Витак као младо дрво јасена,
прадеда Огњан је кренувши
у рат
пригрлио уз срце две
важне ствари:
џепни сат оца Јефтимија
да му у хладним ноћима
преко Албаније
куца као срце сањане жене
чији га је глас кроз
мећаву дозивао
обећавши топлину под
својим скутима,
топлију него под снежним
ћилимом,
што му сву ноћ приповеда
бајке о сну
варајући га, да му очи
заувек склопи,
ту у далеким страшним планинама
чији је и само име
проклето...
И поред сата ковчежић са
сновима
о животу који је тек
требало живети,
деци коју је требало
изродити,
оној која ће оправдати
његов страх
да има нешто страшније
и вредније од такве ноћи
- ДОСЕГНУТИ САН О СРЕЋИ -
Дочекати јутро под ледом
и куршумима
Под јауцима, ранама и
празног стомака
И вратити се са
ковчежићем
бременитим од историје...
Нема коментара:
Постави коментар