(…)
Лице је оно што видимо при дневном искуству, оно што за нас представљају
реалности овдашњег света; и реч лице се, без насиља над језиком, може
примењивати не само на човека, него и на друга бића и реалности при извесном
односу према њима, као што, на пример, говоримо о лицу природе итд. Може се рећи да је лице готово синоним речи појава,
али управо појава за дневну свест. Лице није лишено реалности и објективности,
али граница субјективног и објективног у лицу није прецизно дата нашој свести и
ми услед те разливености, будући потпуно уверени у реалност онога што опажамо,
не знамо, или у сваком случају не знамо јасно, шта је управо реално у ономе што
опажамо. Другим речима, реалност присуствује у опажању лица, али прикривено,
органски се упијајући од стране спознаје и формирајући подсвесно основ за даље
процесе спознаје. Још би се могло рећи да је лице сирова природа на којој ради
портретиста, али која је још увек уметнички необрађена. Приликом уметничке
обраде, у дословном смислу речи појављује се уметничка представа, портрет, као
типично — али не и идеално — обликовање опажања: то је „дотеривање“ неких
основних линија опажања, једна од могућих схема под коју се подводи дато лице,
али у самом лицу ова схема, као схема, није изражена ништа више од многих
других, и у том смислу представља нешто спољашње у односу на лице, одређујући
собом не само и не толико онтологију онога чије је лице приказао сликар — као
спознајну организацију самог сликара, средство сликарево. Лик, напротив, јесте
испољеност управо онтологије. У Библији се слика Божија разликује од Божјег
обличја, и црквено предање је одавно разјаснило да под првим треба схватити
нешто актуелно — онтолошки дар Божји, духовну основу сваког човека как таквог,
док је друго — потенција, способност духовног савршенства, моћ да се слика
Божија, скривена својина наша, оваплоти у животу, у личности, и тако се прикаже
у лицу. Тада лице, за разлику од простог лица, стиче јасноћу своје духовне
струкутре, али, за разлику од уметничког портрета, не услед спољашњих мотива
какви су: композициони, архитектонски, карактеролошки итд, и не у приказу, већ
у самој својој материјалној стварности и у складу с најдубљим задацима свог
сопственог бића. Све случајно, условљено разлозима који су за то биће спољашњи,
уопште све оно у лицу што није само лице, потискује се овде узаврелом и кроз
слој материјалне коре покуљалом енергијом слике Божије: лице је постало лик.
Лик је обличје Божје остварено у лицу. Када је пред нама обличје Божје, имамо
пуно право да кажемо: ево слике Божје, а слика Божја па, дакле, и Приказивани
том сликом, његова је Праслика. Лик, сам по себи, као сазрцаван, јесте
сведочанство тој Праслици; и они који су преобразили своје лице у лик обзнањују
тајне света невидљивог без речи, самим својим изгледом. Сетимо ли се да се на
грчком лик зове идеја, и да је управо у овом смислу лика — јављање духовне
суштине, сазрцаваног вечног смисла, пренебесне лепоте некакве стварности, њене
вишње првослике, зрака од извора свих слика — Платон употребио реч идеја, која
се од њега проширила у философију, у богословље и чак у свакодневни језик,
онда, упућујући се уназад од идеја ка лику, значење овог последње чинимо
потпуно провидним за себе.
(…) Одвајајући појаву од суштине, грех самим
тим у лик — најчистије откровење образа Божијег
— уноси стране, овом духовном начелу туђе црте и тиме помрачује светлост
Божију: лице — то је светлост помешана с мраком, то је тело, местимично
изједено чиревима који изобличавају његове прекрасне форме. У складу с тим како
грех овладава личношћу — и лице престаје да буде прозор одакле сија светлост
Божија и све јасније показује мрље на својим сопственим стаклима. Лице се
одваја од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у маску
доминирајуће страсти. Достојевски је добро уочио Ставрогинову маску, камену
маску уместо лица — управо је такав један од ступњева распада личности. А
надаље, када је лице постало маска, ми, на кантовски начин, не можемо да
сазнамо више ништа о ноумену и, заједно с позитивстима, немамо никакав основ за
тврдњу о његовом постојању. Кад је већ, по Апостолу, „савјест жигосана“ (1 Тим.
4,2) и ништа, ниједан зрак од образа Божјег не допире до приказиване површине
личности, незано нам је није ли се већ одиграо суд Божји и није ли Уручитељ
залога Боголикости већ одузео Његову слику. Можда не, још се чува талант под
слојем тамног праха, а можда и да, тако да је личност одавно постала налик
онима који немају леђа. Високи пак духовни успон обасјава лице светлосним
ликом, истерујући сваколики мрак, све неисказано до краја, неисцизелирано у
лицу, и тада лице постаје уметнички портрет себе самог, идеалан портрет, урађен
од живог материјала од највише међу уметностима, „уметности над уметностима“.
Павле
Флоренски, Обрнута перспектива,
(одломак из есеја „Иконостас“ стр. 90-92 и 96-97), превела: Љубица Јоксимовић, Логос,
Београд, 2013.
Преузето
са блога Александра Мирковића:
Нема коментара:
Постави коментар