Категорије

четвртак, 10. август 2017.

ОКТАВИО ПАЗ, Сломљени врч


Унутрашњи поглед се расплиће и свет вртоглавице и
пламена рађа под челом уснулога:
плава сунца, зелене млинове, врхове светла који
отварају звезде као нарове,
самотне сунцокрете, златно око које се окреће у
средишту препеченог обронка,
шуме звуковног стакла, шуме одјекȃ и одговорȃ и
таласȃ, разговор прозрачности,
ветар, водени галоп између бескрајних зидова грла
од црног ћилибара,
коња, комету, ракету која се зарива право у срце ноћи,
пера, водоскоке,
пера, хитро процветавање из буктиња, једра,
крила, најезде белог,
птице са острва које певају под челом уснулога.

Отворих очи, бацих поглед ка небу и видех како се
ноћ покрива звездама.
Жива острва, бразлете пламтећих острва, камење које
гори, дише, гроздови живог камења,
колико извора, каква бистрина, какве витице
на тамним леђима,
колике ли реке тамо горе, и онај далеки звон воде
покрај ватре, светлости покрај сенке!
Харфе, вртови, харфе.

Али крај мене никог није било.
Само равница: кактус, акације, огромно камење
које се распрскавало под сунцем.
Није певао цврчак,
беше неодређеног мириса на креч и спржено семење
улице насеља беху пресахли потоци,
и ваздух би се отворио разбијен у хиљаде комада
да је неко крикнуо: Ко живи?
Врхови, огољени, угашени вулкан, камен и жад
под толиким блиставилом, суша, мирис праха,
бат босих ногу по прашини, и пиру насред равнице
као какав окамењени водоскок.

Реци ми, сушо, реци ми, спржена земљо самлевених
костију, реци ми, месече умирући,
има ли воде,
или само крви, само праха, само трагова голих ногу по трњу,
само отпадака и хране инсеката и дубоког сна под
безверним подневом као златни поглавица?
Има ли коњских рзања на речној обали, између
великог округлог и светлуцавог камења,
у застој под зеленом светлошћу листова и крикова
људи и жена док се купају у зори?
Бог-кукуруз, бог-цвет, бог-вода, бог-крв, о Девице,
јесу ли сви помрли, отишли, јесу ли сломљени врчеви
на рубу угашеног извора?
Је ли жив једино жабац,
само светлуца и блешти у мексичкој ноћи зеленкасти жабац,
да ли је само дебели поглавица из Семпоале бесмртан?

Опружен подно божанског дрвета од жада заливаног
крвљу, док га две млађе слуге лепезом хладе,
у данима великих процесија на челу народа,
наслоњен на крст: оружје и штап,
у борбеној одећи извајаног лица од силицијевог
диоксида удишући као прелепи тамјан дим стрељањȃ,
крајем сваке недеље у својој оклопљеној кући
поред мора,
крај своје драгане покривене драгим камењем од
неонског гаса.
Да ли је само жабац бесмртан?

Ево зеленог и хладног беса и његовог репа од
бритава и сеченог стакла,
ево овде пса и његовог шугавог завијања,
ћутљивог магеја, нопала и канделабра најежених,
ево цвета који само крвари,
цвета незарђале и оштре геометрије као финог средства
за мучење,
ево овде ноћи дугих зуба и оштрог погледа,
ноћи која дере кожу са невидљивим кременом,
чуј зубе како ударају једни о друге,
чуј кости како једна другу клеште,
добош људске коже о који удара бедрена кост,
добош груди о који удара бесна пета,
там–там таламасȃ о које удара полудело сунце,
ево овде праха који се диже као жути краљ и све ситни
га и игра самотан и стрмоглављује се
као какво дрво коме се одмах сасушило корење,
као кула која се руши од једног јединог реза,
ево овде човека који пада и који се диже и једе прах
и простире се,
људског инсекта који пробија камен и векове
и нагриза светлост,
ево овде разбијеног камена, разбијеног човека,
разбијене светлости.


Отворити очи или их склопити, зар то није исто?
Унутрашњи замкови које пали мисао зато што се други
чистији подиже, само блесак и пламен,
семе слике које расте и претвара се у дрво
и распрскава лобању,
реч која тражи усне да је кажу,
на старом људском извору паде велико камење,
има камених векова, поплочаних година, масивних
минута на људском извору.

