Свет
је сваког пун створења,
једном
цвећа, другом стења,
једном
жетве и ношења,–
другом
жеља и прошења,
Теби
младој младожења.
Али
кога мајка роди,
те
му судба тако годи
да
је вредан тој дивоти?
Избери
по милој вољи,
ал'
остане л' који бољи,
боље
ножем тог закољи,
кад
му живо срце преби –
кукy Теби!
*
У
дубине морске тами
многа
капља тужно чами,
вал
је зове, зрак је мами,
свака
рада да се диже
те
да стиже сунцу ближе.
Ал'
тек она светла бива
што
c облака падне сива
па
је сунчев плам целива,
да
се засја и прелива
на
дивоту света жива.
Тако
су и просци Твоји: –
ко
да бира, ко да броји? –
Кога
такне Твоја рука,
око
Твоје ког просука,
биће
вредан тога струка,
тога
лица, тога гука,
тих
милина и тих мука,
биће
вредан, како не би
– благо
Теби!
*
Благо
Теби! Шта ћу више?
У
ту ми се жељу збише
све
остале жеље веље,
свака
радост, све весеље.
За
ме нема те милине;
и
кад ми се магла скине
заборава
и тамнине
са
младости и давнине,
то
су само пусти сени –
куку мени!
А
што кукам? –– Да сам и ја
y
том јату челебија
око
Тебе што се вија,
па
да ме се y тој чети,
Твоје
срце само сети,
кад
инамо куд одлети –
тад
би било куку-леле,
све
би муке на ме селе.
Ал'
овако, све једнако,
док
се млађем пехар пени
те
му збори: „Жен' се, жени,
докле
ти се свет зелени!“ –
ja,
осаман y селени,
од
јесени до јесени
певам
срцу: мирно вени! –
Благо мени!
У
Крушедолу, 1892.
Изабрана дела Лазе
Костића, Рад, Београд, 1981, стр. 36–37.
Нема коментара:
Постави коментар