Категорије

субота, 28. март 2020.

БОРИС ПАСТЕРНАК, Хамлет




Жагор стаде. Већ сам усред бине.
О довратак наслоњен: ја ловим
У одјеку неком из дубине
Шта ће бити са животом овим.

На мене је уперен мрак ноћи
Кроз хиљаду двогледа на оси.
Аве, оче, ако си у моћи,
Мимо мене ову чашу носи.
 

Волим твоју замисао и ја
И слажем се да ме рола води.
Ал се друга драма сад одвија
И овог ме пута ослободи.

Но редослед има свако дејство
И крај пута неће се избећи.
Сам сам – грех све јесте и неверство
Није живот што и поље прећи.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, О теорији додира




Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство оног другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање и у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања онога што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром (...) Такви најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, онда се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средише и постане најзад неопходније но што смо ми сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 26.

БЛЕЗ ПАСКАЛ, Рађамо се с клицом љубави у срцима



Питамо се да ли треба волети? Ово не смемо да питамо – морамо да осетимо. О овоме се не расправља, већ се препуштамо да нас понесе. Чистота духа узрокује чистоту страсти. Отуда племенит и разборит дух воли са жестином, и јасно види оно што воли. Рађамо се с клицом љубави у срцима. Наводи нас да волимо оно што нам се казује лепим, иако нам нико никада није рекао шта је то. Узалудно је бежати од себе – и даље волимо. Чак у стварима где нам се чини да смо одвојени од љубави, она је крадомице ту, тајно присутна. Човек без ње не може живети ни један трен. Човек избегава да остане сам са собом, дакле треба другде потражити оно што ће волети. То може пронаћи само у лепоти. Природа је тако снажно утиснула ову истину у наше душе, да је ми тамо већ готовом затичемо. Не треба нам никаква вештина ни знање. Изгледа чак као да у нашим срцима постоји место које морамо попунити. Свако поседује властити оригинал лепоте за чијом копијом трага по свету. Жене умногоме утичу на одређење тог оригинала пошто имају неограничену власт над духом човековим. Када има духа, жена лепоту оживљава и предивно истиче.

петак, 27. март 2020.

ИВАН В. Лалић, Докази



Докажи, ако можеш, да те нема –
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавно. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:
Трепери простор, рађа ce олуја.
Пулсира огањ y звездама згрушан
По вољи Бога славуја и гуја...


Докажи своју одсутносг на начин
Да ум ce смрзне, а да срце схвати
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кухуте, напев као зачин
Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 127.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Љубав



У парафрази твога нерођења
Сваки ми корак сенчи једно ништа.
Неоштар снимак. Има ли решења
Сем љубави за стварна чудовишта?

Гле, она ми се нагињу над раме,
Изразе шапу додиром што вређа;
А љубав их је зазвала из таме
Што дуби сенку испод ових веђа ––


Љубав што слепа је за последице,
Видовита за све што наставља је:
L’amor che move i1 sole e 1’ altre stelle.

Паслика раја? Можда твоје лице,
Ти нерођена, рођена да трајеш
У телу што се претвара y пчеле.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 126.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Писмо



Винчанско писмо, жиг у иловачи,
Глинени голуб, мокри ветрокази –
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази –

И тако читамо га свакодневно,
Ми, првог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,


Ми суђеници, присилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи –

Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи –
И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 170.

четвртак, 26. март 2020.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави...


Повероваћу у то сврставање љубави међу чисто физичка уживања (уколико таква уопште постоје) онда када будем видео гурмана како јеца од среће над омиљеним јелом као што љубавник јеца на младом рамену. Од свих наших игара ова једино може да потресе душу и једина је у којој се играч обавезно препушта телесном делиријуму. Није неопходно да се онај који пије одрекне разума, али љубавник хладне главе није до краја одан свом богу.
(...)
И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави, чудном опсесијом кад та иста пут – о којој се тако мало старамо кад представља наше сопствено тело, бринући се само да је оперемо, исхранимо и, ако је могуће, да је спречимо да нас боли – може да изазове у нама такву страст за миловањцм само зато што је оживљава нека друга, туђа индивидуалност, различита од наше и представља извесне линије лепоте, у чему се, уосталом, ни најбољи суци не слажу. Овде људска логика подбацује као и у откривању Тајни. Народна традиција се ту није преварила, јер у љубави увек види неки облик иницијације, једну од додирних тачака тајне и светиње. Чулно искуство се пореди са Тајнама утолико пре што први додир код неупућеног оставља утисак обреда, мање–више страшног, срамно далеког од присних радњи спавања, пијења и једења, предмет шале, стида или ужаса. Као и игра или лудило Корибанта, наша нас љубав одвлачи у један други свет, где нам је иначе забрањен приступ и где престајемо да се сналазимо чим жар угасне и уживање се расплине. Прикован за вољено тело као распет на крст сазнао сам неколико тајни живота, које већ бледе у мом сећању, као што се у складу са том истом законитошћу болесник на путу оздрављења не сналази у тајанственим истинама своје болести, затвореник пуштен на слободу заборавља своје мучење, а отрежњени победник своју славу.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 24-26.