Реци ми, сушо, камену глачан безубим временом,
безубом глађу,
праху млевен зубима који су векови, векови
који су глади,
реци ми сломљени врче, пали у прах, реци,
да ли се светлост рађа трљањем кости о кост, човека
о човека, о глади, о глади,
док се на крају не јави искра, крик, реч,
док на крају не избије вода и не никне дрво широких
листова од рубина?

Требало би спавати отворених очију, требало би
снивати рукама,
сањати радне снове реке трагајући за њеним
коритом, сунчане снове снивајући њихове светове,
требало би снивати гласно, требало би певати док
песма не пусти корење, стабло, гране, птице, звезде,
певати док песма не зачне и док не избије из
спавачевог бока црвени клас ускрснућа,
женска вода, извор из кога се пије, у коме се огледа
и препознаје и поново бива,
кладенац у коме човек спознаје да је човек, вода
која говори сама са собом у ноћи и нашим нас именом зове,
кладенац речи којим казујемо ја, ти, он, ми под
великим животним дрветом кип кише,
којим казујемо лепе заменице и препознајемо се
и бивамо верни нашим именима,
требало би сањати унатраг, у извор, требало би
узвеслати векове горе,
с ону страну детињства, с ону страну почетка,
с ону страну вода крштења,
срушити зидове доле између човека и човека, спојити
опет оно што беше раздвојено,
живот и смрт нису супротни светови, ми смо једна
стабљика са два цвета близанца,
требало би откопати изгубљену реч, снивати у-нутра
и исто тако с-поља,
одгонетнути тетовирани цртеж ноћи и гледати лицем
у лице подне и здерати му образину,
купати се у сунчаној светлости и јести ноћне плодове,
гонетати писмо звезде и писмо реке,
сетити се онога што кажу крв и вртоглавица земља
и тело, вратити се на тачку поласка,
ни изнутра ни споља, ни горе ни доле, на раскршћу
путевȃ одакле путеви почињу,
зато што светлост пева са шумом воде, са шумом
лишћа пева вода
и зора је натоварена плодовима, дан и ноћ измирени
теку као питома река,
дан и ноћ се милују дуго као заљубљени човек и жена,
као једна једина непрекидна река под луковима
векова теку доба и људи,
тамо, даље, ка живом средишту порекла, даље од
краја и почетка.

Мексико, 1955.


О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985. 

среда, 9. август 2017.

ЉУБИЦА МАРИЋ, цЕо бРоЈ (одломак)

Један је једини цео број
                 Једини потпун и бесконачан
Један је јесте
Један је непоновљивост
Један је садашњост и вечност
Један је свеукупност

          Све мноштво мање је од
                   Једнога
          Сви други бројеви разломци су
          Јединог целог који је Један
          Што их је више то су мањи
          То се више губе у Једноме
          Све што није Један представља
                   Пролазност
          Крај у бескрају Једнога
          Сваки други број одбројава
                   Све на свету приводећи крају

Један је сáмо
Један је себи равно
Један је безмерно
          И непроменљиво



Одломак "цЕлог бРоЈа" (у ауторкином препису)




„Филозофско-поетички епиграми, који су, сходно надахнућу аутора, проистекли из присног односа Љубице Марић с таоистичком филозофијом и текстовима Лао Цеа и који су, почев од 1957. године, писани током две деценије, данас су познати као збирка Таблице. Они нису првенствено представљали само писану димензију мисли Љубице Марић, већ су настајали и као ликовно дело: на танке картоне величине дописнице Љубица Марић је наносила слојеве воштаних боја, а потом је у те боје ноктом или пером урезивала слова, градећи од речи одређене слике. Оригинали тих Таблица изгубљени су, а епиграми су сачувани у ауторкином препису, где је задржан визуелни облик речи на подлози без боје. Данас Таблице можемо да посматрамо као један од првих примера тзв. визуелне поезије у српској књижевности друге половине 20. века.“ (Борислав Чичовачки, Предговор Записима Љубице Марић, Архипелаг – Југоконцепт, Београд, 2009.)

ФАЗИЛ ИСКАНДЕР, Из белешнице


Ко види на небу анђеле, не види на небу птице.

