвог додира. Она их дели, али она их и спаја. Како онда треба схватити ту границу?

Овде ће, као и у другим питањима метафизике, као полазна тачка послужити, наравно, оно што већ знамо о себи самима. Да, живот наше сопствене душе даје упориште за суд о тој граници додира двају светова, пошто се и у нама самима живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, и тим самим постоји време — нека је и кратко, нека је прекомерно збијено, понекад чак до атома времена — када се оба света додирују и ми сазрцавамо сам тај додир. У нама самима се на тренутке кида копрена видљивог и кроз њено, тек увиђано, кидање, струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се један у другом и наш живот постаје струјање сāмо, налик ономе као када се изнад огња подиже врели ваздух.

Сан — ето првог и најједноставнијег, свакако у смислу наше потпуне навикнутости на њега — ступањ живота невидљивог. Макар овај ступањ био и најнижи, тако барем најчешће бива, сан ипак, чак и у свом дивљем стању, груб сан, узноси душу у невидљиво и чак и најнеосетљивијима међу нама пружа предосећање да постоји и  друго, поред онога што смо једино склони да сматрамо животом. И знамо: на прагу сна и бдења, приликом проласка кроз област њиховог међупростора, те границе њиховог додира, нашу душу опседају сновиђења.

Непотребно је доказивати давно доказано: дубок сан, сâм сан, тј. сан као такав, није праћен сновиђењима, и само полуснено-полубудно стање, управо граница између сна и јаве, јесте време, тачније речено време-средина настанка сновођенских представа. Готово да је исправно оно тумачење сновиђења по коме она у строгом смислу речи одговарају тренутном преласку из једне сфере душевног живота у другу и тек се доцније, у сећању, тј. приликом транспозиције у дневну свест, одмотавају у наш временски поредак видљивог света, док сами по себи имају особену, неупоредиву с дневном, меру времена — „трансценденталну“.

„Мало сна, али много сања“ — то је сажета формула ове згуснутости сновиђенских представа. Свако зна да се током времена, краткотрајног према спољашњем мерењу са стране, у сну могу проживети часови, месеци, чак године, а у појединим околностима — векови и миленијуми. У том смислу нико не сумња у то да спавач, ограђујући се од спољашњег видљивог света и прелазећи својом свешћу у други систем, стиче и нову меру времена, услед чега његово време, у поређењу с временом система који је напустио протиче невероватном брзином. Али ако се свако, чак и не познајући систем релативности, слаже с тим да у различитим системима, бар када је дати случај у питању, протиче сопствено време, са сопственом брзином и сопственом мером, није се свако, осим оних ретких, замишљао над могућношћу времена да протиче бесконачном брзином и да чак, изврћући се кроз себе само, после преласка кроз бесконачну брзину, добија обрнути смисао свог тока. Међутим, време заиста може да буде тренутачно и окренуто од будућности ка прошлости, од последица ка узорицима, телеолошко, и то се дешава управо онда када наш живот прелази од видљивог у невидљиво, од стварног у привидно.

 (…) Зар у том обрнутом свету, у том онтолошки огледалском одразу света, не препознајемо области привидног, иако то привидно за оне који су се сами изврнули кроз себе, који су се преврнули, дошаваши до духовног средишта света, и јесте уистину реално, исто онако какви су и они сами. Да, то је по свој суштини реално — не нешто потпуно друго у поређењу с реалношћу овог, нашег света, будући да је он јединствена добро-саздана Божија творевина, већ — сазерцавано с друге стране, од оних који су прешли на другу страну, исто оно бивствовање. То су — ликови и духовни обриси ствари, виђени од оних који су у себи самама испољили свој првостворени лик, образ Божји, а речено грчки — идеју; идеје суштог виде просветливши се саме идеје, собом и кроз себе показују свету, овом, нашем свету, идеје горњег света.

