Категорије

понедељак, 17. јул 2023.

Бранислав Петровић, НЕ УМЕМ ДА ЖИВИМ

 

Не умем да живим а живи ми се.

Кад умрем, родићу се, чини ми се.


О, боже, боже, шта учини твој син?

Ти му даде лиру, он је окачи о клин.


И јаукну страшно, ко нико пре њега,

Одричући се и песме и себе и свега.


Србија је земља у којој за пића

Песнике туку за нова открића.


Кад постигнем циљ и доспем у тмину,

Нек се зна да нисам имʼо отаџбину.


Време је свемоћно, оно звезде меље,

Да се зна да нисам имʼо родитеље.


Па и мајку своју, најсветију зору,

Сам сам измислио као метафору.


Мајку, то сазвежђе што кроз бескрај броди,

Дуго сам молио да ме живог роди.


И родила ме живог ко жаруљу,

Ал ме без оружја пустила у руљу.


И будући да сам први пут ван тмине,

Не умедох да се браним од светине.

 

И дотле је дошло, о, мајко, опрости,

Враћам се натраг у тебе кроз кости.


Само сазвежђа мудра памте у свом сјају

Како ми је било тесно у бескрају.



уторак, 11. јул 2023.

Божидар Кнежевић, О ПРАВОЈ ФИЛОСОФИЈИ ЖИВОТА

 

Од свега што човек добија на дар од Бога и  што сам може стећи, најограниченију количину капитала има у времену. Само време, од свега онога чиме човек може располагати, јесте одређена и ограничена количина; све друго, знање и положај, наука и богатство – нису тако одређених граница. Стога мудро располагање временом јесте основ све мудрости и живота; уштеда времена јесте основна уштеда на којој почивају све друге уштеде и тековине човекове.

*

Права је философија живота сматрати сваки дан као целину, и то целину једног слова у речи и књизи. Сваки дан радити оно што ће се увек радити, и ниједног дана не радити оно што не треба никад радити. Само тако се може постићи онај прави, природни а свесни континуитет и чврста веза у једном животу колевке с гробом. Само тако живот добија неког извесног смисла; само тако човек може створити од себе неку вредност. Отуд је живот већине људи без смисла; у књизи живота њихова многи су листови исцепани или измрљани, јер о многим данима није вођено рачуна. Човек рачуна обично на године, месеце, а не види да је све то састављено из дана.


Божидар Кнежевић, приредио Саша Радојчић, Десет векова српске књижевности, књига 118, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2018, стр. 146.


субота, 24. јун 2023.

Новица Тадић, НА ВИДОВДАН 1989.

 

На свети овај дан

Обуци чисту кошуљу

Јер дуго си се у калу будио

У катрану кључалом

У магли

О облаку општем

У јамама, у котловима

У људима-рупама

У можданој маховини


Петар Лубарда, Косовски бој 


Сад знаш


И писање је јуначко

Огледање

Где врви


Вечно Зло

 

Н. Тадић, Крај године: изабране и нове песме, Културни центар Новог Сада: LDI, 1993, стр. 3.


недеља, 18. јун 2023.

Жан Мореас, СТАНЦЕ

 

Не реци: живот је гозба пуна сјаја;

илʼ дело глупака, илʼ подлост и срам.

Алʼ нипошто: живот јесте зло без краја

То клонули слабић нека збори сâм.



Смеј се као када шуме гране младе,

Плачи као ветар који вале гна,

Окуси све сласти, претрпи све јаде.

И реци: много је, а све сен је сна.

 

(препевао: Владета Кошутић)




субота, 17. јун 2023.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ГЛЕДАЈУЋИ У ЗВЕЧАН

 

Када бих поново прогледала

Дуже бих и више оно место гледала

Где с истока сунце пригрљује Звечан

 

У те остатке града

Знамења једног живота и времена

Дивила се сваком камену и пукотини

Коју издалека видим боље

И болније

 


Гледала дуго у тај сјај далеког века

И мрак људске охолости

Све док погледом не обавијем

Тај чардак-град

 

И не узнесем га до висина

Којим су и очи краља Стефана

Новим видом прогледале

У висинама дечанским




Новица Тадић, О ПУТОВАЊУ

 

* Свет и светске странпутице! Са торбама на леђима, на којој ћемо се од њих наћи – зар је то важно?

* Нема се куда отпутовати, све је некако исто: смењују се облици зла.

* Да се не заборавимо у путовањима, да не заборавимо ко смо.

* У животу се много и на разне начине страда. Један је пострадао на друму; други у дому своме седећи.

* Кад би свако од нас отпутовао до себе, и тамо се мало задржао! Имао би шта и видети.

