Једна
Хераклитова слика послужила је као полазна тачка за ову књигу.[1]
Излази ми пред очи у тренутку кад је завршавам: лира, која посвећује човека и
на тај начин му даје место у космосу; лук, који га одапиње даље од њега самог.
Свака песничка творевина је историјска; свака је песма жудња да се негира
постепеност и заснује трајно краљвство. Ако је човек пролазност, превазилажење
самог себе, песма је најјаснији знак тог вечитог превазилажења самог себе,
сталног замишљања самог себе. Човек је слика јер сам себе превазилази. Можда су
историјска свест и потребе да се превазиђе историја само имена која сада дајемо
том старом и вечном расипању бића, увек одвојеног од себе, увек у потрази за
собом. Човек хоће да буде једно са
својим творевинама, да се споји сам са собом и својим ближњима: да буде свет не
престајући да буде он сам. Наша је поезија свест о раздвојености и покушај да
се споји оно што је било одвојено. У песми, биће и жеља склапају савез за тренутак,
као плод и усне. Поезија је тренутно измирење између: јуче, данас, сутра; овде
и тамо; ти, ја, он, ми. Све је присутно, биће присуство.
О. Паз, Лук и лира,
у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 278.
Нема коментара:
Постави коментар