***
Мрав не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.

***

Веруј у разум у разумним границ
ама!

***

Ако је Васељена настала као резултат Великог Праска, како учи савремена наука, ко је био васељенски терориста који је организовао прву експлозију?

***

Најграндиознији мит је створио Маркс, мит о спасењу човечанства уз помоћ радничке класе. Разуме се, и сам Маркс је у њега веровао, као што су поверовали и многи људи. Вероватно су и митови, настали хиљадама година раније, људима изгледали исто тако истинити. Њихова вера у оностране силе, вероватно је била слична нашој вери у науку.

***

Идеал је немогућ. Али могући су правилини кораци ка идеалу. Корак ка идеалу и јесте идеал.

***

Грубост је необрађена искреност.

***

Чак и најморалнији људи, играјући карте, шах и друге хазардне игре, не примећују да те игре захтевају лукавост, подмуклост, вероломне комбинације. Кажу – па то је игра. Али, други могу рећи – и живот је игра.
***

Из живота и књига памтимо одговоре мудраца само на она питања која смо сами себи већ поставили.

***

Ја нисам толико храбар да би бих био простодушан – рекао је он.
Простодушност је тренутно, без размишљања, природно прихватање Божијег света. Простодушан човек може бити храбар, малодушан, паметан или глуп, али прихватање света јаче је од тих особина.

***

Огромна усредсређеност на вољу искључује све сувишно, па и доброту.

***

Човек који је пао може се може подићи из понора ако се у његовој души сачувала макар једна светиња – мајка, вољена жена, деца; па чак и сећање на неки племенит и несебичан поступак који је давно учинио. Мртав човек – потпуни заборав свих светиња.

***

Постоје два типа људи – једни се више од свега на свету боје да не упрљају одећу, у најширем смислу; други – више од свега се плаше да не упраљају душу. И никада се не дешава да се човек истовремено плаши да запрља и одећу и душу.

***

Све животиње имају лак сан. Неповерење према свету. Може ли се тиме објаснити и лак сан неких људи?

***

Ето он ми не дозвољава да слажем – неочекивано говори човек, показујући главом ка теби, и управо због тога ти му дозвољаваш да слаже.

***

Сваки човек има сопствене границе психичког слуха, психичке предиспозиције. Циљ образовања и васпитања је да га доведе до тих граница. Све што је ван њих, схвата се, усваја, у најбољем случају формално. Ето због чега понекад срећемо образоване идиоте.

***

Многи писци ни сами не схватају да је први чин стварања – њихов живот, као накупљање етичке енергије за други стваралачки чин.

***

Највеће достигнуће литаратуре – смејати се свом јунаку и истовремено га волети.

***

Што је необичнији догађај који се у причи описује, обичнијим детаљима га треба окружити.

***

У литератури тиха метафора неслободе увек је дуговечнија од крика о ропству.

***

У нашој литератури на једног сумњивог Моцарта долази десет несумњивих Салијерија.

***

Тај песник се разуме у стихове као пингвин у Библију.

***

Потребно је да имамо личност да никоме не би завидели. Осећање личности је осећање унутрашње целовитости, које не тражи никакву допуну.

***

Губитак апетита за животом доводи до повећавања апетита за алкохолом. Треба се борити не са алкохолом, већ обновити апетит за животом.

***

Лењ човек може бити добар човек, али лења душа је злобна.

***

Лакше је борити се са светском глупошћу него са једним глупаном.

***

– Шта те највише мучи? – питао сам једно дрво које је расло на голом брду.
– Жалим за дрвећем – одговорило је оно.
– Шта те највише мучи? – питао сам дрво у шуми.
– Око мене је дрвеће – одговорило је оно – и ноћу, и дању око мене је дрвеће, не могу од њих нигде да се склоним.

***

У споровима између људи, самим тим и у судским споровима, током совјетске власти, по правилу је побеђивао онај који је био ближи партији. Сада побеђује онај који има више пара. При томе, за време совјетске власти, ако би судија схватио да учињено дело ни на који начин није повезано са ауторитетом партије, могао је праведно да пресуди.

***

Злоба је надахнуће од ђавола. У злоби осећамо необичан прилив снаге која нас тера у искушење да делујемо и победимо. Основа хамлетизма је одсуство злобе, а не обузетост мислима, као што многи мисле. Сама обузетост мислима последица је одуства злобе.

