Категорије

понедељак, 8. август 2022.

Марија Јефтимијевић Михајловић, СВАКИ ЈЕ РАТ – РАТ ЗА СПАСЕЊЕ ДУШЕ (О поетичким и симболичким слојевима романа "Лептирова одбрана" Милоја Радовића)

 

„Сваки умрли човек оставља у живима своју тачну слику.

Она живи са њима и умире кад они умру.“

 

Милоје Радовић, Лептирова одбрана

 

Растко Петровић је, говорећи о литератури о Великом рату, између осталог записао и то да она поред књижевне има и документарну и посебно – човечанску  вредност. Парафразирајући ову мисао, с правом можемо да кажемо да је свака литература о рату много више од обичног историјског, фактографског документа; да је она пре свега – сведочанство о Човеку, јер у својим најдубљим слојевима открива људску природу; човека правог, исконског, који гоњен страхом пред смрћу и доведен пред њено лице, открива своју праву суштину. Своје исконско лице. Доживљава метаморфозу или преображење.

У том се контексту може читати и роман Милоја Радовића Лептирова одбрана, који није само скуп ратних искустава о догађајима и људима са којима је провео седам недеља у најстрашнијим борбама на Косову и Метохији 1999. године, на Проклетијама, већ је пре свега и изнад свега књига о Човеку, његовим страховима и његовим сновима, његовим слабостима и његовим храбростима – књига о човеку спољашњем, усмереном на то да у страхотним ратним условима сачува живот (тело), али пре свега о човеку унутрашњем, усмереном на очување властите душе.

Иако је у оваквој врсти литературе иманентан класичан реалистички поступак, роман Лептирова одбрана својим нетипичним, нелинеарним концептом приповедања, са дубоким значењским слојевима и високим естетским дометима поетизације и симболизације, надмашује та очекивања. Конципиран као прича коју закриљује нестварни, имагинарни сусрет у Авијану (на позив непознате жене по имену Морена), где се и прича романа затвара, Лептирова одбрана у свом средишту, садржи седам приповести у седам недеља („Недеља прва – чиста“, „Недеља друга – пачиста“, „Недеља трећа – крстопоклона“, „Недеља четврта – средопосна“, „Недеља пета – глувна“, „Недеља шеста – цветна“ и „Недеља седма – светла“), о људима које је повезао, ородио рат, тај, хераклитовски речено – отац свему и свему краљ. Апострофирајући надимке уместо имена људи из ове ратне приче (која је и много више од тога), а који постају и главни јунаци романа: Лептир, Линдра, Кмеко, Гипко, Гуја, Комарац, Отров, Облак, Облакиња и Писац, приповедач потцртава идеју да је Човек оно што мисли и чини, онакав је какав му је страх и какав му је сан – дакле, човек унутрашњи, а да је име само знак његовог спољашњег обележја; да изнад ове стварности видљиве, постоји, трепери и суштаствује стварност вишег реда, која попут Морене (словенске богиње зиме и смрти) некада има лице лепе, миле жене и симболизује зов живота, а некада страхотно лице коначности или смрти, коју су у рововима и ноћним ратним причама непрестано гледали.

 Уметничка вредност романа огледа се првенствено у поливалентним слојевима значења, у могућности да се чита и доживљава на неколико нивоа, који нису међусобно одељени, већ су складно хармонизовани у јединствену идеју о човековом духовном узрастању у условима када је, не само тело, него и душа у опасности, у нехуманим и стравичним условима рата, које је симболично представљено као лептирова одбрана (душе), односно као метаморфоза од гусенице до лептира. Најпре, као покушај спасења (или „оправдања човека“) у стварности таквој да је „смрт једина и свакоме приступачна извесност“, односно да је она „мера којом је Бог тачно измерио човека и њоме ће га одмеравати заувек“.

Спајајући реалистичко и надреалистичко, слике рата – ратних страхота, страхова и крајњих непознаница тамне стране човекове природе са имагинарним – наслућеним а истинитијим од стварности саме, писац указује на идеју да у свему видљивом откуцава живо било невидљивог (Бога); рилкеовски речено, да нема овог и оног света већ да постоји велико јединство; да гласови мртвих „нису и мртви гласови“ (И. В. Лалић); да је „овоземаљски именослов“ тек бледа сенка онога што треба заслужити за живот у вечности, односно да се и у рату, том највећем човечијем бесмислу – крије светиња живота. Отуда се међу наизменичним низањима слика ратних збивања из појединачних перспектива главних протагониста романа, не чује само Пишчев глас (који стреми и властитом спасењу, јер је писање облик чувања од смрти/заборава оних о којима пише), већ снажно потцртавање улоге Лептира као спиритуалног или духовног симбола Душе, чије је спасење једини и навећи Смисао. Романом се пројицира хришћанска мисао о спасењу душе кроз Љубав/ опраштање и прејудицира идеја да је једина истинска и истинита победа – победа унутрашњег човека, унутрашњег хероја. Тако се, наизглед ненамерно уметнута кратка проповед Игумана манастира, очитује као духовно језгро или siritus movens читавог романа, будући да се њоме крунишу и у њему врхуне сва друга, паралелна значења и поруке овог необичног ратног, али пре свега алегоријског романа:

 

Свет овај као да од почетка почива на човековој зависти. Она је узрок пропадљивости људског рода. Није ново убијати људе! Ново је опраштати им. Убице су људи којима је теже него праведницима. Да бисмо их победили, морамо их љубити. Победа без љубави је смрт. Ништавило. Важно је бранити отаџбину, али је важније бранити небо које је отаџбина свих отаџбина. Сада су га запосели и бију нас из њега. Не виде наша жива лица, али виде наша умрла лица. Она која су они обезживотили.