Дакле, сновиђења и јесу оне слике које свет видљивог одвајају од света невидљивог, одвајају и уједно спајају те светове. То гранично место сновиђењских слика утврђује њихов однос како према овом тако и према оном свету. У односу на уобичајене слике видљивог света, у односу на оно што ми зовемо „стварношћу“, сновиђење је „само сан“, ништа, „nihil visibile, да, nihil, али, ипак, visibile — ништа, али, ипак, видљиво, сазрцатљиво, што га зближава са сликама ове „стварности“. Али је његово време, а то значи и његова основна карактеристика, уређено обрнуто од онога на чему почива видљиви свет. И зато је, иако видљиво, сновиђење потпуно телеологично или симблично. Оно је засићено смислом другог света, оно је готово чист смисао другог света, невидљив, нематеријалан, непролазан, иако испољаван видљиво и рекло би се материјално. Оно је готово чист смисао, заробљен у најтањој опни, и зато готово у целини представља појаву из другог света, оног света. Сновиђење је општи оквир низа стања земних и низа доживљаја небеских, границе суптилности овдашњег и отеловљења — тамошњег. Приликом понирања у сан — у сновиђењу се и сновиђењем се симболизују најнижи доживљаји горњег света и највиши доњег: последњи трзаји доживљаја друге стварности, иако се већ назначјују утисци стварности овдашње. Ето зашто сновиђења вечерња, уочи заспивања, имају превенствено психофизиолошко значење, као испољавање онога што се од дневних утисака нагомилало у души, док су предјутарња сновиђења углавном мистична пошто је душа пуна ноћне свести и искуством ноћи најбоље очишћена и умивена од свега емпиријског — колико је она, та индивидуална душа, уопште способна да у свом датом стању буде ослобђена од склоности чулног света.

Сновиђење је сведочанство преласка из једне сфере у дургу и симбол. — Чега? — Из горњег — симбол доњег, и из доњег — симбол горњег. Сада је разумљиво да је сновиђење способно да настане онда када се свести истовремено дају обе обале живота, иако с различитим степеном јасноће. Ово се, уопштено речено, дешава приликом преласка с обале на обалу; а, можда, још и онда када се свест задржава близу границе преласка и није јој сасвим страно двоструко опажање, тј. у стању површног сна или дремљиве будности. Све значајно се у већини случајева одиграва или кроз сновиђење или у “ некаквом танком сну“, или, коначно, у изненада наилазећим одвајањима од свести о спољашњој стварности. Истина, могућа су и друга испољавања света невидљивог, али она захтевају моћан удар по нашем бићу, који нас изненадно истрже из нас самих, или пад — растројеност, „сумрачност“ свести која увек лута на граници светова, али не влада умећем и снагом за самоделатно удбуљивање у један или други.

Оно што је речено о сну, мора с невеликим изменама бити поновљено о сваком преласку из сфере у сферу. Тако се у уметничком стваралаштву душа узноси из земаљског света и пење се у свет небески. Тамо се, без слика, она храни сазрцањем суштине небеског света, опипава вечне ноумене ствари и, нахранивши се, оптерећена знањем, нисходи изнова у свет доњи. И ту, на овом путу доле, на граници уласка у земно, њена се духовна тековина одева у симболичке слике — оне исте слике које, будући ојачане, дају уметничко дело. Јер уметност је материјализовано сновиђење.

Али ту, у уметничкој одвојености од дневне свести, постоје два момента, као што постоје две врсте слика: прелазак преко границе светова који одговара узлажењу или уласку у небеско, и прелазак нисхођења ка земном. Слике пак првога јесу одбачена одећа дневне испразности, пена душе, којој нема места у другом свету, уопште — духовно неуређени елементи нашег бића; док слике нисхођења јесу искуство мистичког живота искристалисаног на граници светова. У заблуди је и у заблуду нас уводи уметник када нам под видом уметности даје све оно што се рађа у њему приликом пораста његовог надахнућа — када су то само слике узлажења: нама су потребни онострани снови његови, који доносе свежину вечног плаветнила, а оно, друго, представља психологизам и сировину, ма колико снажно оно деловало и ма колико искусно и укусно било разрађено. Удубивши се, није тешко разликовати и једне и друге по обележју времена: уметност нисхођења, ма колико нелогично била мотивисана, веома је телеологична — она је кристал времена у замишљеном простору; уметност узлажења, напротив, чак и при великој логичности мотивација, изграђена је механички, у складу с временом од кога је кренула. Идући од стварности у замишљено, натурализам даје замишљену слику стварног, празну слику свакодневног живота; уметност пак супротна — симболизам — оваплоћује у стварним сликама другачије искуство и теме оно што се даје постаје виша реалност.

Павле Флоренски, Обрнута перспектива, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 72-74 и 82-85), превела: Љубица Јоксимовић, Логос, Београд, 2013.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Лице и лик