***

Комична сличност Маркса и Ничеа. По Марксу, пролетаријат је надкласа, њој припада будућност, али она се може остварити само у условима интернационализма. По Ничеу, будућност припада надчовеку. Али надчовек се може појавити само у условим мешања раса, то јест у условима биолошког интернационализма.

***

Марксизам – манија логизације.

***

Чак и када су Немци стајали пред Москвом, наши људи су се Стаљина више плашили него Хитлера. Сваки народ, после тако убедљивих Хитлерових победа у два-три месеца, упао би у панику и анархију, али наш народ се толико бојао Стаљина, да практично није себи дозволио анархију и ми смо победили. То не искључује хероизам народа, већ га суштински допуњује.

***

Ропска традиција. Код нас духовну снагу често схватају истовремено и као полицијску силу. И љуте се што духовна сила не примењује полицијске мере.

***

Светост је апсо
лутно поверење у људе. Разобличавајући преваре, ми, не слутећи то, подсвесно служимо светости, олакшавајући јој живот.

***

Врло често интелигентни људи не размеју савесне. Инстурмент савести суптилније је грађе од инструмента ума.

***

Да би схватили песника треба се заљубити у његово стваралаштво. Онда се можеш охладити, али то што си сазнао заљубивши се, увек ће остати са тобом.

***

Снажне личности никада никоме себе не намећу. Наметљивост је знак одсуства личности.

***

Постоји Добро и постоји Зло. Карика која их повезује је – моћ.

***

Ништа тако добро не разголићује истинско стање човековог ума као покушај да дефинише односе међусобно удаљених ствари. И ту се изненада открије маскирана будала или неочекивана паметница.

***

Мудар човек одмах види много глупости свуда и због тога спушта руке одустајући од борбе са глупошћу. Остаје му подсмех.
Ограничен човек види једну глупост и борб
ено улази у рат са њом, мислећи да ће, победивши ту глупост, завршити са глупошћу света. Отуда патос борбе.


***

Песимизам је бољи од унинија. Песимизам – чежња за другим полом, полом добра; према томе он признаје његово постојање. Униније, међутим, уопште не види никакве полове.

***

У детињству, било је пријатно приљубити се уз дрво, наслонити се, обгрлити га и посебно попети се на њега. Задовољство од верања по гранама, сећам се, превазилазило је циљ – доћи до плодова. Мислим, у детињству наша психичка оранизације је много финија. То је било несвесно лечење, хармонизација душе.

***

Знаменита мисао Достојевског да ако се Христос и истина не поклапају[1] онда ће он остати с Христом, а не са истином. Полемичарски неспоразум – јер за верујућег Христос и јесте истина и никаквог раздвајања не може бити, може се просто отпасти од вере.

***

Он је рекао:
– Шетајући по Јерусалиму, срео сам крхку девојку-војника са аутоматом. Пожелео сам да је нежно разоружам.

***

Толико је презирао људе да их никада није лагао.

***

Многи Американци воле да седе подигавши ноге на сто. То може бити знак победе динамичности над размишљањем, на месту размишљ
ања – столом.

***

Понекад те узнемири када очигледно глуп човек изненада оствараи сложену превару. Вероватно је ставар у следећем. Моралан човек уопште не учествује у аморалним играма, док човек без савести увек у њима игра. Његов, у општељудском смислу слаб ум, у аморалним комбинацијама достиже одређено савршенство.

***

– Ваша поседња жеља пре него што уђете у тигров кавез?
– Добро га нахраните.

***

У сну сам толико снажно ударио једну хуљу, да сам осетио како су ме заболеле све кошчице шаке. Ударио сам човека кога је требало пре двадесет година да ударим на јави, будан. Мислио сам да сам му, као хришћанин, опростио, али, испоставило се да нисам. Подсвест је то доказала овим сном. Занимљиво, допире ли уопше хришћанство до подсвести?

***

Неопходност да се оде ноћу на спавање готово увек изазива тугу и осећање несхватљиве кривице. Недостаје осећање правилно проживљеног дана.