То нам не даје за право да их убијамо. Убијајући их постајемо они, а љубећи их, претварамо их у нас. Заклиње нас да тако радимо. Заклиње нас да будемо унутрашњи, а не спољашњи хероји. Разлика између та два херојства је, то непрекидно понавља,  једина тачна мера између живота и неживота. Ко је прекрши, осудио се сам. Биће жив, а нежив. То је најтежа казна за човека.   (...)

Нема смрти. Давно је умрла. На Голготи. Постоји само живот. Упамти сине, упамти.“

 

         Тако се почетна пишчева идеја о роману као сведочанству једног времена и генерације људи са којима је ратовао и на чије заслуге и храброст је желео да остави трајни спомен, претаче у роман који својим поетичким слојевима и симболичким значењима превазилази ту хуманистичку, људску тежњу. Лептирова одбрана постаје (литерарна) одбрана Човека, оног најсветијег, божанског у њему – његове душе. Упркос сваковрсним манифестацијама зла у овом палом свету – међу којима је рат највеће зло – она пружа наду и враћа веру у Човека, због чега то више није ратни, него антиратни роман – одбрана и победа Човека и Живота над ратом и смрћу.





петак, 15. јул 2022.

Mарија Јефтимијевић Михајловић, ПЕВАЧ, НА СЛУЖБИ (Душко Бабић, Стан и храна, „Граматик“, Београд, 2021)

Живот човека у савременом свету понајвише наликује на једну врсту турбулентног убрзања, незауставиве центрифугалне силе у којој је, јурећи за средствима, човек из вида изгубио циљ и смисао. Рад ствараоца, књижевног прегаоца, човека од речи (sic!), нарочито песника, међутим, упорно личи на пливање узводно, супротно таквим струјањима, то јест тенденцијама хиперубрзања. Песник, елиотовски речено, и даље трага за мирном тачком света што се врти, јер се у тој тачки садржи његово духовно језгро, али и духовно језгро читавог човечанства. Он је у том смислу не само чувар светлости – онај који носи фењер у руци, него и гласник буђења – онај који дозива на буђење из духовне хибернације. Његова поезија треба да атакује на летаргију, аморалност и заборав Бога, то јест да буде у функцији давно дефинисане идеје о поезији као свести и савести човечанства.

Песнички свет Душка Бабића, разнолик по мотивским манифестацијама и монолитан у идеји духовног буђења, претендује управо на то да код читаоца афирмише давно заборављене вредности и посебно на њихову реактуелизацију у доба у којем се зло проглашава за добро, лаж за истину, антихрист за Христа. Указујући на оно што је непролазно, непропадљиво и што као духовни континуитет обележава наше трајање – језик, писмо, веру, традицију и културу – он позива на једну врсту демистификације савремености чија нам се лажна слика представља као наше огледало. Бабић је зато „гласник духовне обнове“ (М. Паовица), поетски арбитар и апологета који, не са мачем у руци, него благом речју из пера, сведочи ону Настасијевићеву духовно стварну реч, која омогућава духовну будност, упркос свету онакав какав је. Језик његових песама је мелодичан колико и резонантан, ритмичан колико и рафиниране смирености; његове укрштене и обгрљене риме нису само поетски знак да је мисао пропевала, него су еквивалент његовог поетског начела јединства традиције и савремености, мита и историје, човека и Бога.

У његов песнички израз, који афирмише јединство – Једно(г), складно су се слили и у истој мисији сјединили православно-религијски доживљај човека и света, аутопоетички концепт песме и песника, али и апотеоза љубави као највишег начела песничке и животне мудрости („Читати псалме / Бити незлобив и чист, / као извор у планини / као птица небеска што живи / о божјем старању; / као јагње, као крин; / као пророк јуродиви – / презрен, слободан, сушт“ („Читати псалме“). О томе најбоље и најдоследније сведочи седам (симболичких) цилуса збирке Стан и храна („Читање писма“, „Знање земље“, „Змијањски триптих“, „Сам на Божјим ливадама“, „Снимци старења“, „Златна магла“ и „Читати псалме“). Седам циклуса, као седам лирских кругова, не треба, међутим, посматрати ни тумачити независно један од другог, будући да су међу њима успостављени снажнији и/или мање чврсти поетско-лирски и мисаоно-рефлексивни паралелизми, али учвршћени у поменутом јединству (језик, традиција, култура, песник, љубав и Бог).