* Зле су наше мисли и зле су наше жеље. Отпутујмо бар на недељу две, бар на један дан, да не би остали упорни у свом злу.

* Зло је покрило земаљску куглу.



* Да се растеретимо од журбе за поседовањем и свакодневних брига, журимо за путовањима. Спремамо се на пут, пакујeмо кофере, маштамо о далеким греховима. И кад из кућа не избивамо, наш дух често скитничи.

* Видимо крај времена; време се испуњава. Стижемо на циљ.

* Многи желе да знају шта се догађа у страним земљама, да упознају те земље а оно што је испред њиховог носа њих не занима, јер то, углавном, смрди.

* Пропадљивост, трулежност. То су кола пропасти.

* Одавно смо скренули са правог пута па лутамо као туристи у непознатом крају.

* Путовао бих, али на чудесан начин.

* Да сам достојан, отпутовао бих на неко свето место. Као сваком грешном, потребно ми је присуство светиње. Светиња је лек. Искорачио бих из долине суза, и то би било право путовање.

* Господ нас упућује благим путевима, а ми лутамо и не знамо куда смо се упутили.

* Смеши се из таме, не треба ми више светости, ето рођења.

* А онда су дошле друге страшне светлости: светлости бомбардоване отаџбине, светлости спаљених цркви и манастира, светлости мањкавих демагога на српској политичкој сцени.

* То се најдубље тиче мене и моје муке. Сваки је ту неки одломак, петељка, патрљак.

*

Нестворена светлост нек пројави живог Бога, спасење наше, васкрсење наше.

 


Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 852–853.



Новица Тадић, О НЕБУ

 

* На небу смо 78 дана гледали пропаст запада.

* Хуље су се подигле у ваздух, и одозго нас засипале својим

слепилом.

* О, нису то биле хуље, него анђели. Анђели Сотонини.

* Мегалополис је велико чудовиште. Са његовог трга види се празно небо.

* И човек расејане пажње примети звезду падалицу на небу.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 851.


Новица Тадић, О СВЕТУ

 

* На златнопечатној повељи, израђеној од пергамента, записали су: „за поезију што сведочи и светла и таме човека и света”.


* Не, не устежем се да кажем да је свет долина плача. И засигурно, плакао сам и ја у њој, једном, поред свог срушеног зида.


* Изврнуо сам само једну песничку слику и цео свет је, учинило ми се, у њој био задрхтао и постао као нова звезда.


* Патња ме баца у другу патњу увиди су све мрачнији. Јесам ли то хтео?


* „Сада је све другачије”, рећи ће усхићени сведок Апокалипсе.


* Свет ме немилосрдно зграби; баналности свакодневице ме облију тако да се давим у њима; а приземне ситне мисли направе од мене решето кроз које лако пролазе, и засипају ме да ништа друго не приметим.


* Човек је поцрнео; хоризонт се смрачио; увелико се припрема Антихристов долазак.


* Свет је препун месарских кука.


* Јуда

Неко крикне у врбаку

Да се примириш и отпочинеш

потребно ти је

новца мала сума.

Али Јуда не долази.

Нема га.

Заборавио је на тебе.


* Разоткривајући мрачну страну света, примао сам ударце и

шамаре, понижења у низу. Није ми било лако у мучилиштима, код

вражјих шегрта.


* Овај самотњак не трчи за орденом. Зато ми, чланови жирија, потрчимо и сретнимо га: унапредимо га.


* Књижевници и фарисеји, генијални, морални, праведни и правоверни.


* Свет је зло место, за зле духове збориште.


* Грех и искушења грехова разарају моје биће и свету га потчињавају.


* Враг је бацио на мене своје мреже и сад ме у његову изреку сажима.


* Бог попушта патње и болести на мене, уразумљује ме у свету.


* Кроз бол сазнајемо свет, упознајемо и љубимо Христа.


* У свету је сваки човек мали мученик.


* Бог допушта ђаволу да у свему ствара искушења кроз која, кад прођемо, зарађујемо небеску плату.


* Свет је устројен тако да изневерава многа очекивања.


* У свету зарађујемо небеску плату. Али, свако од нас и за ђавола понешто одради.


* Свет је пун немилосрдних егзекутора, заслепљених убица и ревносних гробара. Нема броја слугама ђаволовим; не промаши њихова десница.


* Свет и коначни пораз изједначиће се у мојој смрти.

(...)

* Међу мојим прстима је прах са лептирових крила.


* Нестворена светлост нек пројави живог Бога, спасење наше.


* Одбачени предметни свет; одбачене и похабане ствари имају на себи више тајанства од светлих новотарија.