(…) Лице је оно што видимо при дневном искуству, оно што за нас представљају реалности овдашњег света; и реч лице се, без насиља над језиком, може примењивати не само на човека, него и на друга бића и реалности при извесном односу према њима, као што, на пример, говоримо о лицу природе итд. Може се рећи да је лице готово синоним речи појава, али управо појава за дневну свест. Лице није лишено реалности и објективности, али граница субјективног и објективног у лицу није прецизно дата нашој свести и ми услед те разливености, будући потпуно уверени у реалност онога што опажамо, не знамо, или у сваком случају не знамо јасно, шта је управо реално у ономе што опажамо. Другим речима, реалност присуствује у опажању лица, али прикривено, органски се упијајући од стране спознаје и формирајући подсвесно основ за даље процесе спознаје. Још би се могло рећи да је лице сирова природа на којој ради портретиста, али која је још увек уметнички необрађена. Приликом уметничке обраде, у дословном смислу речи појављује се уметничка представа, портрет, као типично — али не и идеално — обликовање опажања: то је „дотеривање“ неких основних линија опажања, једна од могућих схема под коју се подводи дато лице, али у самом лицу ова схема, као схема, није изражена ништа више од многих других, и у том смислу представља нешто спољашње у односу на лице, одређујући собом не само и не толико онтологију онога чије је лице приказао сликар — као спознајну организацију самог сликара, средство сликарево. Лик, напротив, јесте испољеност управо онтологије. У Библији се слика Божија разликује од Божјег обличја, и црквено предање је одавно разјаснило да под првим треба схватити нешто актуелно — онтолошки дар Божји, духовну основу сваког човека как таквог, док је друго — потенција, способност духовног савршенства, моћ да се слика Божија, скривена својина наша, оваплоти у животу, у личности, и тако се прикаже у лицу. Тада лице, за разлику од простог лица, стиче јасноћу своје духовне струкутре, али, за разлику од уметничког портрета, не услед спољашњих мотива какви су: композициони, архитектонски, карактеролошки итд, и не у приказу, већ у самој својој материјалној стварности и у складу с најдубљим задацима свог сопственог бића. Све случајно, условљено разлозима који су за то биће спољашњи, уопште све оно у лицу што није само лице, потискује се овде узаврелом и кроз слој материјалне коре покуљалом енергијом слике Божије: лице је постало лик. Лик је обличје Божје остварено у лицу. Када је пред нама обличје Божје, имамо пуно право да кажемо: ево слике Божје, а слика Божја па, дакле, и Приказивани том сликом, његова је Праслика. Лик, сам по себи, као сазрцаван, јесте сведочанство тој Праслици; и они који су преобразили своје лице у лик обзнањују тајне света невидљивог без речи, самим својим изгледом. Сетимо ли се да се на грчком лик зове идеја, и да је управо у овом смислу лика — јављање духовне суштине, сазрцаваног вечног смисла, пренебесне лепоте некакве стварности, њене вишње првослике, зрака од извора свих слика — Платон употребио реч идеја, која се од њега проширила у философију, у богословље и чак у свакодневни језик, онда, упућујући се уназад од идеја ка лику, значење овог последње чинимо потпуно провидним за себе.

 (…) Одвајајући појаву од суштине, грех самим тим у лик — најчистије откровење образа Божијег  — уноси стране, овом духовном начелу туђе црте и тиме помрачује светлост Божију: лице — то је светлост помешана с мраком, то је тело, местимично изједено чиревима који изобличавају његове прекрасне форме. У складу с тим како грех овладава личношћу — и лице престаје да буде прозор одакле сија светлост Божија и све јасније показује мрље на својим сопственим стаклима. Лице се одваја од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у маску доминирајуће страсти. Достојевски је добро уочио Ставрогинову маску, камену маску уместо лица — управо је такав један од ступњева распада личности. А надаље, када је лице постало маска, ми, на кантовски начин, не можемо да сазнамо више ништа о ноумену и, заједно с позитивстима, немамо никакав основ за тврдњу о његовом постојању. Кад је већ, по Апостолу, „савјест жигосана“ (1 Тим. 4,2) и ништа, ниједан зрак од образа Божјег не допире до приказиване површине личности, незано нам је није ли се већ одиграо суд Божји и није ли Уручитељ залога Боголикости већ одузео Његову слику. Можда не, још се чува талант под слојем тамног праха, а можда и да, тако да је личност одавно постала налик онима који немају леђа. Високи пак духовни успон обасјава лице светлосним ликом, истерујући сваколики мрак, све неисказано до краја, неисцизелирано у лицу, и тада лице постаје уметнички портрет себе самог, идеалан портрет, урађен од живог материјала од највише међу уметностима, „уметности над уметностима“.

Павле Флоренски, Обрнута перспектива, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 90-92 и 96-97), превела: Љубица Јоксимовић, Логос, Београд, 2013.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МИЛИЋ ОД МАЧВЕ, Варвари су ипак стигли

Све је супротно него у песми Константина Кавафиса „Чекајући варваре“

Запита се једном стари проницљиви поета Кавафи:

Шта чекамо овде на Агори окупљени?

У хору му одговарају његови Хелени заморени:

Треба данас варвари да стигну!