         Посебну врсту мотивског и значењског јединства чине уводни и завршни циклус збирке („Читање писма“ и „Читати псалме“), који представља неку врсту знаковне монаде целокупног Бабићевог песништва. На сличан начин као што ова два циклуса „обгрљују“ остале у књизи, илуструју и ону врсту поетског и духовног раста „од перфекта у инфинитив“, то јест амплитуду духовног стремљења или трагања за Смислом. Корене тог трагања Бабић препознаје (и од њих започиње) у језику и писму, од којег почиње права национална историја. Отуда не изненађује што збирка почиње управо „Азбуком“ која нас је „из карамрака историје“ извела у „зарно биће словесности“. Ова репрезетативна песма представља одређено Бабићево поетско законоправило – „закон о писменима“ – о језику, писму и идентитету (хришћанском и културном). Циклус „Читање писма“, свих његових дванаест песама, аутентичан је песнички споменик историји српске писмености и књижевности – језику, писму (ћирилици) и људима који су оставили трајно обележје у историји нашег језика и културе, то јест били маркери духовног и националног преображаја од бесловесности у словесност. Од Ћирила, Вука и Његоша, Венцловића и Саве Мркаља, од Повеље Кулина бана до Мирослављевог јеванђеља, косовске драме некад и сад, песник препознаје и опева идеју духовног јединства народа: „Све што је било, јест и биће / у вековању, посреди нас, / дубина Слова од смрти скриће – / за веру, наду, утеху и спас“ („Народ у писму“). Али, у тој мисији остварења духовног јeдинства народа подједнаку важност има и Горски вијенац колико и ћирилица, чији слово и знак, репрезентују нераскидиву заједницу (нокат и месо, једну душу и једно тело), каквој би требало да стреме и „Србљи поскитани“ („Како се пише по Вуку“).

         Позив на духовну обнову, осим афирмације језика и писма као идентитетског обележја нашег народа, песник Душко Бабић потврђује и у историјској равни – реминисценцијама на догађаје из ближе и даље прошлости, свом географском (Гламоч) и нашем духовном завичају (Косово и Метохија и Јерусалим). У том смислу, други и трећи циклус („Знање земље“ и „Змијањски триптих“) складно обједињују и песникова лична, национална и историјска искуства и страдања; истог интензитета је и бол на породичном гробљу у завичају („Задушице“) и бол због страдања невиних на Косову („Молитва за крстоломце“). При томе, гномски карактер Бабићевог поетског израза нимало не губи на снази због изразите доследности неговања риме и организовања песме у строгу форму. Напротив. Његову снагу додатно продубљује лирски доживљај завичаја, односно изразити лирски рафинман у евоцирању слике мајчиних очију, молитве и лица, при чему се мајка показује као Мајка света („Где год сам дошао, чекало ме је твоје лице / да ме у љубав повије / као новорођено дете. // Пред иконом Благе Мајке / Питателнице“ („Где год сам дошао“). Мноштво архаизама, старих и заборављених речи, којима се исказује пун доживљај прошлости и историје, личне и националне, показује и оно, Данојлићевим речима казано, „знање родног језика“, без којег нема добре поезије о славној и трагичној прошлости и историји.

         Четврти циклус збирке „Сам, на Божјим ливадама“, нимало случајно, заузима централно место у књизи, јер је јединствен и различит од претходних и потоњих превасходно по основној идеји афирмације песме и песништва. Ова Бабићева апотеоза песништва има аутопоетички карактер и у њеној концепцији могуће је уочити неколико слојева значења. С једне стране, опозитним паром: везан – слободан, истиче се слобода везаног стиха, а ту лалићевску „страсну меру“, ту „крсну слободу везанога стиха“ могуће је досегнути само у укрштају мелодије и значења, звука и смисла, „преточен у мере слогова и рима“ („Везани стих“). Тако остварене слобода и аутономност, песничка и егзистенцијална, нису, међутим, увек и апсолутно сигурне и ненарушиве, јер и песник, тај „творац мали најближи божеству“ (П. П. Његош) и његова творевина духа нису поштеђени сурових манифестација свакодневног живота у којем је остварена доминацица неестетског и неетичког. У том смислу, почетно усхићење и пијетет који се показује песништву и процесу стварања, доживљава своје „кризне тренутке“, то јест краткотрајну малодушност која се исказује као сумња у смисао певања: „Коме су потребни сонети и строфе / у овом спектаклу ријалити блуда? / Кога се тичу цезуре и синкопе / док живот тоне у муљ млаких чуда?“ („А ти пишеш песме“). Но, полазећи од Настасијевићеве идеје да је сумња у смисао стваралаштва у ствари сумња у сâм смисао живота, песник се овде, након благог „пада“ и сумње у сврховитост писања, а преко ћутања (тиховања), уздиже у највише духовне пределе – „Божје ливаде“ – те последњим двема песмама овог циклуса („Певач, на служби“ и „Сам, на Божјим ливадама“) исказује пуну меру своје космичности (А. Парандовски), то јест оправдава свој позив песника и певање као службовање. Оваква „служба“, по свом духу, припада вишем реду, то јест блиска је свакој другој врсти службовања (другом) из љубави, које је, иманентно – служење Једном (Богу). Отуда се смисао сваког таквог службовања изједначава са начелом губљења „ја“, а преласка у „Ти“, односно остварења првотно установљеног принципа из перфекта у инфинитив („Ући у цркву космичке туге – / жељан Бога, дакле, жив; / из мртвог реда у расула, / из перфекта у инфинитив“ („Сам, на Божјим ливадама“).

