П. П. ЊЕГОШ, Сан Вука Мандушића

 Ал 'је ђаво, али су мађије,

 али нешто теже од обоје?

 Кад је виђу да се смије млада,

 свијет ми се око главе врти.

 Па све могах с јадом прегорети,

 но ме ђаво једну вечер нагна,

 у колибу ноћих Милоњића.

 Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,

 ватра гори насред сјенокоса,

 а она ти однекуда дође;

 украј ватре сједе да се грије.

 Чује да свак спава у колибе.

 Тада она вијенац расплете,

 паде коса до ниже појаса;

 поче косу низ прса чешљати,

 а танкијем гласом нарицати,

 како славља са дубове гране.

 Тужи млада ђевера Андрију,

 мила сина Милоњића Бана,

 који му је ланих погинуо

 од Тураках у Дугу крваву.

 Па се снахи не дао острићи:

 жалије му снахин в'јенац било

 него главу свог сина Андрије.

 Тужи млада, за срце уједа,

 очи горе живје од пламена,

 чело јој је љепше од мјесеца, –

 и ја плачем ка мало дијете.

 Благо Андриј 'ђе је погинуо –

 дивне ли га очи оплакаше,

 дивна ли га уста ожалише...