(...) Али мир Косова нас је потпуно смирио. Његов
прототип је равница код Солзберија[1].
Земља се ту пружа као опуштени спавач у колевци готово безобличниих брегова. Није
то потпуно равно земљиште. Ту и тамо се уздиже раме или рука под главом
спавача. Али то поље је у сваком случају опуштено и пасивно, без оног активног
духа који испуњава планине, шуме и сликовите долине. Оно је активно само на
начин заспалог тела, по ономе по чему се сам разликује од смрти и без чега би
равница била пустиња. Ту трава пробија ледину, незасејана поља чекају боља времена,
а жито расте у висину али се не зелени, и нема ничег другог осим тих
једноставних знакова живота.
Небеса која надсвођују ово поље нису само шира
већ и виша него иначе. Ту облаци као континенти плове у висинама, под сводом
чије је значење простор а не боја. Овде је владала светлост. Њени зраци, већ
златни од близине лета, благи због кишовитог пролећа, распростирали су се
лагано на све стране откривајући остатке снега на врховима планина које су биле
заклоњене колевкама брегова и беле блокове новог насеља у загрљају косих поља,
и обасјавајући пут у долину стаду оваца које се, жуто и црносмеђе, вукло спорим
кораком бесловесности. Те куће и та стада су доказивали постојање света људске
активности: хиљаде људи и жена, чак и десетине хиљада, живеле су, радиле и
знојиле се на Косову. Али то поље их је упило у себе и поништила својом
равнодушношћу. Пред нашим очима је избијала основа нашег свеколиког несклада,
темељ свих наших каснијих трагедија: расцеп између човека и природе. Када у
детињству паднемо на земљу, разочарани смо што је тако тврда и што нас тако
боли. Када одрастемо, очекујемо мање очигледан али екстравагантнији склад
између нашег живота и оног што га окружује. Свим женама, а и многим људима,
чини се да их судбина бар једном у животу мора довести на шумски пропланак
осветљен месечином и доделити им љубав достојну те лепоте. Временом, морамо
прихватити та је земљи свеједно ако паднемо и озледимо се, и да на шумском
пропланку често нема ничег осим месечине. Онда се почињемо тешити љубављу која
је плод трезвеног суда и цвет савршене случајности. Чак заборављамо да смо
некад били потпуно наивни што смо и желели потпуни склад између човека и
природе. А онда одједном, пред призором несклада, када угледамо место трагичног
историјског догађаја, које се с осмехом зелени уместо да је опустошено, или
када пролазимо поред баште у цвету док идемо у спроводу, сетићемо се свог
разочарења тим првобитним нескладом и обузеће нас горка туга. Земља није наше
мајчинско крило. Она нам није нешто посебно наклоњена. Не можемо јој веровати
да ће бити на нашој страни. Од ње смо сачињени, њена трава је наше тело, она
нам дозвољава да је газимо, али то је све што ће за нас учинити. А будући да
земља није оно што смо ми, односно симбол судбине и Бога, ми смо сами и
престрављени.
Више него и једно друго историјско место које
знам, Косово изазива такву тугу. Оно се мирно простире према огромним и благим
даљинама, нежни ветрови га милују као што тканина клизи преко огледала,
окрећући класје његовог жита ка светлу. Оно изгледа невино, а то је најгори вид
кривице. Јер оно је претрпано мртвима који нису мртви само као појединци, него с
њима у гробу почива и њихова цивилизација.
Ребека
Вест (Сисили Изабел Ендрус), „Стара Србија – Косово (одломак)“, Црно
јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију, превео са енглеског, приредио
и написао предговор Никола Кољевић, (треће издање), БИГЗ, 1995, стр. 362-364.
Нема коментара:
Постави коментар