Варвари су некада били уљудни посетиоци Медитерана

Жељни пространих тргова и сазнања цивилизацијских

Скоро стидљиво пристизаше пред капије Пропилеја

Једва се чекала њихова појава

Не бил се крвно освежили запуштени нараштаји полиса

— живот да учине чудеснијим —

Та узајамна жеља спајала их радо

На крају, исцрпљени од чекања на бедемима

— кад се сасвим смирило на Гори —

Доспе грађанима коначан поражавајући одговор:

Неки су људи стигли са границе

И рекли да варвара нема више!

А, нама Србљима, ових дана варвари пристижу у таласима

— Цело ово пролеће, и ноћу и дању најављују их сирене

Пале нам ватре неумице и несанице

Хоризонти од модерних варвара бљеште огњевима

Из тмице ноћи појава су костретна

Компјутерском укрсницом дижу пуор до небесах

Гледам призор са Куле звездарске

— сличи мојим сликама са летом балвана

Просипају западни варвари усрдно смртне товаре

Обично зором вукодлачки се привуку

Невидљивим јарним колима из Библије, изроњавају

Док се Србљи још буновни тегле по простиркама

Ови, атлантски варвари, неки су посебни освајачи

Скоро сваки пут прецизно најављују свој долазак

И ми знамо, уз њих, шта ће нам ноћас зарушити

Са зебњом их очекујемо у мислима расточним

Навикнути, сасвим, са треском бомби да заспивамо

Два и по месеца најављују нам раном зором — бомбардан!

Одиста, чудни неки варвари се појавише

До темеља нам руше, наумљено им

А онда се огласе поруком како нас, кобајаги, воле

Играју улогу Милосрдног анђела

А успут сеју смрт Апокалипсе из Предања

Гађају нас из челичних птичурина, онаоколо

Просипају отров по нашем осведоченом Пупку Планете

— Сербији драгој

ношеној под топлим пазухом од памтивека

Траже бљутави да постанемо, вавеки

Од наказа, одозго, пресољавани

Празнећи увек наше саборске утрине и тргове

Некад су варвари, кажем, дочекивани са жудњом

Јер су скоро редовно били питоми Сораби са душом

— Они су ипак били неко решење —

Опоро закључује поета са југа

Наши, данашњи, сеју нам касетиране бомбе изнад глава

И траже да их уснимо као ослободиоце

Започета 24. априла

Завршена 9. јуна 1999. г.

ЛАЗА КОСТИЋ, Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма';

за чим сам чезно, чему се надо,

све је то давно пепо и пра',

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих васиона стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну',

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

– сву вечност за те, дивни тренуте! –

Santa Maria della Salute

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје гршне залуте,

Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње – а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд –

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава

о тог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: “Ево ме, нај!”

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

Изабрана дела Лазе Костића, Рад, Београд, 1981, стр. 38–41.

ЛАЗА КОСТИЋ, Л. Д. (Ленки Дунђерској) у споменцу

Свет је сваког пун створења,

једном цвећа, другом стења,

једном жетве и ношења,–

другом жеља и прошења,

Теби младој младожења.

Али кога мајка роди,

те му судба тако годи

да је вредан тој дивоти?

Избери по милој вољи,

ал' остане л' који бољи,

боље ножем тог закољи,

кад му живо срце преби –

кукy Теби!

*

У дубине морске тами

многа капља тужно чами,

вал је зове, зрак је мами,

свака рада да се диже

те да стиже сунцу ближе.

Ал' тек она светла бива

што c облака падне сива

па је сунчев плам целива,

да се засја и прелива

на дивоту света жива.

Тако су и просци Твоји: –

ко да бира, ко да броји? –

Кога такне Твоја рука,

око Твоје ког просука,

биће вредан тога струка,

тога лица, тога гука,

тих милина и тих мука,

биће вредан, како не би

–  благо Теби!

*

Благо Теби! Шта ћу више?

У ту ми се жељу збише

све остале жеље веље,

свака радост, све весеље.

За ме нема те милине;

и кад ми се магла скине

заборава и тамнине

са младости и давнине,

то су само пусти сени –

куку мени!  

А што кукам? –– Да сам и ја

y том јату челебија

око Тебе што се вија,

па да ме се y тој чети,

Твоје срце само сети,

кад инамо куд одлети –

тад би било куку-леле,

све би муке на ме селе.

Ал' овако, све једнако,

док се млађем пехар пени

те му збори: „Жен' се, жени,

докле ти се свет зелени!“ –

ja, осаман y селени,

од јесени до јесени

певам срцу: мирно вени! –

Благо мени!  

У Крушедолу, 1892.

Изабрана дела Лазе Костића, Рад, Београд, 1981, стр. 36–37.