***

Много пута сам себи поставио питање: како је могуће да су нечасни људи понекад прилично талентовани? И увек би ме то питање збунило. Нечастан човек – значи, трула душа. Али зар трула душа може стварати? На крају сам дошао до закључка да је и у гњилој души остало место које трулеж није захватила, и тим местом они пишу. На срећу, велики таленти нису нечасни; велики су зато што стварају целом својом душом. И то је очигледно.

***

Човек кога сам презирао учинио ми је неочекивано, мени несхватљиво, добро дело. Осећам се збуњено и покрадено.

***

Понекад је наша храброст само облик окајавања нечисте савести.

***

Најодвратнији људи – они који посету цркви сматрају накнадом за грех и тако свој грех удвостручују.

***

Зао језик – оружје немоћи.

***

Ти не волиш људе, и премда многи од њих нису достојни љубави — својом нељубављу према њима, другима дајеш аргумент за нељубав према људима.

***

Сви примећују понижење роба, али нико не примећује страшнију ствар –  роб не зна за светињу.

***

Савест је пракса Бога, коју људи нимало не журе да прихвате.

***

Црква – народна библиотека.

***

Ако би наука доказала да Бог постоји, био би то крај и науке и Бога.

***

Религиозност је као музички слух: или га имаш, или немаш. Морал, доброта немају са тим никакве везе (рецимо, имамо много моралних атеиста…)[2].

***

Цивилизација појачава светску буку, да би заглушила разум. Нажалост, не без успеха.

***

Космичка хладноћа света превладава се милошћу. У томе је чудо Христовог учења.

***

Цинизам који себе оправдава одсуством лукавства је цинично лукавство.

***

Весеље је безопасни неред.

***

Памћење, као и вид, може бити кратковидо и далековидо.

***

Када не схваташ политичара, направи најглупљу претпоставку и погодићеш у мету.

***

Либералне реформе у Русији требало би спроводити под конзервативном контролом.

***

Револуција је народна хистерија. Не треба доводити народ до хистерије.

***

Демократија, више или мање добро функционише тамо где је код народа изграђена навика добровољног самоограничавања. Тамо, где је деспотија гушила и принуђавала човека на самоограничење, не треба одмах прелазити на демократију. То је исто као када би човека који је дуго гладовао, изненада посадили за сто припремљен за пир.

***

За Шопенхауеров универзални песимизам каква је разлика између совјетске власти и демократије.

***

Мистицизам – мутан покушај да се превлада мутноћа.

***

Треба се са поштовањем односити према истини сваког свог књижевног јунака, колико год да она противречи истини твојих омиљених хероја. Али изнад свега тога треба да стоји хуманистичка мисао.

***

Каква је корист широко забацити мреже кад у језеру нема рибе.

***

Умеће писца да ћути када не пише, представља продужетак талента, плодотворну заштиту већ написаног.

***

Приметивши да је старости туђа животна сујета, младост мисли да старости ништа не треба. Али то је горка грешка. Старости је потребно све – и љубав, и нежност, и шала, само у складијем облику.

***

Хероизам старости – сређеност мисли.

***

У човеку живи подло осећање – занимање за убиство. На томе је заснован успех детективске литературе.

***

Лимунади се радују само деца.

***

Пред искушењем слатке подлости, човек треба да се осети као подлац, да се не би препустио искушењу подлости.

***

Човек који поставља безобзирна питања, очигледно сматра да тиме превладава свој кукавичлук.

***

Да би изградио самоувереност, песницом је разбијао јаја.

***

Стидљивост је виша форма осећајности.

***

Треба да испаднемо из живота да би упали у мисао.

***

Он је рекао: гласине да живим са таштом, блиске су истини – живим са њеном ћерком.

***

Тај човек је завидео свима; чак је завидео и свом другу због тога што му нико није завидео.

***

Ко пре јела споро пере руке, тај после јела споро приступа послу.

***

Када роб покуша да буде мужеван, добијамо – дрскост. Када роб покуша да буде дружељубив, добијемо – полтронство.

***

Мравињак не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.

***

Непрестана усмереност пажње на муве – знак је слабоумља.

***

Памет може да уништава – мудрост никад.

***

Добро сећање и лош ум, исто је као – добар апетит и лоши зуби.

***

Убрзавање живота прети заостајањем морала.