* Песник је неуротична јединка загледана у бесмисао савременог света; сведок чудеса и апсурдних догађаја, у потрази за траговима бесмисла и наговештајима који га воде у неизвесност.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 848–850.



Новица Тадић, О ИРОНИЈИ И САРКАЗМУ

 

* Племенити људи нису разумели неке моје поступке. Видели су резигнацију на делу, одбијање, песимизам и пад у ништа.

* Тамна бића којима сам настањивао просторе свих мојих књига – шта су она? Мехури од сапунице? Измишљотине? Или описи, реални и уверљиви?

* Окрутне игре малих демона.

* Искушења пристижу са свих страна. Ђаво је запосео човека, и све се људско урушава и сипи кроз бездан.

* Била су стварнија од сваке стварности – та привиђења. Заклонила су све остало, и ништа се осим њих није могло видети.

* Добитник угледне књижевне награде која се сваке године додељује а сачињавају је плакета и новчани део који није мали за наше услове...

* Сарказам, иронију и отровни хумор налазим код очајника и црних удовица.

*Сарказмом и иронијом одговарао сам онима који су ми причињавали духовне патње. Таквих је увек било и смењивали су се као лишће на дрвету.

* Једноставан и смирен човек не одговара сарказмом и иронијом на светске изазове. Он не показује своју духовну надмоћ; ничим се не истиче и све успокојава.

* Суморан и тежак је сваки мој дан. Неподношљиво је живети у свету. Терет на терет пада; крв у бару увире.

* Ако је некада било све добро, онда нам ништа друго не остаје него да се стрмекнемо у бездан.

* Многи су се удавили у целини.

* У тескоби егзистенције као у завичајној торби.

* Бол преплави цео свет; садржаје потисне, у незнању замиру. Уништи све пред собом. Затвори нам ока оба.

* Тоталитет је ужасан. Као некакав црни шешир у који је стало све зло овог света.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 847–848.




Новица Тадић, О КРИТИЧАРИМА


Кажу да сам песник тихане нарави и страсног рада у језику. Одређују ме и као сведока сопственог пада и као покајника несмиреног.

Али, дневна бука убрзо ме покрије и заклони, а они што су о мени изразили своје ставове, забораве шта су рекли.

*

А шта кажу књижевни критичари? А како то они јуришају на тајну, и како је обелодањују?

*

Критичари су ми одредили достојно место у савременој српској поезији. Они су ме тамо сместили.



Можда и ја имам средишњу књигу око које се сабирају сви моји рукописи, и они први и ови потоњи. Можда и ја треба да изнађем наслов под који би, као под кров, стало све што сам досад написао.

*

Спавају ми мирно књиге у градским библиотекама?

Хрчу ми рукописи у ладицама?

Јесу ли пали у дубоки сан сви они тешки томови?

*

Критичари су ми често оптимизам увећавали. Они су га изводили и из чињенице што уопште пишем. И били су у праву.

*

Да само могу, критичари би одвојили светлост од таме.

*

Пред мојим су песничким књигама стајали као пред огледалима. У тамним и сивим нијансама видели су само ликове који су их подсећали на њих саме: непознате ... знаке и ............

истовремено.

*

Нисам припадао књижевним групацијама. О свом сам трошку падао и устајао.

*

У новинским текстовима и изјавама био сам српски Бодлер, српски Сиоран, српски Мунк који не слика већ пише поезију. Био сам баш и Тадеуш Ружевич. Довољно је да помислим да сам неко и нешто, да се надмем.

*

Веома ретко је критика у мени препознала нов, другачији и оригиналан песнички глас. И шта сада да радим у позним годинама, шта?

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 846–847. 


Новица Тадић, О ПРОПУСТИМА

 

Право говорећи ја увек понешто пропустим: битно и небитно, што време донесе и однесе.

*

Не пропусти да бар неку од мојих песничких књига прочиташ и као једну једину песму.

*

Које владају над нама

силе небеске

због чијих пропуста ми смо

бића слободна.

*

Данас сам, опет, осетио незаинтересованост за све што се догађа у свету. То је као да дуго носим неко бреме, па га треснем о земљу и одахнем.

*

Твоје празнике не прославих, Господе.

 

Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 845–846.



Новица Тадић, О ЧИТАЊУ

 

Читање јеванђеља нас освештава као и свакодневне молитве.

*

Брате вољени, ко Свето писмо чита, он и све друге књиге чита: читач је истинити.

*

Читањем духовних књига пењеш се тананим, лаким лествицама.

*

Читање је бдење.

Ко се врхова држи и

сам врх постаје.