         Лирски и по много чему интимистички карактер два наредна циклуса („Снимци старења“ и „Златна магла“) се, с једне стране, разликује од начела општости, универзалности, обожености – инфинитива, коме песник од почетка стреми, док му, с друге стране, остаје доследан управо по томе што опева теме које су општег карактера, универзалне и вечне (старост и љубав). Ова два циклуса, два трактата – о старењу и љубави – сачувала су оно изворно Бабићево мелодично и ритмично певање, па се у њима, као двема великим песмама – о мудрости (незлобивости) старења и златним маглама младости (љубави) – препознаје и принцип хармоније. Он се у љубавним песмама очитује као сензибилан („Дугујем ти“, „Веруј ми“, „Златна магла“), чувствен („Слово о одласу“) и чулан („Шетач, сутон“), док су песме у „Снимцима старења“ углавном у стишаном тону сетне мудрости, али и самоће, као неизбежног пратиоца старења. У хронолошком и логичном смислу, реч је о инверзибилном редоследу ова два циклуса (не од младости/љубави ка старењу/самоћи него о старењу, па љубави и младости), која сведочи песникову (и песничку) мудрост да се у сећањима сачува она жива ватра живота као светлост кандила у старости.

         У значењском (и вредносном) смислу, завршни цилус збирке Стан и храна, „Читати псалме“, остварује пуно јединство са идејама опеваним у претходним, а нарочито у првом „Читање писма“. Он је очигледан доказ оног поменутог духовног раста или стремљења ка вечном које је песник од почетка наговештавао као свој (песнички) пут. Дубоко православна религиозност многих песама које претходе последњем циклусу додатно је оснажена молитвеним тоном. Песник је онај који види дубоко – у таму палога света у којем „...Пилат руке пере, / а крај њега Јагње Божје – ноге хуља и убица“ („Постеља Божјег човека“) и високо – узнесен у свом ћутању, трпљењу и подвигу, када „блажен у болу, зракнут Христом“ („Дан, песма“) из њега пропева Песма Љубави о свејединству са травом, цветом, листом и лицем сваког човека. Но, до тог врховног (са)знања да у почетку беше Песма и да се опет враћамо Њој, води само један пут – пут молитве, која је човеку у оваквом свету огреховљеном, обездузовљеном, обезбоженом једино место утехе и спасења, његов стан и његова храна. Отуда се у интонацијски и симболички, смисаоно и естетски најузвишенијој песми „Читати псалме“, у духу досегнуте мудрости, мудрости вишега реда, пева: „Читати псалме, гласно и мукло, / славити Бога, / из ужаса и немара, / раскалашја, страха, блама, / до судњег часа и задњег даха – / да молитва голој души буде заклон, / стан и храна“.

Тако циклично заокружена збирка Душка Бабића оправдава мисију Песника у овом свету и његове службе да позива на духовну будност преко потребну човеку заспалом под теретом земног зла. Збирком Стан и храна песник остварује високе естетске домете, како развијеном песничком имагинацијом, тако и у версификацијским умећем. У мотивски разноврсном Бабићевом поетском универзуму могуће је препознати различите националне, културне и духовне симболе, па и симболе свакодневице, али је сваки од њих у истој мисији, истој служби. Јер, добра поезија сажима визију будућности са присећањем на прошлост. Она је пробуђена свест о човековом присуству – духовној будности – у времену и историји. Певач, на служби, нас подсећа на то.

 Летопис Матице српске, год. 198, јун 2022, књ. 509, св. 6, стр. 1162-1166. 


понедељак, 11. април 2022.

Марија Јефтимијевић Михајловић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У ИЗДАЊИМА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ (кратак преглед)

 

У години великог јубилеја – сто тридесет година од оснивања Српске књижевне задруге – важно је указати и на једну линију доследности коју ова велика и престижна установа српске културе негује више од века, а која се тиче идеје о важности обухвата српског културног простора, посебно простора Косова и Метохије. Остајући верна начелу које њен први председник Стојан Новаковић дефинисао, према којем се „просветни живот само онда у пуном здрављу развија када црпе снагу из широкога и дубоког врела целокупне духовне тековине народне“, Српска књижевна задруга је својим програмом рада, издавачком делатношћу и својом просветитељском улогом од почетка поимала Косово и Метохију као историјску, културну и духовну основу на којој почива свеколика српска култура. Томе нимало није сметала програмска оријентација Српске књижевне задруге која је подразумевала отвореност за савремена уметничка и књижевна достигнућа, за модерне токове европске и светске књижевности и културе. Напротив. У том укрштају традиционалног и модерног налази се и њена тачка ослонца која никада није дозволила да се национално повлачи пред анационалним, нити да се, с друге стране, традиционално затвори пред модерним.