***

Што је ружа мириснија оштрије је њено трње.

***

Бог – чежња за смислом.

***

То, што се људи још увек смеју недостацима своје земље, представља наличје наде у њено оздрављење. Ако не желе да се смеју, значи да је земља мртва; над покојником се нико не смеје.

***

Што је земља несрећнија, чешће се у њој срећу лепе проституке. Када сам први пут допутовао у Немачку, био сам изненађен ружноћом њихових проституки које су стајале на улици. И тада сам коначно поверовао да је Немачка срећна земља.

***

У празној глави и најбезначајнија информација постаје главна.

***

Све суштинско што је о животу речено, рекли су људи којима није недостајало животне вештине.

***

Комете, астероиди у магли,
Сударају се, нестају без трага,
Да би људе на Земљи тешили:
Ни на небу нема пуног склада.

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ
Превео и приредио: Александар Мирковић


Преузето са блога Александра Мирковића:https://srodstvopoizboru.wordpress.com


[1] (Ф. М. Достојевски: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа.“)
[2] Ова Искандерова мисао је преузета из предавања Д. Бикова о Михаилу Салтикову Шчедрину.

РОБЕРТ РОЖДЕСТВЕНСКИ, Ехо љубави


Покриће небо
звездана прашина,
повиће се гране меко.
Ја те чујем и из тих даљина.
Ми смо – ехо,
ми смо – ехо.
Ми смо –
једно другог дуги ехо.

И мени до тебе,

где год да пребиваш,
лако је срцем изградити мост.
Опет нас, Љубави, позиваш!
Ми смо – нежност,
Ми смо – нежност,
Ми смо –
једно другог вечна нежност.

Чак и у пределима

у дубокој тами,
иза линије смртнога круга,
знам, нећемо бити сами.
Ми смо – сећање,
ми смо – сећање.
Ми смо –
звездано сећање једно другога.




Р. И. Рождественски – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com


недеља, 6. август 2017.

ВЛАДАН ДЕСНИЦА, Свака је филозофија само израз датог начина осјећања


Како ја схваћам, филозофије имају неког смисла и вриједности само ако их узмемо као начине осјећања. Свака је филозофија само израз датог начина осјећања, априорног и условљеног управо онаквим психичким устројством какво њен творац у себи носи. Његов филозофски систем само је нужни посљедак тога, а изградња тог система само је настојање око накнадног логичког наравнавања оног првотно даног момента. У ствари, у основи сваке филозофије лежи, као њен камен темељац, једна наивна самообамна, једна дјечја игра, која се састоји у томе да се глава настави на реп. А како човјеку – ако није и одвише узак, скучен, једностран, одвећ партајична и ексклузивна нарав, ако је колико-толико цјеловит, ако представља макар како мајушну редукцију козмоса нужно морају бити својствени многи и разни начини осјећања, слиједи само по себи да му морају бити својствене, поњатне и блиске многе и разне, па и сасвим опречне филозофије. Истина, мислиоци су понајвећма једнострани, љуто ексклузивни. Али то и јест њихов главни недостатак. И зато од појединог од њих, узета сама за се, и не можемо очекивати богзна што. Но ако их обујмимо све скупа, ако сваког од њих узмемо само као поједини инструмент у комплексу, тек тад филозофија постаје нешто! Нешто широко, обухватио, разнолико, нешто са безбројем лица и видова, нешто пребогато и разноврсно – баш као и сам живот. Више–мање читав козмос.
На концу конца, чини ми се да, у ствари, моја погрешка и моја кривица код оваквог схваћања лежи у основи свих филозофа: сваки од њих гради једну, своју, филозофију из једног, свог, начина осјећања, из једне, своје, његовом специјалном организацијом психе условљене, прироћене визије свијет. Другим ријечима, погрешка је y томе ипо они на силу бога од једне поезије хоће да праве једну филозофију, од једне свемирске поеме један свемирски систем. Моја би погрешка и моја кривица, према томе, биле само утолико веће што ја из многих и разних начина осјећања, сасвим досљедно, правим и многостраничну визију свијета. Филозофи, кад су уопће нешто, у ствари су само прерушени пјесници. А њихова поезија једина је истинска, искрено наивна поезија – једина права поезија.

В. Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломак), „Рад“, Београд, 1990.