Упознавање прошлости понекад ствара човеку осећање да му се живот продужава. Знати како су ствари изгледале некад и како са њима стоји y данашњем времену, није мала привилегија. Може се уживати у томе што се познају спорови древних времена и што смо сведоци како су се давне контроверзе расплеле касније или у наше време. Таквим начином живе у нама мисаони распони више раздобља одједном и ми постајемо умно дуговечни толико да то понекад личи на праву бесмртност. Међутим колико је старих контроверзи временом заиста било решено, a колико је њих било само стављено у страну? Међу старе, важне контроверзе спадало је и питање где је био рај. Једни су веровали да је рај постојао негде на земљи y источним географи ским просторима, други, да је представа раја спадала у алегорије, односно да je рај постојао негде с ону страну нашег света који сматрамо за стварни. Противречна мишљења нису добила свој дефинитивни одговор, И том стању ствари, тој неразрешености ништа не помаже одговор да раја можда није ни било, и да је питање било погрешно постављено. Једино: ми га више не разумемо, па немамо потребе на њега да одговарамо. Или?
Са Светом Гором је било као и са рајем. Већином смо замишљани да је она
некада постојала и да је у данашњем свету више и нема, иначе, зар не бисмо
два-три пут годишње одлазили тамо на изворишта светости, y простор правог,
посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после другог светског рата
идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити,
обићи. Тако je вepyjeм и византијски Грк из Александрије Козма звани Индикоплов
решио да отпутује до Индије и да прошири или потврди географска знања свога
времена. И поред дуге пловидбе, он до Индије није стигао; најдаља тачка његовог
путовања, као што се у нашем веку десило и Херману Хесеу, великом поштоваоцу
Индије, била је острво Цејлон. Ни тај домет за она времена није био мали, али
открића Козме Индикоплова била су много већа: он је открио бурно место на којем
надире океанска вода; место од којег настају океани, где се такозвана
хришћанска географија претвара у митску топографију. Мапа реалног света је
могла бити закључена. Индија није била откривена иако се морепловац налазио на
добром путу.
И Света Гора се тако може откривати на телесној географији, а да се промаши
као духовно и алегоријско присуство. Она се може открити као исечак рајске
природе и истовремено видети да је она за подвижнике предео великог мучилишта
по којем искушитељи харају као некада међу првим монасима у скровиштима
египатске пустиње. Многи путници који су тамо ходили могу се питати да ли су у
Светој Гори заиста били, а они који су у Светој Гори остали, можда је телесним
начином, као путници, никада нису ни тражили. Но поред очевидаца Свете Горе и
њених искушеника, чувара, малои великосхимника, следбеника мале и велике схеме,
не заборавимо постојали су и у овом духовном забрану они коју су из пепела
дизали срушене или урушене манастире, у пожарима изгореле конаке, пиргове и
тврђаве, они који су из ватре спасавали иконе и свете књиге, који су као свети
просјаци ходили по православним земљама молећи за прилоге и поклоне, да би овај
простор молитвене чедности могао да опстане, да се не преда ни хујању ноћних демона,
нити хотелијерима жељним чистих и пространих плажа, и бистрог мора, модрог и сињег
као да је на небесима пречишћавано.
Миодраг Павловић, „Отварају се хиландарске двери“, стр. 7-10. Из
књиге: Хиландар у књигама, Народна библиотека Србије, 1998, стр.
162-163.
Нема коментара:
Постави коментар