О томе можда најбоље сведочи обимна библиографија издања Српске књижевне задруге, затим разноврсне едиције из области историје, историје уметности, књижевности, философије и религије, чувено „Коло“, посебне библиотеке итд. При томе, број библиографских јединица које се директно или индиректно тичу Косова и Метохије је толико бројан и тако свеобухватан да се стиче утисак како у развоју и раду ове институције и није било периода у којем је изневерена идеја „косовске мисли“ (И. Андрић) или „косовског опредељења“ (З. Мишић).

Уопштено говорећи, Косово и Метохија је у Српској књижевној задрузи присутно на више различитих начина: првенствено је присутно у издањима из области књижевности (како народне, тако и писане; како прозе, тако и поезије), затим у историјским издањима, монографијама и зборницима из области историје уметности, архитектуре и сликарства. Затим, велики је број књижевника са простора Косова и Метохије који су своја дела објављивали у овој престижној установи током протеклих сто тридесет година. Међутим, чини се најважнијим у свему томе одговорити на оно суштинско питање: шта сва та издања уједињује, то јест шта је оно фундаментално о самом Косову и Метохији према чему су се одређивали и опредељивали бројни историчари, историчари уметности и књижевници који су о њему писали?

За разумевање идеје „косовске мисли“ у Српској књижевној задрузи није неважна чињеница то што је Стојан Новаковић, и пре оснивања ове институције, већ 1878. године (уочи петстогодишњице Косовског боја, када су се почела појављивати научна дела великог значаја и трајне вредности о том догађају у историји и легенди) објавио Народна предања о боју косовском и Српске народне песме о боју Косовском. Критичке студије. То сведочи да су ову институцију основали и утемељили тако велики умови и људи тако широког духа, који су, разумевајући величину и значај Косовског боја за српску националну, књижевну и научну мисао, у темељ и програм рада ове институције то и уградили, оставивши једну врсту трајног духовног завештања генерацијама које долазе.

Прво значајно дело које се у Српској књижевној задрузи појављује, а везано је за Косово и Метохију јесте Лазарица или бој на Косову 1906. године, народна епопеја у двадесет и четири песме, које се приредио и поговор написао Срета Ј. Стојковић. Ту је дата целокупна историја Косовског боја у епској поезији и представља најобухватнију и утолико значајнију студију у српској књижевнодти и култури. Ова књига је, разуме се, због своје важности током једног века постојања и рада Српске књижевне задруге доживела више издања. 

Година 1926. значајна је пре свега по томе што се тада у издању Српске књижевне задруге, у чувеном Колу, објављују приповетке једног писца са простора Косова и Метохије, чије је дело после 1945. године читавих пола века било забрањено и недоступно књижевној јавности Србије – Приповетке Григорија Божовића. Овај „косовски Андрић“, како су га називали, највећи и најбољи приповедач српског југа и Старе Србије је своју књижевну репутацију, између осталог, учврстио захваљујући и томе што је своје приче о историјским страдањима Срба у Старој Србији, објавио у овој институцији. Његова друга књига приповедака објављена је 1940. године и такође је доживела велики књижевни успех. Од прве Божовићеве књиге у „Колу“ до следећег писца са Косова и Метохије који је објавио у тој престижној едицији прошло је читавих сто година. На то су свакако утицале и одређене друштвенополитичке околности после Другог светског рата, када је владала тенденција да се све оно што се стварало на простору јужне српске покрајине сврста у корпус такозване „косовске књижевности“.

Године 2008. у „Колу“ је један од својих најбољих романа Сара објавио највећи живи књижевник са Косова и Метохије – Петар Сарић. Међутим, треба рећи да је Сарић и пре тога у Српској књижевној задрузи објављивао своје романе (Дечак из Ластве, Петруша и Милуша и Сутра стиже Господар), а прошле, 2021. године објавио и најновији роман Клобук. Овакво присуство дела једног косовскометохијског и српског писца у овој институцији не говори само о квалитету његовог рада већ и о третману српске књижевности стваране на овом простору као делу матичног тога свеукупне српске књижевности, културној, просветној и националној оријентацији ове установе.

Разуме се да је између Божовићевих књига приповедака и Сарићевих романа објављено на десетине књижевних и историјских дела, антологија, зборника, појединачних издања аутора са Косова и Метохије (попут Данила Николића, Алека Вукадиновића) или оних који су на Косову живели и стварали (Радосава Стојановића, Даринке Јеврић, Ратка Поповића), али су се током протеклих деценија у СКЗ-у појавила репрезентативна остварења која су у много чему померила границе схватања и разумевања историје, уметности и културе Косова и Метохије, Косовског боја, косовског мита и косовског опредељења. 

