ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разговори о сликарству

среда, 20. август 1952

·        Како гледати слику (или чак икону): критички или се препустити утисцима?

     – Спонтано, па ће став или утисак изазвати сама слика! Јер само утисци (а не теорија гледања или читања) непосредан су доживљај саме слике (која је у стању да реалност времена – гледаочев боравак у галерији – преобрази y илузију надвремена, боравак y насликаном пределу)!

·        Како онда схватити слику ако при томе не схватамо и себе, тј. своје утиске, своје искуство гледања слике?

–              – Никако!

·        Шта остаје скривено, и кад, и како се то скривено открива?

–  Тек y сећању на посматрање слике, јер тек накнадна мисао o сећању на гледање (кад код куће, после посете изложби, пишете тзв. критику, тј. изражавате и описујете свој утисак, свој одговор на посматрану слику)!  

·        Зашто слика није „peбyc” или „загонетка?

–         Није зато што нам је тај модел света или човека познат и технички (језиком сликарства) тачно описан! Сви елементи слике се тада разумевају и прихватају y сећању на посматрачко осећање.

·        Како то да из мноштва слика издвајамо једну, ону за нас „праву?

– Слика ипак делује (ако делује! ако имамо слух  расположење, тј. оживљено и преображено искуство о слици и сликаном моделу–призору!). Дакле, издвајамо тиме што је то изазвано осећањем, непосредно (без претходних објашњења) и лично, непредвидиво и непланирано, а не по неком „рецепту“ искуства, по некој теорији (о правцима, школама или епохи). То значи да ни слика, ни наш утисак–осећање нису примена или пример неке теорије, естетике (коју би наша слобода–одлука–намера могла да примени)... Теорија (и школа) јесте, дакле, могућа само као теорија о „језику“, писмености, занату – који је у сликарству само сликарски! – а не и тeopија о догађају сликарске уметности (која је доступна само гледаочевом осећању сликарском), а осећање остаје – једнако y гледаоца, као и y сликара – увек природно, лично и спонтано!

среда, 27. август 1952.

Слика (или, свеједно, икона) изражава сликарево (или иконопишчево) осећање, а растављање „слике“ (тј. стеченог утиска, искуства, сећања на осећање и доживљај слике), растављање на посебне елементе је мишљење о слици.  

При томе оно може да буде и анализа мајсторског заната сликара, а не анализа (тобожња „психоанализа“) осећања (које се изражава само поетски, уметнички, духовно).  

Све ово што говоримо о уметности противљење је метафизици или „психоанализи“, тј. све је то доказивање да метафизика (или чак психоанализа, или психијатрија) није способна да објашњава уметност, веру и морал.

Елементи сликарског заната (тј. сликарског језика y приказу света) су: сиже (тема, модел, предмет, свет), форма, цртеж, боја, композиција...

среда, 3. септембар 1952.

Сиже y класичном сликарству као „сликарски опис природе”? – Да! али шта је y том опису сликарско (или пак уметничко, књижевно, поетско y природи људског бића!), за разлику од искуственог, научног описа?

Тајна уметничке садржине, уметничке природе сижеа (модела) је y томе што сликара (а на свој начин и гледаоца-уживаоца) модел или предео подсећа – не на природу модела, него на свој сопствени доживљај, на сопствене људске догађаје, на присуство (као на васкрсење) значајне блиске личности са којом се гледалац иначе радо поистовећује,   

тако да је свака слика оживљавана гледаочевом (пре тог уметниковом–сликаревом) платонском идејом, истинском, а преображеном представом!

па је гледаочево осећање одговор на изазов идеје – коју видимо и доживљавамо y уметниковој слици (или y иконопишчевој икони)!

среда, 10. септембар 1952.

Цртеж и форма волумена су линијом и бојом – занатски елементи који тек преображајем искуства–опажаја (догађајем уметности!) постају сликарски, тј. постају илузија простора (три димензије) – на површини (две димензије)! Већ сама та илузија (дејство игpe, ludus, уигравање, illusio, уживљавање y игpy) јесте – осећање, јер – тек оно отвара и нераздвојно јединство и целину тројства, тајну „осећање–машта–илузија“.

Илузију (идеју) сликаног(!) простора (света, природе, реалности) само y осећању (не y искуству) видимо и гледамо као истину простора – објективну, показиву истину простора, убедљивошћу јачом од научне! Само y чуду осећања!

За осећање ми немамо слободу, јер оно није планско, не настаје нашом намером и одлуком, него је чудо, спонтана животна сила (која није мисаона, него) спонтани покретач маште која (y идеју–Лучу) преображава – не саму стварност, простор, облике, лица, него нашу (али истиниту, проверену!) слику, представу те стварности.

То је спонтаност (као илузија тј. привид, непредвидиви на– пет или удар) уметничког тројства „осећање-машта–илузија“?

Ипак, та илузија (тај привид волумена, простора, материје на површини слике) условљена је знањем језика (у сликарству језика сликарског!), тј. наученом перспективом (геометријском, линеарном и ваздушном) која није исто што илузија, илузорни преображај реалности који би настао осећањем, него реалност перспективе, као знања насталог мерењем. Загонетка уметности је, дакле, y осећању, а заната (језика) y знању!

Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, стр. 118–121.