Од екрана се одметни,

пронађи неку књигу, окрени први лист,

иди сад својим добрим путем.

*

Читањем древних књига, овде на земљи ми се спремамо за небески испит.

*


Хендикепе, душевне поремећаје, недостатке у расуђивању и многе друге недостатке исправљамо читањем душекорисних књига. Кад смо међу књигама, ми смо у „Божијој апотеци” и код лекара доброг.

*

Што ја нисам издвојио, ти читањем издвајаш.

*

Кад сам живот проводио у одрицању, књиге су као добре птице слетале поред мене.


Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 843–845.


Новица Тадић, О ПЕСМИ


Из крваве масе мог живота капне понекад стих, неразумљив и збуњујући као сам живот.

*

Прва познања и ејдетске слике у мом су сећању сложени мозаички, једно крај другог.

*

Општа је одредница да је моја поезија тамна. Међутим, уз тамну ноту по правилу увек иду хумор и нека друга духовна и животна искуства. Ако хумора у некој песми нема, ето њега у другој песми циклуса, ето га у лексици и прикривеног у тамним синтагмама.

*

Поједине песме делују смирено. Емоције се стишавају и прелазе у раван равнодушности.

*

Осећања стишавам. То постижем радом на језику, брушењем и дотеривањем израза.

*

Емотивност подређујем раду на детаљу, прелому и организацији стиха и језика. Тада и језичке схеме постају стабилније, а поетске слике мирније.



Мојим песмама пулсира прикривена иронија према свакодневици и људима заробљеним жудњом за стицањем и материјалним поседовањем. Ововремени људи далеко су од праве вере, побожности и милосрђа.

*

У песмама сам естетизовао зло. Страхотна су непосредна сучељења са починиоцима и њиховим делом.

*

Поетика растројства и нестајања; градња у разграђеном.

Поетика изобличења и отварања према оностраном.

Поетика установљења ђавољег и демонског света.

Поетика покајничког призивања светог и жудње за Вишњим.

*

Ружно је пропаст материјалног и сликовито пројављивање оностраног, страшног и ужасног.

*

Само понекад затрепери нешто танано и скоро неухватљиво; призив из даљине заборављеног завичаја, или сећање неко што се још није смирило и пало у заборав.

*

Састављам бесконачну поему од мноштва фрагмената. Расте неко чудо под мојом руком, пред мојим лицем.

*

Осећај језе и угрожености пулса кроз све поетске шифре изговорене или написане.

*

Мени уклетом несреће се најављују.

*

У песми неки мали догађај опишем; у стиховима испричам шта ми се догодило и шта ме је потресло.

*

Привржен сам био опскурном и маргиналном толико да сам се излагао злу и често пружао и „други образ” изопштеницима, људима са улице, насилницима и злоименим сваке врсте.

*

Ако си ми сродан и естетички ћеш уживати у мојим песмама; ако си ми далек, видећеш нешто друго.

*

Банално ћу победити тако што ћу га потрошити.

*

Крајња значења и најдубље корене моја свакодневица је прикривала и ја сам трагао за њима.

*

Бог је у свему. Трагати могу само за скривеним Богом; пред пројављеним падом на коленима и молити за опроштај Свемилостивог.

*

То су, изгледа, из мог далеког завичаја за мном пошли и многи ђаволчићи, пратили ме на путу и, један по један, ускакали у моје песме као у кавезе.

*

Час је куцнуо и ја ћу вам се још једном наругати.

*

Тањила се фолклорна жица, тањила, али није пукла. Ево је још под прстима.

*

Стварао сам и био на извору стварања; умивао се водама Непознатог.

*

Никада нисам тврдио да знам посигурно шта је извор стварања; само сам му прилазио на свој начин, својом екстазом.

*

Зло је сликовито; демони се пентрају по лествама и одозго падају као неки сликари, та ђавоља мазала. Многи остају хроми и скитају такви по свету.

*

Ја живим апокалипсу откада сам вас упознао, о браћо моја, синови страшни, унуци утварни.

*

У свеопштој пустоши ја сам бићима своје фантазије насељавао те празне и бесмислене просторе. Та измишљена створења личе на нас саме, и ми смо то кад се боље погледа.

*

Без двосмислица нема поезије, нема песама.

*

Општа места су ме гутала и ја сам се бранио колико сам могао: недокучивим, новим симболима, живим сликама, иронијом и цинизмом.

*

Отрцали су језик, и он је тако постао блесаво брашно.

*

Кад ме нешто тишти, ја кажем себи: та песма негде почиње.

*

Понекад песник у борби злоћа надмаши демона и изазове његово дивљање и завист.


Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 842–844.