Управо из тог разлога посебно би требало издвојити есеј Зорана Мишића из књиге Критика песничког искуства (1976), објављен под називом „Шта је то косовско опредељење?“, који је, како се чини, у многоме променио схватање идеје косовског опредељења. Третирајући вековну српску књижевну и културну традицију као део светске и европске баштине, аутор посебно потенцира значај Косовског мита који је давно превазишао границе националног мита; својом суштином „он се придружио оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе“. О косовском опредељењу он говори као о највишем етичком принципу који нам је уручен од Грка и који је постао наше историјско искуство, али и више од тога – наше духовно и песничко начело.

Хронолошки и историјски посматрано, есеј Зорана Мишића је био нека врста припреме за деценију у којој се обележавала шестогодишњица Косовског боја и буђења националне свести која се осећала на свим пољима. Већ уочи 1989. године у српској књижевности, али и проучавању књижевности, затим историји, историји уметности и културе јављају се дела у којима доминира актуелизација и ремитологизација Косовског мита, као и шире историјско и надисторијско контекстуализовање Косовског боја у историји српског народа и то је била карактеристика рада и пројеката многих националних институција, издавачких кућа, научних и образовних установа.

Међутим, Српска књижевна задруга је учинила много више од других објавивши неколико капиталних издања у којима су сумирана дотадашња научна и историјска знања, књижевне и уметничке вредности, али и створене велике синтезе у виду значајних и капиталних едиција.

Тако се већ 1988. године појављује хрестоматија текстова Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 коју је сачинио и предговор написао Душан Батаковић. Избор текстова о Косову и Метохији из пера Хаџи Серафима Ристића, Саве Дечанца, Бранислава Нушића, Зарије Поповића, Јанићија Поповића и других, са изванредним предговором приређивача, значајан је пре свега због тога што је права слика стања српског живља на простору Старе Србије, о којој широка јавност није много знала. Ови текстови су различити по жанровима, али чине драгоцену врсту историјске књижевности која делује као заједничко прегнуће једног нараштаја.

У периоду од 1989. до 1994. године у Српској књижевној задрузи појавило неколико антологија песничког и прозног стваралаштва са Косова и Метохије, али и песама и прича о Косову и Метохији, збирки поезије мотивисаних Косовским бојем и Косовским заветом итд. Међу њима су свакако најзначајније следеће књиге: Остала је реч (српске народне умотворине из Метохије), 1988, песме, кратке умотворине, припиветке, обичаји, веровања, заклетве, клетве, благослови итд, које је приредио Милорад Радуновић; Темељи (избор нове српске поезије о Косову), 1989, приредио Павле Зорић; Љубомир Симовић је 1989. објавио чувену драму Бој на Косову; Косовско опредељење Радована Самарџића (1990), о историјском и легендарном у Косовском опредељењу, светосављу и косовском завету, историјском карактеру Срба, Косову и Метохији, његовом историјском успону и паду; Данило Николић је 1991. објавио збирку изабраних приповека Повратак у Метохију; следеће године (1992) се појављује књига Атанасија Јевтића Свети Сава и Косовски завет; избор текстова из старе књижевности Списи о Косову објављен је 1993, као и Сабрани списи Патријарха Пајсија (1993), познатог као Пајсије Јањевац; следеће године (1994) Владимир Цветановић је објавио значајну Антологију косовскометохијских приповедака (1871–1941), где су заступљени: Манојло Ђорђевић Призренац, Никодим Савић, Зарија Поповић, Јанићије Поповић, Григорије Божовић и др).

Међутим, ако бисмо једном речју или симболом желели да покажемо шта је Косово и Метохија у Српској књижевној задрузи, то би била у српској култури јединствена едиција, настала такође поводом обележавања шест векова од Косовског боја, Косовска споменица 1389–1989. Овај велики пројекат објављен у четири књиге, по обухвату тема, великим синтезама и минуциозним анализама у области књижевности, историје и ликовне уметности, разликује се по свему што је пре и после објављено о Косовском боју на читавој територији наше земље, у свим издавачким кућама и културним и научним институцијама. И чини се да ће проћи још много времена да би се у српској култури и просвети појавиле књиге оваквог значаја и обухвата.

Косовском споменицом (1389–1989) су обухваћене следеће књиге: 1) Косовски бој у српској историји (1989), коју су написали: Радован Самарџић, Сима Ћирковић, Олга Зиројевић, Радмила Тричковић, Душан Батаковић, Веселин Ђуретић, Коста Чавошки и Атанасије Јевтић; 2) Косовски бој у српској књижевности Војислава Ђурића (1990) је изванредан зборник на преко 650 страна, у коме су сабрани сви релевантни књижевни и критички текстови о Косовском боју, од средњег века до дана објављивања ове знамените књиге. То је епска, лирска и критичка вертикала о Косовском боју у српској књижевности која показује сву дубину „косовске мисли“ кроз књижевно – песничко и прозно стваралаштво, али и критичку мисао. Једном речју, све вредно што се икада певало, опевало, приповедало и промишљало о Косовском боју нашло се у овој књизи трајне и непролазне вредности; 3) Косовски бој у ликовним уметностима Дејана Медаковића (1990) такође улази у ред капиталних остварења, где се говори о одјецима Косова у европској и југословенској уметности, као и о самом Косовском боју у ликовним уметностима. Богато опремљена, ова књига чини духовно језгро читаве историје српске ликовне уметности и 4) Косовски бој у европској књижевности, по свом значају улази у ред изванредних књига, а обухвата изабране текстове који су настали као одјеци Косовског боја у европској књижевности и то: староруској, француској, немачкој, шпанској, каталонској, италијанској, пољској, мађарској, словеначкој, грчкој, енглеској, чешкој, македонској и  албанској.

И као круна свих ових издања о Косову и Метохији, његовој историји и култури кроз векове, у Српској књижевној задрузи је 2006. године објављена Књига о Косову Димитрија Богдановића (чије прво издање датира из 1986, САНУ), вероватно најзначајнија синтеза историјског, научног и уметничког знања о нашој јужној српској покрајини.

Ова монографија, као и све овде поменуте књиге, али и бројна друга издања Српске књижевне задруге од почетка прошог века до данас, говоре пре свега о томе да Косово и Метохија и и ова институција културе чине духовно јединство више од једног века, јер је у свим издањима, код свих аутора који су се њиме бавили, Косово и Метохија третирано као конститутивни елемент српске културе, као темељ на коме почива све вредно, велико и непролазно у њој. При томе је задивљујућа доследност неговања духовне баштине у Српској књижевној задрузи, спремност да се и у деценијама највећих духовних искушења не одустане од јасно назначеног пута развоја и ширења просвете и културе, који је имао пре свега национални карактер. Та врста „националне посебности“ (Љ. Трговчевић) је аутентична и препознатљива у Српској књижевној задрузи, готово колико и њен амблем, али је нарочито дошла до изражаја кроз неговање косовске идеје. Чињеница да је та црта доследности видљива у издавачким подухватима и данас, има охрабрујући и освешћујући значај, јер, како каже Димитрије Богдановић, управо таква свеобухватна историјска сазнања човека „враћају к себи, оспособљавају га да ствари види у правој боји и у стварним димензијама.“

 

*предавање одржано на Учитељском факултету у Лепосавићу 22. марта 2022, у оквиру трибине "Сто тридесет година Српске књижевне задруге" 


https://srpskaknjizevnazadruga.rs/srpska-knjizevna-zadruga-na-kosovu-i-metohiji/?fbclid=IwAR2pxHxAb6gJm5VWlE4ddPG6nnAz4ulL7Cfewwu9h0TrIag3WMVoZhOoM3E


 

 

 

среда, 16. март 2022.

Марија Јефтимијевић Михајловић, УОЧИ ДАНА СВЕСРПСКОГ СТРАДАЊА...

 

(17. март 2004 – 17. март 2022)

 

Уочи дана свесрпског страдања

седамнаестог марта две хиљаде четврте лета Господњега,

када су гореле и славске иконе и иконостаси,

кућне библиотеке и манастирски рукописи,

јецале мајке и Богородица Љевишка,

звонила звона за мртвима и за изгубљенима,

у метежима, збеговима, пожарима,

чули се крици у колонама, кућама, торовима,

горела прошлост и пламтела историја,

 


имам да кажем само две ствари које сам онда научила:

Мајка је име веће од сваког страдања

и Љубав је њена страшнија сила од пожара.



понедељак, 7. март 2022.

Марија Јефтимијевић Михајловић, "ЧЕКАЈУЋИ ХАНДКЕА" ИЛИ ЧОВЕКУ ФИЛМ ДУБОКЕ ОДАНОСТИ



Ако је велики песник онај ко испева ћутања, велики редитељ је свакако онај који уме да проникне у тишину и да њоме гледаоцу пренесе снажне и дубоке поруке живота, чија је пулсација нечујна за све окренуте динамичној, бурној свакодневици, оптерећеној разноликим бригама.

Опредељујући се да у формату документарног филма представи живот човека, винара из српске енклаве на Косову и Метохији, који у знак захвалности нобеловцу Петеру Хандкеу покушава да направи плочу и тако остави трајно сведочанство о овом „светском“ човеку који је разумео суштину њиховог страдалничког живота, редитељ Горан Радовановић је створио филм посвећен не Хандкеу него Човечности као последњој одбрани човечанства од света из кога се протерује све људско. Слично Исидори која је оставила Његошу књигу дубоке оданости, а Петер Хандке путописом „Кукавице од Велике Хоче“ Хочанима своју књигу дубоке оданости, Горан Радовановић је ту књигу исписао филмским језиком.

Његови ликови нису измишљени – они су живи, аутентични јунаци једног злог времена, истовремено историјског и митског простора, омеђеног злом и несрећом. Крећући се у скученом физичком и метафизичком простору, Радовановићев јунак, винар представљен је као нека врста модерног Сизифа, који пустим сокацима велике Хоче котрља буре вина и чији је стални напор успињања ка слободи, симболички снажно представљен успињањем ка сеоској цркви Св. Јована Крститеља, одакле је – гле чуда! – једино могуће успоставити телефонски сигнал, односно контакт, "додир" са „спољашњим“ светом. У његовом непрекидном и непосусталом напору да истраје у својој идеји о постављању плоче, редитељ је изрекао много више него да је свог јунака пустио да прича о својој мучној свакодневици. Јер, патњи није потребна прича. Она је згуснута у оку мајке за страдалим сином, у једноличном тупом звуку штаке старог хочанског лекара, у ископаним очима светаца на фрескама хочанске цркве, у молитви за пострадале током рата; у страхотну тишину, коју пресеца само лавеж сеоских паса и злосрећно гактање врана, али и непрекидно брујање хеликоптера КФОР-а који надлећу хочанско небо (огледајући се у једном другом „небу“ – порушеним споменицима на сеоском гробљу). Уопште говорећи, доминација тишине над било којом реченицом у филму, снажно је средство којом је редитељ успео да проникне у тај „универзум бола“.

Филм обилује снажним симболичким сликама и дубоким контекстуалним значењима која се учитавају у готово свакој секвенци, као изразитим квалитативним елементима, због чега се не може третирати као класичан документарац него као филм-симбол. А можда је најизразитија и најсугестивнија симболизација оличена управо у оном дрвеном крсту у флаши, који винар склапа.

Није ли Радовановићев човек у филму „Чекајући Хандкеа“ управо то – распети крст у затвореном простору, у сталној тежњи за слободом, у сталној нади и ишчекивању онога који је једном дошао и разумео размере његовог страдања. Отуда и захвалност као иницијална тема филма и човечност као последња одбрана света, имају карактер непосустале наде и неугасле вере у Човека који ће тај свет и спасити.


уторак, 1. фебруар 2022.

Марија Јефтимијевић Михајловић, МЕСТА КОЈА САЊАМО


Нека далека непозната места

походе наше снове

Зову нас да се у њих настанимо

Кажу нам да је то важно

Јер се у тим сањаним градовима

У собама које ћемо препознати

По давнашњем сну

Налазе огледала у која морамо

Огледнути свој лик



Из њих ће нам се тада

Неко драг и познат од пре рођења

Насмејати и рећи

– сад си Целина...


уторак, 30. новембар 2021.

Марија Јефтимијевић Михајловић, МИСАО


Ходај, корачај, ка себи самом

за речите тишине отвори слух.

Одагнај, превеслај, не изазивај

тих страшних сумњи вечити хук.


Сиђи, завири у своје најцрње ћоше

тамо где стани се потмули страх.

Пружи, покажи тек трунку Светла

да све сем Ње је пепео и прах.



Кажи, изреци, слогом посложи

понорнице бића најтиши шум.

Опевај, пропевај, у Песму преточи

Речи што ломе кости и ум...


Оснажи, окрилати, у птицу претвори

Мисао којој висина је дом.

Пусти од себе, пусти да плови

звездана прашина звезданим друмом...


недеља, 24. октобар 2021.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ВИНАР ИЗ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ

 

(Петеру Хандкеу)


Тај хочански Сизиф котрља своју муку

По гроздовима плаву тугу пребира

У чокоте ниже судбину своју

И сузе у свето вино претвара...

Он чита знаке у дрвету

И знамења кује у облаке

- Неба над Хочом

И оног над Берлином

И верно чека из света Човека

Да свет(л)у бол искапе до дна...




петак, 3. септембар 2021.

Бела Хамваш, ЕСЕЈ

 

     Есеј више нагиње религији, јер религиозан човек свет не сматра ланцем који на крају личи на ђердан стаклених перли. Проблематика религиозног човека, пак, јесте par excellence проблематика субјективног човека

Есеј није ни филозофија, јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно разглашава да је разрешио све тајне.



Сваком есеју је иначе неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што филозоф током целог живота има само једну једину битну концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он животари целог живота од оног једног јединог надахнућа које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност. Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној, присиљен је да прећути и потисне због система.

Естетика есеја није ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост.

Пророк, научник, песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може рећи.


Бела Хамваш, Хамвашев бревијар: мисли Беле Хамваша, избор и превод Сава Бабић, Дерета, Београд, 2001.

субота, 21. август 2021.

Милан Ракић, СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО


Ја имам часове дугог очајања,

Безнадежне туге, обмана, и јада;

Ја имам часове кад се слатко сања

И пожудно жели и блажено страда.


Ја имам часове чедне, кротке, смерне,

Кад чистотом трепте мисли моје младе,

И у мојој души побожне и верне,

Зашуморе химне, похвале и наде.


Јест, душа је моја ко кутије старе,

Што у светом храму на довратку стоје,

Где пролазник сваки спушта скромне даре

За смирене свеце и за ближње своје.



Поколење свако, велику ил̓ малу,

Спустило је у њу милостињу коју,

Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу,

Осмех или отров и жаоку своју.


Сад кроз жиле моје струје крви разне,

Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,

И корачам смело, без страха од казне,

Кривудавом стазом и путима правим!


Очајање, туга, беда? Празне речи!

Кад на земљи више нема моћи те

Да у мојој души помути ил̓ спречи

Силно задовољство, осећати све!